MONAH KALIST

 

MONAH KALIST
 

DIO III
DOBAR RAT RATOVAH,
TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH

 
Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se borim za ono što sam mislio da mi je potrebno u životu. Da sam sve vreme monaštva živeo u samoći, kao što sam želeo, uspeo bih da u sebe unesem obilje neba, mir i ljubav, i sada bih bio čovek čist kao jarko sunce. U svom životu često sam padao, ali sam ustajao i borio se, znao sam da je život borba i da ovde na zemlji za čoveka mira nema. Ipak, zadovoljan sam svojim sadašnjim duhovnim stanjem. Mada bih želeo mnogo više da znam. Ne grize me savest, u molitvi imam veliku slobodu pred Bogom.
Ne bojim se smrti, ali je ne želim. Volim, i još bih, i te kako, hteo da živim na zemlji u molitvi, među ljudima i braćom u Hristu. Kad dođe smrt, ona će me odvojiti od ovoga sveta, ali me neće usmrtiti, znam da hrišćanin živi večno u Gospodu svome. Preći ću iz sveta u svet, iz života u život, ali nisam umirao i ne znam u detalje kako će to izgledati. Zbog toga, iako sam uveren da je smrt pobeđena, malo se i bojim njene tajanstvenosti.
Tokom života, borio sam se da sebe preobrazim i usavršim, ali nikada nisam imao veliku želju da odem u Svetu Goru ili u Jerusalim, ili na neko drugo sveto mesto, verovao sam da neću od toga imati veliku korist. Mogao sam da putujem. Kao ratnik imam besplatan prevoz i penziju.
Istina, u dodiru sa cvetom čovek zadržava njegov miris. Tako biva i kad se dođe u dodir sa svetinjom. Ali toga brzo nestane, gubi se, a čovek ostaje kao što je bio. Ako se samo u to uzda, može vremenom da bude gori nego što je bio jer ne polaže svu nadu u sebe i u svoga Stvoritelja. Mirisati bolje od cveta, znači biti svet, biti savršen čovek, za to sam, s pomoću Božjom, mislio da treba da se izborim. I nisam žalio trud da bih ostvario brojne podvige. Inatio sam se sa svojom lenjošću, i silom otkidao parčad neba i unosio ih u sebe.
Kad sam živeo kao sveštenik među ljudima sam lako mogao da izgubim mnogo od onoga svetla u sebi koje sam dobio za vreme boravka u samoći. Ne može da se izgubi u potpunosti to duhovno blago koje preobražava čoveka, ali životom i ponašaljem ono može da se umanji, ali i da se uveća. Zato sam često bežao u planinu, da se molim u samoći i postu. Tako sam se duhovno obnavljao, i umanjivao telesnu snagu do one granice kad je duhu mogućno da vlada strastima i željama. Da bih bio u stanju da se oduprem zemaljskim željama, da me ne vuku po svetu i ne teraju da radim ono što ne odobrava moja svest, jačao sam svoj duh koliko sam više mogao. Borio sam se protiv lenjosti i opuštenosti, znao sam da u njima niču sva zla. Da sam bio nerazuman, da sam povlađivao svojim strastima, željama i svome telu, to bi bilo kao da golom rukom milujem zmiju šarku. Odavno bih bio mrtav. Međutim, čuvao sam svoje telo, kao veliko blago, znao sam da u njemu boravi božanski um, i da mi je ono neophodno za boravak i život ovde na zemlji.
Ništa nije moglo da mi zameni molitvu, koja me približavala Bogu. Zidao sam crkve, ali ne nalazim da je to najviše što čovek u životu treba da učini. Crkva je zgrada kao i svaka druga. Potrebna je ljudima, ali je bolje čoveku da se sedam dana i noći moli uzdržavajući se od hrane i pića, nego crkvu da sagradi. Mene je Bog daleko više nagrađivao za molitvu, ili za neki drugi duhovni trud, nego za fizički rad.
Kao asketa i kao duhovni čovek ovu istinu osećam u duši.
U svakom trenutku, svim bićem sam hteo da budem uz Boga, pa mi se činilo da sve živo oko mene to isto želi. Posmatrao sam biljke: svaka teži negde gore, da se što više sjedini sa svetlošću, da postane svetlost. I pitao sam se: ko raspoređuje njene grane, lišće, cvetove, plodove, koje usmerava ka svetlosti? I naš duh, uverio sam se u to, i naš razum, i naša duša, imaju svoju svetlost, kojoj streme, da se s njom sjedine. Iz iskustva znam da se telo raduje svetlosti, vazduhu, hrani, razum mudrosti, istini. Ceo čovek je srećan samo u ljubavi. A Bog je ljubav.
Nisam ostao u samoći da molitvom, mislima i duhovnim okom danonoćno budem u blizini Božjoj, ali sam imao sreće da se nađem u mestu i među ljudima gde se govori i misli o ljubavi i o Bogu, izvorištu i cilju čovekovog života. Manastir zadovoljava moje duhovne potrebe više nego bilo koje drugo mesto u svetu među ljudima. Od vremena kad sam bio na ostrvu Prespanskog jezera, nikad me nisu savladali tuga, beznađe ili očaj, baš zato što sam živeo u manastiru, mada sam često stradao i bivao u bezizlaznim situacijama. Tu sam ono parče neba, koje sam u samoći uneo u sebe, obnavljao i uvećavao, tako da sam gotovo uvek bio veseo, zdrav i oran da činim dobra dela. Takođe, mislim da je veliki dobitak za mene bio i to što sam savesno izvršavao poslove koji su mi poveravani, pa i kada mi nisu bili po volji; dobijao sam duhovnu nagradu za svoj trud i poslušnost.
Tokom svog monaškog života oblačio sam se uvek pristojno. Volim da sam čist, kako duhovno tako i telesno. Veći deo života proveo sam među ljudima, kao iguman, pa kakav bih u njihovm očima bio da sam se pojavljivao neuredan? Kad sam hteo da se molim, čistio sam i sebe i mesto gde spavam, gde živim, od svega sam se čistio, pa sam tek onda uznosio svoje molitve Bogu.
Novac mi ništa nije značio, kao prašina, ali nikako da ga se sasvim oslobodim. Penziju sam delio onima kojima je novac potrebniji. Ljudi mi daju pare, iako im ne tražim. Jedni misle da sam siromah, drugi traže da se molim Bogu za njihove pokojnike ili za zdravlje njihovih najmilijih. Ako odbijem, guraju mi novac u džepove. Tako to biva: kad nešto nećeš, samo ti se nudi.
Po prirodi sam plahovit čovek. Te svoje osobine donekle sam se oslobodio tek posle mnogo godina i velikih sukoba sa ljudima. Od tih sukoba imali smo i oni i ja samo veliku štetu. Budući svojeglav, upravljao sam se često po sopstvenoj volji i pameti, i zato sam upadao u razna pregrešenja, a spasao sam se zato što sam strogo poštovao zapovesti. Zahvaljujući svojoj jakoj volji, prisiljavao sam sebe da živim ispravno. Zato se nikoga i ničega nisam plašio, do samo Boga. Po tome sam saznao, i tako mislim, da jedino onaj koji živi ispravno može da kaže sebi da je slobodan, što stvarno i jeste.
Moj život, dok sam bio dete, u ondašnjoj Srbiji, tekao je lepo i bilo mi je lagodno u krilu roditeljskom. Kasnije, kad sam stasao u mladića, došla je tuđinska vlast, i ja sam ratovao boreći se za slobodu. Od svih ljudi koji su me napadali, kao i od neprijatelja protiv kojih sam ratovao, sačuvala me nevidljiva sila. Doživeo sam da vidim njihov poraz. Pošto sam iskusio na sebi strahote oba rata, postao sam veliki protivnik rešavanja svetskih problema oružjem. Po onome što osećam i znam, ubeđen sam u to da čovek ne bi smeo da živi na tuđ račun, niti da ubije čoveka u bilo kojoj prilici, niti pod bilo kojim izgovorom. Baš zbog toga dubokog uverenja u sebi, neobično volim čoveka čistoga srca, koji je smiren i istrajan u životnoj borbi, u kome vidim razum i ljubav. Želeo bih da čitav svet bude ispunjen takvim ljudima! Smiren sam i strpljiv, na svoj način. Ne mogu jedino mirno da podnesem kad vidim da neko upropašćava ljude! Crkva Hristova je čovek! To je crkva za koju se borim, i uvek sam bio spreman da dam zemaljski život za njeno večno trajanje.
Kad mladi ljudi, službenici, radnici, zanatlije, lekari, poljoprivrednici, dođu k meni radi razgovora, trudim se da im pomognem, da ih oplemenim, ne uskraćujem im duhovne reči i pouke. Dajem onoliko koliko sam u stanju, prema svojoj skromnoj pameti, i koliko mi je iskustvo. Toliko ih je, da bih mogao da napunim dva manastira. I učinio bih to, da sam malo mlađi. Ima zaista divnih ljudi. Na primer, Sofija. Posle kraćeg razgovora sa mnom, krstila se u svojoj trideset i šestoj godini. Obilazi me često, piše mi. Čuo sam da je i drugima pričala o mom znanju, krepkoj starosti, o mojoj sedoj kosi i bradi kao srebro, o tome kako uživa kad me gleda smirenog, u belom džemperu i beloj košulji, s trnovim štapom u ruci.
Znam da te ljude k meni ne privlači moja spoljašnjost, niti su im toliko značajne moje reči, mnogi su visokoobrazovani i mogu da nađu ono što im treba u pametno napisanim knjigama. Ali ih privlači Onaj koji nam je život dao, koji je u nama. Velika je, ni s čim merljiva, naša ljubav hrišćanska! U mojim rečima, u meni, oni osećaju Onoga kome teže njihova srca, i zato me rado slušaju i hteli bi da su u mojoj blizini. Težimo zajednički vrhovnoj Istini i Pravdi. Borba za duhovno dobro je teška, ali je ipak lakša, plemenitija je, od borbe za sticanje materijalnog bogatstva. Međusobno se pomažemo, dopunjujemo i podržavamo na putu ka večnom životu.
Iako sam u dubokoj starosti, sećam se majke, oca, rodbine, ranog detinjstva. Ali ne mislim mnogo o uspomenama. Znao sam da odem u rodbinu kad je tamo neka tuga ili veselje, da budem među njima i da im pomognem. Ostajao bih najviše dan-dva, pa bežao nazad. Ništa me zaista nije vezalo za život u svetu.
Koliko god mi je mogućno, izbegavam da se sećam svoje prošlosti. Okrenut sam, idem u susret onome što dolazi: svom budućem večnom životu. Sećanje mi nije uništeno, ali mi malo služi. Ono telo, koje je nekad druge ranjavalo i koje su ranjavali drugi, skinuto je sa mene. Kad mislim o onome što mi se dogodilo u životu, učini mi se da je bio veoma dug moj put koji još traje. Ali kad mislim o samom životu, čini mi se da je vreme ipak brzo prošlo.
I snovi me sećaju na prošlost. Poneki mi otkrivaju budućnost. Kao i većina starih ljudi, i ja imam svakojake snove. Ali sam, još u početku duhovnog života, odlučio da snovima ne verujem. Mislim da se u tome nisam prevario. Iako su mi neki predskazivali događaje.
U snu mi se najčešće javljao moj brat, koji je obešen u prvom ratu. Ponekad u snu, a nekad i usred dana, javno.
Često sam u snu viđao i Milunku, o kojoj sam mislio da je dostojna da mi bude žena, a koja je umrla od tuberkuloze pred moj odlazak u manastir.
Govorila mi je: „Nije mi dobro. Nije mi sasvim dobro…“ Molio sam se za nju sve dok mi nije rekla da joj moje molitve više nisu potrebne.
Ali kad god sam želeo nešto važno da saznam, onda sam se molio, i Bog mi je to otkrivao, i to jasno, shvatljivo potupno za moj razum i za moja čula. Sva otkrića sam strogo razmatrao i proveravao. Nikada nisam slepo verovao. Uzdao sam se u pomoć Božju i u svoj razum.
Odavno sam primetio da ljudi koji žive van manastira, a među takvima ima i episkopa i sveštenika, s nipodaštavanjem i sa izvesnim prezirom gledaju na proste monahe. Mislim da se oni sami osećaju slabima, da znaju da su podložni slabostima, pa veruju, i tako misle, da su i drugi kao oni. U stvarima duhovne prirode ne pomaže bogatstvo, titula, episkopska kapa ili patrijarhov štap! Pobednik je onaj koji pomoću Božjom pobedi sebe. Taj se slavi!
Nismo mi monasi neobrazovani, nismo dvolični, zavedeni… Mnogi od nas se smiruju, za druge ljude nezamislivim podvizima. Branimo se od zla u sebi i oko sebe molitvom i verom u vrhunsko dobro i život večni. Tu istinu osećamo jasno u sebi. I nas ima svakojakih, kao i svuda gde su ljudi. Mnogi padnu, ali većina ustane i bori se dalje. I ne zameramo onima koji nas nipodaštavaju, ne dao nam to Bog!
Kad bi čovek, ma koliko bio obrazovan, mogao da stavi monahovo srce u svoje grudi, umesto svoga srca, osetio bi tada bezgraničnu lepotu i ljubav, koju monasi osećaju, razumeo bi zašto se ostavlja materijalno bogatstvo i život daje za Hrista.
Mislim da nije duhovno znanje privilegija monaha. I među običnim ljudima, u svetu, ima onih koji su dostigli velike duhovne visine. Ali u ovim teškim vremenima čoveku nije lako, pa ni monahu, da se odupre iskušenjima i da ostane čvrst u svojim uverenjima. Neki, ipak, uspevaju… A lakše je čuvati se u manastiru.
Monasi doživljavaju natprirodna viđenja i imaju mistična iskustva, mada to nije, kao što se misli, potrebno čoveku koji tvrdo veruje. Ipak, toga ima, i neizbežno je u monaškom životu. Svet koji je u nama, unutra, pravo je čudo. Razumnom čoveku nije potrebno veće čudo od nas samih, mi smo jedna velika misterija. Oni, pak, koji po svaku cenu hoće da dokuče nešto mistično, treba da znaju ovo: ako žive svetovnim životom, ne mogu da dožive natprirodne stvari! Prirodno sa prirodnim, natprirodno sa natprirodnim, voli da se sjedini i jedno drugom da se otkriva. Izuzetaka ima, ali u malom broju.
Za mene nije dobro da govorim o svojim viđenjima i otkrovenjima; mnoga mi nije moguće izreći, a neka ne smem da kažem… Iz iskustva znam da je dovoljno samo jednom duhovnim okom videti taj drugi svet, osetiti njegove energije, videti boje, pa da čovek zanemi od čuda i da jasno shvati svoje pređašnje zablude i neznanje. Kakve su tamo energije i boje, takvih na zemlji nema! Šta je zlato? Šta drago kamenje? To su mrtve stvari! Krst bi trebalo videti u astralnom svetu. On se iskri i preliva u najdivnijim bojama i nijansama, izgleda kao da gori, a pred energijom koja iz njega zrači srce se raduje, čula su prezadovoljena, sav se topiš od lepote i milja. Zaista je velika tajna duhovni život čovekov!
Ovo, i sve što sam rekao, znam iz iskustva. Zato mi treba verovati kad kažem da je ovde na zemlji Duh sveta težnja čovekova! On je utešitelj, znak i vesnik života večnog.
Kada već nisam mogao da živim u samoći, poželeo sam da kraj života dočekam u jednom od boljih manastira, gde bi mi bilo pogodno za zdravlje i za duhovni život. Želeo sam Studenicu, dobio sam Žiču. Ovo je, verovatno, poslednje mesto u koje me dovela ruka živoga Boga. Kažem: verovatno, jer samoća u prirodi je želja moga srca.
Slobodan sam u svemu i mogu da radim šta hoću, a za svoje postupke odgovaram samo lično vladici. U svom životu sam promenio mnogo vladika, s mnogima se susretao. Neki su me voleli kao svoje čedo, neki me nisu baš rado trpeli. U odnosu na mene, vladika žički Stefan je najbolji.
I dalje ustajem rano i čekam da se pojavi sunce sa istoka. Ne mogu više dugo da se molim kao nekad, iako neprestano osećam potrebu za molitvom. Dostigao sam veću duhovnu visinu nego ikad ranije. Imam više ljubavi i radosti nego kad sam bio u samoći. Smeta mi malo kuršum u grudima. Premešta se čas najednu čas na drugu stranu pluća i tera me na kašalj.
Živim u novoj zgradi. Soba mi je čista, svetla, kraj nje je kupatilo sa toplom i hladnom vodom. Jedna sredovečna monahinja, Irina, zadužena je od strane igumanije Justine da mi donosi hranu, da mi sprema sobu i uopšte da se o meni brine. Irina me dobro sluša, volim je kao svoje čedo. Igumanija Justina je sposobna i smirena. Jedna je od najboljih igumanija koje sam susretao.
Polovinu penzije dajem manastiru, iako mi nisu tražili ni dinara, a ono što mi pretekne delim siromašnim ljudima i svojoj braći u Hristu.
Oko manastira su voćnjaci, vinogradi, šume, košnice s pčelama. Tu je i groblje umrlih monaha. Mnoge od njih sam poznavao, s njima sam živeo; kao i vladiku Vasilija s kojim sam ratovao po pitanju moje samoće, a koji ovde počiva. Nadam se da će između njih biti položeno i moje telo.
Veličanstvena je Žiča. Žiča, srpska priča… Sećam se često njene istorije. Izbrojati se ne bi moglo čija sve noga nije kročila u nju. Od kad se Srbija pamti, najznačajnije ljude koje smo imali, propustila je žička kapija.
Ne kajem se što sam monah. Tu misao mi ne dao Bog! Stresem se od jeze kad pomsilim da sam mogao da ostanem u selu, ili da živim u gradu kao državni činovnik, ili u vojsci, ili kao građevinski inženjer. Odavde kad gledam, znam da bi to za mene bila prava nesreća! Takav sam čovek.
Kad sagledam svoj život, sad kad vreme moga skorog odlaska nasta, jasno mi je da je moja velika sreća bila što mi je u mladosti duhovni učitelj bio vladika Nikolaj Velimirović. Takvog nikad kasnije nisam sreo, i mislim da se takav još dugo neće roditi u srpskom narodu. Veliki je duhovnik bio za života i sveti je to čovek.
Iako mi je u manastiru sve lepo, ipak mislim da bi za mene bilo bolje da sam ostao u svojoj pećini na Kablaru. Siguran sam da bih tamo lepše i dostojnije sačekao svoj kraj na zemlji. Samoća, upućenost na samog sebe i Boga, tvrde stene i čisto nebo, to je ono što meni odgovara i što se spaja s mojim jasnim mislima i željom da se sa smrću muški uhvatim u koštac, i da joj se nasmejem u lice kad se budemo pogledali u oči u mom poslednjem trenutku na zemlji.
Znam u kakvom vremenu živim. Možda će neko, neupućen, reći da moj život i shvatanja podsećaju na srednji vek. Ali mislim da treba da se zna, da su postojali, da postoje, i da će večno postojati ljudi kao što sam ja. Istina koju znamo, i kojoj težimo, živa je i večno će privlačiti one predodređene za ovakav život. Svetska slava i ljudska priznanja ništa mi ne znače, sve je to prašina. Ne kolebam se šta je ljudski život, znam Onoga Koji je život.
U vreme pre drugog rata manastiri su nam bili poprilično zapušteni, iako su imali velika imanja, pa i kafane. Monasi u Srbiji su najčešće bili raspojasani, budući bogati, pa su zato bili opušteni i gordi. Narod to nije voleo… Danas su manastiri procvetali. Iako su ateisti na vlasti, lepši su nego ikada ranije, a monasi žive vrlinskim životom. Neshvatljivi su putevi Gospodnji!
Novo vreme dotaklo se i manastira. Podstičem mlade monahe na asketske i molitvene podvige, ali oni nisu baš voljni za to. Govorim im da treba da se oprobaju u samoći, ali većina me i ne sluša. Imaju svoja nova pravila: uče, školuju se i misle da đe tako dostići ono najviše. Verovatno takav život odgovara sadašnjem naraštaju. Oni koji bi hteli da se zamonaše biraju manastire u kojima se malo radi i gde se molitva obavlja prema svačijem blagovoljeniju, a beže od onih gde se mnogo radi i gde je stroga disciplina.
Među mladim monasima ima i onih koji su se digli u velike duhovne visine, i na kojima će počivati crkva Hristova.
Ali ima i onih, koji su kao na mladoj lozi nezrelo grožđe. Oni bi hteli sa mnom, starcem, i da se malo grublje našale. Čuli su ponešto o mom napornom i neobičnom životu, u ratu i monaštvu, pa su pokušavali na razne načine da me izvuku iz moga smirenja i dokažu kako ja nisam ono što se o meni priča. I time su se pred drugima hvalili. Nasrtali su na mene kao petlići… Kad bih neke oštro odbio, malo ih pecnuo i dirnuo u njihovo samoljublje, uzrujavali bi se i uzjogunili, i dogovarali bi se da me omekšaju i „dovedu k’ poznaniju stvari“… U tom se isticao, kao glavni među gnevnima, mlad monah, starešina jednog manastira u blizini Žiče. Odlučio je da me omekša i opameti.
Kad sam čuo za nameru monaha da me omekšaju, odlučio sam se da se s njima ne prepirem. Ali sam im napisao ovakvo pismo:
„Hristos posredi nas, oci i braćo. Daj Bože da tako bude. Čuo sam za vašu pretnju da hoćete da me omekšate, časni oci, pa želim da vam kažem neke reči. Zbog poslušanja, prema vladikama i njegovoj svetosti patrijarhu Germanu, koji me nisu pustili u samoću, nego me odredili da zidam parohijske crkve, izgubio sam svoj manastir i bratstvo, i u dubokoj starosti jedva se nekako smestio u Žiču. Sudeći po vašim rečima, ja sam iguman bez smirenja i pameti. Zato ste i odlučili, visokočasni oci, da me opametite i umekšate. Iako možete da mi budete praunuci!
Pre nego što pređete na delo, treba da znate ovo: mekšao me turski car 1912. godine, a 1913. kralj bugarski, pa Josif Franja 1914. godine, car pokojne carevine Austrougarske. A posle 1915. godine nemački car Viljem, koji je nas Srbe sa onim vragom generalom Makenzenom i njegovim kulturnim razbojnicima proterao iz naše zemlje preko kršne Albanije! Mnogo su me mekšale i Švabe i Bugari na solunskom frontu, mitraljezima i topovskim granatama, i izbušili na jedanaest mesta!
One davne, 1916. godine, kad se tek rodio sadašnji naš episkop žički, ja sam prevezen, sav u ranama, morem u Alžir, u severnu Afriku. Kad su mi rane zarasle, došao sam na solunski front, učestvovao u njegovom proboju i sa braćom proterao Bugare. A Mađare smo jurili sve do Segedina. Tek 1919. godine pušten sam iz vojske kući.
I u miru, posle prvog rata, nastavili su da me mekšaju. Sahranio sam oca i sestru, Bugari su ih bili prebili. A brata sam, koji je obešen zato što je srušio železnički most između Đunisa i Braine i tako onemogućio Švabe da prenesu ratni materijal na solunski front, preneo na naše groblje u Kaoniku. Posle toga, 1920. godine, odrekao sam se života u svetu i stupio sam u manastir da Bogu poslužim. I u drugom svetskom ratu sam trpeo, i telom i duhom i razumom, od naših starih neprijatelja, kao i od četnika i partizana.
Ali sklon sam da poverujem, da nisam bio dovoljno umekšan za osam godina ratovanja i za šezdeset i tri godine u monaštvu /podvizavao sam se među medvedima, vucima i zmijama, zidao crkve i manastire/ čim ste vi, časni oci, rešili da me omekšate. Dopuštam sebi misao da ste u pravu i zato kažem: Kaliste! Hajde u mekšaonicu, neka te deca mekšaju!
Hvala vam na korisnoj nameri, želim vam od Boga zdravlje i veselje i da budete svi od mene bolji. Ali moram da napomenem da mi se čini da vas je malo. Mislim da treba još junoša da se digne u borbu protiv mene. Znajte da Kalist nikome nije mrdnuo sa biljege u životnoj, i u duhovnoj borbi! Čik da me omekšate!
Pozdravlja vas vaš dobroželatelj i molitvenik, grešni iguman Kalist…“
Posle mog pisma su se umirili. Proradila im savest, pa su osetili, i razumeli, da ih ja, starac, i takve volim i da se molim Bogu za njih.
Nisam ih osuđivao, kao što nisam osuđivao ni druge ljude, ni one iz crkvene vlasti, što su mi pravili razne poteškoće. Kad god pomislim da nekog osudim, na um mi dođe ono predanje kad Gospod naš Isus Hristos sedi pred hramom u Jerusalimu i uči narod svojoj nauci, a pred njega dovode ženu grešnicu.
Doveli su je pred Gospoda i upitali Ga:
„Učitelju, ova je žena uhvaćena sad u preljubi, a Mojsije nam u zakonu zapoveda da takve kamenjem ubijamo. A ti šta veliš? A ti šta veliš?“ Tako su ga pitali fariseji i crkvene starešine, ti lovci tuđih grehova a veštaci u skrivanju svojih. Ovim su hteli, ukoliko On oslobodi ženu po svom milosrđu i tako se izjasni protiv zakona Mojsijevog, da i Njega kamenuju zajedno sa ženom grešnicom, ili, ako odobri zakon Mojsijev, da bude ismejan, jer bi porekao svoj zakon o praštanju i milosrđu.
Nastao je tajac, bez disanja, u sabranom narodu i u duši žene grešnice. U svima njima je bilo ono pitanje: „A ti šta veliš“… Gospod je ćutao i gledao ispred sebe u zemlju. Potom se sagnuo, poravnao rukom prašinu i počeo prstom da piše. Bilo je to poražavajuće za tužioce, fariseje i crkvene starešine, jer pred očima Onoga koji sve vidi nije mogućno sakriti ništa, Njegovo je znanje viđenje.
M /ešulam/ je poharao blago crkveno – pisaše prst Gospodnji po prašini početna slova imena i u celini dela izvršilaca.
A /šer/ je učinio preljubu sa ženom brata svoga.
Š /alum/ se krivo zakleo.
E /led/ je udario svoga roditelja.
A /mariah/ prigrabio imanje udovičko.
M /erari/ je učinio sodomski greh.
J /oel/ se klanjao idolima.
To, i još drugo, pisao je po prašini prst pravednog Sudije. Oni, kojih se to ticalo, čitali su svoja najveštije skrivena nedela kojima se gazio zakon Mojsijev. Hvalisavci svojom pravdom i sudije tuđe nepravde stajali su nemi, drhteći od straha. Na ženu grešnicu nisu ni mislili, samo na sebe i svoju smrt koja je, pred njima, bila ispisana. Niko Ga više ne upita: „A ti šta veliš?“… On nije izgovorio svojim usnama njihove grehove, napisao ih je samo na prašini sa koje ih je lako izbrisati. A da je izgovorio, narod bi ih kamenovao.
Gospod je hteo da ih uputi da misle na sebe i da ih opomene da pod teretom svojih grehova ne budu oštre sudije tuđih. Kad je to postigao, prašina je opet bila poravnata, reči se izgubile.
Onda se uspravio Gospod naš i blago im rekao: „Ko je od vas bezgrešan – neka prvi baci kamen na nju.“
Ohole sudije žene grešnice stajale su neme, nepomične, kao krivci pred Sudijom. Tako je On oluju, koja se digla na Njega, razvejao, pretvorio u ništa, u njihovim okorelim dušama probudio je savest i spasao ženu grešnicu od sigurne smrti.
Kad su čuli Njegovo pitanje, budući pokarani od svoje savesti, izašli su, jedan po jedan, i fariseji i starešine, i svi prisutni. Ostali su Gospod i žena, na sredini hrama – grešnica i Bezgrešni, koje su starešne bile osudile na smrt. Tad ju je Gospod upitao: „Ženo, gde su? Ni jedan te ne osudi?“ Tako je on podigao ženino srce i dušu, i ohrabrio je da mu odgovori: „Nijedan, Gospode.“
Ove reči je izgovorila grešna žena, koja je do toga časa bila bez nade da će ikada više reč progovriti. Do tada je znala samo za bol i uživanje, a tada je osetila pravu radost, koja pripada čoveku.
Na kraju je rekao Gospod: „Ne osuđujem te ni ja; idi, kćeri, i od sada više ne greši.“
Tako je Gospod naš sačuvao život, učinio pravdu, pokazao milost, otkrio istinu zabludelima…
Kurvarstvo i vino i mast oduzimaju čoveku srce. Blago onima koji su željni znanja, koji mir grade, i žude za pravdom. Blago milostivima i onima čija su srca čista i ispunjena ljubavlju. Da, zaista, blago tim ljudima!
I da završim. Neka završi Himna ljubavi:
„Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.
I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore prmeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.
Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se.
Ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu,
Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi,
Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati.
Jer nešto znamo, i nešto prorokujemo;
A kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto.
Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah, kao dijete mišljah, kao dijete razmišljah; a kad postadoh čovjek, odbacih djetinjstvo.
Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.“
 

   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani!
    Zahvaljujem vam se na ovoj divnoj knjizi (monah kalist),pročitao sam je u jednom dahu!
    Htjeo bih da vas upitam za mišljenje ,ako bi znali da me posavetujete!
    Naime moja famijlija stotinama godina slavi svetog Đorđa 06. maja!
    Ja sam se odselio sa porodičnog imanja i sa svojom porodicom slavim,a brat je ostao i živi sa ocem!Kada sam se oženio 2003. otac me blagosiljao da nastavim da slavim i oni svi dolaze kod nas na slavu!
    Na poslednjoj slavi smo ja i brat dosli na misao da bi bilo lijepo kada se i on oženi da dolazimo jedan drugom na slavu!Naime neznam da li bi bilo moguće da on počne da slavi Đurđic pošto je to slava vezana za istog sveca?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *