На ивици сам снага

Питање:
Ух, морам да уздахнем пре него ли почнем питање. Имам 40 година, мужа и два од Бога измољена детета. Од Бога измољена, јер друго дете веома дуго нисам могла да добијем, тако да је разлика 11 година међу њима, али дошла је, и Богу сам захвална. Имам веома стресан посао, већ двадесет година га радим (штампарија, увек је све хитно) и због тог стреса имам великих проблема са здрављем (због хормонског поремећаја нисам могла да останем у другом стању) и са станујем у кући, јер ништа не стижем када дођем у 17 или 18 сати, смлављена, а деца траже своје, кућа своје. Притом је једно дете пубертетлија, а једно има 3 године и по цео дан су без мене. Душа ме боли, на ивици сам снага, јер сам их жељна, јер сам им потребна, јер желим да им скувам, оперем, кућу уредим, али немам снаге. Наглашавам да и муж ради, али да са две плате – ајде да казем – живимо некако. Дошла сам до тога да желим да напустим посао и да се потпуно посветим породици, знам да ћемо живети скромније, али овај хаос и нервозу и неимање времена за децу и породицу ме убија. Муж одобрава (додуше бојажљиво због пара) , јер види у каквом смо стању и он и ја, али зато околина, а нарочито родитељи, сматрају да ако немам посао да сам нико и ништа, да ми они неће помагати, да је жена која нема посао безвредна и просто су у стању да ме се одрекну због тога… Ја наравно страшно поштујем своје родитеље, али ме боли њихово мишљење. За њих је – бити мајка и домаћица, нешто што мораш успут да стигнеш. Муж и ја смо верујући, венчани у цркви, постимо, пришешћујемо и себе и децу, моји родитељи су се више пута разводили и опет су заједно, невенчани, не разумеју наш живот. Родитељу су ми, пружили су ми живот, ја их волим и поштујем, али плашим се да их не изгубим. Просто бих волела да се повучем од овог сујетног живота и каријере, јер од своје 20. године радим и гледам ту велику сујету, борбу и смучило ми се, желим да гајим своју децу, будем добра домаћица своме мужу и да се сви као породица утврђујемо у вери. Опростите, ако сам конфузна, ако сам размажена, опростите ми молим вас, али јутрос ми је тако тешко било отавити уплакано дете у вртић, које ћу видети тек предвече кући. Помозите ми, макар речи утехе.
Јос да кажем да нам, од како смо добили ово друго дете, нико није причувао дете ни до продавнице да одемо, немамо ту врсту помоћи од баба и деда, јер има других унука и некима је далеко да долазе…
Разговарала сам и са свештеником, није имао времена да ме саслуша, мора да се ради рекао је, и оставио ме уплакану. Зар посао мајке није посао, зар то није битно? Опростите мени размаженој….
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Често се данас од нас очекују немогуће ствари. Сви су пуни савета о томе како би требало, али ретко ко хоће и може да помогне.
Описујући ситуацију у своме народу св. Василије Велики (4. Век) је говорио да је то време било „…време када неки саплићу своје ближње; једни ударају човека који је већ пао, други аплаудирају, али ни један није довољно милостив да пружи руку помоћи уморноме, иако стара пословица каже: – Ако видиш где је ненавиднику твоме пао магарац под теретом својим, немој да га оставиш него му помози! (2. Мојс. 23, 5) . Ово сигурно није случај данас! Због чега? Љубав многих је охладнела; нема више слоге међу браћом; само име јединства је презрено; хришћанска самилост и сузе саосећања се не могу нигде више наћи. Нико више не прима слабога у вери, (Рим. 14, 11) него узајамна мржња пламти жестоко међу браћом, тако да их пад ближњега много више радује него успех свог сопственог домаћинства…“
Било је таквих тешких времена и у прошлости када су људи били заузети свим и свачим, само не оним што је најважније, када су, трчећи за материјалним добрима, потпуно запостављали духовна добра.
Ипак, и данас, као и онда, човек мора да донесе некакву одлуку, да постави ствари на своје место, колико год је то у његовој моћи. Тако ми се чини да и ти мораш да донесеш одлуку. Та одлука не мора да буде за све векове. Пробај да промениш нешто у свом животу, па пако не ваља, можеш се увек вратити на старо. Покушај да то објасниш и својим родитељима. Али, ако они не буду разумели, то не значи да ти мораш одустати од своје одлуке, докле год се они не сложе са тобом. Ипак, ти не одговараш за своје родитеље више него за своју децу. Јер, деца нису ту да васпитавају своје родитеље, већ родитељи децу, и то, да их васпитавају у добру, ако им желе добро, а најпре у највећем добру…
Поздравља те, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *