Монаштво и брак – исто а ипак различито?

Питање:
Помаже Бог драги Оци! Већ дуже време пратим вашу рубрику Питање пастиру, и стално проналазим душекорисне ствари. Хтео бих да вам поставим једно питање. Када сам био младић жарко сам желео да се замонашим, међутим ипак сам се оженио, срећан сам и задовољан. За ралику од мирјана, монаси полажу три завета – на целомудреност, послушање и сиромаштво. Чуо сам да ове заповести подједнако важе за све хришћане, како је ово помирљиво? Око првог завета ми је све јасно, али друга два ме збуњују. Унапред хвала.
Драган


Одговор:
Драги брате Драгане, Бог је, стварајући човека, мушко и женско створио и дао им задатак да наставе Божије дело стварања. И кроз цео Стари завет провлачи се правило да ни мушкарац ни жена не могу бити сами, да проведу живот без склапања брака. Ни Пресвета Дјева Марија није могла да остане при храму, да у њему одржи свој завет девојаштва. Морала се предати човеку Јосифу и постати његова заручница. Ни Њу Бог није ослободио материнства, али јој је на други начин сачувао девојаштво, остала је Приснодјева. Апостоли су били жењени, имали су породице и имања. Свети апостол Павле саветује Коринћане: “Сваки нека има своју жену и свака нека има свога мужа… Али ово говорим као мишљење, а не као заповест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има свој споствени дар од Бога, овај овако, онај онако” (1. Коринћанима 7, 2, 6-7) . Значи, нормално је и по Божјој заповести је женити се и удавати. То је основно назначење човека. Међутим, остајање у безбрачности, било за мушкарца или жену, посебни је дар од Бога. Тај дар не могу да добију сви људи, јер би онда, једноставно, стао људски живот на земљи. То коначно значи, да је монаштво изузетак у хришћанском животу људи на земљи. Само одабраним и посебно обдареним је омогућено да живе девственим животом, да свој живот у потпуности посвете Богу. Да тај подвиг није без искушења, говори већ Свети апостол Павле у истој посланици и истој глави: “Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се” (8) . Данашњи кандидати за монаштво (искушеници, послушници) , да би могли да приме монашки чин, морају пре тога да прихвате монашке завете, да јавно, пред својим старцем (духовником) , пред манастирском братијом (сестринством) и пред присутним верним народом обећају, да монашки подвиг примају ради испосничког живота, непрестане молитве, да ће се трудити за спасење своје душе, али и за спасење целог народа Божијег. Њихов завет је садржан, углавном, у три обећања: доживотна целомудреност, потпуно сиромаштво и апсолутна послушност старцу, односно настојатељу манастира. Непоштовање, непридржавање, или одрицање од било ког обећања, повлачи и губитак монашког чина. Драги брате Драгане, ти си послушао савет Светог апостола Павла и када си схватио да се не би могао уздржавати, а можда ни друга монашка правила издржати, ти си се оженио и, како сам кажеш, “срећан си и задовољан”. И нека ти Бог подари да и остатак свог живота проведеш у здравом породичном односу, у рађању и васпитању деце. Тиме ћеш угодити Богу можда и више него да си се замонашио. Моралне заповести Божије важне су и обавезне за све хришћане. Ту нема изузетка. Међутим, посебна монашка правила и монашки завети не важе за све људе. Ти као породичан човек, не можеш стриктно прихватити монашке завете. Наравно, постоји целомудреност и у браку. И томе нас учи Свети апостол Павле на истом месту: “Не забрањујте се једно другом, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим неуздржањем” (5) . Ти не можеш дати завет сиромаштва, јер си у обавези да издржаваш породицу, да им приуштиш основне услове за нормалан живот. Свакако, да и ту постоји савет против прекомерног труда за стицање материјалних добара, који може да буде на штету других људи, а и претерана ангажованост, на уштрб духовног живота и потреба душе. У браку су муж и жена упућени једно на друго, да се међусобно слажу и слушају. Муж је “глава жени као што је и Христос глава Цркви… и као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима”. Међутим, то покоравање није ропско, није власт над неким нижим створењем, већ тај однос мора да почива и да се заснива на љубави. “Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу… Тако и ви, сваки да воли жену своју као и самога себе, а жена да се боји свога мужа” (Ефесцима, 5. глава) . Значи, нема потпуног покоравања ни мужа ни жене, већ искрена и несебична љубав, ради потпуне телесне и духовне заједнице, у којој ће се рађати и васпитавати деца. Муж је глава породице, одговоран за њу и пред Богом и пред земаљским законима, али се сви односи и све одлуке доносе заједнички, у општем интересу породице. Дакле, ту нема места за монашки завет апсолутне послушности. Све остало, што представља монашки живот, ви то можете остварити и у браку, у породици. Молитва, пост, уздржање “по договору”, исповедање грехова једно другоме и надлежном свештенику, одлазак и учешће на Светој Литургији, заједничко причешћивање, држање Божијих заповести и свих Христових моралних принципа, хришћанско васпитање деце, миран и сложан породични живот, љубав према Богу и ближњима. Све су то заједничка животна правила и за монахе и за мирјане. Живите тако, па се ваш подвиг неће разликовати од монашког подвига. Мир и радост у Господу теби и твојој породици жели о. Душан

Comments are closed.