NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MONAŠTVO I BRAK (iz knjige: „BRAK U CRKVENOJ TRADICIJI“)

MONAŠTVO I BRAK (iz knjige: „BRAK U CRKVENOJ TRADICIJI“)

đakon Miroslav Simijonović

MONAŠTVO I BRAK
 
Ko nije sjedinjen uzama braka, kaže Sv. Jovan Zlatoust, sobom ne predstavlja celog (čoveka) već je lišen polovine. Muž i žena su jedan čovek. Ovde je važno da napomenemo da oni hrišćani koji se odluče da prime monaški zavet, nisu usamljeni, odnosno ne predstavljaju pola čoveka. Monasi i mona-hinje na postriženju dobijaju svoju drugu, duhovnu polovinu od samog Gospoda Isusa Hrista. Tako oni predstavljaju i žive savršenijim oblikom života o kome govori apostol Pavle: „A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos(Gal.2:20). Sv. Atanasije Veliki u svojoj Poslanici monahu Amunu veoma lepo govori o putevima bračnog i monaškog života pa kaže: postoje dva puta u životu, jedan umereni i životu prikladni, misli se na brak, a drugi je anđeoski, i najsavršeniji, a to je devičanstvo; te ako je ko izabrao svetski put, to jest, brak, neće za to prekoru podleći… jer i on sam prinosi plod po trideset; a koji je zavoleo put čisti i nadprirodni, premda je to surovi i težak put naspram prvoga, dobiće zato divni dar, jer će doneti savršeni plod po sto. Čestiti monaški život je zaista težak, jer su danas monasi i monahinje zemaljski anđeli, više nego ikada izloženi velikim duhovnim iskušenjima i preziru od sveta. Ipak, njihov trud neće ostati nenagrađen jer će: za trpljenje dati Bog spasenje, kako je govorio blaženi Maksim jurodivi Hrista radi. Koliko su šume u planini čuvari našeg telesnog zdravlja (jer nam čiste vazduh koji udišemo), toliko je naše čestito monaštvo čuvar naših duša, jer se oni mole za spasenje naših duša. Kada spavamo ili kada svoje svakodnevne poslove radimo, njihove nas molitve toplo greju. Te molitve dopiru do srca i onih ljudi koji preziru ili ne shvataju žrtvu monaštva. Jer kao što se roditelji žrtvuju za svoju decu, kuću i bližnje, tako se monasi i monahinje žrtvuju celim svojim bićem za Gospoda, Crkvu i verni narod. Roditelji se raduju kada vide napredak svoje familije, isto kao što se svi čestiti monasi i monahinje raduju duhovnom napretku Crkve i vernika. Majka Crkva i sav Njen narod, takođe se raduje svakom blagočestivom monahu i monahinji koji čestitim životom, čuvaju vernost svome Ženihu Hristu. O tom životu je veoma lepo kazala sveta monahinja Makrina, sestra svetog Vasilija Velikog rečima: Moj Ženih je živ u nadanju (očekivanju) vaskrsenja i ne bi bilo dobro ne sačuvati mu vernost.
Takođe je važno napomenuti da oni muškarci i žene koji nisu vezani bračnom zajednicom, niti su dušom vezani za Boga, već svoje vreme provode u telesnoj razonodi, pijanstvu i dušemorstvu, čine veliki greh. Spasiteljeva osuda nevernog sluge koji je sakrio svoj talant (Mt. 25:14-30) odnosi se u stvari (pored ostalog), na sve one ljude koji izbegavaju svoje životne obaveze prema porodici. Oni u sebi kriju talant dobrih očeva, i brižnih majki jer je Gospod svakoga blagoslovio nekim darom. Naša vera bez ljubavi i podviga (žrtve) je bezživotna. Kada sagledamo monaški i porodični put, videćemo da i jedan i drugi nose Hristov jaram. Oba puta su teška, ali svi oni koji sa verom prihvate taj jaram, dobiće pomoć od Boga koji je kazao: „Jaram je moj blag i breme je moje lako(Mt. 11.30). Oni koji odbijaju da prime taj jaram, već se odaju lagodnom životu, nemaju udela sa Hristom ni u ovom ni u nebeskom svetu. Zato je velika šteta za njih, njihove roditelje, narod i Crkvu da žive bez cilja i svrhe u ovom kratkom zemaljskom životu.
 
Iz knjige: Brak u crkvenoj tradiciji
đakon Miroslav Simijonović
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *