МОНАШТВО И БРАК (из књиге: “БРАК У ЦРКВЕНОЈ ТРАДИЦИЈИ”)

ђакон Мирослав Симијоновић

МОНАШТВО И БРАК
 
Ко није сједињен узама брака, каже Св. Јован Златоуст, собом не представља целог (човека) већ је лишен половине. Муж и жена су један човек. Овде је важно да напоменемо да они хришћани који се одлуче да приме монашки завет, нису усамљени, односно не представљају пола човека. Монаси и мона-хиње на пострижењу добијају своју другу, духовну половину од самог Господа Исуса Христа. Тако они представљају и живе савршенијим обликом живота о коме говори апостол Павле: “А живим – не више ја, него живи у мени Христос(Гал.2:20). Св. Атанасије Велики у својој Посланици монаху Амуну веома лепо говори о путевима брачног и монашког живота па каже: постоје два пута у животу, један умерени и животу прикладни, мисли се на брак, а други је анђеоски, и најсавршенији, а то је девичанство; те ако је ко изабрао светски пут, то јест, брак, неће за то прекору подлећи… јер и он сам приноси плод по тридесет; а који је заволео пут чисти и надприродни, премда је то сурови и тежак пут наспрам првога, добиће зато дивни дар, јер ће донети савршени плод по сто. Честити монашки живот је заиста тежак, јер су данас монаси и монахиње земаљски анђели, више него икада изложени великим духовним искушењима и презиру од света. Ипак, њихов труд неће остати ненаграђен јер ће: за трпљење дати Бог спасење, како је говорио блажени Максим јуродиви Христа ради. Колико су шуме у планини чувари нашег телесног здравља (јер нам чисте ваздух који удишемо), толико је наше честито монаштво чувар наших душа, јер се они моле за спасење наших душа. Када спавамо или када своје свакодневне послове радимо, њихове нас молитве топло греју. Те молитве допиру до срца и оних људи који презиру или не схватају жртву монаштва. Јер као што се родитељи жртвују за своју децу, кућу и ближње, тако се монаси и монахиње жртвују целим својим бићем за Господа, Цркву и верни народ. Родитељи се радују када виде напредак своје фамилије, исто као што се сви честити монаси и монахиње радују духовном напретку Цркве и верника. Мајка Црква и сав Њен народ, такође се радује сваком благочестивом монаху и монахињи који честитим животом, чувају верност своме Жениху Христу. О том животу је веома лепо казала света монахиња Макрина, сестра светог Василија Великог речима: Мој Жених је жив у надању (очекивању) васкрсења и не би било добро не сачувати му верност.
Такође је важно напоменути да они мушкарци и жене који нису везани брачном заједницом, нити су душом везани за Бога, већ своје време проводе у телесној разоноди, пијанству и душеморству, чине велики грех. Спаситељева осуда неверног слуге који је сакрио свој талант (Мт. 25:14-30) односи се у ствари (поред осталог), на све оне људе који избегавају своје животне обавезе према породици. Они у себи крију талант добрих очева, и брижних мајки јер је Господ свакога благословио неким даром. Наша вера без љубави и подвига (жртве) је безживотна. Када сагледамо монашки и породични пут, видећемо да и један и други носе Христов јарам. Оба пута су тешка, али сви они који са вером прихвате тај јарам, добиће помоћ од Бога који је казао: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако(Мт. 11.30). Они који одбијају да приме тај јарам, већ се одају лагодном животу, немају удела са Христом ни у овом ни у небеском свету. Зато је велика штета за њих, њихове родитеље, народ и Цркву да живе без циља и сврхе у овом кратком земаљском животу.
 
Из књиге: Брак у црквеној традицији
ђакон Мирослав Симијоновић
   

Comments are closed.