MONAH KALIST

 

MONAH KALIST
 

DIO I
MLADOST

 
Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja.
Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke.
U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: „Oče, je l’ da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l’ da ona neće da umre?“.
Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana.
Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku.
Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio.
Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire.
Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: „Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!“
Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan.
Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim.
Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. Ljubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata.
Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića.
Tukla me dugo, vrišteći: „Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!“
Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti.
To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo.
Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu.
Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem!
U petnaestoj godini upoznao saš nekog doktora iz Ražnja, koji je govorio: „U ovom narodu pred svakom kućom su venci ljute paprike. To znači da je narod zdrav. Svi idu u crkvu, mole se. To znači da veruju u Boga, a ne veruju doktoru. Za mene ovde posla nema!“ Rekao mi je još da zna za jednu organizaciju koja priprema ljude za oslobođenje Stare Srbije i Makedonije od Turaka, i da su toj organizaciji potrebni mladi ljudi baš kao što sam ja. Obećao mi je, ako pristupim, da ću imati dobru hranu, odelo, konačište, pa i u školu bih mogao da idem, ako to budem hteo. a za rat bi me obučavali najbolji stručnjaci.
Ja sam u tom njegovom predlogu slutio priliku da napustim selo, pa sam o tome počeo da mislim i danju i noću. To nije bila redovna vojska, već naročite jedinice za obavljanje delikatnih i tajnih zadataka, za koje su bili potrebni smeli i hrabri ljudi. Nisam mogao brzo da se odlučim za odlazak jer sam znao da mi roditelji neće dati blagoslov za tu vrstu vojevanja, a bez blagoslova roditeljskog nikuda mi se nije išlo. O tome kako će meni biti nisam mislio; osećao sam se snažnim, i hteo sam da odem zauvek iz sela.
U to vreme voleo sam da čitam romane, ali i knjige o hrišćanskom istinitom životu, koje sam uzimao iz crkve. Naročito sam rado čitao žitija svetih. Zavoleo sam bio svetog Atanasija Atonskog koji je zidao crkve, svetog Jovana Damaskina, svetog Savu srpskog, i druge. Moja dužnost je bila, pored rada u vodenici, da svakog dana, pre spavanja, porodici okupljenoj na molitvu, pročitam po jednu glavu iz Evanđelja i nešto iz poslanica Apostolskih. U sobi, u kojoj se obavljala molitva, svaki ukućanin je imao svoje mesto, sa ćilimčetom na kojem je klečao.
Tih dana, dok sam grozničavo razmišljao o odlasku u vojsku, ostajao sam uveče na molitvi duže od ostalih. Oni su odlazili na spavanje, a ja sam klečao pred slavskom ikonom, sve dok osetim mir, sigurnost i umiljenje u srcu. Ujutru, pošto bih se obukao, obuo i umio, opet sam se vraćao molitvi. Molio sam da mi se otkrije i pokaže šta da radim: da li da idem u vojsku, ili da čekam neku drugu, bolju priliku za odlazak od kuće.
Jedne noći, kad sam zaspao posle duge molitve, probudio me snažan glas, iz neposredne blizine, ovim rečima: „Dobrivoje, izađi i vidi!“ Glas je bio jasan, pomalo zapovednički. Ostao sam kraće vreme ležeći na krevetu i razmišljajući ko bi to mogao da me zove usred noći. U prvi mah sam pomislio da možda neko od braće zbija šalu sa mnom. Ustao sam i pogledao pod krevet, ispod stola i iza zavese. Pošto nikog nisam našao, zbunjen i u nedoumici okretao sam se jedno vreme po sobi, zatim sam izašao napolje. Pri izlasku sam se osvrnuo i pogledao sestru; spavala je dubokim snom. Bilo mi je jasno da ona nije čula glas.
Na stepeništu ispred kuće odjednom sam ugledao nekakav čunak koji se iz sredine našeg dvorišta dizao ka nebu. Čunak se dizao vertikalno prema nebu do visine oblaka, zatim se naginjao i u horizontali skretao ka jugu, a zatim se gubio u daljini. Bio je prečnika oko pola metra, a sjajan kao pocinkovan pleh. Uplašio sam se od tog viđenja i zbunio; nisam verovao svojim očima. U tom sam opet čuo onaj glas: „Vidiš li, Dobrivoje?“ „Vidim“, rekao sam usiljenim glasom. „A znaš li šta znači to što vidiš?“ Gledao sam čunak, čuo glas, a ni jedno ni drugo nisam shvatao. „Kako bih mogao da znam? Odakle mi takvo znanje?“ Odgovorio sam poluglasno, istovremeno pokušavajući da vidim s kim govorim. Zatim mi je glas rekao: „To znači da ćeš biti poslat u daljine, da ćeš preći mnoge države, a vratićeš se kad budeš isceljen od rana, potpuno zdrav“.
Koje daljine? Kakve rane? mislio sam.
Kad sam ponovo podigao glavu iznad dvorišta, viđenje je nestalo.
Ostao sam još kratko vreme napolju i, uveren da se više ništa ne dešava, ušao u sobu u kojoj je spavala moja sestra i dalje duboko i mirno. Bio sam uzbuđen i disao sam ubrzano; osećao sam svežinu noći u plućima. Seo sam na krevet u nameri da se smirim. Dugo sam razmišljao o glasu u viđenju. Trudio sam se da nađem neko objašnjenje.
Gledao sam ikonu svetog Nikole, i krst i Evanđelje na stolu prekrivenom belim čaršavom, i po ko zna koji put se pitao: Kako može čovek da čuje glas, a da ne vidi onog ko mu govori? Kako ja mogu da vidim nešto što nije prirodno i što ne može da se objasni razumom? Da li stvarno postoji neki drugi svet, anđeli, život posle smrti, Bog?
Pri tim mislima primećivao sam, i osećao, da se moja svest ubrzano menja: otvaralo se nešto u meni, ukazivale su mi se veće širine, visine i dubine, sazrevao sam… Brzo je nestajao dečak Dobrivoje, a rađao se zreo, mlad i snažan čovek.
Osetio sam želju da nekome ispričam svoje viđenje; ali sam zaključio da mi niko ne bi verovao, da bi me proglasili i lažovom, možda i ludim čovekom. Tek nekoliko nedelja kasnije otišao sam u manastir svetoga Romana, kod Jefrema monaha, koga sam voleo, i ispričao mu sve u detalje. Slušao me je pažljivo, razmišljao, poluglasno rasuđivao, sumnjičavo vrteo glavom, i na kraju mi rekao: „He znam tačno, Dobrivoje, šta bi to moglo da bude i šta znači… Izgleda malo neverovatno. Po svom predosećanju ako sudim, nije to za tebe dobro. Sačuvaj viđenje sa sebe. I ćuti!“
Tada sam bio zaljubljen u Radmilu Miročević, ćerku otpravnika vozova. O njoj sam mislio uvek, pri radu, na molitvi. U snovima sam je viđao nasmejanu i lepu; peo sam se na tavan, ili sam bežao u šumu i satima sam na kolenima klečao i molio se Bogu da mi je da za ženu. Trudio sam se da i ona mene zavoli kao što sam ja nju voleo. Odustao sam bio i od namere da odem u vojsku; čak mi je bila splasnula želja da napustim selo. Hteo sam samo da budem u njenoj blizini, da je gledam, osećam i mislim o njoj. Nije mi bilo teško da radim u vodenici, niti da se za nju molim satima klečeći; misleći na nju bio sam srećan. Bila je to ljubav duboka, slatka, bolna, tužna i lepa.
Jednog dana trebalo je iz naše vodenide da se odnese brašno kući njenoga oca. Prijavio sam se dobrovoljno da to ja učinim, iako je to bio posao našeg sluge. Goreo sam od želje za njom i koristio sam svaku priliku da je vidim. Radovao sam se dok sam tovario brašno na kola. Upregao sam konje i odjurio k njoj galopom.
Zatekao sam je samu u kući. Pozvala me je da sednem i poslužila slatkim od grožđa i hladnom vodom. Bila je prema meni ljubazna i trudila se da mi ugodi. Osmelio sam se ubrzo da joj kažem da je odavno volim i da bih, više od svega, želeo da se nas dvoje uzmemo i da mi ona postane žena.
U prvi mah ona se začudila mojim rečima, pocrvenela je i oborila oči, i nije znala šta da mi odgovori. Kasnije se osmelila i upitala me:
„Da li se ti šališ sa mnom, Dobrivoje, ili govoriš ozbiljno?“ Odgovorio sam joj da je to sušta istina i da sam odavno nameravao da joj sve kažem. Dvoumila se malo, pa je i ona rekla da me voli i da bi pristala da se uda za mene, ali ne zna šta da mi kaže jer ne želi da bude seljanka, da kopa. Spremno sam odgovorio da nisam zauvek prekinuo školovanje, da ću završiti školu ako ona to bude želela.
Nisam je lagao, znao sam da to stvarno mogu, a bio sam uveren da bih za nju učinio i mnogo više od toga.
Bio sam presrećan, kao nikad pre toga u životu, i smiren kao čovek kome je velika želja ostvarena. Sporazumeli smo se da nikome ništa ne govorimo, da ne objavljujemo da smo zaručeni sve do punoletstva, dok ne budemo mogli da se uzmemo. Poljubili smo se. Zlatnik, koji sam bio spremio pre polaska, dao sam joj kao potvrdu našeg tajnog dogovora. Ona je meni dala čarape i peškir.
Majci sam ipak sve ispričao. Njoj sam verovao i mislio sam da će ona odobriti moj izbor i sačuvati tajnu. Nisam tada znao da je moja porodica već imala druge pamere sa mnom. Naime, moj stric nije imao dece i hteli su da me dadu njemu kao posinka, da s njim živim i nasledim njegovu imovinu. Moje obećanje Radmili pokvarilo je njihove račune. Kad je strina čula šta sam učinio, kukala je da sam poludeo čim sam zaručio varošanku koja neće doći u selo.
Ubeđivali su me danima i noćima i na kraju su me ubedili da ona nije za mene. Naterali su me dajoj vratim poklon. Bio sam očajan. Molio sam majku da to učini umesto mene, ali ona nije htela. „Ti si je zaručio, ti ličio moraš zaruke da poništiš! Vrati joj njeno, a zlatnik joj ostavi!“
Morao sam da ih poslušam: uzjahao sam konja i otišao. Zatekao sam Radmilu na česmi u dvorištu, prala je posuđe. Obradovala se kad me je videla. Odmah je ostavila posao, potrčala k meni i prihvatila mi konja. Ali ja nisam smeo ni da je pogledam. Nisam znao šta da joj kažem, sedeo sam na konju kao da sam bio zaleđen. Ipak sam smogao snage i, ne ustajući iz sedla, rekao da sam dobro razmislio i tvrdo odlučio da prekinem naš dogovor. Njoj su odmah grunule suze na oči. „Kako ću ja sad, i šta da radim. Dobrivoje? Sve sam rekla majci!“ Bledela je i drhtala. Meni se srce steglo i u grlu se skupljao plač. Molio sam Boga da se zemlja otvori i da u nju propadnem. „Radi kako znaš i umeš“, odgovorio sam ne gledajući je. Bacio sam njene darove na zemlju, okrenuo sam konja i pobegao.
Više od mesec dana krio sam se i od Radmile i od ljudi. Bilo me stid. Nikome u oči nisam smeo da pogledam.
Radmilu sam video tek posle dva meseca; bio je praznik ili nedelja. Crkva je bila puna ljudi: bio sam za pevnicom sa drugim pojcima. Ujednom trenutku, za vreme svete liturgije, pogledao sam u narod i spazio je. Gledala je širom otvorenih očiju pravo u mene i plakala.
I danas. posle sedamdeset i više godina, u grudima me nešto zaboli kad se setim svoje ljubavi i nepravde koju sam tom divnom stvorenju učinio. Voleo sam Radmilu, molio sam se danonoćno za nju, Bog mi je uslišio molitvu i dao mi je, kao pticu, u ruke, a ja sam pogazio Božju milost i devojačko srce.
Tada sam odlučio da odem u Ražanj onom doktoru i da mu kažem da prihvatam njegov predlog da pristupim tajnoj organizaciji za oslobođenje Srbije. On me je ubrzo odveo pešadijskom majoru Tankosiću, glavnom organizatoru i instruktoru.
Blagoslov od roditelja za odlazak u komite nisam dobio. To je bila moja prva velika greška; svoje najrođenije nisam poslušao.
Po svaku cenu sam hteo nekuda da odem. Privukle su me i priče o junačkom životu komita, o borbi srpskog naroda za slobodu, o osveti Kosova, Lazara, Miloša. Osetio sam da je došao trenutak da se ostvare dečački snovi o junaštvu i sticanju neprolazne slave. U narodu je rasla želja za oslobođenje svih Srba iz ropstva. Prenošene su od uva do uva, priče o strašnim zločinima muslimana nad hrišćanskim življem, o tome kako muče, otimaju, beščaste.
Ko bi mogao toliko poniženje da trpi?! U nama je sve vrilo od želje za osvetom. Kad konj zarže, govorilo mu se: na Kosovo!
Kod Tankosića smo naučili, tačno i najkraće rečeno, kako ubiti što više ljudi, a ostati živ. Učio nas je da vešto rukujemo bombama, pištoljem, nožem; da se rvemo, prikradamo, uspostavljamo vezu, otkrivamo neprijatelja. Mogao sam da prepolovim cigaretu metkom iz pištolja na udaljenosti dokle je okom vidim, iz deset pokušaja, skoro svih deset puta.
Naučio nas je da mrzimo Turke, i svakog neprijatelja, gore nego đavola, a da za svoj narod položimo život ako treba. Do srži smo bili prožeti mržnjom, a opijeni idealima slobode. Možda sam bio na pogrešnom putu i na pogrešnom mestu, ali istinu govorim kad kažem da je tako bilo. Mislim da svaki čovek mora, i treba, da se bori protiv neprijatelja, ali sam duboko uveren u to da ne sme da mrzi čoveka, već ono zlo koje je u njemu. Pet stotina godina smo podnosili islam, i želeli smo svim silama i sredstvima da se oslobodimo ropstva azijatskog. Ne verujem da je tada to bilo mogućno bez mržnje i velikih ideala o slobodi.
Tankosić je uzimao nas mlade jer je znao da je za komitske poslove neophodna mržnja, kao i slepa poslušnost. Zreli ljudi nikad ne bi smeli, niti bi pristali da čine sve ono što smo tada mi činili.
Gavrilo Princip je bio fizički slab, suvonjav; Tankosić ga je kao takvog otpustio. I Čabrinović je bio s nama; bili smo drugovi. Gavrilo je bio ponosit mladić. Povredilo ga je bilo što je odbačen, kao što bi i svako od nas bio povređen. Da bi svima, pa i Tankosiću, dokazao da vredi, prihvatio se da izvrši atentat. Sada, kao i onda, mislim da je to učinio muški i srčano, u svemu tačno onako kao smo bili naučeni: stao je na papuču kola i pucao, staloženo, direktno u cara, zatim u caricu. I na sudu se dobro držao, prema dogovoru, i stradao je junački. Od tada do danas spominjem ga u molitvama.
Čabrinović je bacio bombu iz daljine. Rečeno komitski, on se poneo kao kukavica, plašljivko i nespretnjaković. No, o takvim stvarima je teško suditi. I njega spominjem u svojim molitvama.
Major Tankosić je bio strašan čovek, zmija nad zmijama. Za njega je neprijatelj bio isto što i prašina; uvek ga je gledao samo bez glave! Nas, svoje ljude, voleo je i bio dobar prema nama. Ali za neprijatelje je bio gori od najljuće otrovnice, gori od satane! Mnogo je držao do sebe; bio je gord i samouveren, kao da je bio veći od vrhovnog arhanđela Božjeg. Siguran je bio u ono što kaže, siguran u uspeh onoga što je smislio da uradi, i uvek je nekako uspevao da među neprijatelje unese pometnju i užas.
Kada je 1912. godine počeo rat mi smo bili potpuno spremni za okršaj. Delovali smo oko Novog Pazara, Tutina, Gračanice, Suve Reke. Nas je direktno podržavao Beograd!
Tursku granicu smo prešli kod Tutina. Obučeni smo bili u lepa građanska odela, sa šeširima na glavi, kao da smo pošli u prošnju devojaka. Glavno oružje su nam bile bombe – četvrtaste srpske bombe, pištolji i noževi. Na turskoj teritoriji smo imali veze među hrišćanskim življem. U mojoj grupi bilo nas je dvadeset i petorica; svi smo se vešto ubacili u tursku pozadinu.
Dobro uvežbani, neprimetno smo se približavali turskim logorima, a u tačno određeno vreme svi smo, nas dvadeset i petorica, bacali po pet-šest bombi u gomilu nepripremljenih vojnika. Za kratko vreme sve je bilo gotovo. Zatim smo vešto i brzo nestajali, sastajali se na određenim mestima, ponovo se približavali nekom drugom logoru…
Osam meseci smo među Turcima sejali strah i užas; za njih smo bili nevidljivi, kao sablasti, a opasniji od zverova. Za nama je išla regularna srpska vojska, koja se, potiskujući Turke, kretala prema Kumanovu i Makedoniji.
Znao sam skoro o svakom zlu koje su Turci naneli mome narodu; to mi je bilo opravdanje, i pred sobom i pred drugima, za nemilosrdnu borbu. Nisam nalazio opravdanje ni za poturčene Srbe, koji su nam, u većini, bili neprijatelji kao i Turci. Znao sam da smo braća, ali i to da su im srca otrovana đavoljim semenom Muhamedovim. Viđao sam ih u džamijama kad su se molili Bogu, u težnji za sjedinjenjem sa višnjom silom. Međutim, znao sam da je njihova tadašnja molitva bila upućena Bogu da blagoslovi robovanje mene Srbina njima muhamedancima.
Slušao sam Tankosićeva uputstva i vežbao savesno i uporno, da bih bio dostojan učesnik predstojeće slave. Ali me obuzimao nemir dok sam slušao jauke ljudi posle bačenih bombi; tada je u meni zamiralo oduševljenje. Kad sam ostajao sam, uglavnom noću, drhturilo mi je srce i u meni se budilo nešto što me prisiljavalo da grčevito razmišljam o sebi i ispravnosti svojih dela.
Ne znam da li onome koji gine nešto znači strada li od kuršuma, noža, bombe, ili mu se lomi vrat golim rukama; verujem da za njega to nije tako bitno. Ali pouzdano znam da je i te kako važno za onoga koji ubija kako to delo čini! Mi nismo birali sredstva; jedino je bilo važno ubiti!
Zaista je velika mržnja bila usađena u moje srce i u moju savest od strane Tankosića; i verujem da zato nisam mogao razborito da mislim.
Snovi su mi pak kazivali suprotno od onoga što su govorili Tankosić i moji drugovi, pa i moja rodoljubiva svest. Mučili su me strašnim znamenjima i simbolima, kao što su moja dela mučila moje neprijatelje.
Sanjao sam da se provlačim kroz tamne tunele, duboko pod zemljom. Pritiskalo me nešto i guralo me dole, u mrak, takvom silom kao da mi je na leđa bila natovarena zemaljska kugla. Istovremeno sam osećao neprirodan i nesvakidašnji strah i zebnju od kojih mi se ježila koža i cvokotali mi zubi, a srce se stezalo kao da će prepuknuti. Satima sam u snu krkljao i vikao. Čim bih se probudio, skakao sam s ležaja i padao na kolena, dizao ruke k nebu i drhteći, ispunjen stravom i užasom, molio sam Gospoda Isusa Hrista da me spasi. Kad bih se koliko-toliko smirio, seo bih na ležaj i ćutao, nesposoban da mislim ili bilo šta da uradim. Napet i od straha izoštrenih čula, slušao sam i osećao oko sebe ledeno mrtvačko crnilo; ono me je obavijalo i dodirivalo moje telo i budilo u njemu jezu. Znao sam, više slutio, da su me tuđi bol, tuđi užas, tuđa smrt, koje sam ja prouzrokovao, sustigli i da me muče kao prokletstvo. Tek posle paklenskih muka i duge molitve, smirivale su me suze; čitav potok suza isticao je iz mojih očiju, i sa njima je iz mene isticala patnja. Puštao sam ih da slobodno teku niz lice i padaju mi na šake pritisnute na grudi, kao da su suze mogle sa ruku da speru njihova dela…
Snovi su mi ukazivali da treba da promenim svoje ponašanje i delanje. Ali mi razum nije prihvatao misao da treba da odustanem od borbe. Mlad i nerazborit, rezonovao sam ovako: pradedovi moji još od Kosova, od pre pet stotina godina, šalju me u boj; svi ljudi koje znam, šalju me u boj; ja hoću da se borim! Odakle onda u meni ti snovi, to crnilo, strah, stezanje srca – meni koji nisam kukavica?! Kasnije mi se otkrilo, time sam se i tešio, da me sve to snalazi zato što nisam dobio blagoslov svojih roditelja za odlazak u komite.
Zato sam više puta u toku dana, a noću ponajviše, na kolenima molio Boga za spas, iako tada još nisam bio uveren da On i postoji.
Kad sam se jednom susreo sa majkom, ona mi je rekla: „Sine, ti ne braniš sebe i nas, već napadaš na ljude kao vuk na ovce. Sa tobom i oko tebe nije ceo tvoj narod, vi ste pojedinci. Veruj mi: nije dobro to što radiš! Nosite otrov, da ga popijete u slučaju da vas neprijatelj uhvati. To je, sinko, smrtni greh; ne smeš ti sebi da oduzimaš život, nisi ga sam sebi ni dao!“ Tada sam donekle shvatio i bilo mi je malo jasnije odakle u meni onoliki strah i mora.
Kad je srpska vojska ušla u Makedoniju, nas nepunoletne dobrovoljce vratili su kućama. Bio sam presrećan kad sam ugledao svoje selo i porodicu. Grlio sam ih sve po redu i plakao sam od radosti što se opet vidimo. Padoh na kolena i, kajući se gorko, od roditelja isprosih oproštaj što sam bez njihovog blagoslova otišao u komite.
Brzo zaboravih svoje muke; kod kuće sam se osećao lak, bio sam veseo i smiren. Oslobođeno napetosti i grča, celo moje biće je blistalo. Neprekidno sam pevušio. Radovao sam se kada bih čuo o uspesima naše vojske. Mala Srbija, koju nazivaju evropskom opštinom, tuče tursku carevinu. Oslobodila je svoj narod, otela je Turcima Skadar i vratila ga Srbima u Crnoj Gori, Bugarima je oslobodila Jedrene, Grcima Pelagoniju!
Turska je bila osiromašila srpski narod po svakom pitanju, izuzev u veri i moralu. Zato je, da bi se stanje popravilo, u vreme pre prvog rata, žena u Srbiji rađala sve dok je utroba za to bila sposobna; za nasilno prekidanje trudnoće, kad bi se veštački uništio plod, kažnjavalo se zatvorom. Prvo muško čedo nije podlegalo vojnoj obavezi. Sin prvenac je pomagao roditeljima u podizanju mlađe braće i sestara.
Domaćin kuće bio je i starešina, i ekonom, i na jedan poseban način sveštenik porodice. Živelo se u kućama čatmarama pokrivenim šindrom, u zemunicama, vajatima, kolibama. Malo je bilo kuća sa krevetima, spavalo se na zemljanom podu, na asurama, rogozinama, ili na kožama i slami, uz ognjišta, nogu okrenutih ka vatrištu. Odžaklije su bile usred kuće, na vatri i tu su preko cele noći goreli panjevi, glavnje, iverje. Hleb se mesio uglavnom od kukuruznog brašna, a jeli su se pasulj, krompir, kupus, sir, surutka, sušeno meso, slanina, pastrma. Od vremena kneza Milana Obrenovića, skoro svaka srpska kuća imala je pastrmu.
Škole su bile pri manastirima i crkvama; monasi su učili decu pismenosti. Ko bi se opredelio da bude sveštenik, morao je dve godine da provede u manastiru, da se nauči čestitom i pobožnom životu, da se opismeni i osposobi da samostalno vrši službu i vodi crkvene knjige.
Narod je bio složan; ljudi su se ispomagali u svojoj sirotinji. Rodbina, stariji, kumovi, devojke, žene, poštovani su kao svetinja. Kad bi kome bio potreban kum, birao ga je među časnim i poštenim ljudima. Uzimao je onoga koji je radan, uvažavan i poštovan od većine. Odlazio bi tom čoveku, pao na kolena pred njim i rekao: „Kumim te Bogom i svetim Jovanom, krštavaj mi i venčavaj decu, donesi mi sreću u kuću.“ Kad bi ovaj pristao, on bi ustao sa zemlje i ljubio bi kuma u ruku, pa u grudi.
Kum je poštovan kao svetac. Zato je najčešće i biran u drugom selu, da ne bi u čestim susretima dolazilo do neželjenih reči. Kumom je počinjalo svako veselje u kući, njemu je pripadala najveća čast. Kad bi on dolazio, svi ukućani, od dece do najstarijih, ljubili bi ga u ruku i u grudi, u srce bio on i vrlo mlad čovek.
Prilikom ženidbe i udadbe, stariji su se preko ljudi raspitivali o devojci, o mladoženji i prijateljima, o devojačkom ruhu i darovima. Muškarci su se uzdržavali od opštenja sa ženama u vreme trajanja posta i ženine trudnoće, a poneki sve dok dete doji, a dojilo je do dve pune godine života. Sviralo se u gajde i svirale. Krvne osvete u Srbiji, među Srbima, nije bilo; taj podmukli i neljudski običaj srpska hrišćanska duša nije mogla da primi.
Čuvali su se ljudi svakog greha i plašili ga se, kao samog đavola. Bili su uvereni da su u ropstvu azijatskom proveli pet stotina godina zbog svojih grehova i nepoštovanja Božjih zapovesti. Zato su se, pored redovna četiri posta, uzdržavali od hrane, pića, polnog opštenja i ružnih reči ili misli, još po nedelju dana pred praznik nekog sveca, da bi dobili od Boga neophodnu pomoć.
Mučen vekovima od Turaka, srpski narod je postao svestan da se može spasti samo Božjom milošću, slogom i međusobnom ljubavlju, pa je zato bio religiozan i moralan, vičan molitvi i trpljenju, kao malo koji narod u svetu.
Po selima je bilo i ludih ljudi. Bolnice za njih nije bilo; čuvala ih je i o njima se brinula porodica, ili su vođeni u manastire na molitve i isceljenje. U odnosima među ljudima iznad svega se cenilo poštenje, ispravan život i rad. Lopovu je ime bilo lopov, neradniku neradnik, bludniku bludnik. Devojke su nosile duge haljine, članak na nozi se nije video od odeće. Velika sramota i ukor, rezil, bruka, za porodicu i rodbinu, pa i za celo selo, bilo je ako devojka rodi. Zato se, kad je sušna godina, šaputalo i govorilo od uva do uva da je to zbog toga što se devojka okopilila, a dete sakrila u neki panj ili u šuplje drvo u šumi; suša će potrajati sve dok kopilče ne raznesu zveri, ptice, mravi i crvi. Isto se pričalo i kad okiša: treba sačekati da dete istruli i vode ga odnesu pa će se vreme smiriti.
Hajduka je bilo malo; krili su se po šumama, krali su noću stoku, ili presretali ljude na putevima i pljačkali. Narod ih je nazivao lopovima. Nekima od njih bila je ucenjena glava na preko pedeset dukata. Međutim, s njima su se, uglavnom, obračunavali žandari; narod je nerado učestvovao u tome, znalo se da to nije dobro. Nekog hajduka, Antonija, ubio je seljak i za to delo dobio novčanu nagradu. Kasnije, rađala su mu se deca suluda i bogaljasta. Narod je na takvim primerima saznavao, shvatao, da Bogu nije po volji ako čovek ubije čoveka, bio on i hajduk, lopov.
Do 1912. godine kockari su delovali javno. Za svoj „rad“ na vašarima, pijacama i po kafanama, plaćali su državi porez. Na početku svakog javnog skupa dobošar je opominjao narod da pazi, i obaveštavao je koliko je kockara prisutno. Žandari su bili dužni da štite one koji pokažu kockarsku legitimaciju. Ali ako neko uhvati kockara da vara, i posvađa se s njim, i čak ga ubije kad žandar nije prisutan, nije odgovarao sudu za svoje delo.
Voleli smo svoju zemlju, svoga kralja i vladu. Država nije pljačkala svoj narod. Osamdeset odsto stanovništva u Srbiji bili su seljaci. U tom vremenu nije bilo velikih razlika između bogataša i sirotinje. Nenormalne razlike među ljudima pojavile su se tek između dva svetska rata, sa nastankom Jugoslavije.
Ljudi su poštovali prosjake i siromašne. Smatrali su ih Hristovom braćom, anđelima, pa je svako rado davao potrebitom. Ne pamti se da je u srpskom narodu neki čovek umro od gladi. Kad bi se oglasila crkvena zvona, ljudi bi kod kuća i u poljima prestajali sa svakim radom. Stajali su i, okrenuti ka crkvi, krstili se i pognutih glava molili Bogu, sve dok su se zvona čula. A kada je sveštenik nailazio, svi su ostavljali posao i izlazili pred njega da zatraže i dobiju blagoslov. Kad grmi i kad je nevreme, ljudi su se uklanjali od čoveka za koga su znali da je psovao Boga, da ne bi u njegovoj blizini stradali.
Moja porodica je bila bogata; pored zemlje, imali smo vodenicu. Otac je davao brašno siromašnima i pomagao im da obrade zemlju. Međutim, jednom mu se desilo da je oterao neku siroticu. Davao joj je brašno dva-tri puta, a onda je odbio, rekavši joj da treba da radi i da tako zaradi hleb za sebe i svoju decu. Muž te sirotice, Mida, bio je kod nekog gazde sluga. Živeli su u kolibi sa sitnom decom. Zbog dece žena nije mogla da radi, a muževljeva zarada nije bila dovoljna da se prehrane. Kad je otac, kasnije, čuo kako oni žive, pokajao se, i do samrtnog časa ga je to peklo; pa i na samrti je to ispovedio svešteniku kao svoj veliki greh.
Majka je volela ljude, pomagala im u nemaštini ili nesreći, i tugovala kad se nekome desi kakvo zlo. Sećam se siromaha Jefte, koji je u selu bio primer čoveka neradnika. Njegovo carstvo je dolazilo, blagostanje nastajalo, sa zrenjem dudinja. Hranio se opalim dudinjama i ležao u hladu. Tada on ni za kakve pare ne bi hteo ništa da radi. Majka nije mogla, od tuge, da gleda kako gladuje i muči se jedući samo dudinje pa mu je nudila hranu. Ali on nezarađen hleb nije hteo da primi; odbijao je milostinju carski, nadmeno. Bezbroj puta ga je ona molila da makar nešto malo uradi kako bi zaradio za jelo kad već neće da primi milostinju. Jedva bi ga kadikad umolila da naseče drva, pa da doručkuje. I tada, kad je pristajao, činio je to samo zato da bi njoj pomogao, ugodio joj i otarasio je se. Moja majka je bila milostiva žena. Radovala se i bila srećna kad joj se pruži prilika da pomogne čoveku u nevolji.
U vreme moga boravka u selu, radio sam kod kuće, u polju i u vodenici. Svi ratnici su se vratili iz borbi sa Turcima, Bugarima i Arnautima. Pokopali smo bili mrtve i žalili ih. Ranjenicima su se zaceljivale rane.
Predah je trajao kratko vreme. Osećala se ratna nervoza i samo se o predstojećem ratu govorilo. Znali smo da smo trn u oku Austrougarskoj carevini i Bugarima, i da nas oni neće dugo ostaviti na miru. Svaki dan preživljavali smo kao poslednji dan pred rastanak.
Bio sam se sasvim odmorio i oporavio, i fizički i duševno, od srpskoturskog rata. Šalio sam se sa devojkama, poneku bih pomilovao i poljubio u obraz, koristeći njenu bolećivost zbog izvesnog skorog rastanka.
Nakon što je Gavrilo Princip, na Vidovdan 1914. godine, ubio cara Ferdinanda i caricu Sofiju, i pošto je istekao ultimatum Austrougarske Srbiji, počeo je rat. Moja dva starija brata odmah po mobilizaciji uzjahali su konje i otišli, a ja sam ostao kod kuće, bio sam maloletan za mobilizaciju. Odlučio sam zato da krenem u rat kao dobrovoljac. Mislio sam: kud ide srpska vojska i sav narod, moram i ja. Obučen sam za rat, borio sam se, pa kako da sedim kod kuće dok drugi brane otadžbinu?!
Jasna mi je bila razlika između toga što ću se sada boriti kao narodni vojnik, koji brani sebe i svoj narod, i one vrste ratovanja kad sam bio komita. Nisam osećao grižu savesti što sam nameravao da opet budem tamo gde ću morati nekoga da ubijem; snovi su mi bili mirni, čisti i okrepljujući. Strašno sam bio ogorčen na Švabe. Tek što smo oterali Turke i osetili slobodu, a oni nam ne daju da predahnemo, napadaju nas u nadi da će nas, iscrpljene prethodnim borbama, brzo i lako pokoriti. Do nas su dopirali glasovi da neprijatelji naši, a bilo ih je i među Slovenima, našim komšijama, nazdravljaju i ispijaju čaše – času konačnog uništenja srpskog naroda i Srbije.
Velika je bila tada naša želja za slobodom, i velika vera u sopstvenu snagu naše vojske.
Braća su odvela obadva naša konja, pa sam molio oca da i meni kupi jednoga. On je, međutim, hteo da me pošalje u pešadiju. Nisam na to pristao; molio sam ga i govorio da ću bez konja pre poginuti. Jedva je posle dugih molbi pristao da mi ispuni želju. Zajedno smo otišli u Svilajnac i kupili putastog alata sa zvezdom na čelu. Sam sam mu pregledao kopita, grudi, sapi, zube, da bih utvrdio da je to zaista dobar konj, za pravog konjanika.
U vojsku sam primljen kao dobrovoljac u Tabanovcu, tamo gde se uliva Drina u Savu, i odmah sam stupio u borbu. Rata se nisam plašio, već sam ga bio osetio kao komita. Već kod prvih okršaja oficiri su me primetili, zavoleli su me jer sam bio mlad a vešt i hrabar vojnik. Tukli smo Švabe na Ceru, Kolubari, oko Beograda, po celoj Srbiji. Naša braća Sloveni: Česi, Slovenci, Hrvati i Srbi iz Bosne i Vojvodine, nisu želeli da se bore protiv nas, i oni koji su uspeli dezertirali su iz austrougarske vojske i predavali se. Želeli su da mi pobedimo. Zato sam i voleo da Švabu, koji našu braću silom tera na nas, u trku s konja ošinem sabljom preko grudi. Tada sam video kako je strašna konjica kad goni vojsku u bekstvu: za Austrijance mi konjanici bili smo strašni sud i kazna Božja.
Pri jurišu, u selu Kopljari kod Aranđelovca, baš kad sam ispalio poslednji metak iz karabina i isukao sablju, kuršum je pogodio moga konja direktno u srce. Pao je kao pokošen, a ja sam poleteo preko njega sa sabljom u ruci i pao desetak metara dalje. Pošto sam tada ostao bez konja, prekomandovali su me u pešadiju, u dvanaesti pešadijski puk.
U predasima, molio sam se Bogu da zaštiti naš mali narod i pomogne nam u našoj pravednoj borbi za slobodu. Ponekad sam ostajao na molitvi po celu noć. Molio sam se za Srbiju većim žarom i predanije nego za Radmilu Miročević, moju prvu ljubav. Te molitve davale su mi snagu i smelost. Uzimao sam mašinsku pušku i bombe, nalazio najpogodnije vreme i mesto za napad, zaobilazio neprijatelja ili mu se privlačio puzeći, i napadao, ne gledajući na broj protivnika…
Pošto smo polupali Poćoreka i njegovu vojsku osramotili pred svetom, iz vojske sam otpušten u decembu 1914. godine, kao maloletni dobrovoljac. Kao dobar borac, odlikovan sam sa šest odlikovanja. Ali samo kratko vreme bio sam u selu kao slobodan čovek; ubrzo su počele nove bitke, pobede i porazi.
Punoletan sam postao 1915. godine. Nas, rođenih 1896. godine, u srpskoj vojsci bilo je oko trideset i šest hiljada. Te 1915. godine, u mesecu avgustu, počeli smo da se povlačimo preko Kosova ka Albaniji.
Kada smo napuštali svoju državu, tužan, zabrinut i utučen, osećao sam da mi preti veliko zlo, da je situacija ozbiljna, prvi put otkada ratujem.
Gonio nas je neprijatelj uhranjen, naoružan, dobro obučen, ali svirepiji od zveri. Nije želeo da nas najuri ili zarobi, već je kao zver bio žedan naše krvi i žurio je da nas što pre uništi i tako zauvek izbriše srpsko ime između Dunava i Jadranskog mora.
Sačekivali smo ih, po nas dvadesetak u zaštitnici i tako ih zadržavali dok glavnina naše vojske odmakne, onda smo se i mi povlačili. Bio sam dobar strelac, ali nikad nisam voleo da uzmem čoveka na nišan i da ga odstrelim kao divljač. Ali moralo se zbog vojske koja se povlačila. Pucao sam iz mašinske puške u hiljade ljudi. Mislim da su mnogi pali od moje ruke.
Umoreni danonoćnim pešačenjem, jednom smo tako legli u slamu da se odmorimo. Bilo je to u blizini Novog Pazara. Zaspao sam brzo. Probudila me pucnjava. Đipio sam iz slame i onako bunovan ugledao Švabe u streljačkom stroju. Pucali su kao u lovu na zečeve.
Kada su me opazili onako u slami i pospanog, nasmejali su se. Od mojih drugova ni traga; naša vojska je bila otišla, dok sam ja tvrdo spavao, ušuškan u slamu. Uplašio sam se i grčevito smišljao šta da uradim. Ugledao sam u blizini duboku jarugu, sa drvećem po njenoj ivici. Pružio sam dug i lagan korak ka jaruzi, neprestano gledajući Švabe; približavali su mi se uperenih pušaka, smeškajući se. Bili su sigurni da su me ulovili, i čekali pravi trenutak da me odstrele, kao jelena.
Koraknuo sam još dva puta. I ja sam njih gledao sa smeškom, kao da nismo neprijatelji, već da se igramo vojnika i rata. Napravio sam još jedan korak i odjednom se bacio poglavuške u jarugu.
Prolomio se plotun; na mene su opali lišće i grančice. Kotrljao sam se niz strminu nekih pedesetak metara, onda sam đipio na noge i potrčao niz potok. Najgore mi je bilo kad su počeli da me gađaju bacačem. Mine su eksplodirale čas iza, čas ispred mene. Jedva sam se nekako spasao.
Kad sam stigao vojsku, pitao sam svoje drugove:
„Zašto me, bre, ne probudiste kad ste pošli?!“
„Jesi li ti ratnik? Treba neko da te budi, a?!“
Bili su me već otpisali. Mislili su da sam poginuo.
Iz Kosovske Mitrovice stigli smo u Zur, u Albaniji; zatim smo preko Piškopeje nastavili put do Struge. Iz Struge smo pošli za Bitolj sa namerom da odatle pređemo u Solun. Međutim, grčka vojska nam to nije dozvolila. Iz Bitolja smo se vratili u Đavato, gde smo se sukobili i tukli sa Bugarima. Onda smo preko Ohrida stigli ponovo u Strugu; i tu smo se oko dva dana borili sa Bugarima.
Tada se u Ohridu desilo nešto o čemu je teško govoriti bez suza. Neki probugarski orijentisani meštani su nas izdali. Odali su Bugarima gde smo sakrili četiri stotine i pedeset srpskih đaka. Bugari su ih opkolili, pohvatali i poklali sve do jednoga!
U Ohridu i danas postoji groblje gde su sahranjeni ti đaci. Ali prava istina o njihovom stradanju nikad se nije saznala.
Posle smo opet prešli u Albaniju, u mesto Ćefazan. Tu smo uništili topove, zapalili kola, poklali volove. Konje, koji su vukli kola i topove, poveli smo sa sobom. Krenuli smo tada na dug i neizvestan put preko planina. Oko nas nije bilo drveća, ni trave, samo go kamen, siv, hladan. Ni snega nije bilo. Jeli smo živ pasulj, pirinač, brašno. Brašno je upadalo u dušnik i gušilo nas. Mnogi su pomrli od gladi. Preživeli su samo veštiji, koji su uspevali da se domognu hleba. Ko da pobroji sve postradale? Ispruženi na golom kamenu, iscrpljeni, mršavi, smrznuti, izgovarali su sve tiše i tiše: hleba, hleba, hleba… Gasili su se sa tom željom u srcu i u očima.
U decembu, 1915. godine, stigli smo u ravnicu elbasansku. Tu je bilo drva, pa smo založili vatru i prvi put, posle mnogih dana, skuvali smo pasulj. Elbasan je najlepše mesto koje sam u svom dotadašnjem životu video. Sve je tu bilo lepo i udešeno: red limuna, red pomarandži, red maslina – pa opet red limuna i tako u nedogled… Zadržali smo se malo u mestu zvanom Mali Beograd, gde je nekada živeo Jovan Vladimir, i onda nastavili dalje.
Na tom našem putu sačekivali su nas Albanci sa zapetim puškama, iza svakog kamena i žljeba. Koga god su mogli, ubijali su. Uzimali su nam oružje, skidali do gola i ostavljali nepokopane, kao mrcine. Mnogi naši vojnici su tako nastradali. Nisu nas napadali kad smo bili u većim grupama, nisu smeli da stupe u borbu otvoreno. Nemam reči da opišem te ljude, niti načina da iskažem svoje utiske o njima. Bili su svirepi i pohlepni. A kad smo koga uhvatili i malo ga pritegli, ljubio nam je noge, pretvarao se u prašinu, samo da spase sebi život.
Na tom putu mislili smo samo na to kako da preživimo, i ko će koga i kako da ubije. Ni Bogu se nismo molili za spas i pomoć. Ostavljen na milost i nemilost neprijatelju, uzdao sam se samo u sebe i svoje drugove.
Ali u najtežim mukama sećao sam se svog viđenja, onog u dvorištu, i glasa koji mi je rekao da ću ići daleko na jug, da ću videti mnoge zemlje i da ću se vratiti kući kad izlečim rane. Naročito sam se sećao onoga dela govora o mom povratku kući. To me je hrabrilo i davalo mi izvesnu nadu da ću preživeti rat.
Bili smo uvereni da je naša domovina, Srbija, propala, i da ćemo biti doživotni emigranti. Osećali smo se jadno, kao najnesrećniji ljudi na kugli zemaljskoj. Samo one koji su ostali kod kuće, žene, decu i starce širom Srbije, i Crnogorce koji su kapitulirali, zamišljali smo nesrećnijima od nas, kao roblje švapsko i bugarsko. Lakše je nama, koji bar nismo robovi, tešili smo se. I dobro smo znali da se toj srpskoj nesreći raduju naši susedi i braća po krvi, a najviše, verovali smo, Franja Josif i Papa rimski.
Ubrzo smo krenuli ka Kavaji i Fijeri. Prešli smo tri reke: Škumbu, Semenu i Vojušu, i došli u Valonu. Odatle smo pošli pravo za ostrvo Vido, morem. Putovali smo italijanskim brodovima.
Od trideset i šest hiljada, rođenih 1896. godine, koliko nas je krenulo na put preko Albanije, ostalo je šest hiljada, i to samo tri hiljade sposobnih. Više nas je pomrlo od gladi nego što je poginulo od Bugara i Arnauta.
Hiljade majki i očeva, sestara i braće, tugovalo je za nastradalima danonoćno. I mi koji smo preživeli žalili smo ih, ali i radovali se spasenju, oslobođeni patnji. Od Kruševca do Valone preživeo sam sa tri tajina i malo projinog brašna.
Od ostrva Vida, na sanitetskoj lađi sa iscrtanim crvenim krstovima, krenuli smo za Bizertu. Putovali smo dvadeset sedam dana, morem, potom vozom u Sidi Abdalu, u bolnicu.
Tek kada smo se malo oporavili, oni koji su verovali u Boga počeli su da se mole i da se nadaju spasenju. Govorili su nam da spasenja nema bez iskušenja, niti vaskrsenja bez smrti. Držali su nam govore, hrabrili nas.
Podstaknut od sveštenika, govorio sam i ja vojsci. Ne sećam se tačno šta sam sve tada kazao, ali znam da je bilo reči o našem sigurnom povratku kući, o pobedi i slavi. Kad sam završio, sveštenik je upitao:
„Jesi li ti baš siguran da ćeš se vratiti kući?“
„Da, siguran sam! Vratiću se i biću zdraviji nego što sam u ovom trenutku.“
Kad sam to rekao, uzdao sam se u svoje viđenje. Počeo sam u njega sve više da verujem.
U Sidi Abdali ostao sam nekih četiri meseca; oporavljao sam se i uzgred pomagao ranjenicima. Zatim, istim putem, vratio sam se natrag u Bizertu, odatle sam otišao u dubinu Afrike, u mesto zvano Lazuaz. Tu sam obučavan za borbu u novim uslovima i sa novim oružjem, oko mesec dana.
Kad smo videli savezničku vojsku, njihovu opremu i naoružanje, tek tada je među nama počelo da se glasno govori o povratku u Srbiju, mada nam je ipak bilo teško da poverujemo u to jer smo znali da se jaka sila nalazila tamo. O povratku su pisale naše novine, štampane na srpskom jeziku, ćirilicom.
U Sidi Abdali, u Africi, te 1916. godine, jednom su nas izveli iz kasarni i odveli u drugu zgradu, pred neku sobu, i naredili da prođemo kroz nju polako, u redu jedan po jedan. Videli smo dve žene na bolesničkim krevetima; bile su paralizovane i polusvesne. Lekari su ih otkrili do iznad pojasa, a oficiri nam naredili da ih pažljivo pogledamo.
Nesrećnice, nisu imale ni mesa ni kože između nogu; štrčala je samo prljava žuta kost, a ispod nje, u donjem stomaku, videla se creva. Kao maljem udareni, ošamućeni i zanemeli, bili smo zgranuti do tada neviđenim prizorom. Širio se smrad, nesnošljiv i grozan. Rekli su nam da će one umreti najduže za četrdeset osam sati.
Zatim su nas odveli u drugu sobu. Isti nas je smrad zapahnuo. Tamo su nam pokazali muškarca kome su odsekli onog nesrećnika. I za njega su rekli da će uskoro umreti.
Pukovnik nam je potom rekao: „Kod nas u Srbiji ove bolesti skoro i nema. U ovoj zemlji možete i vi ovako da prođete, jer je ovde ova bolest česta. Ako se Boga ne bojite, kad činite blud, bojte se sifilisa!“
Ali mi smo bili mladi ljudi, pa je rđavo raspoloženje od svega toga u nama kratko trajalo. U Lazuazu je bila podoficirska škola kojom je upravljao pukovnik Tomić. Imao je mladu i veoma lepu ženu. Šepurili smo se pred njom i bili smo srećni kad bi nas pogledala. Ona je bila jedina žena Srpkinja koju smo imali prilike da gledamo posle dugotrajnih patnji. Snaga nam se vraćala, sa njom se probudile i želje. Zaboravili smo sifilističare, i svi smo sanjali mladu pukovnikovicu. Mirisala je na naša polja i livade kad cveta trava, bagrem, jorgovan. Crna kosa upletena u pletenice, oči, njene bele grudi, budile su u nama nadu i želju za životom. U njoj smo videli našu neprebolnu Srbiju, naše roditelje, braću, sestre. Voleli smo je više nego što se voli lepa žena.
U Bizerti još ništa nisam bio čuo o komunistima. Tek 1917. godine saznao sam da se u Solunu pobunila jedna ruska divizija, komunistička. Francuzi su razoružali vojnike i stavili ih u logor, među žice. Sticajem okolnosti, kasnije sam bio određen da ih čuvam. To je bilo u polju Mikri, a čuvao sam ih oko dva meseca. Slušao sam ih kad su nam govorili da ne treba da ratujemo i prolivamo krv za bogataše i zelenaše, da radnici, seljaci i proleteri, u svim zemljama, treba da se dogovore i da složno odlože oružje, i da se oslobode vlasti buržuja. Mislio sam da je zaista lepo to što su oni govorili, sviđalo mi se to. Ali sam istovremeno bio svestan i znao sam da Švaba i Bugarin neće da odlože oružje dok ne porobe i opljačkaju nas Srbe, a da mi moramo oružjem da se borimo i da pobedimo, ako želimo da se vratimo na svoja ognjišta i da oslobodimo svoju domovinu.
Dok sam čuvao pobunjene Ruse, sreo sam dva srpska monaha iz Svete Gore. Jedan od njih se zvao Vićentije Jović, i bio je jeromonah, starešina nekog manastira u Srbiji.
Pre toga susreta nekoliko sam godina gledao smrti u oči, gladan, smrznut, ili direktno u sukobu sa ljudima: nožem, puškom, pa i golim rukama. Gonili su nas, uništavali, radovali se našoj nesreći, kao da smo bili krivi već time što smo živi. Mnogi moji poznanici i drugovi, zaslugom besnog i zlog čoveka, završili su život u strašnim mukama. Verovao sam da može da se savlada i najveće zlo, ali ljudsku zlobu izgleda da je nemoguće uništiti. Bio sam uveren da je sa početkom rata iščezlo dobro iz čoveka, a da je zavladao zakon jačega i opšte gramzivosti.
Dok sam stajao po strani i slušao tih i smiren govor dvojice monaha, Svetogoraca, i video ljubav i toplinu u njihovim očima i dobrotu u opštenju i smirenosti u ponašanju, prosto nisam mogao da poverujem da još postoje na svetu takvi ljudi, bez lukavstva i mržnje. Bili su mi nekako nestvarni, neobični, iako sam još od rane mladosti dobro poznavao monahe. U njihovom prisustvu i mene je obuzela toplina i radosno mi je kucalo srce; kao da sam zaboravio na rat i na ono što me još čeka, spustio sam misli u sebe, zaronio sam u dubinu svoga bića i namah se setio Boga i svoga viđenja pred rat. Prvi put sam jasno rekao sebi: Dobrivoje, prešao si mnoge države, stigao u daleku zemlju na jugu, to ti je dokaz da je viđenje istinito. Što se rana tiče, znao sam da nam borbe tek predstoje.
Tada sam u trenu sagledao svoj protekli život, i duboko osetio da postoji nad nama neka višnja sila, koja me je sve više uveravala da postoji Bog.
Monasi su se vraćali iz Pariza, gde su bili završili teološke studije. Vićentije Jović mi je poklonio „Dobrotoljublje“ štampano na ruskom jeziku. Kao stražar, dok sam čuvao diviziju ruskih komunista u Mikri, polju solunskom, iz te knjige sam čitao mistična iskustva pravoslavnih svetitelja. Kad su otišli ostavili su mi i druge knjige. Čitao sam ih od ishoda do zahoda sunca, i uz lampu preko cele noći. Ruski sam bolje razumevao nego staroslovenski. Ipak „Dobrotoljublje“ nisam mogao potpuno da razumem, nije mi sve bilo jasno.
Kad sam se sasvim oporavio od puta preko Albanije, poslat sam na Solunski front, u Moglenske planine; raspoređen sam bio u II četu, II bataljon, XII pešadijski puk, „Puk cara Lazara“.
U prvo vreme bio sam u mestu zvanom Kravički potok. Naši i bugarski rovovi bili su udaljeni jedni od drugih najviše sedamdesetak metara. Napadali smo povremeno jedni druge, stalno se čarkali, oprobavali se, danju i noću. Sve je bilo u redu dok oni nisu nabavili odnekud rovovsko oružje zvano merzer. Tada su nam dojadili, i ojadili nas. Tražili su nas tim prokletim topom nasumice, i često nas nalazili. Naša artiljerija nije mogla da uništi njihov merzer, bili smo preblizu jedni drugima, pa je postojala velika opasnost da tuče i po nama.
Kao da se danas zbiva, sećam se događaja kad sam na objavnici, između dva rova, bio na straži. U zemlji, a odozgo prekrivena deblima drveća, džakčićima peska i maskirana travom, objavnica je imala tri puškarnice: levu, desnu i srednju, da bih iz nje mogao da se branim u slučaju napada. Bila je noć, oko jedanaest, ili je prošla ponoć, ne sećam se tačno, neki me glas pozvao po imenu i rekao mi: „Beži, Dobrivoje, poginućeš!“
Trgao sam se, predosećanje me je nateralo da brzo istrčim iz objavnice i utrčim u sprovodnicu. Nije prošlo ni petnaestak sekundi, a zrno merzersko palo je u objavnicu. Zrno je probilo krov objavnice, prelomilo klupu na kojoj sam sepeo, zabilo se u pod jedan metar u dubinu, i eksplodiralo. Od detonacije sam pao i lupio glavom o zid sprovodnice; zadobio sam vrlo jak potres, iako sam imao šlem. Onako ošamućen, pomislio sam bio da sam teško ranjen. Ali čim sam otvorio oči i ustao, znao sam da sam čitav. Tako sam se, zahvaljujući nepoznatom glasu, spasao sigurne smrti.
Godine 1917. vodile su se velike borbe između nas i Bugara i Švaba, na Obloj čuki, na planini Kožuh. Tukli smo se topovima i lakim oružjem, a izlazili smo često i iz rovova i borili se prsa u prsa. Uvek sam osećao strah kad je trebalo da izađem iz zaklona i krenem u juriš, na cevi pušaka i mitraljeza, na bombe i bajonete. Ali u samom okršaju strah je iz mene sasvim nestajao.
Ginuli su kraj mene moji najdraži prijatelji, zemljaci, komšije; nisam bio siguran da će mi najbolji drug do kraja dana ostati živ. Ali nisam očajavao, zahvatio me čudan mir, ravnodušnost, u prisustvu bliske smrti, ali smrt me nije potresala kao u prvim danima rata.
Tada sam, nakon pročitanih knjiga, bio prilično upoznat za hrišćanskom istinom. Sećao sam se i reči onih komunista koje sam čuvao u Mikri, polju solunskom. Osećao sam besmisao rata i pokušavao sam da se smirim, a da ne mrzim ljude protiv kojih sam se borio. Pokušavao sam da prepoznam zlo koje je izazvalo haos među ljudima i da k njemu usmerim svoju mržnju. Utvrdio sam da ljudi nisu bili u rovovima po svojoj volji, da su tamo prisilno, da izvrše volju i zapovesti svojih nečovečnih vladara. Želeo sam u potpunosti da razumem razloge za mržnju između zaraćenih strana, ali mi to nije baš polazilo za rukom. Pomišljao sam šta da učinim da bismo se pomirili, ali nisam znao šta ja kao jedinka da preduzmem da prestane međusobno ubijanje i da se vratimo kućama.
Jednom, dok sam tako razmišljao, trojica Bugara su izašla iz rova i došla na izvor, udaljen od mene pedesetak metara. Bili su bezbrižni i očigledno srećni što su na suncu i vazduhu; nisu ni slutili da smo mi u blizini. Po navici, podigao sam pušku i nanišanio u njih. Gledajući niz cev, video sam ih kako se smeju i pričaju, mašući rukama. Bio sam dobar strelac, mogao sam svu trojicu lako da usmrtim. Ali sam ih pustio da se napiju vode, a potom opalio iz puške nekoliko puta u stenu iznad njihovih glava. Uplašili su se i bacili se na zemlju; zatim su se, kao hrčci, bauljajući, uvukli u svoj rov. Nisam mogao da ubijem te ljude, koji su bili radosni, i koji su za nekoliko trenutaka zaboravili da su tu gde vlada smrt.
Kad sam kasnije mislio o tom svom postupku, osetio sam u sebi radost i rađanje neobične blagosti, milja. Danima sam bio ispunjentim lepim osećanjem. Dičio sam se u sebi i tvrdo verovao da sam učinio dobro pred Bogom i pred ljudima; ali sam bio svestan da sam prekršio ratno pravilo.
Dobro smo bili zaklonjeni od mitraljeza i topova, ali nam je mnogo jada zadavao onaj prokleti merzer. Probijalo je zrno rovovske tavanice kao od šale, a eksplozija je dizala u vazduh i po sedmoricu – osmoricu, kidajući ih na komade. Naša komanda je morala da odluči da se rovovsko oružje uništi bombama; drukčije nismo mogli da se oslobodimo tog zla.
Starešine su tražile dobrovoljca za izvršenje akcije. Ćutali smo, razmišljali, oklevali. Svi smo mi bili dobri i iskusni borci, ali se nikome nije išlo kroz kišu kuršuma ka bugarskim rovovima. Baš tada dok smo se kolebali, palo je zrno u rov do našeg rova, i usmrtilo petoricu mojih dobrih drugova. Uzdrhtao sam; želudac mi se skupio od muke. Bio sam svestan da svakog od nas čeka takva smrt. Znao sam da taj top mora da se uništi, ali se nisam prijavio odmah, nešto od straha, a više zbog uverenja da nije u redu da čovek sam krene da ubija i sveti svoje prijatelje. I pored svega nisam mrzeo Bugare, ali sam znao da moramo nešto da učinimo, da ih onemogućimo da nas i dalje masovno ubijaju.
Ćutao sam, i ostali su ćutali, ali sam znao da ja imam najviše iskustva u tim veštinama oko prikradanja neprijatelju i bacanja bombi, što sam bio naučio kao komita kod majora Tankosića. Znali su to i oni, gledali su me… Tada sam pomislio na svoje viđenje u dvorištu i na glas koji mi je govorio: vratićeš se kući izlečen od rana… Odmah sam odlučio; želja da uništim merzer potpuno me obuzela, nisam mogao da izdržim a da se ne javim za akciju.
Oko četiri časa po podne krenuo sam da uništim merzer. Poneo sam šest bombi i pištolj. Od naših rovova pružala se kamena stena visoka oko pola metra, slična grudobranu, ukoso do samih bugarskih rovova. Privlačio sam se pažljivo, donekle njome skriven; osluškivao sam paljbu iz lakih oružja, da bih znao na šta je usmerena bugarska pažnja. Straha u meni nije bilo, ni oklevanja i nesigurnosti; bio sam usmeren samo na očuvanje života i na uništenje merzera. Kretao sam se polagano priljubljen uz zemlju.
Dopuzao sam na oko pet metara ispred bugraskih rovova; izvadio sam bombe iz torbice i odšrafio ih; ostao sam u tom položaju, skriven iza većeg kamena, sve dok merzer nije opalio; nakon eksplozije otkrio sam tačno mesto gde se, nalazio. Pucnji sa bugarske strane sasvim su prestali, očekivali su efekat svoga topa. Iskoristio sam taj trenutak. Naglo sam ustao i potrčao ka rovu. Iz bliske blizine brzo sam ubacio svih šest bombi. Nakon prve čuli su se jauci i kuknjava; posle šeste bombe sve se bilo utišalo.
Pri povlačenju Bugari su me opazili; počeli su da tuku mitraljezima i bombama. Jedna eksplozija prebacila me je preko kamena iza kojeg sam taman hteo da se sakrijem. Izgubio sam svest.
Sigurno bih poginuo da me eksplozija nije bacila iza kamena; tamo sam bio od Bugara zaklonjen. Bomba mi je slomila levu nogu iznad članka, probila lobanju iza uva, a od potresa mi je pukla bubna opna. Mitraljez me pogodio u desni kuk i u grudi; jedan kuršum se zaustavio u levom plućnom krilu. Desna ruka ostala mi je prebačena preko ivice kamena, nezaklonjena. Kasnije su mi drugovi pričali da su je Bugari gađali iz pušaka. I tu sam imao sreće, samo su je jednom pogodili poviše lakta.
Ležao sam onesvešćen, bio sam u agoniji do osam časova uveče. Kad se smračilo, došli su bolničari po mene i tada su videli da sam živ. Stavili su me u šatorsko krilo i dovukli do naših rovova. Onda su me odvezli u neku varoš između Đevđelije i Soluna, mislim da se zove Veterkop. Tek tamo sam se osvestio i saznao da sam uništio merzer.
Pričali su mi drugovi da je komandir /pre rata je bio učitelj u Belim Vodama kod Trstenika/, plakao kad me je video u ranama i onesvešćenog. Znao je on koliko su mi značile moje knjige pa ih je sve stavio uz mene na nosila, i naredio vojnicima da ih sačuvaju i da mi ih daju kad dođem svesti.
Pošto su me previli, Englezi su me iz Veterkopa prebacili u Solun u bolnicu regenta Aleksandra. Tu sam bio dva dana, zatim sam francuskom lađom krenuo za Alžir. Ne sećam se koliko sam dana putovao morem.
U Alžiru sam prvi put u životu video lift; bilo je to u bolnici. Sećam se da je iznad krova zgrade, u kojoj je bila bolnica, prolazio voz. Čudilo me je kako bolnica može da se nalazi ispod železničke pruge.
Lečili su me francuski lekari. Prvo su mi očistili lobanju iza uva, operisali uvo i izvadili sitne komade gelera iz ruke i tela. Bili su pažljivi i savesni; učinili su sve što je bilo u njihovoj moći. Snimili su mi pluća rentgenom i utvrdili da se u njima nalazi kuršum, u blizini srca. Rekli su mi: „Da bismo izvadili kuršum, moramo da sečemo grudni koš. Ako to učinimo, treba da znaš da ćeš do kraja života ostati nesposoban. A ako kuršum ostane unutra, moraćeš uvek da ležiš na desnoj strani kad spavaš i, uopšte, moraš da se paziš, da kuršum postepeno siđe ispod srca i da ti ne smeta. Odluči sam!“
Razmišljao sam i odlučio da me ne operišu. Operacije desnog kuka i lakta trajale su dugo i bile su bolne. Desna ruka mi je bila ukočena posle operacije, u njoj su ostali sitni komadi eksplozivnih zrna. Rane su mi sve u svemu brzo zarastale.
U bolnici sam čitao svoje knjige; jedan me je ranjenik zato zvao sveštenikom. Dok sam čitao žitija sv. Jovana Damaskina, često sam u sebi ponavljao jednu njegovu molitvu koja mi se veoma svidela. Mislio sam: zlikovci su sv. Jovanu Damaskinu odsekli ruku, i on je molio svetu Bogorodicu da mu ruku vrati. Obećao joj da će ispevati pesmu o njenoj milosti i da će celog života raditi na dobro crkve, i ona mu je molitvu uslišila. Zašto ne bih i ja učinio isto? Dugo sam se molio i obećavao da ću zidati crkve, ili da ću pomagati zidanje crkava, i da ću davati milostinju siromašnima. Mnogo su mi u tim teškim vremenima pomagale moje knjige. Čitao sam ih, gutao njihove poruke, i potpuno razumevao smisao tih reči.
Oporavljao sam se brzo; ustajao sam i kretao se; ali mi je smetala ukočenost desne ruke, stalno sam mislio kako da je osposobim. Nakon izvesnog vremena, bolničar me odveo u jednu prostoriju i naredio mi da sednem na stolicu koja je bila pričvršćena uz neku čudnu mašinu. Zatim mi je ukočenu ruku položio u neko koritance na toj mašini i čvrsto ju je uvezao kaišima. Drugu ruku i telo pričvrstio mi je kaišima za stolicu. Mirno sam ga posmatrao dok je radio, ne znajući šta namerava da mi učini. On je u mene gledao prijateljski, smešio mi se.
Pošto me dobro uvezao, pritisnuo je neko dugme, a mašina je odjednom počela da radi; ono koritance mi je savijalo i ispravljalo ukočenu ruku, ona je krckala i pucala.
Majko moja, kako me to bolelo! Kukao sam iz sve snage, bolničar je pevao što je mogao glasnije. Upišao sam se!
Nikad više u blizinu te sobe nisam hteo da dođem! Ubeđivali su me i lekari i bolničari da izdržim terapiju, da će se ruka tako sasvim razgibati, ali ja nisam hteo ni da ih slušam. Bežao sam i krio se; plašio sam se da me ne prevare ili da me silom opet ne stave u onu mašinu.
Silno sam želeo da mi ruka ozdravi, pa sam se neprestano molio Bogorodici; uz to sam ruku masirao, savijao je, pario, šta joj sve nisam radio samo da je osposobim. Mašina je možda samo započela, ali sve ostalo sam dovršio sam, kako sam znao i umeo. Lečenje je potrajalo malo duže, ali me nije bolelo.
Nekih sedam meseci sam proveo u bolnici u Alžiru. Pri kraju lečenja, preko Crvenog krsta iz Ženeve, dobio sam pismo od svoje porodice iz Srbije. Obavestili su me da su Bugari obesili mog najstarijeg brata u selu Gaglovu kod Kaonika, zato što je srušio železnički most kod Đunisa. A oca i sestru Bugari su, tražeći novac, toliko tukli da su ih polumrtve odneli u bolnicu u Niš da se leče, ali da nema nade u ozdravljenje.
Obuzela me takva jarost da sam odskočio od poda do plafona. Krv mi je jurnula u lice, a neka strašna, meni do tada nepoznata snaga, probudila se u telu. Nisam više osećao rane! Žalio sam za bratom i želeo sam da ga osvetim. Želeo sam da istog časa jurnem na Bugare i njihove rovove.
Bio sam potpuno zaboravio na evanđeljsku poruku: „Ne sudi da ti ne bi bilo suđeno“ i „Voli neprijatelje svoje“. Odmah sam zatražio da me iz Alžira, iz bolnice, prebace u Solun. Međutim, vojna komisija me pregledala i oglasila nesposobnim za borbu. Odredili su me da budem bolničar u bolnici regenta Aleksandra. Kad su mi to saopštili, rekao sam: „Ja hoću odmah da idem u svoju jedinicu! Ako mi ne dozvolite, uteći ću!“ Tako sam ih privoleo da učine ono što sam ja hteo.
Prvi i poslednji put u životu radovao sam se što me je major Tankosić obučio veštini ratovanja; poljubio bih ga, da je bio tu. Kao nikad do tada, željno sam očekivao okršaje sa Bugarima. I osećao sam da, negde u daljini, i moj drugi brat tako misli i da se već sveti.
Tada sam obavešten da sam za uništeni merzer odlikovan Ordenom belog orla s mačevima, III reda.
Kao što rekoh, privoleo sam bio vojnu komisiju da mi odobri povratak u jedinicu. Međutim, nisam mogao da pročitam šta je bilo upisano u moju vojnu knjižicu, jer je pisalo na francuskom. Kasnije sam saznao da je tamo stajalo da mogu da učestvujem u borbi, ali u nekim lakšim akcijama i pod uslovom da ne nosim pušku o desnom ramenu.
Kad sam stigao u svoju jedinicu, komandir se obradovao, zagrlio me i poljubio, kao da smo bili najrođeniji. U srpskoj vojsci, tog vremena, nije se čulo ni zapamtilo da je pretpostavljeni starešina zagrlio svoga vojnika. Ali on je mene zaista voleo i radovao se što sam živ i što smo opet zajedno. Na njegovo pitanje da li sam sposoban da se borim, rekao sam: „Dajte mi bombe!“
Dali su mi nemački konjički karabin. Nemci su ga zvali manliher; bio je lak za nošenje; kalibar mu je odgovarao francuskoj municiji, ali meci nisu mogli da uđu u šaržer, tako da sam stavljao po jedan metak u cev. Prihvatio sam ga jer mi nije ni bio tako važan. Svu nadu sam polagao u bombe i pištolj. Isprobao sam da nišanim desnom rukom, da bih video jesam li isti posle ranjavanja. Bio sam sposoban kao i ranije; cigaretu na udaljenosti dok je oko vidi, lomio sam zrnom iz pištolja iz deset pokušaja skoro svih deset puta.
Iz bolnice sam došao avgusta 1918, a već 14. septembra počela je ofanziva za proboj Solunskog fronta. Imali smo oko šest stotina topova, plus bacače i ostalo oružje. Bugari i Austrijanci imali su, verovatno, još bar toliko.
Dva dana i dve noći tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj „bubnjarskoj vatri“, prašina i magla od dima dizale su se u nebo okružujući površinu od oko deset kilometara. U polutami, koja je mirisala na barut i dim, grmelo je, pucalo, sevala vatra, čuli urlici, jauci i zapomaganja. U stalnoj napetosti i strahu, u jednom trenutku sam pomislio da ću poludeti. Da je bila borba prsa u prsa, ili da smo se tukli iz rovova, nekako se i ne bih plašio, ovako granate su padale svuda oko mene, zemlja je prštala: nisam znao gde da se sakrijem, niti koje je mesto sigurno. Mogao sam svakog časa da budem raznet na komade i da postanem krvava prašina. Kad više nisam znao šta bih, kleknuo sam, ruke i glavu podigao k nebu i zavapio:
„Sveti oče Nikolaje, slavo moja, spasi me odavde, molim te. Ako preživim, upaliću ti sveću, od čistog voska, deset kilograma tešku. Molim te i kunem ti se!“ /Slagao sam ga. Upalio sam sveću od dva kilograma. Nisam mogao da nađem više voska, a nisam imao ni dovoljno para/. Molio sam i svetog Arhanđela Mihaila: „Sveti Arhanđele Mihailo, ti si blizu Boga, zamoli ga da me spase“.
Sutradan su nas, pešadiju, povukli u pozadinu, da se odmorimo i smirimo. Ali smo se, ubrzo, čim je prestala artiljerijska paljba, vratili na položaj. Tamo je sve gorelo: zemlja, drveće, trava, rovovi, leševi. Išli smo kroz smrad, dim i vatru. Bugari i Švabe, na položaju ispred nas, bili su već izginuli. Samo na Slonovom uvu, kako se zvala ogromna gromada testerastog kamena, bilo je živih, jer su stenama bili dobro zaklonjeni od topova. Kad smo im se približili, pripucali su i jurnuli na nas.
Iz pozadine su nas tukli mitraljezima, pa nismo mogli nikako da im priđemo. Na svom položaju bili su dobro utvrđeni i zaštićeni. Pošto nismo mogli, niti smo hteli da odugovlačimo sa probojem njihove odbrane, morali smo brzo nešto da smislimo. Komanda je odabrala mene i još dvojicu; naredili su nam da pronađemo mesto sa kojeg bismo mogli neopaženi da se popnemo na stene. Zadatak smo izvršili uspešno. Naša vojska mogla je da krene u napad.
Bugari su se ogorčeno branili. Ušli smo, na kraju, u borbu prsa u prsa. Mi Srbi najbolje smo tobdžije na svetu, ali su Bugari strašni borci na nož. Zato nam je bilo veoma teško da se borimo sa njima u neposrednoj blizini.
Bio sam dobro pripremljen za borbu. Bio je trenutak da se svetim za brata, oca i sestru. Imao sam punu torbu bombi i mnogo metaka za pištolj. Svi smo želeli da potučemo Bugare i da se vratimo u svoju zemlju. Bili smo vešti i hrabri vojnici; jurišali smo i borili se kao zmajevi. Nisam žalio sebe. Video sam pred sobom samo: osvetu i put za Srbiju.
Kroz dim i prašinu opazio sam jednog Bugarina; išao je prema meni. Nisam više imao ni jednu bombu, pištolj je bio prazan, puška takođe. Bugarin je bio blizu, nisam imao vremena da ubacim metak u cev. Na moju sreću, i njegova je puška bila prazna. Jurnuli smo istovremeno jedan prema drugome; bajoneti su nam se ukrstili, puške se sudarile i odletele uvis. Uhvatili smo se u koštac.
Dva dana i dve noći tukle su hiljade raznoraznih topova. U toj „bubnjarskoj vatri“. prašina i magla od dima dizale su se u nebo okružujući površinu od oko deset kilometara. U polutami, koja je mirisala na barut tačno, znam samo da sam osetio da je od mene jači. Nisam mu se dao, a njemu se, izgleda, žurilo da me što pre obori, a onda dokrajči nožem.
Najednom se kraj moga uva prolomio jak pucanj. Bugarin je odmah klonu i pao pred moje noge; video sam mu smrskanu glavu. Gledao sam u njega, zbunjen, i tada sam osetio na licu neku žitku masu; klizila je niz čelo na lice, i pretila da mi zatvori oči. Obrisao sam se rukom, šaka mi je bila puna njegovog mozga i krvi.
Okrenuo sam se i video svoga komandira; u ruci mu je bio pištolj. Rekao mi je: „Ubriši se. Ubriši lice, Dobrivoje“. Iz džepa sam izvukao krpu, koju sam koristio kao maramicu, obrisao se i bacio je na zemlju. Komandir mi je dao nekoliko bombi, zatim sam napunio pištolj i karabin i krenuo napred.
Naši su već stigli na Slonovo uvo i sasvim su očistili položaj od Bugara. Zatekli smo tri ovce, tek su bile odrane i još vruće, sir u kantama, papriku. Nisu nas očekivali tako brzo. Jurili smo ih još kilometar-dva, potom je Timočka divizija nastavila da ih goni. Mi, Šumadinci, bili smo u tom ratu nezamenljivi za probijanje fronta, a Timočani su bili nenadmašni u gonjenju neprijatelja u bekstvu.
Nakon dva dana stigli smo u selo Konopljište. To je bilo prvo selo u koje sam ušao posle mnogih godina.
Starešine su me javno pohvalile što sam dobrovoljno došao iz bolnice i borio se, iako sam bio ranjen. Predložen sam za Zlatnu medalju Obilića.
Posle toga nisam neko vreme učestvovao u direktnim frontalnim borbama. Da ne pričam kojom smo brzinom napredovali. Tek kad smo došli u Banat, u selo Vraljevo, danas Miloševo, borio sam se sa Mađarima. Iako su znali da smo mi Srbi strašni u bitkama, Mađari su se hrabro borili, ali smo ih u jednoj šumi, rukom zasađenih jasenova, brzo razbili. Zatim smo preko Arada stigli u Temišvar.
U Temišvaru su mi uručena odlikovanja: Orden belog orla s mačevima, III reda, Zlatna medalja Obilića i nekoliko manjih odlikovanja. U tom sam ratu dobio deset odlikovanja, plus Albansku spomenicu koju sam kasnije primio.
U Temišvaru smo ostali cele te zime. Molili smo starešine da nas puste kućama, bilo nam je dosta ratovanja. Kukovi su me boleli; bili su nažuljani i modri od opasača o kojem su godinama visile bombe i pištolj. „Podmazaćemo puške i ostaviti ih na sigurno mesto. Kad zatreba, pozovite. Bićemo odmah na mestu koje nam odredite“, govorili smo. Nisu nas slušali.
Odmarajući se, i dalje sam čitao moje knjige. Nosio sam ih od Soluna, kroz sve bitke, i čuvao ih kao veliku dragocenost. Jedne noći sam se probudio iz sna i onako bunovan ugledao kraj sebe dve duhovne prilike; čuo sam: „E, sad je došlo vreme da ideš kući, Dobrivoje“. Istog trenutka su nestale. Primio sam tada to viđenje kao nešto najnormalnije, već sam se bio privikao na svakojaka čuda. I stvarno je bilo onako kao što mi je rečeno: ubrzo sam bio otpušten i otišao sam kući.
Tako se završilo moje vojevanje u srpsko-turskom i prvom svetskom ratu. Mnogi su hteli da nas unište, da zatru srpski narod. Mi, vojnici, učinili smo koliko smo mogli, ono što smo morali i što nam je bilo dužnost. Potukli smo tirane i zlotvore, oslobodili južnoslovenske narode vekovnog ropstva, i stvorili Jugoslaviju.
Sa mnom se zbilo tačno ono što mi je rečeno i pokazano u viđenju one noći u dvorištu. Otišao sam na jug, video mnoge zemlje, vratio se kući izlečen od rana.
Prvo sam se vratio u svoje selo Kaonik, zatim sam otišao u Niš u bolnicu da vidim oca i sestru. Bugari su ih toliko pretukli da im je koža na leđima bila crna i gnojava; očeva desna ruka bila je ukočena. Kosti najstarijeg brata, koga su Bugari obesili, sahranio sam na našem kaoničkom groblju. Otac i sestra ubrzo su umrli, i njih sam sahranio.
Pored svakodnevne smrti drugova tokom devet dugih godina rata, bio sam suočen i sa umiranjem svojih najmilijih. Prošlo je tada kroz mene mnogo bola, straha, sumnji, razočaranja, nade. Glava mi je bila prepuna nezaboravnih uspomena. Za mladog čoveka, kakav sam tada bio, ti događaji imali su velikog utacaja na budući život.
U to vreme čovek nije morao da bude vidovit pa da zna da će rata opet biti. Ja sam u to bio siguran, jer sam dobro upamtio ljude protiv kojih sam godinama ratovao. Znao sam da ćemo se opet sresti. Rat ništa bitno nije rešio niti ispravio. Mnoge carevine su propale, nove države su nastale, ali u ljudima se ništa u suštini nije promenilo. Bilo je na pretek patnji i muka, ali se to brzo zaboravi, misli se pogorde a pohlepa ojačau čoveku. Ima nečeg prokletog i nezasitog u nama ljudima, u onima koji su pobesneli od bogatstva, nerada, vlasti i slave, a koji zavađaju narode i započinju ratove. Da bi odjednom, brzo, rešio probleme i zadovoljio želje za slavom i bogatstvom, čovek ne misli na svoju ili tuđu muku, ni o mogućnosti lične propasti i pogibije. A razlog za rat je lako naći pri ovakvom, ondašnjem i današnjem, ustrojstvu države.
Nemci i Bugari su nas sa takvom mržnjom gonili i borili se protiv nas i mnoge jade nam zadali, da im nikad neću moći da zaboravim i oprostim. Ako je ta mržnja u njima postojala u toku prvog rata, zar će posle poraza nestati? Znao sam: još više će nas mrzeti! Turske hodže su nam iz nekih svojih knjiga čitali da će za dvadeset-trideset godina opet izbiti svetski rat; u „Dobrotoljublju“ isto je to pisalo; sveti Nil mirotočivi govorio je o prvom i drugom ratu. Verovao sam da će do sukoba svetskih razmera doći. Nisam znao dan i godinu, ali sumnje u meni nije bilo.
 
***
 
Po povratku iz rata imao sam dvadeset i četiri godine; kuršum u plućima mi nije smetao; i druge rane nisam osećao. Bio sam mlad, zdrav, bogat, odlikovan, junak, i kao takav ja sam za devojke bio najbolja prilika.
U selu je bila devojka, Leposava; neodoljivo me podsećala na ženu pukovnika Tomića, koja nam je lepotom vraćala veru u život, nama ranjenicima u Sidi Abdali. Bila je mlada, crne kose i očiju; bila je i bogata. Privlačila me, želeo sam je. Ali je bila gorda, a meni je bilo dosta drskosti i gordosti u ratu. I druge lepe i bogate devojke u selu i okolini bile su kao ona; nisam ih zato podnosio. Mislile su da bogati pripadaju samo bogatima; bilo je to nepisano pravilo, običaj, red. I odrasli u selu, kad je u pitanju bila moja ženidba, rasuđivali su na isti način.
Međutim, celo moje biće težilo je čistoti, iskrenosti i toplini nesebične ljubavi. Ježio sam se pri susretu sa njihovim nadmenim pogledima, i gadio se njihovih računica, koje su bezobzirno isticali iznad ljubavi muškarca i žene.
Međutim, u selu je bila i Milunka, krotka, smirena, puna devičanskog stida; bila je siromašna devojka, često je od moje sestre pozajmljivala haljinu kad je išla na vašar. Ulazila je u naš dom s blagim osmehom, tiho i lako kao da nije dodirivala zemlju; govorila je mirnim i mekanim glasom; u krupnim očima imala je ljubavi za sve na što bi spuštala pogled. Vuklo me je nešto k njoj, bio sam srećan kad je vidim. Mislio sam: kad rešim da se ženim, njome ću se oženiti.
Na žalost, iznenada je teško obolela od galopirajuće tuberkuloze.
Tako reći na samom samrtnom času, pozvala me k sebi. Otišao sam, seo na krevet kraj nje, ona je uzela moju ruku i stavila je na grudi. Gledala me toplo crnim, od vatre i bola grozničavim očima, zatim je rekla:
„Znam, Dobrivoje, da ćeš biti sveštenik ili monah. Gledala sam te u crkvi kako se s verom moliš, zato tako mislim. Tebe sam, Dobrivoje, uvek volela. Jedino tebe volim“.
Šaputala je, a suze su izvirale iz njenih otvorenih očiju i tekle niz uvele obraze i slivale se na beli jastuk prekriven rasutom njenom crnom kosom. „Uskoro ću umreti… Molim te, nemoj da me zaboraviš“. Rekao sam joj da i ja nju volim, i da nameravam da se njom oženim. Gledao sam je, tuga mi je punila grudi. Jedva sam se uzdržao da ne zaradim. Za ocem i sestrom nisam ni suzu prolio, oguglao sam bio na smrt u ratu, ali sada predamnom je umirala moja ljubav, budućnost, deo života, i to me je uzdrmalo.
„Primetila sam da me rado gledaš“, rekla je. „Odnekud nešto mi govori, znam nekako, ti se nikad nećeš oženiti… Preklinjem te: moli se Bogu za mene, za moju dušu. Ne znam koliko sam grešna; ne znam šta biva sa čovekom kad umre. Sećaj me se, Dobrivoje. I moli se“. Tog dana je umrla.
Moja mladost je prolazila posred smrti srpskog naroda, mojih drugova, devojaka i moje porodice. Velika životna snaga i volja za životom održali su me uspravnog, i nisam postao malodušan i očajan.
Otac je umro, nastariji brat obešen, ostalo je nas trojica braće, muške čeljadi u kući. Jedan je otišao u državnu službu, na železnicu, meni kao najstarijem ostalo je da budem glava porodice. Majku sam pitao za savete u svim poslovima domaćinstva, iako sam već bio zreo čovek.
Iako mlad, silom prilika znao sam za vrednost ljudskog života i koliko čoveku malo pomaže materijalno bogatstvo, a šta mu znači ljubav ljudska. Brinuo sam o sebi i svojoj porodici, ali sam isto tako brinuo i o drugim ljudima. Pomagao sam izdašno sirotinju; i majka je to odobravala, bila je pobožna i milostiva. Ali ja nisam bio zadovoljan jer smo davali samo višak od onoga što smo imali; želeo sam da dam mnogo više. Hteo sam sa siromasima i nemoćnima da delim hleb, postelju, zemlju, kuću, da se u svemu izjednačimo. To sam želeo, ali sam znao da se to, u ovako uređenom životu porodice i ljudi u svetu, ne može da ostvari i zato sam tugovao.
U vreme moje tuge za preminulima i bobre da se nadoknadi uništeno i opljačkano, zbio se neobičan događaj u mojoj porodici, koji nikad nisam uspeo da razumem i sebi da objasnim, niti sam mogao da ga izbrišem iz sećanja. Naime, moj pokojni brat ostavio je devojčicu od tri godine; njena majka umrla je na porođaju. Bila je bistro, milo i pametno dete. Ali je često tugovala za majkom, plakala i tražila da je vidi. Govorili smo joj da je majka živa i da će doći. Na njeno pitanje gde je i zašto tako dugo ne dolazi, odgovarali smo da je gore, kod Boga, i da će je ona sigurno videti.
Devojčica je znala Očenaš i Bogorodice Djevo, a o Bogu – da nas je stvorio i da je milostiv. Kako nas je razumela, i naše priče o njenoj majci, ne znam. Ali jedne večeri, u prvi sumrak, dotrčala je k nama iz bašte, veselija nego ikad, nasmejana i razdragana. Vikala je: „Videla sam mamu! Videla sam mamu!“
Rekla nam je da je bila s majkom… Otišla je u baštu i klečeći ispod kruške molila Gospoda Isusa Hrista da joj pošalje, odozgo, majku samo za časak. I on joj je uslišio molbu. Majka je došla.
Opisivala nam je svoju majku detaljno; oči, boju kose, kakva joj je marama, odelo; zapazila je i da ima posekotinu na bradi, i to je bilo tačno. „Grlile smo se i ljubile, mama mi je rekla da ne plačem više za njom jer ćemo se nas dve opet videti.“
Svi smo bili pobožni, ali u njenu priču nismo verovali. Sve je bilo brzo zaboravljeno; ali ja sam i dalje mislio na to. Doživeo sam svakakva čuda, pa mi ni ova priča nije zvučala kao iluzija. Može li dete da zna kako mu izgleda majka, ako je nikad, ni na slici, nije videlo? Zašto je bila razdragana i radosna, a obično je tužna kad joj se spomene majka ili kad misli o njoj? Odbacivao sam mogućnost da je sve bilo baš onako kao u priči – nisam to mogao da prihvatim. Ali mi je srce gorelo radošću dok sam je slušao, kao da je sve bila istina. Dugo sam o tome razmišljao, a sećanje je zauvek ostalo.
Tih dana bio sam pred životnom odlukom; bio sam u nedoumici šta da radim, pa su me mučile razne misli. Nisam mogao da se odlučim i jasno sebi da kažem: ti ćeš, Dobrivoje, od sad i zauvek ovo da radiš i to i to da budeš. Imao sam više mogućnosti: da budem seljak; da odem u vojsku i da budem komandir; da dovršim školu i da budem činovnik ili sveštenik; ili da se zamonašim.
Seoska crkva je bila udaljena od moje kuće dva-tri kilometra. Te 1920. godine poklonio sam bio crkvenjaku plast sena; on mi je zauzvrat dao ključeve od crkve. Odlazio sam tamo skoro svake noći i molio svetog Jovana Damaskina i Atanasija Aleksandrijskog, patrijarha, da mi pomognu da se opredelim i da mi otkriju volju Božju.
U to vreme u manastiru Sveti Naum Ohridski događala su se mnoga čuda; priče o tim čudima kružile su u narodu. I Svetom Naumu sam se molio da me primi u svoj manastir, ukoliko mi je suđeno da budem monah.
Majka je uočila moje noćne odlaske od kuće. Pomislila je da možda spavam kod neke devojke, i nije joj bilo pravo jer je bila strogo moralna žena. A sumnjala je jer sam ja, i pored svega što sam preživeo, voleo da se šalim i da zadirkujem devojke, da ih pitam hoće li da se udaju za mene. Ali mi ni na kraj pameti nije bilo da neku od njih obeščastim.
Jedne večeri majka je pošla za mnom. Išao sam pored reke, zatim kroz šumu i stigao do crkve. Kad sam došao do ulaza, upravo je počela da pada kiša. Brzo sam otključao vrata i utrčao unutra. Tek što sam se bio spremio za molitvu, čula se lupa na vratima. Pomislio sam da je crkvenjak, jer niko drugi noću ne bi došao u crkvu. Ali ušla je moja majka, otresla kišu sa sebe, pogledala me u oči i rekla: „Ej kuku meni jadnoj, ostadoh bez još jednog sina!“ Okrenula se onda prema ikoni Svete Bogorodice na oltaru, poklonila se duboko i prošaptala: „Ja sam mislila, Presveta, da će mi on zatvoriti oči, a ti mi ga uze.“
Nasmejao sam se u sebi i u šali rekao: „To će ti bar biti lako, majko. Zatvorićeš ih sama, evo ovako.“ I prstima ruku sebi sam zatvorio kapke na očima.
Pogledala me tvrdo i prodorno; bila je ozbiljna; bleda i nekako utučena. „Nemoj, Dobrivoje, srce da mi jedeš“, rekla je i odmah izašla iz crkve.
Pošao sam za njom; do kuće nismo progovorili ni reči. Ne znam šta je sutradan ispričala ukućanima, ali su me oni gledali s posebnim poštovanjem i ozbiljnošću, kao da više nisam bio njihov, ni čovek kao što su oni.
Dok sam ja mučio muku šta da radim, Srbijom i Jugoslavijom slavila se pobeda nad neprijateljem i nova država. Previše je u tom slavlju bilo zanosa, hvale i gordosti. Ponašali smo se kao da je zauvek pobeđeno zlo, a na zemlji zavladao večiti mir. Kao da se odjednom zaboravilo na Nemca, Švabu, Bugarina, kao da više nije bilo masona, teozofa i Pape rimskog. Nismo bili svesni da najponosnije zlo, unutra u nama, nije ni taknuto, kamoli pobeđeno. Pre svega gordost, za njom pohlepa, i sve drugo ružno u nama, podiglo je glavu: grabilo je vlast, zemlju, kuće, nakit. O pravdi i sirotinji niko nije mislio! To me je bolelo, želeo sam da delim i dobro i zlo sa ljudima sa kojima sam živeo, kao što sam i u ratu to činio.
Dečačkih snova o lepom životu tada više nije bilo u meni; sve što sam doživeo još uvek je bilo sveže u mojoj svesti. Osetio sam pravi rat, najahao se konja, ispucao bezbroj metaka, sekao sabljom, kitio se odlikovanjima. Čime sam mogao da ulepšam viziju budućeg života? Jedino sam mogao da očekujem ponovo međusobno klanje i ubijanje! Zar da stvaram decu, da gledam kako ih zlotvor na noževe nabija; ili ženu i kćeri kako siluje? Zar da opet krvavim ruke, da sanjam teške snove, i da noću drhtim od straha zbog griže savesti? O svemu sam tome razmišljao danima i noćima, i bio zaista na velikim mukama.
Želeo sam da živim istinitim životom, u slozi i u ljubavi sa svima; jedino takav život bio je dostojan čoveka. Zato sam molio Boga i sve svece da me izbave iz ljudskog zverinjaka.
Usmeravao sam sebe na nauku Božiju, i tako odvajao misli od svakodnevice i običnih briga. Um mi je sa radošću prihvatao sve što je pisalo u Svetom Pismu, upijao sam u sebe reči Božije i od toga bivao srećan. Za samo jedan dan učio sam napamet po nekoliko psalama.
Tada mi se često javljao glas i govorio mi: „Dobrivoje, noćas će kod tebe da svrate šverceri duvana“. „Dobrivoje, sad će ti doći taj i taj, da ti traži to i to“. I mnoge druge stvari mi je govorio. U meni je vrilo, tražio sam načine da se opredelim kako da živim: po ljudskim ili po Božijim zakonima.
Jedne večeri sam se molio u prisustvu majke; sedela je na tronošcu i prela. Uzeo sam bio Sveto pismo, otvorio ga, zaustavio se malo na evanđeljima, a zatim sam počeo da čitam psalam sto greći. Tada sam začuo strahovitu grmljavinu; kao da je dolazila spolja, odozgo, kao sa tavana; grmelo je kao da se kuća ruši. Majka je sedela i mirno prela; video sam da ona ništa nije čula. Pribrao sam se i nastavio sa čitanjem psalama. Zatim sam se dugo molio. Pomislio sam da je grmljavina bila neki znak.
Te noći sam obećao svetom Naumu da ću, ako mi pomogne da se opredelim, manastiru koji nosi njegovo ime priložiti koliko vredi jedan bik.
Nekoliko dana posle toga događaja, jedan pobožan čovek iz mog sela predložio mi da idemo u crkvu u Gnjilanu, čuo je od nekih čobana da je ova crkva velika svetinja. Bio je siromašan čovek i nije imao para da ode sam. Odlučio sam da odmah krenemo na put.
Kad smo stigli u Gnjilane, ušli smo u crkvu i celivali ikone, zatim smo ostali u molitvi. Nije prošlo mnogo vremena kad sam primetio da se ikona svete Bogorodice na oltaru njiše levo-desno. Pomislio sam, u prvom trenutku, da je zemljotres, ali sam odmah uvideo da se ništa drugo u crkvi nije njihalo, sem te ikone. Obuzela me jeza od straha i uzbuđenja. Gledao sam u ikonu kao opčinjen sve dok se nije umirila.
Obojica smo isto videli; uzbuđeni i oduševljeni, dogovorili smo se da odmah odemo u manastir svetog Nauma kraj Ohrida.
Kad smo bili oko sat hoda do manastira, počela je da pada jaka kiša. Išli smo kao u zanosu; nismo osećali ni kišu ni hladnoću. Bili smo ozareni, približavali smo se velikoj svetinji. Kad sam, iz daljine, ugledao manastirske zgrade i kube crkve, osetio sam veliko uzbuđenje u požurio da što pre stignemo.
U crkvi je bilo nekoliko ljudi koji su se, u tišini, molili. Čim sam ušao, osetio sam da me obasjala i prožela neobična, prijatna svetlost. Srce mi se u trenutku ispunilo slatkom lepotom: zagrcnuo sam se od radosti i sreće. Ne mogu reči da iskažu to osećanje; bio sam pun i ceo. Kao da je Duh Sveti u vidu goluba belog sleteo na moje rame i ispunio me božanskom lepotom.
Bilo mi je jasno da me je on, sveti Naum, doveo sebi. Ispunio mi molbu i pokazao budući život. Setio sam se obećanja. „Hvala ti mnogo, sveti Naume. Što sam obećao, to ću ispuniti“, rekao sam.
Od svršetka rata do mog dolaska u manastir svetog Nauma, 1920. godine, prošlo je svega tri meseca.
U manastiru su, pored ostalih, bila i dva ruska monaha, nas trideset i sedam iskušenika i sedamdeset i pet slugu. Manastir je imao oko dve hiljade hektara zemlje, koja se koristila kao oranica, i za pašnjake. Zemlju su radili seljaci, u napolicu, i sluge. Imali smo hiljadu i četiri stotine ovaca, sto pedeset svinja, sto dvadeset goveda, sedamdeset i pet tovarnih konja, šest bivola, petnaest magaraca. Manastiru je pripadala obala Ohridskog jezera u dužini od oko dva kilometra, i tu se lovila riba. Mreže su bile dugačke po pet stotina metara, a visoke osam. Monasi su iz Srbije u Makedoniju doneli dve hiljade sadnica šljive madžarke, i za to su od države dobili nagradu.
Umolio sam igumana da mi dozvoli da ostanem nekoliko dana u manastiru, među monasima, da se molim i razmišljam. Postupali su sa mnom lepo prvih sedam dana: gostili me, pričali o svom životu. Ali kad god bih igumanu pomenuo svoju nameru da se zamonašim, odgovarao mi je da ja ne mogu da budem monah. „Gord si, imaš odlikovanja, učio si školu, bogat si.“ Pričao sam im o svojim snovima, o glasu koji mi se javljao, o svojim viđenjima, kao i da sam se odrekao svetskoga života; da znam podosta o veri, da sam pročitao mnoge potrebne knjige; da imam u srcu plamenu želju da se posvetim Bogu. „Gord si, gord, Dobrivoje. Oštar si i plahovit čovek. Kako i kada misliš da se smiriš? Kako ćeš mi biti poslušan? Kako ti možeš da budeš siromah? Kako ćeš živeti celomudreno i odvojeno od svetske taštine kad si takav?“, ponavljao je iguman.
Na kraju su me ipak prihvatili, i dozvolili su mi da pokušam da promenim svoj život. Posle sedam dana provedenih kod njih u gostima, pristupio sam bratstvu manastira kao iskušenik. Kad sam potpisao, rekao sam igumanu:
„Predajem sebe u tvoje ruke, oče. Slušaću te u svemu, bez pogovora. Ako mi sad kažeš da skočim odavde sa trećeg sprata kroz prozor u jezero, skočiću!“
„Dužnost nam je da ti omogućimo da pokušaš da postaneš monah. Videćemo da li od tebe može da se napravi nešto dobro… Za početak, daću ti lakši posao. Ovde se radi!“
Potom su me monasi odveli u jednu sobu i naredili mi da se svučem. Nosio sam novo, čisto, ispeglano odelo. Svukao sam prvo sako, složio ga i pažljivo stavio na stolicu. Međutim, oni su ga uzeli, izgužvali i bacili u prašinu. Isto su učinili sa pantolonama. I cipele su izlomili i bacili. Šešir su gazili, dobro ga izgužvali i isprljali, pa mi ga takvog stavili na glavu.
Obukli su me u odelo od seljačkog sukna; bilo je iscepano i u zakrpama raznih boja, i preširoko za mene. Umesto cipela, dali su mi đonove od goveđe kože; preko prstiju i iza peta pričvrstili su ih oputom i kaišima. da mi ne spadaju s nogu. Ličio sam na strašilo.
Nisam se protivio, niti sam bilo šta rekao, iako mi je bilo žao lepog i čistog odela. U početku sam se čudio što to rade. Ali sam se ubrzo setio da sam odlučio da promenim život iz osnova, i da zato treba da prepustim njima da me vode, prema svom iskustvu i znanju. Mirno sam podneo sve, verovao sam da oni čine baš ono što je za mene najbolje.
Starešina mi je zatim naredio da isteram svinje iz obora i da ih čuvam na livadi. U oboru je bilo sto i pedeset svinja, sve mladih nazimica, curica. Pre nego što sam ih pustio, pomislio sam: čim ih oslobodim obora, razbežaće se kud koja, neću moći da ih sakupim. Razmišljao sam šta da radim i kako da se snađem, i dosetio sam se: skinuo sam štrangu sa direka i privezao sam je za jedan štap. Napravio sam jaku i dugačku kamdžiju, ne bih li koliko-toliko umirio svinje.
Uputio sam se da otvorim prolaz, kad sam iza sebe čuo žamor glasova. Okrenuo sam se i video monahe, sluge i seljake; svi su se bili načetili na prozorima konaka i na ogradi u dvorištu, da bi videli šta ću uraditi i kako ću se snaći. Baš kad sam htio da pustim svinje, počeli su da viču:
„Svinjar! Džudža! Ua, svinjar! Za to je samo dobar: svinje da čuva! Za ništa bolje nije!“
Stao sam mirno, poklonio se i rekao im glasno: „Tako je, oci i braćo! U pravu ste: ni za šta bolje nisam.“
Govorio sam tako, i klanjao im se, a u meni je režalo samoljublje i sujeta; lice mi je gorelo od stida, srdžbe i ljutine. Ponos i samovoljnost probudili su se u meni, želeo sam da ih opsujem i vratim im istom merom. Prsile mi se grudi, čelo se dizalo, oči se punile prkosom. Savladao sam se krajnjim naporom volje. Savijao sam se i klanjao im se, a oni su vikali:
„Ugursuze! Baksuze! Nesrećo jedna! Vidiš li kakav si? Grdilo od čoveka!“
Njihove reči, pogrdne, pogađale su me u samo srce; tukle me kao kamenje. Brzo sam pustio svinje i potrčao za njima, samo da se što pre sklonim od onih koji su mi se rugali.
Čuvao sam stoku svaki dan i terao je na prodaju u Ohrid. Ljudi su se okretali za mnom i čudili se mom velikom i šarenom odelu. Stideo sam se; nisam čestito smeo da im pogledam u oči. Ali sam ćutao junački i smirivao se; znao sam da moram u svemu da slušam igumana, sve dok se ne otarasim svojeglavosti i dok sebe ne očistim od sujete i samoljublja, da moje biće shvati da je čovek nešto više od odela i spoljašnjeg izgleda.
Danju sam se trudio oko stoke, a noću se molio; malo sam spavao. Radio sam ono što mi se kaže, jeo što mi se da, mislio sam o Bogu i svom spasenju. Svakoga dana u srcu su mi rasli lepota, umiljenje i snaga. Nije mi bio težak nikakav posao. Činilo mi se da sam lak, bezbrižan i slobodan kao ptica.
Zauvek sam se oslobodio briga o hlebu, porodici, imanju. Za mene je, tada, zaista, počeo novi život.
Posle izvesnog vremena zamolio sam igumana da mi odredi neki drugi posao. Želeo sam da budem bliže crkvi i molitvi.
„Biće ti kako želiš, Dobrivoje. Dobićeš drugi zadatak, ali znaj i upamti: trebalo je da sačekaš da te premestim kad ja budem ocenio da je za to došlo vreme“, rekao mi je.
U manastiru je bilo ludaka; rodbina ih je dovodila da ih čuvamo i da se molimo za njihovo isceljelje. Iguman me odredio da čuvam dvojicu. Da sam znao da će to zlo da me snađe, ćutao bi kao riba i nadalje čuvao svinje.
Po ceo dan sam ih vodio oko manastira i po livadama, vezane. Ruke sam im vezivao iza leđa, a vodio sam ih na dugačkom konopcu, kao goveda; nosio sam i dugačak štap. Onako obučen, u široko i iskrpljeno odelo, izgužvanog i prljavog šešira, neobrijan, u pratnji ludaka, bio sam prava meta za podsmeh monaha.
Trebalo je dobro paziti jer sam lako mogao da nastaradam. Ponekad sam bio prinuđen da ih udarim; zbog toga mi je bilo teško, jer ti nesvesni ljudi ni za šta nisu bili krivi. Noću sam ih vezivao za šipke na prozorima da bih mogao na miru da spavam. Ali oni su se često oslobađali, vešto kao da ih je sam đavo drešio. Očekivao sam svakog časa da mi skoče za gušu i da me pridave. Sreća moja što sam bio lak na snu /to sam stekao u ratu/, inače bih sigurno stradao.
Mnoge dane proveo sam s njima. Pomišljao sam da zamolim igumana, da zaplačem pred njim ako treba, samo da me oslobodi tog zaduženja. Ali, poučen prethodnim iskustvom, čekao sam, jer sam se plašio da mi ne odredi nešto još gore. Zato sam odlučio da izdržim do kraja. Vukao sam ludake svuda sa sobom, i danju i noću, i junački trpeo podsmehe. Najžalije mi je bilo što nisam mogao da se molim kako sam želeo i mogao.
Prisustvovao sam mnogim isceljenjima ludih ljudi u manastiru sv. Nauma. Lečili su ih monasi molitvom, osvećenim uljem, gladovanjem. Molio sam se i ja Bogu da vrati razum ovoj dvojici, ali sam još bio duhovno neiskusan i nisam imao blagodati i sile da im pomognem.
Godine 1921. za episkopa je postavljen Nikolaj Velimirović. Upoznao sam ga u prvom ratu, na Solunskom frontu, pa mi je laknulo kad sam čuo za postavljenje. Malo sam se bio posilio zbog tog poznanstva, pa sam, prvom prilikom, rekao igumanu da ja nisam došao u manastir da čuvam svinje i ludake, već da se usavršavam, smirujem i Bogu da se molim.
„Neka opet bude po tvojoj volji, a ne po mojoj, Dobrivoje. Nećeš više da čuvaš ludake“, rekao je iguman.
Dok mi je govorio, osetio sam miris rakije. Bilo mi je čudno, izgledalo mi je nedolično da on, iguman, pije rakiju. Učio nas je da je alkohol veliko zlo, da moramo uvek da budemo trezni, a on pije! Đavo mi tada ne dade da ostanem miran, na mogadoh da ćutim pa mu rekoh:
„Oče igumane, mogu li od tebe da dobijem malo rakije?“
„3ašto da ne?“, odgovorio je.
Uzeo sam pljosku i nakrenuo je. Dugo sam je držao na usnama praveći se da pijem, zatim sam mu je vratio i rekao:
„Uh, što je dobra ova tvoja rakija, oče! Uh, što je slatka!“
On je ćutao, a ja sam ponovio nekoliko puta: uh, što je slatka, sve dok on nije shvatio da mu se podsmevam. Pogledao me mirno, a malo potom mi je rekao:
„Uzmi onu grabulju, Dobrivoje“.
Uzeo sam grabulju i stao pred njim mirno. Gledao sam u zemlju i pomalo se plašio šta me čeka. Bili smo na obali Drima.
„Skidaj pantalone, Dobrivoje“, rekao je.
Skinuo sam pantolone.
„A sad siđi u Drim i grabuljom pokreni žabokrečinu da ide nizvodu. Treba očistiti reku, zar ne vidiš da je prljava!“
Sišao sam u vodu i grabuljom terao žabokrečinu od obale u maticu. On je sedeo, gledao me, pijuckao rakiju i ćutao. Posle nekog vremena, upitao me:
„Kakva je moja rakija, Dobrivoje?“
„Slatka!“, odgovorio sam.
„Kad je slatka, onda radi to malo brže“.
Pitao me nekoliko puta isto, a ja sam uvek odgovarao: slatka! Očistio sam desnu obalu, zatim sam prešao da čistim levu. Voda je bila hladna. Noge su mi se prvo zacrvenele, kao žar, zatim pomodrele; malo posle osetio sam da mi trnu.
Ali nisam hteo da prestanem da se inatim i da mu prkosim. Mislio sam da će pre njemu da dosadi da mi naređuje, nego meni da se smrzavam. Ali ubrzo sam ipak uvideo da mogu i da nastradam ako još ostanem u vodi. Kad me je opet upitao kakva je rakija, odgovorio sam: gorka!
„Kad je gorka, možeš da izađeš.“
Na moju, i na njegovu nesreću, kad sam izlazio nagazio sam na parče razbijene flaše i duboko rasekao stopalo. Krv je u mlazu šiknula iz posekotine. Rascepio sam košulju i brzo zavio nogu. Iguman se bio uplašio od toliko krvi, pa mi je pomogao da se previjem. Govorio je:
„Nisam mislio, sinko, da će naše preganjanje ovako da se završi. A da sam znao, ne bih te dirao.“
„Ništa to nije, oče. Proći će“, šaputao sam kroz stisnute zube. Bio sam ljut na njega, ali sam i znao da sam ja kriv više nego on. Nisam smeo da mu se podsmevam, ali zar je on smeo da pije rakiju!
Iguman je održao reč: ubrzo me je oslobodio čuvanja ludaka. Čim mi je rana zarasla određen sam da idem u isposnicu Sveti Zaum. Isposnicu je sagradio ćesar Grgur, brat Vuka Brankovića 1361. godine. U isposnici je živeo monah Simeon Milosavljević, koga su svi zvali Žuti Đavo. Zamonašio se u nekom manastiru kod Kragujevca. Kad su utvrdili da je naopak i lud, i da nikad neće postati dobar monah, poslali su ga u Makedoniju, u ovu isposnicu.
Baš kad sam tamo pošao, pred mene je istrčao jedan od one dvojice ludaka koje sam čuvao. U trku je zgrabio motku i mlatnuo me njome preko leđa tako jako da sam se stropoštao na zemlju. Hitro sam skočio da bih se zaštitio od sledećeg udarca. Uto su dotrčali monasi i savladali ga.
Iguman je stajao i gledao šta se zbiva. Njegov pogled kao da mi je govorio: „To ti je, sinko, zato što si sam tražio da te oslobodim ludaka. Opet nisi hteo da čekaš moju volju i reč.“ Iako sam znao da je u pravu, i dalje sam bio ljut na njega. Gledao sam ga i u sebi mislio: „Platićeš ti, igumane, moju muku, kad-tad!“
Simeon, zvani Žuti Đavo, voleo je da muštra i tuče iskušenike. Tamo su iskušenike slali pred kraj iskušeništva, da se prekale i smire. Za onoga ko izdrži mesec dana kod Žutog Đavola, smatralo se da je osposobljen da podnese sve muke i iskušenja i da je zreo da bude monah.
Bio sam obavezan da ga u svemu slušam, kao igumana.
Jeli smo dva puta u sedam dana, i to četvrtkom i nedeljom. Obrok nam je bio četiristo grama hleba, struk praziluka i šačica živog pasulja. So nismo upotrebljavali.
Sve što mi je Simeon rekao da uradim, izvršavao sam, bez pogovora. Po ceo božji dan išao je za mnom i zapovedao mi: uradi ovo, uradi ono. Naređivao mi je: „Dobrivoje, uzmi onaj kamen, podigni ga na rame, nosi ga polako do jezera i baci ga.“ Uzimao sam kamen, donosio ga do obale, i kad sam hteo da ga bacim, viknuo bi: „Stoj! Nisam ti rekao da ga baciš, samo dotle da ga doneseš, pa da ga na isto mesto vratiš kotrljajući ga.“ Vraćao sam kamen bez reči. Kamen je bio težak preko četrdeset kilograma. Zatim mi je naređivao da počistim dvorište. Kad bih počistio i sakupio lišće na gomilu, naređivao je da ga odnesem i bacim ujezero. Kad bih doneo đubre do jezera, vikao je da ga vratim i spustim na isto mesto odakle sam ga poneo. Kad bih to uradio, naređivao je da ga rasturim i razbacam po dvorištu, zatim opet da čistim. I tako po vas dan.
Odlučio sam da ga u svemu i do kraja slušam, iako sam osećao u sebi želju da mu se protivim. Znači da sam još uvek bio sujetan i samovoljan. Hteo sam da se oslobodim tog osećanja, znao sam da se takav čovek lako pogordi, pa ne može da voli druge, samim tim ni da bude dobar monah. Ali Simeon nije bio monah koji bi na osnovu svoga iskustva ili znanja mogao od mene da napravi smirenog čoveka. Uživao je da muči druge i bio uveren da je on iznad svih nas. Čim sam ga video, to mi je bilo jasno. Zato sam se trudio, na svoju ruku i po svojoj pameti, da se popravim i usavršim.
Govorio mi je: „Slušaš ti mene samo da te ne bijem. Ali biću te! Uh, što ću slatko da te bijem! Spremam ti se. Dobro se za tebe spremam!“ I stalno tako, idući za mnom: „Uh, što ću da te bijem. Uh, što ću slatko da te bijem.“ Bio je to zao čovek.
Ćutao sam i radio šta je hteo, ali sam mislio: „E nećeš me tući, pa da si sto puta Žuti Đavo! U ratu me niko nije tukao, nećeš ni ti! Zapamtiće Žuti Đavo Dobrivoja, neće Dobrivoje Žutog Đavola!“
Nije mi bilo lakše kad sam četvrtkom i nedeljom išao u Sveti Naum po hranu. Tamo su mi se rugali monasi. Znali su da mi je Žuti Đavo naredio da se što pre vratim, pa su me zadržavali, a on me onda grdio i muštrao. Ne znam gde mi je bilo teže, u manastiru ili kod Simeona monaha. Kad sam se vraćao u isposnicu, preko polja, dizao bih ruke k nebu i iz sveg glasa zapomagao: Gospode Isuse Hriste, molim te, spasi me što pre iz ovog pakla!
Prošlo je petnaestak dana kako sam došao, a Simeon još nije pokušao da me bije. Samo je i dalje izmišljao poslove da me maltretira. Jednog četvrtka naredio mi je:
„Idi u kuhinju i skuvaj nam pasulj!“
To me začudilo, do tada smo jeli samo nekuvanu hranu. Poslušao sam ga i otišao u čađavu sobicu. Tamo sam našao bakračić, nekalaisan, toliko prljav da iz njega ni svinje ne bi jele. Ribao sam ga, trljao i prao pepelom, peskom i vodom, sve dok ga nisam donekle očistio. Plašio sam se da se ne otrujemo ako budemo jeli pasulj skuvan u čistom bakru. Žutom Đavolu to nije smetalo.
„Kuvaj kao što sam ti rekao!“, odgovorio je kad sam mu to spomenuo.
Založio sam vatru, sipao vodu i pasulj u bakračić koji je visio o verigama nad ognjištem. Kad je pasulj bio gotovo kuvan, došao je Simeon i upitao me:
„Je l’ gotov?“
„Nije. ali će brzo“, odgovorio sam. „A jesi li ga dobro posolio?“ „Čime da ga posolim, kad znaš da nemamo soli?“ „A… nema soli! Lako ćemo za to. Ne brini! Sad ću ja da ga posolim, biće baš kako valja!“
Uzeo je drvenu kašiku, zahvatio pepeo i žar ispod bakračića i to sve izručio u pasulj. Čvrknula je žeravica, u pasulju se podigla pena.
„Eto vidiš da imamo soli“. rekao je.
Kad je pasulj bio kuvan, seli smo za sto. Povadio sam ugljevlje iz pasulja i počeo da srčem drvenom kašikom. Niko mi neće verovati da istinu govorim ako kažem da mi je taj pasulj bio sladak kao šećer! Za petnaestak dana jeli smo samo četiri puta, i to gotovo ništa. Posle takvog gladovanja, kuvan pasulj je sladak, ma i posoljen pepelom!
U kuhinji sam bio našao neku staru nožagu; njom sam sekao hleb na komadiće i jeo ga uz pasulj. Uživao sam!
Pri kraju ručka, Žuti Đavo je ustao i rekao:
„Spremi se, Dobrivoje, rešio sam da te bijem. Zapamtićeš današnji dan po Simeonu monahu! Prvo ću da te bijem, potom ću da nastavim sa ručkom.“
Ustao sam od stola i pustio ga da mi se približi, onda sam zgrabio nož, zamahnuo prema njegovom stomaku i dreknuo iz sve snage:
„Sad ću da te proburazim, dripče!“
U prvom trenutku se zbunio, onda se hitro trgao i sklonio stomak što dalje od moje ruke i noža. Kad su nam se oči susrele, još više se uplašio i suljajući leđima o zid oprezno se povlačio ka vratima; čim je bio van domaka noža, jurnuo je kao metak i pobegao u svoju sobu.
Malo kasnije izašao je iz isposnice i otišao na jezero. Brodom „Korzika“ odvezao se pravo u Ohrid. Gledajući za njim, u sebi sam se smejao jer se Žuti Đavo u trenutku promenio, od nadmenog čoveka postao je kukavica i kao dete otišao da se žali.
Ubrzo sam dobio poziv od vladike da mu se javim.
Kad sam stigao, sa Nikolajem je bio i Simeon. Vladika je rekao:
„Dobro došao, brate Dobrivoje! Reci ti meni, pošteno, šta je to bilo između vas dvojice? Brat Simeon mi ispriča da si pokušao da ga ubiješ, da si nožem hteo da ga rasporiš!“
„Istina je to, preosvećeni“, odgovorio sam.
„Kako, kako…“ čudio se Nikolaj.
„Kao Miloš Murata! Od učkura do grla bijela!“
Vladika se nasmeja, ali se brzo pribra i reče:
„Zar da ubiješ čoveka? Nije li te strah od Boga?“
„Ja sam hteo da ubijem rđu od čoveka, preosvećeni“, rekao sam.
Zatim sam mu ispričao sve o Žutom Đavolu, i kako sam ga slušao, i kako me mučio, i kako je hteo da me bije.
Vladika se onda obrati Simeonu:
„Oče Simeone, jesi li ti razmišljao o tome da li si za monaha? Ako nisi, razmisli… A sad, oprostite jedan drugome ovde preda mnom, pa idite u isposnicu s mirom.“
Na te reči, Žuti Đavo skoči vrišteći:
„Vladiko, ja ne smem da živim s njim u isposnici! Razbojnik je on, zaklaće me!“
„Dobro de, brate Simeone, smiri se… Kad je između vas takva stvar, onda neka Dobrivoje ide u Sveti Naum, a ti ostani u isposnici“, rekao je vladika.
Kako mi je bilo naređeno, tako sam i učinio. Monasi su me dočekali s podsmehom.
„Evo našeg delije! Nije mogao da izdrži! Naišao na čvrsto, i uplašio se! Pobegao!“
Viknuo sam:
„Babe ste vi! Dozvolili ste da vas rđa od čoveka muči i ponižava. Ućutite! Pokrijte se ušima!“
Podneo sam mnoga iskušenja u manastiru, a trpeo sam ih zato da bih se smirio. Ovladao sam poprilično svojim telom i mogao da mu zapovedam. Toplina i blagost ispunjavali su me i činili me sigurnim; u mome srcu živela je velika ljubav za Boga i ljude.
Episkop Nikolaj Velimirović uzeo me kod sebe, da mu pomažem i da ga služim. Bio je naš najobrazovaniji episkop u to vreme. Do danas boljeg nismo dobili, mislim da još dugo nećemo imati takvog. Bio je veliki duhovnik, engleski đak, čovek za koga je znao skoro ceo svet.
U prvim danima iskušeništva poželeo sam da odem u samoću, u pustinju, da bih se posvetio i Bogu i sebi. Ta namera je sazrevala u meni i jačala; čekao sam trenutak da se zamonašim, pa da odmah krenem u planinu. Zato sam se učio molitvi, kao i ispravnom životu, iz knjiga i od monaha, naročito od episkopa Nikolaja.
Slušao sam ga bez pogovora, s voljom i od srca. U toku dana sam slagao duhovne knjige u pakete, adresirao ih i slao na poštu. Uveče, u njegovoj sobi, u njegovom prisustvu, čitao sam psalme i molitve, a tek potom odlazio na počinak. On je i dalje ostajao da radi. Dugo je noću, u njegovoj sobi, bilo upaljeno svetlo. A kad sam ustajao rano, video sam opet svetlo i čuo njegove korake i kašalj.
Za mene neiskusnog, on je bio čudan čovek, neverovatan. Gledao je čoveka malo pognute glave; očima je prodirao u samu dušu. Svi smo, bez razlike, bili svesni da on zna našu misao i pre nego što čuje odgovor na postavljeno pitanje. Bio sam svakodnevno s njim i uvideo sam da on, iz svoje sobe, zaista zna šta se događa u manastiru, u gradu, i dalje.
Sećam se jednom kad su načelnik Okruga ohridskog i predsednik Crkvenog suda, sa još dvojicom državnih službenika, hteli da odu u neko pogranično mesto. Predsednik Crkvenog suda, kao pobožan čovek, došao je kod vladike za blagoslov. Ali Nikolaj nije hteo da ga blagoslovi. Molio ga je taj čovek, ljutio se na njega, ali je sve bilo uzalud. Na kraju, vladika je rekao:
„Misliš li, oče, da ti ne dajem blagoslov zbog toga što te mrzim?“
„Ne znam zašto me ne puštaš, vladiko. Ali ja hoću da idem! Ide mi se. Zašto mi ne daš blagoslov?“
„Poslušaj ti svoga vladiku, ne idi nikuda bez blagoslova i ne zapitkuj mnogo“, rekao je Nikolaj.
„Ja ću onda otići, blagoslovio ti mene ili ne“, rekao je, seo u kola kraljevih službenika i otišao.
Šta se zbilo kasnije? Na putu, u blizini albanske granice, sačekali su ih kočaci, Albanci, ubili šofera a njima uzeli sve vredno i odveli ih u planinu. Pošto se kraljevi službenici nisu vratili u određeno vreme, zainteresovala se za njih državna vlast, i tako se brzo saznala istina. Lično je kralj Aleksandar intervenisao kod albanskog kralja Zogua i tražio od njega da odmah vrati njegove službenike. Vladika mi je pričao da je kralj Aleksandar rekao Zoguu ovako: „Ukoliko mi u roku od tri dana ne vratiš moje ljude žive, okupiraću vas! Dosadili su mi vaši razbojnici!“ Posle dva dana došli su kod nas u manastir činovnici, načelnik i predsednik Crkvenog suda. Predsednik Suda bio je sav u modricama. Došao je kod vladike potišten i skrušen, poklonio mu se duboko i zamolio ga za blagoslov.
„Neka te Bog blagoslovi, oče. A šta je to sa tobom bilo? Zašto si takav?“, pitao ga je Nikolaj.
„Ubiše dušu u meni prokleti kočaci! Samo su mene tukli, iako im ništa nisam skrivio.“
„Šta sad misliš, oče: zašto ti nisam hteo da dam blagoslov, i zašto su samo baš tebe tukli?“ pitao je vladika.
„Sve mi je jasno, preosvećeni! Nikad više mi se neće desiti da odem na put bez blagoslova!“
Uleteo sam i ja u razgovor, samo da pecnem predsednika jer je bio gord čovek.
„Odrastao si čovek, pametan si, predsednik si Crkvenog suda, oče. Zašto bi ti slušao vladiku?“
„Ćuti, Dobrivoje. šta ti o tome znaš!“, viknuo je na mene vladika.
Bilo je očigledno, u to sam bio siguran, da je Nikolaj znao kako će se oni provesti na putu. Iako je on svoju prozorljivost krio, uverio sam se u nju po mnogim događajima koje sam svojim očima gledao. Razmišljao sam o toj njegovoj osobini i pitao se: „Kako može da zna šta se događa napolju, a ja ne mogu? Kako on zna šta ja mislim, a ja ne znam šta on misli?“
Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas.
Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi!
Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabo sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi.
Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe.
Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor; kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu.
Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi.
Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je Nikolaj.
„Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj“, rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč.
Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu:
„Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš.“
Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi:
„Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!“
„Tu sam, vladiko. Preživeo sam rat, glad; ludake sam čuvao, Žutog Đavola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govoriš, valjda ću izvršiti“, rekao sam.
„Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kad se mora. Ali sad ćeš se sa sobom uhvatiti u koštac; svoju volju ćeš isprobati i očeličiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhće, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!“
„Ovde sam, vladiko. Naređuj!“
Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdržim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan što ću doživeti nešto nepoznato i veliko, i što ću se dokazati pred samim vladikom.
Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo šta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na poštu, a uveče smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali časovnik koji je otkucavao na svakih četvrt časa.
Puna dva časa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ćilimu. On je vešto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo klečanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruke, da čučim, da se okrećem na jednu pa na drugu stranu. Pošto sam bio iza njega, nije video šta radim. Onda smo ustali i dva časa se molili stojeći, bezglasno. „Umno se moli, ne kreći jezikom, sinko. Bog zna naše misli. Post nema značaja bez molitve; čak bi mogao da nam naškodi“, rekao mi je.
Hleb i vodu nismo okusili celog dana i naredne noći. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i žeđ; radio sam, molio se i ćutao. Trećega dana mi je bilo veoma teško. Podnosio sam lakše glad jer sam se na nju bio navikao, ali me je žeđ strašno mučila. Svest mi se u pojedinim trenucima mutila, osećao sam muku u želucu. Uveče nisam mogao dugo da izdržim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kad sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj čovek spavao.
Četvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; osećao sam vatru u sebi. Naročito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne za gledanje. I sa tim modricama se nešto događalo. Bolela me leđa, i glava, stalna muka mi je bila u želucu, srce se uznemirilo. Odlazio sam često do prozora i udisao svež vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga.
Petog dana počeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj količini, sluz sasvim slična gnoju, koju sam često ispljuvavao.
Sedmog dana doživeo sam preobražaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strašno žedan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio sam se raznim mislima, junačio se, zainatio se, ali mi ništa nije pomoglo. Na kraju sam odlučio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja.
Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. Čim sam prošao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kad sam se okrenuo da izađem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim i kako da ga se oslobodim. Molio sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on očigledno nije ni slušao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u očima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu.
„Babo jedna! Ti li si taj koji hoće da bude monah?! Pun si prljavštine u telu i krvi, sa tim ti želiš da postigneš nešto veliko, da postaneš svetlost! Zar ne osećaš da u tebi đubre sagoreva i da sav smrdiš! Ako želiš dobro sebi, i ako želiš da u ovom životu na zemlji vidiš carstvo Božje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kažem!“
Do jedanaestog dana nije mi ni jednom dozvolio da izađem. Tada sam opet odlučio da bežim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kad sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima.
Zakukako sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca rođenog da me pusti. Govorio sam mu da će creva da mi se zalepe od gladi i žeđi, i da ću sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli.
Malo posle, dao mi je flašu i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flašu i otrčao, što sam brže mogao, na česmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flašu, napuno je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao:
„Jesi li dovoljno pio?“
„Jesam, preosvećeni.“
„Dobro, ako si. A sad ću te, sinko, pitati nešto. Razmisli dobro šta ćeš mi kazati, ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš i kroz jedan sat. Reci: zašto si hteo da me uhodiš? Ako mi kažeš istinu, bićeš mi učenik, đak. Ako me slažeš, oteraću te!“
„Nije mi potrebno dugo da razmišljam, vladiko. Ono što bih ti rekao kasnije, mogu ti reći odmah. Hteo sam da vidim šta radi vladika kad je sam u sobi!“
„Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si šta radim. Nemaš više razloga da viriš kroz čvor.“
Opet sam molio da me pusti da živim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno više ne mogu da izdržim bez hrane i pića. Ratovao sam, gladovao, prošao mnoge zemlje i video čudesa, ali mi se činilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je:
„Kad ti se svest zamuti, daću ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva budeš uzimao po gutljaj, prestaće ti vrtoglavica.“
A on nije ni pogledao flašu; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li ću živ dočekati sledeći dan, i smišljajući razne načine kako da uteknem od njega. On je znao šta smeram, i uvek me sprečavao. Danju je bio kraj vrata, a noću je moj krevet stavljao poprečke uz vrata, da ne bih pobegao dok spava. Poštu smo primali kroz prozorče, na isti način smo je slali.
Izdržao sam još pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno šesnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana čuli smo motore i kroz prozor videli automobile. Vladika mi je tada rekao:
„Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. Raduj se. Da nije njih, nastavili bismo ovako do trideset punih dana.“
Izašao je iz sobe, umio se, obukao svečano odelo i dočekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo što je potrebno za ručak. Takođe, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi „našu hranu“.
Kad smo seli za sto i počeli da ručamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kačamak. Kuvar je znao kakva je to „naša hrana“, očigledno je imao slična iskustva. Morali smo da jedemo kačamak, jer bi nam se smučilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo više, trećega dana bio sam sit.
Čim sam se uz pomoć hrane malo vratio u život, bio sam lak i oran za svaki posao, i čvršće volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikad nisu postojale, rane nisam osećao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam očistio krv, a krv je očistila telo od bolesti i rana. Tada sam shvatio šta je gladovanje. Radovao sam se što sam koliko-toliko izdržao sve te dane, i zarekao sam se da ću ubuduće biti asketa i da ću gladovati često.
U goste su nam došli dvojica ministara; bili su pali u nemilost kod kralja Aleksandra. Nikolaj je vaspitavao kraljeve sinove, Petra i Đorđa, pa je imao veliki uticaj na dvor. Oni su to znali i došli su da ga zamole da se za njih zauzme kod kralja. Vladika imje rekao: „Ne bih vas branio, da sam čuo nešto rđavo o vama. Ne bojte se. Biće sve u redu.“
U to vreme u manastiru svetog Nauma proizvedeni su u monaški čin dvojica seljaka. Jedan od njih, Dragoljub Radovanović, iz sela Bošnjana, bio je bolestan od tuberkuloze; lekari su mu rekli da će umreti najkasnije za dvadeset dana. Bio je pobožan čovek, došao je da umre u manastiru i da se sahrani kraj crkve. Nije se uzdržavao u hrani, i po rečima ruskih monaha zbog toga se razboleo. Rusi su mu predložili da se leči ovako: da mu očitaju molitvu jeleosvećenja, zatim da gladuje dvadeset dana, bez jela i pića. Ako to izdrži, obećali su mu sigurno ozdravljenje. Taj čovek nije imao kud, sve je već bio isprobao, pa je prihvatio njihov predlog. Pošto nije mogao sam da se uzdrži od hrane, vezali su mu ruke. Ceo dan su ga čuvali, a ujutru i uveče čitali mu molitve za zdravlje. Noćivao je takođe s monasima. Izdržao je glad i žeđ svih dvadeset dana. Namučio se bio dosta, ali je istrajao do kraja. Nije bio ni nešto naročito omršao; za to vreme porasla mu je brada, malo je drukčije izgledao. Dvadesetog dana, kad je već isticao rok, nekako je prevario monahe i utrčao u kuhinju, tamo je na stolu bilo nešto hrane. Onako vezanih ruku, nabio je glavu u čanak i pojeo pasulj. Kad su Rusi saznali šta je učinio, nisu mu zamerili, već su mu odvezali ruke i umili ga. Rekli su mu: „Od danas jedi koliko hoćeš. Ozdravio si! Ali ako se ubuduće ne uzdržavaš, znaj da ćeš se opet razboleti, možda i gore.“
Dragoljub je ozdravio, odrekao se sveta i zauvek ostao u manastiru. Kasnije je postao jeromonah, pa iguman. Za njim su došle njegova žena i dve ćerke; i one su se zamonašile.
Dragoljub i taj drugi seljak zamonašili su se malo pre mene. Njih dvojica stajali su u dvorištu i sa vladikom razgovarali, kad sam ja naišao. Pošao sam ka vladici da mu poljubim ruku, kao što je red, a on mi je naredio da prvo poljubim tek zamonašenu braću. Morao sam da ga poslušam, bio sam tada iskušenik, iako mi nije bilo prijatno da to uradim. Kad sam pošao da poljubim ruku Dragoljubu, on je zablistao od sreće što je dočekao da mu ja, pismen čovek i ratnik sa odlikovanjima, odajem takvo poštovanje. Smejala mu se od zadovoljstva kosa na glavi i lice i brada; topio se čovek od radosti. Poljubio sam ga u ruku i pošao prema vladici. Ali mi je on naredio da i drugome bratu ukažem istu čast. Opet sam morao da ga poslušam! I ovaj je zablistao. Približujući mu se, mislio sam: „Smej se ti, smej. Pokazaću ti ja kol’ko si veliki čovek i veći od mene. Gordi se ti i diči se, videćeš kako ćeš proći!“
Uzeo sam njegovu desnu ruku i čvrsto je stegao; umesto da poljubim, ugrizao sam njegovu nadlanicu iz sve snage. Slatko sam ga capnuo! Jauknuo je od bola.
Vladika je zatim uzeo monahovu ruku i kad je video dubok otisak zuba i malo krvi, okrenuo se i rekao mi: „Gord si ti i sujetan čovek, Dobrivoje! Ni za još osam godina kod mene ti nećeš postati monah!“
„Ako, preosvećeni. Ovaj je dobio ono što zaslužuje. A ti znaj da ima još eparhija osim tvoje!“
Brzo sam shvatio šta Bog od čoveka traži i kakav čovek treba da bude da bi mu ugodio. U to vreme mnogo sam se molio i dobio od Boga veliku blagodat, time i izvesnu slobodu u ponašanju. Osećao sam u sebi toliku snagu da sam tom silinom duhovno vladao svim ljudima oko sebe. Nikoga se nisam bojao, iako sam bio samo iskušenik, početnik. Vladika je tačno znao kakav sam, i mislim da me je cenio više nego druge. Znao je da sam namerno ujeo za ruku naduvenog novajliju, znao je zašto sam to učinio.
Sutradan je vladika pošao u ženiski manastir i poveo me sa sobom. Čim smo stigli, okupile su se monahinje. Poslužile su nas vodom i šećerom. Stajao sam uz vladiku, pričao više nego što treba, i malo se šepurio i pravio važan pred monahinjama. Odjednom, vladika me ošamario. Posrnuo sam od udarca, i pocrveneo od sramote i bruke.
Monahinje su se zbunile i nisu znale šta bi, kako da se ponašaju; gledale su me pomalo sa žaljenjem. Ćutao sam, ali sam u sebi poželeo da se otvori zemlja i da u nju propadnem da ne bih više podnosio sramotu.
Izdržao sam nekako do kraja da budem srdačan u razgovoru, a crvenilo mi nikako nije silazilo s lica. Kad smo se vraćali u manastir, celim putem sam ćutao, reč nisam hteo da kažem Nikolaju. Znao sam da je on kušao moje smirenje i lomio moje samoljublje, ali mi to znanje nije pomoglo da sve odmah zaboravim i da mu oprostim. Nije mi bilo teško što me je udario i naneo mi fizički bol, već što je to učinio pred monahinjama. Spopala me velika muka, bio sam koliko ljut na njega, toliko tužan, ne znajući kako da se prema njemu ponašam.
U tom raspoloženju smo stigli u manastir. Onako neraspoložen otišao sam pravo u svoju sobu. Nije prošlo mnogo vremena, kad me pozvao jedan monah, koga sam voleo, da izađem napolje. Stajao je nasred dvorišta. Čim sam mu prišao, ošamario me tako jako da sam u trenu ugledao sve zvezde. Ne shvatajući zašto to čini, niti se trudeći da to saznam, u magnovenju sam mu okrenuo i drugi obraz. Nije me udario drugi put. Nisam bio ljut, niti sam osetio sramotu. I baš kad sam hteo da ga upitam, zašto je to učinio, spazio sam monahe, sveštenike, sluge, svuda oko nas, na prozorima i iza zidova.
Tako su vladika, iguman i ostali, proveravali moje smirenje; hteli su da vide koliko su me napustili gordost i samoljublje.
Posle podne, idući u kuhinju, prošao sam pored vladike; sedeo je na doksatu kraljevog odeljka. Blagonaklono me je pogledao, nasmejao se i pozvao me. Rekao mi je:
„Dobrivoje, idi odmah igumanu i kaži mu da ti spremi odelo za monašenje. A ti se okupaj, očešljaj, uredi se… Vreme je da zbaciš zauvek sa sebe to svoje šareno odelo!“
Prilikom postriga, vladika je pitao oce i vernike, bila ih puna crkva, da li sam dostojan da budem monah. Svi su u jedan glas odgovorili:
„Dostojan je!“ Tako sam postao monah. Dobrivoje Milunović postao je Kalist Milunović.
Kad je svečani čin bio završen, a ja već obučen u monašku odeću, Simeon Milosavljević, zvani Žuti Đavo, prišao je vladici Nikolaju, uneo mu se u lice i prosiktao:
„Đavole crni! Razbojnika si proizveo u monaha!“
Vladika je smireno odgovorio:
„Pitao sam i oce i braću da li je Dobrivoje dostojan monaškog čina. Svi rekoše da jeste. Tebe svi zovu Đavo Žuti, a ti meni kažeš da sam ja Đavo Crni. Rasudi sam da li si u pravu, i da li treba verovati tebi jednome ili ovim ljudima?!“
 

   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani!
    Zahvaljujem vam se na ovoj divnoj knjizi (monah kalist),pročitao sam je u jednom dahu!
    Htjeo bih da vas upitam za mišljenje ,ako bi znali da me posavetujete!
    Naime moja famijlija stotinama godina slavi svetog Đorđa 06. maja!
    Ja sam se odselio sa porodičnog imanja i sa svojom porodicom slavim,a brat je ostao i živi sa ocem!Kada sam se oženio 2003. otac me blagosiljao da nastavim da slavim i oni svi dolaze kod nas na slavu!
    Na poslednjoj slavi smo ja i brat dosli na misao da bi bilo lijepo kada se i on oženi da dolazimo jedan drugom na slavu!Naime neznam da li bi bilo moguće da on počne da slavi Đurđic pošto je to slava vezana za istog sveca?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *