NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Svetitelji » Na osnovu čega se ustanovljava da se čovek posvetio?

Na osnovu čega se ustanovljava da se čovek posvetio?

Pitanje:
Pomaže Bog! Imam jedno pitanje u vezi sa činom proglašavanja nekoga za sveca. Na osnovu čega se ustanovljava da se čovek posvetio, ko to čini i gde je zapisan i opravdan u Svetom Pismu taj čin? Pitanje nije postavljeno zlonamerno niti je nevernički nastrojeno, već, naprotiv, za učvršćenje vere u SPC. Molim za pomoć.
Ivan


Odgovor:
Bog pomogô! Pitanje proslavljanja ili kanonizacije novijih ugodnika Božjih nije vezano samo za pomesnu crkvu, u ovom slučaju SPC koju pomenuste. I kanonizacija se potvrđuje kroz sabornost Crkve; jedna pomesna crkva objavljuje svetitelja i njegovo ime sa službom šalje u diptihe drugih crkava. Prvi realni svetac Božiji bio je Bogočovek – Bog Logos, koji je primio telo čoveka i postao istiniti Bog i istiniti čovek. Satana je ispovedao Čoveka u Isusu Hristu, kada je rekao: “Znam te ko si, svetac Božiji” (Mk. 1, 24) . On je znao za svece koje Stari Zavet na mnogim mestima pominje (posebno Psalmi) , ali nije znao da je On i ovaploćeni Bog. Dakle, i on je znao za Isusa da je neki sveti čovek.
Gospod je propovedao Evanđelje oboženja, što ništa nije drugo do izbavljenje Adama u svakom od nas, koji smo po svojoj originalnoj prirodi (Božijem promislu) “sveci”, da je čak rečeno: “bogovi ste” (Jn. 10, 34) , ili: “Jer nećeš ostaviti dušu moju u adu niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulenje” (Ps. 16, 10) . Svaki čovek je pozvan da bude Bog: “Budite, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5, 48) ; nema sumnje da smo pozvani da sačuvamo svetost koja nam je u blagodati poklonjena. To tako ubedljivo svedoči Poslanica Efescima rečima: “Jer nas izbra u Njemu pre postojanja sveta da budemo sveti” (1, 4) . Zato sv. Ap. Pavle na mnogim mestima prve hrišćane naziva “svetima”, svaku krštenu dušu (Rim. 16, 2, 15) . Jednom, kada su apostoli počeli da jadikuju kako je teško da se spase, Hristos im je odgovorio: “Ljudima je ovo nemoguće, ali Bogu je sve moguće” (Mt, 19, 26) . Dakle, sva dubina hrišćanskog učenja jeste oboženje svoje duše i tela, osvećenje; ili još tačnije: duhovna briga i rad da se naša duša i telo ne pokvare, i na kraju ne zadobije smrt našim pogrešnim životom. I reči “ljudima je ovo nemoguće” govore da van blagodati Božije, van Crkve (svetih u njoj) nema spasenja, o čemu i sv. Kiprijan govori.
Ali ko su svi ti sveti? To su hrišćani “osvećeni u Hristu Isusu, POZVANI sveti, sa svima koji na SVAKOM mestu PRIZIVAJU ime Gospoda našeg Isusa Hrista” (1 Kor. 1, 2) . “Molite se bez prestanka” (1 Sol. 5, 17) . Dakle, svetost se postiže molitvom “bez prestanka” i svakim drugim zemaljsko-anđelskim životom i vrlinama. Dakle, traži se neprekidna duhovna aktivnost, umno delanje, sozercanje, dobra dela koja su zapečaćena idenjem za Hristom – “ostavi sve i pođi za mnom” (Mt. 19, 21) . To što nije mogao da ispuni taj evanđelski mladić, lako su uradili mnogi carevi, kneževi, plemići, filozofi, vojnici, doktori, sluge… Ostavili su sve i pošli za Njim plemić Sava, golobradi đakon Avakum, načitani Justin Popović, oksfordski student Nikolaj Velimiriović i mnogi drugi.
Da je neko nesumnjivo postao sasud Duha Svetog, i da je provodnik Njegovih blagodati i čuda – vrlo je lako utvrditi. To što su apostoli i njihovi učenici, i učenici njihovih učenika masovno radili danas nije tako česta pojava, ali može da se nađe. Blagodaću Duha Svetog oni su vaskrsavali mrtve; isceljivali bolesne; strane jezike govorili (bez časa učenja) ; “smrtno ispijali” i u vatri goreli i ne sagorevali. Ima ugodnika Božjih kroz koje je Bog pokazao svoju slavu, tako da njihova mrtva tela toče najblagorodnije miomirise, sačuvana su netruležna, a na njihovim grobovima se pojavljuje tavorska svetlost, što je znak našeg budućeg života i oboženja. Evo, mitropolit Filaret (nije kanonizovan) , potonji prvojerarh RZPC živeo je ni manje ni više u prestižnom delu Njujorka (na Park Aveniji i 93. ul.) , i čudom Božijim njegovo telo sačuvano je netrulženo i taj pravednik se zauzima za mnoge molbe verujućih koji se njemu obraćaju, jer Sveto Pismo kaže: “mnogo je moćna usrdna molitva pravednika” (Sa. Posl. Jakova, 5, 16) . Takve znake Crkva traži, i onda ih ona skuplja kao svedočanstva dejstva i sile Duha Svetoga, i na svom saboru potvrđuje ono što je crkvena punoća odavno primetila.
Sam čin kanonizacije se vrši tako što se sve do dana zvaničnog proslavljanja vrše parastosi, a taj dan obično je dan upokojenja, a u nekim slučajevima i dan pronalaska moštiju. A na sam dan kanonizacije mora da bude pripremljena (napisana) minejska služba novom svetom (to je obično sinteza svedočanstva njegovih čuda i ovozemaljskih podviga) , i na jutrenju te službe na već pripremljenom analoju posred crkve stoji naslikana ikona koja je prekrivena. I kada po tipiku treba da se peva veličanije, najstariji sveštenoslušitelj (patrijarh) otkriva ikonu, i ona se podiže i svečano i sa umilenjem sva crkva peva “veličanije”. Od tada pa na dalje ovom novoobjavljenom svetom (kanonizovanom) služe se molebani i ostale službe koje su propisane tipikom. Što se tiče opravdanosti (dokaza) u Evanđelju, mislim da Vaše pitanje gubi svoj osnov. Dokaze smo već naveli, ali kao dokaz za sam ustanovljeni čin proslavljanja nisu potrebni nikakvi evanđelski autoriteti. Ovde moramo da budemo vrlo oprezni. Pedesetnica je starija od Evanđelja: Duh Sveti silazi na apostole i rađa se Crkva, koja kasnije, dosta kasnije, svojim autoritetom (nadahnućem Duha Svetog) utvrđuje kanon sveštenih knjiga Novog i Starog Zaveta. Šta želim da kažem? Pa postojao je istorijski period kada su evanđelja bila predanje dok ih nisu Matej, Luka, Marko i Jovan zapisali. A Crkva je živela i čak jedan sabor imala (54.) kao najviše zakonodavno telo. Crkva uređuje svoj unutrašnji život Svetim Predanjem i Svetim Pismom (“Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite se predanja kao što vam predadoh”, [1 Kor, 11, 2], ili Solunjanima: “Braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicama” [2, 15]) , i ona je oduvek čvrsto stajala na ta dva stuba. Od prvih vekova hrišćanstva Ona predanjski uči da su neki ljudi bili posebni nosioci blagodati Svtog Duha, da su sveti i blaženi, i mi ih još uvek poznajemo i saborno preživljavamo.
Svaka Liturgija je mistično spajanje Nebeske sa Zemaljskom crkvom; i u Evharistiji se vrši kosmičko zajedničarenje i ispunjavanje svetih reči: “Ispovedajte pak jedni drugima sagrešenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika” (Jakov. 5, 16) . Takve pravednike Crkva danas naziva svetima – ljude koji su živi pred Bogom, i koji vide našu ljubav prema njima, i ne mogu da je ignorišu zato što je Bog ljubav. Dakle, oni nas iz ljubavi prema nama molitveno zastupaju pred prestolom Boga Slave. To je suština hrišćanske duše, a sve drugo je za nju besmislica.
o. Ljubo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *