NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
LXXI
 
Ispunio si se mirom, Slavo gornjih svetova, i gnev svih zemalja ne može uskolebati mir Tvoj.
Među smrtnima je malen mir, za to se gnev osilio.
U nedrima oholosti gnev svija gnezdo svoje, a u nedrima gneva ubistvo se leže.
Svi gresi vode ubistvu, no nijedan ne stanuje tako blizu ubistva kao gnev.
Jednooki zakoni zemaljski ne kažnjavaju gnev, jer ne vide, da gnev ubija. A vidoviti zakon Tvoj, Slavo gornjih svetova, imenuje gnev ubistvom.
Paštim se, pri suncu i na mesečini, da proniknem u tajnu Tvoga zakona. I od kad ovo paštenje omrša sve moje zemaljske nade, počeh osećati, kako me ubija gnev mojih suseda.
Robovi su deca gneva, a sinovi su deca mira. Zato Premudrost Tvoja i govori ljudima, i ponavlja govoreći: budite sinovi!
Jer sin gleda u lice oca svoga, i svoje lice upravlja prema licu oca svoga. I kad vidi mir na licu očevom, kako može on svoje lice nagrditi gnevom, a da se ne okrene od oca svoga?
U dvojicu gnev unosi nemoć: u onoga, ko se gnevi, i u onoga, na koga se gnev izliva. A nemoć je prethodnica smrti.
Čudotvorac ne čini čuda među decom gneva, jer deca gneva unose nemoć u njega.
Susedi moji: zašto se osećate moćni među onima, koji vas vole, a nemoćni među onima, koje gnevi prisustvo vaše? Nije li zato, što oni prvi ljubavlju dodaju životu vašem, a ovi drugi gnevom oduzimaju od života vašeg?
Zato mi omile, da budem stalno s Tobom, Slavo gornjih svetova. Jer samo u Tvom prisustvu niti ubijam, niti me ubijaju.
Kao što kap po kap vode razjeda i najtvrđu stenu, tako gnev razjeda život dvojice.
Kao krvnik s nožem u zasedi, tako gnev čeka u gordome srcu.
Zaista, oholost zna, da je kriva; zato je i postavila gnev na vratima, da joj stražari.
Oholost zna, da je grešna; zato je našla sebi advokata u drugome grehu.
Smirenjem ispuni srce moje, Slavo gornjih svetova, smirenjem angela pred prestolom Tvojim. Jer smirenje nema ni konaka ni obdanka za gnev.
Daj mi sinovsko smirenje, i biće me stid gneviti se na robove i ubijati robove. Oklopi me mirom Tvojim, što gnev dece gneva neće moći uskolebati.
 
LXXII
 
Izbavi mi dušu moju od samoobmane, Bože moj, da bi se i telo moje izbavilo od telesnog greha.
Izbavi mi dušu od sulude oholosti i gorućeg gneva, i telo moje neće ni ludovati ni goreti.
Duša je sačinila telo kao sliku svoju, kao organ svoga govora. Nemo je telo i nepokretno, i na dobro i na zlo, ako duša neće da govori.
Ne zna telo za preljubu, ako mu duša ne kaže. U srcu se preljuba svršava; telo samo ponavlja na svoj glomazni način ono što se u tajanstvenim odajama srca tananim nitima izatka.
Susedi moji, gledajte na ženu onako kako žena na sebe gleda, i samoobmana će kao krljušt spasti sa očiju vaših. Gledajte na svako biće iznutra toga bića, i gledaćete ga ne sa željom no sa sažaljenjem. Ti si, Bože, osvetio brak, i Ti si osvetio bezbračnost.
One, koji imaju mudrost i moć, da sav život, što je u njih od Tebe sišao, upotrebe na službu Tebi, ti si blagoslovio.
I one, koji nisu u stanju, da sav dati im život drže u sebi, Ti si blagoslovio, da ga mogu podeliti i preneti na nova bića, kroz ženu.
Zaista samoobmana je čoveka u misli, da ga žena privlači. Gle, neupotrebljeni život u čoveku, – on goni čoveka k ženi, jer ne želi da ostane neupotrebljen. Ti si život, Bože moj, i život je svetlost. Ti si svetlost, Bože moj, i ne želiš, da budeš skriven u tami i da ne svetliš.
Blago čoveku, koji Te pozna u sebi, i da Ti maha, da svetliš u duši njegovoj i u telu njegovom.
Nije važno, da li ćeš ti svetliti u jednome telu, ili u telu podeljenome, – Ti samo hoćeš da svetliš i obasjavaš zemlju i puniš je Svojim životom i Svojom snagom.
Blago ženi, kojoj spadne samoobmana s očiju i pozna čoveka kao što čovek poznaje sebe, i odbaci želju, i ispuni se sažaljenjem. I drži život u sebi, sa strahom i ponosom, kao da nebo drži u sebi.
Blago svakome, ko pozna u dobro vreme, da je preljuba prljanje i ubistvo života.
S Bogom se nije šaliti, sinovi zemaljski. Bezopasnije je šaliti se s ognjem nego s Bogom.
Niti je život, što od Boga dolazi, opijum za trenutna pijanstva, posle kojih se samoobmana obelodanjuje; a stid i poniženje padaju kao teška stena na srce, ispražnjeno od jedne bezumne želje.
Izbavi mi dušu od samoobmane, Bože moj, da bi se i telo moje izbavilo od telesnih greha.
 
LXXIII
 
Upravi jezik moj, Blažena Mudrosti, da ne odstupa od istine do kraja života moga. Opomeni me prisustvom Tvojim, da bih strahovao izgovoriti laž. Ohrabri ga prisustvom Tvojim, da bi slobodno govorio istinu.
Zakletva je svedok laži u svetu. U carstvu istine ne zna se za zakletvu.
Kao što iz duboke jame izlaze mnoga zla isparenja, tako iz samoobmane proizlaze svi gresi, svaki prema svojoj boji i svome mirisu.
Iz samoobmane proizašla je oholost; iz samoobmane
– gnev; iz samoobmane – telesni greh; iz samoobmane
– obmana. Obmana se naoružala zakletvom.
Laž se kune istinom, i time priznaje istinu za bitnost, a sebe za sen. Laž se ne kune lažju, jer ništa se ne naslanja na ništa. U svojoj nemoći laž traži naslon na istinu. Što rasprostranjenija laž, rasprostranjenija i zakletva.
Zakletva ponižava istinita muža, i ubija muža lažljiva. Gde se umnoži zakletva, umnoži se i laž. Pogrešan um uvek ima spremnu zakletvu na jeziku. Lažljive oči brane se jezikom, ali se ne mogu odbraniti. Ko sprema obmanu, sprema i zakletvu.
Sinovi preljube najhitriji su kovači laži i zakletvi. Jer je preljuba sama sobom laž, i lažna zakletva.
Kćeri preljube prizivaju Boga za svedoka, i Bog se povlači sa sudova ljudskih, i odsustvom svojim ugoni sve u laž.
Upravi srce moje, Blažena Mudrosti, i jezik će se moj upraviti.
Upravi um moj, Blažena Mudrosti, i jezik će se moj upraviti.
Prisustvom Tvojim upravi dušu moju, i jezik će moj zaboraviti sve zakletve.
Šta vredi, Bože moj, da se opravdam pred ljudima, a pred Tobom da se okrivim?
Usporiću jezik moj, i odvratiću ga od zakletve, ma ostao i kriv pred ljudima.
Pravota pred Tobom ispunjava srce radošću. Pravota pred ljudima ispunjava srce tugom. Bože moj, ja sam živa zakletva Tvoja, da ćeš biti sa mnom do kraja. Bolje, da sam u miru s Tobom nego sa svetom. Zaista je lakši rat sa svetom nego s Tobom.
Bože moj, Bože moj, ja sam živa zakletva Tvoja, da ćeš biti sa mnom do kraja.
 
LXXIV
 
Pogleda Otac s Nebesa i vide me sva u ranama od nepravde ljudske, i reče: ne sveti se.
Kome da se svetim Gospode? Povorci stada, što ide na zaklanje?
Sveti li se lekar bolesnicima, što ga sa samrtničke postelje ruže?
Kome da se svetim? Snegu, što kopni, i travi što se suši? Sveti li se grobar onima, što se spuštaju u grob?
Kome da se svetim? Neznalicama, što misle, da mogu još nekome u svetu naneti zlo osim sebi. Sveti li se učitelj nepismenoj deci, što ne znaju čitati?
Večnost mi je svedok, da svi oni što su brzi na osvetu spori su u čitanju i razumevanju njenih tajni.
Vreme mi je svedok, da svi oni što su se svetili, gomilali su otrov u sebe, i otrovom izbrisali sebe iz knjige živih.
Čime se hvalite, osvetnici, pred protivnicima svojim, ako ne time, što vi možete ponoviti njihovo zlo? Ne kazujete li time: i mi nismo bolji od vas?
Bog mi je svedok: i vi i vaši protivnici podjednako ste bezbrižni i podjednako nemoćni za dobro.
Videh trešnju, kojoj deca oguliše koru i spališe, kako davaše svoj zreo plod toj istoj deci.
I videh, krave, koje ljudi mučahu velikim teretom, kako strpljivo daju mleko tim istim ljudima.
I suze mi udariše na oči: zašto priroda da bude milostivija prema ljudima nego čovek prema čoveku?
Priroda mi je svedok, osvetnici, – samo je onaj moćniji od svojih zlotvora, ko je nemoćan ponoviti dela ovih.
Osveti nema kraja, i potomci nastavljaju delo svojih otaca, i odlaze ostavljajući ga nesvršena.
Po širokom drumu juri zlo, i od svakog novog megdana dobija snage i maha, i umnožava svoju svitu.
Mudar se sklanja s druma, i ostavlja zlo da juri.
Lajava psa brže umiri jedan komad hleba nego hrpa kamenja.
Onaj ko je učio ljude: oko za oko, – učio ih je, kako će svi ostati slepi.
Kome da se svetim, Oče moj nebeski? Povorci stada što idu na zaklanje?
Ah, kako su žalosni svi zlotvori i svi osvetnici! Zaista, kao stado što ide na zaklanje, a ne zna kuda ide, pa se bode i stvara klanicu pre klanice.
Ne tražim osvetu, Oče moj, ne tražim osvetu no tražim, da mi daš more suza, da mogu oplakati žalost onih, što idu na zaklanje, a ne znaju kuda idu.
 
LXXV
 
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam i ne kunem.
Neprijatelji su me više gurnuli Tebi u naručje nego prijatelji. Prijatelji su me vezivali za zemlju, neprijatelji su me drešili od zemlje, i rušili sva moja nadanja u zemlju.
Ovi su me učinili strancem u zemaljskim carstvima, i nepotrebnim stanovnikom zemlje. Kao što gonjena zver nađe sigurnije sklonište nego li negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, našao najsigurnije sklonište, sakrivši se pod Tvoj šator, gde ni prijatelji ni neprijatelji ne mogu pogubiti dušu moju. Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Oni su mesto mene ispovedili grehe moje pred svetom.
Oni su me šibali, kad sam se ja ustezao šibati sama sebe.
Oni su me mučili onda, kad sam ja bežao od muka.
Oni su me ružili onda, kad sam ja sam sebi laskao.
Oni su me pljuvali onda, kada sam se ja gordio sobom.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Kad sam se ja pravio mudrim, oni su me nazivali ludim.
Kad sam se pravio moćnim, oni su mi se smejali kao kepecu.
Kad sam hteo voditi ljude, oni su me gurali u pozadinu.
Kad sam žurio da se obogatim, oni su me stukali gvozdenom rukom.
Kad sam mislio mirno spavati, oni su me budili iz sna.
Kad sam zidao dom za dug i spokojan život, oni su ga rušili i izgonili me van.
Zaista, neprijatelji su me odrešili od sveta i produžili ruke moje do Tvoga skuta.
Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
Blagoslovi ih i umnoži ih; umnoži ih i još više ih ogorči protiv mene –
da bi moje bekstvo k Tebi bilo bespovratno;
da bi se nada u ljude iskidala sva kao paučina;
da bi se smirenje potpuno zacarilo u duši mojoj;
da bi srce moje postalo grobom moja dva zla blizanca: gordosti i gneva;
da bi sve svoje blago sabrao na nebu;
ah, da bi se jednom oslobodio samoobmane, koja me je i zaplela u strašnu mrežu varljiva života.
Neprijatelji su me naučili da znam, – što malo ko zna – da čovek nema neprijatelja u svetu izvan sebe.
Samo onaj mrzi neprijatelje, ko ne zna, da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji.
Zaista teško mi je reći, ko mi je učinio više dobra i ko više zla u ovome svetu: prijatelji ili neprijatelji.
Zato blagoslovi, Gospode, i prijatelje i neprijatelje moje.
Rob kune neprijatelje, jer ne zna. A sin ih blagosilja, jer zna.
Jer zna sin, da mu se neprijatelji ne mogu dotaći života. Zato slobodno korača između njih i moli se Bogu za njih; Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.
 
LXXVI
 
U zoru kad se probudim, prve misli moje lete k Tebi; prvi pokreti duše pružaju se tvome osmejku; prvi mi je šapat – Tvoje ime, prvo iznenađenje – Ti, kraj mene.
Kao mladenac, posle strašnoga sna, što grli majku svoju i raduje se, što ga san nije razdvojio od majke, tako i ja: budeći se grlim Tebe i radujem se, što putovanje u snu nije me udaljilo od Tvoje ruke.
Kako sam neljubazan prema Tebi, Ljubavi moja! Stid me jede, što sam tako neljubazan prema Tebi. Dok se ti od mene ni za trenut ne odvajaš, ja se od Tebe u snu odvajam po čitave sate.
Zato proklinjem san i spavanje moje, i divim se nebesnim silama, što pogled svoj ne skidaju s Tebe ni danju ni noću.
San me zamara, a Ti me odmaraš. Nema odmora umornome bez gledanja u Tebe, ni naslade ogorčenome bez razgovora s Tobom, čistome bez kupanja u Tvojoj svetlosti.
Hitam hramu Tvojemu kroz puste ulice, hitam i ne sretam nikoga u pustim ulicama. Svi spavaju i u snovima svojim muče se u dalekosti od Tebe, a Ti sediš na svakoj postelji i čekaš povratak duša iz daljine.
Stid me jede, Ljubavi moja, kako su ljudske duše neljubazne prema Tebi, i kako se nadugo odvajaju od Života svoga.
I zverovi gorski probudili su se u zoru, i Ti stojiš kraj njih i čobanuješ. O hrani misle zverovi gorski, o hrani misle rano izjutra kao i ja. Gle, i ja mislim zorom o hrani svojoj, i znam, da se samo Tobom glad moja može utoliti.
Kroz puste ulice hitam, Slavo moja, da tražim slavu Tvoju. I čujem mujezina gde viče na kuli, i čujem zvono gde zove crkvi. I dižem se u mislima svojim i razgledam sva mesta na zemlji, da vidim, koliko se sinova ljudskih rastalo od svog bezumnog putovanja u snu i sastalo sa Onim, koji Jeste, i koji je daleko od bezumnosti sna.
Ustali su sveti isposnici po pešterama i kelijama, i odavno već razgovaraju s Tobom. Ustali su oni, čija duša nikad i ne leže, no kao sveća upravo gori pred Tobom dan i noć.
Blagoslovi, Gospode, sve te isposnike i molitvenike, koji životom svojim kao tamjanom kade uspavanu zemlju.
Hiljade i hiljade duša rastaju se od tela u zoru. I kad se sunce rodi, goreće ono kao posmrtna sveća nad hiljadama mrtvih.
I gledam Tebe, Ljubavi moja, kako bdiš kraj mnogih hiljada umirućih i čekaš, da prizovu ime Tvoje. I gle, neke od njih, kaju se za sav san života i vapiju k Tebi za pomoć.
Blagoslovi, Gospode, sve pokajnike na smrti, i odazovi se njihovom vapaju.
Kroz puste ulice hitam, Slavo moja, i ulazim u hram, da pevam i veličam slavu Tvoju. I sam stojim u hramu, prepunom Tebe i angela Tvojih. I padam na kolena i molim Ti se sa suzama:
Probudi k Sebi sve uspavane duše, Gospode, Nebodržni, sve uspavane duše braće moje i naroda moga!
Otežale su i omlitavile duše grešnika, i spustile se do blizu Ada. Večito budna Ljubavi, probudi ih pre nego što ih smrt gurne jedan još korak dublje u san, u večiti san – u san strašni, kraj koga Ti ne bdiš.
 
LXXVII
 
U podne deca se skupljaju na jezero, da se kupaju u suncu i vodi.
Gospode, kako se divi sva priroda nevinosti! Mučni i namučeni argati u prisustvu grešnika – jezero i sunce preobražavaju se u prisustvo dece. Kako veličanstven hram Gospodnji postaje jezero, kada su deca na njemu, i kako uzbuđen prvosveštenik sunce, kad se zraci njegovi ukrste za zracima duše detinje.
Pustite decu neka priđu k meni, šapće sva priroda, i razumećete, da sam i ja dete. Prema razbojnicima i ja se pravim razbojnikom, prema deci i ja sam dete. Bezdušnicima i ja se činim bezdušnom, svetiteljima ja sam oltar. Ko traži zvera u meni, poslaću mu zvera u sretanje; ko traži Boga u meni, pokazaću mu Ga. Grešnici me imenuju klanicom, pravednici žrtvenikom. Samo nevinosti otkrivam se kao nevinost, i deci Božjoj kao dete Božje.
Pustite decu neka priđu k meni, viče glasno Sin Devojački, i deca Mu jedino i prilaze. Paklu ognjenom biće odgovorni oni, koji brane deci pristup Sinu Božjem. Jer niti sami prilaze niti dadu drugima da priđu.
Zašto decu, Gospode, zašto decu išteš? pitaju stvoreni i nerođeni Rođenoga i Nestvorenoga. Kao kipovi kameni takvi su stvoreni i nerođeni, pokreću se vetrovima svetskim. A Rođeni i Nestvoreni pokreće se životom iznutra, i vetrovi svetski beže od Njega.
Zato što sam i ja dete, zato ištem decu. Varalice vide u Meni varalicu, bezbožnici bezbožnika, i vlastodršcu otmičara vlasti. Fariseji pitaju: ko je ovaj? i ne mogu da se dosete, a mudrice ovoga sveta love Me na svoju zemaljsku mudrost.
Samo Me deca poznaju, jer sam i Ja dete. Kao dete nisam svoj, i kao dete ne tražim slavu za sebe. Kao dete ne mislim ništa od sebe, i ne govorim ništa od sebe, i ne delam ništa od sebe. Nego kao dete mislim ono, čemu me Otac moj uči, i govorim ono što čujem, i delam ono što vidim.
Deca prestaju biti decom, a Ja nikad ne prestajem biti dete. Deca prestaju biti decom zbog zlih vođa svojih, koji im zabranjuju stalan boravak sa mnom, i uče ih staračkoj mudrosti sveta. A ja ne prestajem biti detetom, jer se hranim večno mladom mudrošću neba.
Blago onima, koji se u starosti otresu svojih zlih vođa i njihove mudrosti, što čini starim, i bolesnim, i mrtvim. Ko se obrati k Meni, ako je i ostareo od sveta, učiniću ga detetom, i kao večito dete carovaće u carstvu Mome, u koje starci svetski nemaju pristupa.
Kažem vam, carstvo Moje carstvo je dece.
Zaista, stvoreni neće videti svetlosti carstva Božjega, nego samo rođeni. Ono što je Moje, što je kao Ja, ono će biti sa Mnom.
Izlupaće se kameni kipovi, što ih svetski vetrovi pokreću, i njihov pepeo biće igra vetrova. A deca, što se pokreću životom iznutra, ući će u večiti život.
Gospode Lučezarni, i Večito Dete u krilu Svete Triade, pomozi mi nevinošću svojom, najvećom snagom u svima svetovima, da se rodim od Duha Svetoga.
Da ne bi kao kameni kip, stvoren ovim svetom, bio razlupan i u vetar razvejan.
No da bi kao rođeni mladenac bio nerazdvojen od Tebe u večnosti, Kneže nevinosti i svih nevinih.
 
LXXVIII
 
U veče se zasija zvezdana prašina nad glavom mojom, i ja osećam ponor, nad kojim visi život moj. I s trepetom duše pružam ruke k Tebi i vičem: Gospode, sklopio me je strašni svet sa svih strana, kao peščana pustinja malenu premalenu oazu.
Neću se moći održati, ako me Ti ne podupreš Tvojom snagom. Potavaniće pesak zelenu livadu moju, zagušiće izvor u livadi, i povrh palmi dizaće se peščana brda. I pod peskom upepeliće se jedno srce, koje Te je ljubilo, i pepeo će se hvatati za kopite kamila. I zapušiće pesak usta, koja su znala samo za jednu pesmu, pesmu Tebi Svemoćnome. I iz milion godina života biće zbrisan jedan deo života, kao da ga nikad nije ni bilo. I teška kola vasione luparaće i dalje ne žaleći, što su jedan dan života pretvorila u jedno zrno peska.
No Ti si moćniji od sveta, Gospode Bože moj, i pozajmićeš slugi svome heruvimski mač od plamena, kojim ću odbijati navalu sveta na život moj.
Neću se spasti, ako sam čak i ravnomoćan sa svetom, a još manje, ako sam nemoćniji od sveta. Ravan svetu ne odoleva svetu, niti ga se svet boji; a nemoćnijega od sebe svet od malena uči, da sprema sebi grob. Nego ću se spasti samo ako sam jači od sveta, te pobedim svet.
Samoobmana moja predstavlja mi svet kao strašnu moć. Kad umre samoobmana u meni i grane istina, ja vidim i znam, da je jedna kap Tvog životnog ognja jača od vasione pepela. Niti sva vasiona ima snage da nahrani jednu travku, ako od Tebe ne primi.
Onaj što je rođen od Istine i poslan od Istine lako pobeđuje svet. Izmiče se svet ispred Njega kao sen ispred sunca.
Strah od sveta danonoćna je hrana onih, koji se od Istine odvojiše. Stvoreni od sveta postaše lutke sveta, s kojima se svet igra kao dete sa svojim igračkama. Deca Istine rođena su od Istine i ne boje se mrtvostvorenih.
Pomozi mi, Bože moj, da pobedim svet u meni, i lako ću pobediti svet izvan mene.
Neću se pogorditi pobedom nad svetom, jer Tvoja je pobeda a ne moja.
Pustiću Tebe da rasteš, a ja ću se smanjivati, i kao dete držaću se skuta Tvoga.
Pustiću Tvoju Reč, da se useli u telo moje, i proteraću iz sebe sve nemoćne reči, naučene od sveta. Tvoja Reč je nevinost, i mudrost, i sila. Ona će uništiti stvorenje u meni, i pomoći će rođenju mome.
Telo, u koje se useli Reč Božja, nije više telo od sveta stvoreno, no od Duha Svetoga začeto i početo. Zarobljena od sveta duša mi izatka i ropsko telo. Zato u strahu od sveta drhti i duša moja i telo moje.
Osvetli dušu moju, Svetlobitni Bože moj, i ona će se ohrabriti i osloboditi od sveta. I biće sinovska duša, koja će umeti izatkati sinovsko telo, hram Sina Božjega.
Kad zasija zvezdana prašina nad glavom mojom, ja prizivam Tebe u pomoć, Presveti Bože moj, i ne bojim se sviju svetova, kao što se sin ne boji slugu u domu oca svojega.
 
LXXIX
 
Ološaše ljudi, pa govore: šta nam daje Gospod?
Gospod daje život svakom telu; Gospod daje lice svakoj stvari. Kao dete milostiv je Gospod, i sebičnost je njemu nepoznata kao i tama.
Gospod daje svakom ono što ko od njega traži. Svoju večnost Gospod ispunjava davanjem, a vi velite: šta nam daje Gospod? Ne bi mogli ni to pitanje postaviti, da vam Gospod ne daje snage za to.
Gospod kupi suze žalosnih u svoje ruke. Gospod posećuje sužnje. Gospod sedi na postelji bolesničkoj.
Gospod bdi na opasnim putevima, i nad dubinama morskim stražari, a vi velite: šta nam čini Gospod?
Ono što tražite od Gospoda, ono vam i daje. No zato što ste počeli više tražiti od sveta nego od Gospoda, zato se osećate obmanuti u nadama svojim, te govorite: Šta nam čini Gospod?
Kao dobar domaćin Gospod je postavio trpezu i čeka goste. Pažljiv je Gospod na kucanje, i brz da otvori vrata svakom gostu. Na Njegovoj trpezi nagomilani su nesanjani darovi; za Njegovom trpezom mnogo je sedišta. Ko pogodi Njegova vrata i zakuca, neće biti vraćen, a vi velite, zašto nam Gospode ne otvori kad kucasmo? Zato što sumnjom kucaste u vrata Gospodnja, a verom u vrata sveta.
Na vratima vaše duše stoji Gospod sa metlom, gotov da na poziv počisti vam dušu od silne nečistoće, i sa kandilima i mirisima da je počišćenu namiriše, i sa devojačkim nakitima da je ukrasi, – stoji Gospod i čeka na poziv vaš.
I na ivici srca vašeg stoji Gospod sa svećom velikom, što gori bez dima i isparenja, stoji Gospod i čeka na poziv vaš, da unese sveću u srce vaše i osvetli ga, i sagori u srcu vašem sav strah, i sve strasti i sve rugobne želje, i izagna iz njega sav dim i zao miris.
I na ivici uma vašeg stoji Gospod sa svojom mudrošću i svojim jezikom, gotov da na poziv vaš uđe unutra i razagna sve lude misli, sve prljave utiske, sve pogrešne pojmove, i izbriše iz uma vašeg sve nepostojane slike, – stoji Gospod i čeka da unese svoj razum, i svoje pečate, i svoje reči.
A vi velite: gde je Gospod? Na ivici vašeg života. Za to vam je život pogrbljen. Da je Gospod u sredini, gde je On bio u početku i gde Mu je mesto, život vaš bio bi uspravan, i vi bi videli Gospoda, i ne bi pitali: gde je Gospod?
Ološaste, zato pitate: gde je Gospod?
Predobar je Gospod, za to Ga loši ne poznaju.
Preprozračan je Gospod, za to Ga prašljivi ne vide.
Presvet je Gospod, za to Ga nesveti ne osećaju.
Ako nema dovoljno ljudi, koji će ispovediti ime Gospoda, Gospod će se pokazati kroz stvari.
Ako li i zvezde nebesne zaborave ime Gospodnje, ne će ga zaboraviti bezbrojne vojske nebesnih angela.
Što slabija ispovest imena Gospodnjeg u jednom carstvu, to jača u drugom. Niti se može smanjiti brujanje imena Božjega, niti se može povećati. Ako jedan potok presuši, drugi će nadoći, i tako – more se drži na istoj visini.
 
LXXX
 
Zeleni ce kiparis i leti i zimi. Miriše bosiljak i leti i zimi. Kolju se jaganjci i leti i zimi.
Čuvajte se od vukova, kad vas napadaju, jedan s lica drugi s leđa. No više se čuvajte od dva greha, od straha od grešnika i prezrenja grešnika. Jer će zelenilo vaše iščeznuti kao zelenilo vrbe. I miris vaš pretvoriće se u nemiris. I smirenost vaša postaće gordost. I grešnici će vas nazvati imenjacima.
Pravednici, greh je nemoć, i strah od grešnika strah je od nemoćnih. Grešnik se straši od mrtvog pravednika u sebi, a dva puta više od života pravednika uza sebe.
Ne strašite se onoga, ko se vas dvogubo straši.
Nije li Gospod hrabrost pravednika? Nije li Svemoćni Gospod general vojske pravedničke? Zaista je mala pravda onih, koji stoje uz Svemoćnoga i straše se svenemoćnih.
Ako je pravda vaša pravda Božja, moć vaša je moć božanska. U početku moć božanska grešnicima se čini slabost, jer je suviše blaga, i milokrvna, i mnogotrpljiva. No na kraju, kada dođe pobeda božanska, grešnici vide s užasom, da je kuća njihova prolokana od podzemne vode, i da se survava bespovratno.
Kao trava sporo i nečujno raste Božja pobeda. No kad uzraste, ne može se više ni pogaziti ni pokositi.
Grešnici su stado bez pastira; vi niste. I kad vas pastir ostavi, ne ostavlja vas da vas ostavi no da vas npoceje na često sito. Vratiće se vaš pastir uskoro, i vi ćete umirati od stida zbog izdajstva.
Pravednici, greh je bolest, i preziranje grešnika preziranje je bolesnih, Ko od svoga zdravlja daje bolesnicima, taj umnožava svoje zdravlje. Prezrenje bolesnih potkopava zdravlje zdravoga.
Greh sedi za trpezom onih, koji se boje sesti za trpezu grešničku. Greh ulazi u dom onih, koji se boje ući u dom grešnički. Ko se s puta vraća natrag, da ne sretne grešnika vraća se domu natovaren grehom.
Na svaku kapiju vaše duše postavite po jednog stražara, da gordost ne uđe u vaš hram. Jer ako uđe, pogasiće odjednom sveće svih vaših vrlina. I bićete kao meh napunjen vinom, kad se iglom probuši.
Kratak je ovaj dan života, no pravi život ne zna za noć.
Ko umre od greha na ovome danu, umreće smrću što ne zna za dan.
Pravednici, učinite jednu po jednu školu bez umora. Ko svrši jednu školu pravde, Gospod ga šalje u višu i težu. Grešnik se muči od neukosti, pravednik se muči od učenja. No zaista slađa je muka pravednika nego muka grešnika, kao što je slađe vraćanje u domovinu od sedenja u tuđoj zemlji.
Milosrdna Bogorodice Nebesna, sačuvaj sve one, koji su se uputili putem pravde, da se ne ustraše od grešnika, i da ne prezru grešnike.
Da ih strah ne bi učinio bogoizdajnicima, i da ih prezrenje grešnika ne bi učinilo čovekoubicama.
Da polupravda njihova ne bi bila samo jedna uzvišica, odakle će dublje pasti u propast.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *