NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
LI
 
Duše sveti, gle, kako je podla duša moja!
Kako strašljivo krije plod Tvoj u sebi, straha radi judejskoga, straha radi bezbrojne dece mraka, što ih ona namnoži u sebi iz braka svoga sa svetom.
Narodila je bezbrojne vukove i lisice, i stavila ih u Carske odaje svoje, dok Sin Tvoj nema gde glavu da prikloni. I svi traže da ubiju ono što se od Duha rodi. Ah, Irodovi saučesnici! Jer se boje moći i prave svetlosti! I strepe za krune svoje najviše oni, koji su ih oteli i sami sebi krvave na glavu stavili.
Beži, dušo moja, sa svojim novim plodom, sa svojim jedinorodnim plodom, beži u Egipat, u zemlju još mračniju od Izrailja. Gle, bezbrojni robovi, koje si proizvela u sebi od semena svetskoga, dižu hajku na sina tvog jedinog, i traže da ga ubiju.
No oči zlikovaca tamnije su od krune njihove, te u slepilu svome ne raspoznaju mladenca Božjega. Zato će poklati mnoge mladence, da bi i tvog mladenca zaklali.
Videh pastira ozebla kraj malene vatre. Oči svoje ne skidaše on sa vatre, kao da hoćaše pomoći joj ognjem očiju svojih da gori. I zaklanjaše vatru rukama od studenih vetrova, i duvaše je dahom svojim da se jače razgori, da poraste i odole vetrovima, i njega da zagreje.
Tako iz srca moga besne vetrovi zlih želja preteći božanskoj sveći u tebi da je ugase. I tako iz uma moga besne zle pomisli, da napljuju na jedinu svetlost u tebi, što im priprema propast.
Sve što si ti, dušo, namnožila u mome umu i u srcu mome, smatra tebe ne za majku no za maćehu, i nikoga nema u odvratnom porodu tvome, da ti stavi prst na goreći jezik i da te rashladi. Sad si prvi put postala majka, jer si rodila sina, koji raste u poslušnosti prema tebi i Duhu Svetom, i u nežnoj roditeljskoj ljubavi.
Ne nameći mu, robinjo, ropske brige ovoga sveta na glavu. On mora rasti u sili duhovnoj i biti u onome što je Oca njegovog. Gle, on dolazi kao plamen, što će sažeći neprijatelje tvoje, i osvetiti i zagrejati tebe.
Kao poslanik on dolazi iz jednoga carstva, gde si ti carovala u devojačkoj čistoti i krasoti. Zar ne poznaješ sina svoga, dušo bezumna?
Kao vesnik on dolazi iz carstva svetlosti, gde si se i ti blistala blistanjem mnogih sunaca, da te pozove ponovo u to carstvo. Zar ne raspoznaješ glasa sina svojega, ogluvela dušo?
Kao vitez slobode on dolazi iz jednog carstva slobode, gde si i ti negda živela, ne poznavajući straha ni gladi robova, – dolazi, da te oslobodi od debelih veriga, u koje te je sputala debelost svetska. Zar još oklevaš, da pozdraviš klicanjem oslobodioca svoga, onemela dušo? Duše Svemogući, ojačaj spasonosnog mladenca u kolevci duše moje. I sačuvaj ga od svih otrovnih strela, koje lete na nj odozgo iz Izrailja i odozdo iz Egipta.
 
LII
 
Likuj, dušo moja, uzraste mladenac tvoj, i opasa se snagom, jačom od zemlje.Rušilac svih tvojih kula od dima uzraste u svetu, i svet ga ne primeti i ne pozna.
Pustinja mu beše društvo, a misao i molitva veza sa nebom, domovinom njegovom.
Evo ga gde slobodno kreće sada u posetu mračnom porodu tvome. U očima mu sija večnost; i na licu mu se čita večnost; i u rukama mu boravi večnost. Jači od sveta, evo, izlazi u borbu sa svetom, – sa svima senovitim svetovima tvojim, dušo zarobljena. Likuj, dušo moja, gle mladenca tvoga gde uzraste, nečujno od sveta, i opasa se snagom, jačom od sveta.
Miran kao svaki junak, svestan svoje nepobedive moći i unapred pobeđene nemoći protivnika, korača ljubljeni moj između zverova, i zverovi mu se sklanjaju s puta, strahom ispunjeni.
Vaistinu, priroda ga upozna pre ljudi, i predade mu se kao pravi sluga pravom gospodaru svome.
A od ljudi poznade ga samo jedan, i zavika, i vik njegov osta glas vapijući u pustinji, koga ljudi ubrzo ugušiše nasiljem i krvlju. Jer nasilje je oruđe nemoćnoga, i krv je put nemoći, od Kaina do Iroda.
Otac svih nasilnika od početka sveta srete ga i ponudi mu sva blaga ovoga sveta, samo da poštedi i ne zgazi njegov usev u svetu.
Vide vlastodržac ovoga sveta moga miljenika, kao što noćna senka izjutra gleda dolazak sunca i gledajući umire.
Kao poslanik žive i večite Trojice stajaše moj miljenik pred vlastodršcem sveta obmana. I car tame pokuša, da unese disharmoniju i da pomuti oličeno trojstvo u jedinstvu. Pa po običaju svome, po oprobanom na ljudskome rodu zanatu svome, on prvo polaska stomaku viteza moga. Da bi prvo ulovio stomak i dao mu starešinstvo nad srcem i umom, i ove učinio senkom i slugama stomaka. No donji čovek osta u nenarušenoj harmoniji sa srednjim i gornjim čovekom. Stomak viteza moga osta veran jediničnom trojstvu, u kome su troje jednaki i jedno.
Tada vlastodržac tame i zla udari laskama na srce miljenika moga. No srce ovoga, svetlije od svetlosti, ne primi tamu u sebe, no, kao i stomak, osta verno trojičnoj harmoniji.
Najzad vlastodržac tame sa svim tamnim silama, navali na um spasitelja moga, da bi ga naveo da kuša Boga bezumnim i vratolomnim čudima.
No um jedinorodnoga moga bejaše kao sunčana buktinja, što svaku nečistoću sagori pa odbaci iz sebe. Te tako ni um ne iziđe iz slatke harmonije svetog trojedinstva.
Tako moj pobednik odnese prvu pobedu nad carem dima i pepela, koji iziđe da pregovara s vojvodom mojim, nudeći mu sve – osim vlasti nad svetom.
 
LIII
 
Neka se spusti nebo i pridigne zemlja, kad otvara usta svoja Um prevečni, rođen u pećini duše moje od Duha Svetoga i Prečiste Devojke.
Reči njegove kaplju na groblja, i pepeo se počinje zeleniti i cvetati.
Odbačeni od sveta, i koji odbaciše svet, trče mu u susret, a miljenici sveta sa užasom beže od njega.
– Ja i otac jedno smo. Pre čoveka ja jesam.
Tako govori Mudrost, rođena u devojaštvu tvome, dušo moja. Slušaj i razumi večnost svoju, izgubljenu u pepelu vremena.
Svaka duša, koja tvori volju Oca nebesnoga, može se nazvati majkom Mudrosti Božje. –
Ovako govori Mudrost Božja, rođena od Duha Svetog u tebi, dušo moja:
Ja sam život i vaskrsenje mrtvih. Ko prekine vezu sa mnom, prekida vezu sa životom i postaje kao oblak dima, u kome nema ni svetlosti ni vlage.
Vi što mislite, da ste živi, a u stvari ste mrtav oblak dima, što se kreće slučajnim vetrom, priđite k meni, i ja ću vas napuniti svetlošću i vodom, svetlošću istinitom i vodom živom, i bićete živi u istini. Vi što dragovoljno prilazite k meni i punite se mojim životom, gubite sebe, kakve vas svet sazda, i postajete jedno sa mnom kao što sam ja jedno s Ocem nebesnim.
Zaista nećete se plašiti vremena, jer vreme je bič sveta, i pripada svetu a ne meni.
Niti će vas zbuniti kolebanja u vremenu i prostoru, jer sva kolebanja su uobraženo zviždanje biča po igralištu, i pripadaju svetu a ne meni.
Dajem vam moj mir, koga vreme ne može nagristi, ni prostor stesniti, niti sva kolebanja sveta pokolebati.
Ispunjeni svetom, ispražnjeni su od života, i robovi su sveta. Ispunjeni životom ispražnjeni su od sveta, i sinovi su života.
Ja sam pun života, i smrti nema dela u meni ni koliko vrh od igle. Zato mene svet ne poznaje, jer sveta nema u meni. Svet poznaje samo svoje, kao što život poznaje svoje.
I zaista, ja sam najnepoznatiji gost u svetu. Došao sam da ponudim, a ne da uzmem. Od svoje punoće nudim; od ništa se nema šta uzeti. Moja punoća – punoća je Boga, koji me posla u svet, da dam sebe svetu, i oživim groblja, pa da se opet vratim u carstvo života. Ja i život jedno smo. I pre Adama ja jesam, i posle Adama ja jesam. –
Dušo moja, vaskrsavaj! Dok je vaskrsitelj tvoj u tebi, vaskrsavaj! Kad on ode iz tebe, ti nećeš moći ništa činiti do rađati mrtve i sahranjivati mrtve.
Pretvori se u sluh i u poslušnost, neživotni porode duše moje, i vaskrsavaj iz groba.
 
LIV
 
Sine života, ispuni zemlju tela i duše moje životom svojim, da se imam s čim pojaviti meću živim angelima.
Bez Tvoga života ja neću moći disati vazduh što angeli dišu, niti jesti hleb što angeli jedu. I biću opet izgnan za vrata carstva nebesnog, ispred kojih i sada kao raslabljen ležim.
Namami me svet na svoj hleb, i zasu dušu moju kamenjem. Namami me na ribu i zasu srce moje kamenjem.
Namami me na svetlost, i obuče um moj mrakom.
Ne mrzim siromaha, ali mi omrze svet što se kao siromah pravi bogatim. Niti mrzim sebičnoga, ali omrze svet što se kao sebičan pravi darežljivim. Niti mrzim bezumnoga, ali mi omrze svet što se kao bezuman pravi umnikom. Niti mrzim bolesnoga, ali mi omrze svet što kao jehtičav namerno truje vodu zdravima. Varalicu i pretvarača mrzim, Gospode, što život moj zatrpa zemljom govoreći mi sve vreme o nebu.
Beše bogat trgovac, pa umre, i dućan mu bi razgrabljen od suseda i stajaše prazan još uvek sa imenom pokojnika nad vratima i ispisima dragocene robe u dućanu.
Takav sam i ja kao ovaj dućan, rekoh sebi u stidu. Još nosim ime života, a život je moj sav razgrabljen od suseda mojih.
Sine Božji, Sine Života, ispuni zemlju moju životom.
Prvo izbaci kamenje iz duše moje, i nahrani je pravim hlebom. I očisti srce moje od zmija i ispuni ga Sobom. I razagnaj tamu iz uma moga, i napuni ga svetlošću neba.
Jer zaista neću oživeti, ako samo duša moja oživi a srce moje ostane ispunjeno smrtnim željama. Niti ću vaskrsnuti, Gospode, u carstvu tvome, ako se samo srce moje očisti a um moj ostane i dalje ispunjen mrakom.
Zaista, dok se sva tri izvora u meni ne izbistre, neće biti života životu mome. Izbistri li se jedan, druga će ga dva mutiti.
Izbistre li se dva, treći će biti dovoljan, da zamuti oba prva. Svaki je od ta tri izvora u meni ili trovač ili spasitelj drugih.
Sine Života, ispuni zemlju moju životom. Ti si mudrost moja, jer je u Tebi ne samo um božanski, no i devičanstvo božansko, i svetost božanska. Jer da nisi rođen iz božanskog devičanstva i božanske svetosti, ne bi bio mudrost no ograničeno svetsko znanje i veština.
Sine Božji, Ti si jedini hranljivi hleb života moga. Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. Ti si jedina živa voda, što može napojiti žednu pustinju života moga.
Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. Ti si jedini zdrav vazduh, što može isceliti raslabljenost života moga.
Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. No pomiluj me i spasi!
 
LV
 
Ko si ti? – pitaju deca sveta Sina, devičanska dušo moja.
Jer ga vide gde hodi među njima kao car među robovima. I slušaju njegove moćne reči, i ne razumeju. I gledaju Njegova moćna dela, i pune se strahom. I osećaju silu gde izlazi iz Njega, i zbunjuju se.
A Sin tvoj, najlepši među sinovima ljudskim, sa čistim očima vola, i mirnoćom jagnjeta i snagom lava, i zamahom orla, i licem angela, odgovara:
Ja sam Istina. Došao sam od istine, donosim vam dar od Istine, i vraćam se Istini.
Kad bi u vama bilo istine, vi bi me poznali, i ne bi pitali: ko si ti?
Zaista, vi ne umete reći ni ko ste vi; kako ćete onda razumeti, kad vam kažem – ko sam ja?
Gle, vi ste sami po sebi ništa, kao san odvojen od sanjača. I niste ni u dva sekunda u vremenu niti na dva koraka u prostranstvu. Kao kad se dim, nosi nad jezerom, pa mu senka igra po vodi, tako je i život vaš prazno i nebitno igranje senki.
Još samo niste zaboravili da izgovorite reč „istina“, i to je sve što vam preosta od Istine. Svetlucanje stvari nazivate istinom. Kao kad bi večiti tamničar, koji je samo čuo za sunce, nazvao bubu – svetlića – suncem.
Ko poznaje istinu, istina se useljava u njega, i on postaje jedno sa istinom, i nije polovan no ceo čovek. Istina uceljuje, i čini celim, dok obmana sitni u komade i melje čoveka u pepeo.
Kao što je razvejanom pepelu od drveta nemoguće više znati zeleno drvo, tako je vama nemoguće poznati mene.
Zaista ja sam Istina, ista juče, danas i sutra. Duh Istine koji je sa mnon, On govori kroza me, On živi u meni. Bez njega ja bih bio ništa kao i vi. No zbog njega u meni ja sam Onaj koji jeste.
Sa visine sam sišao, kao plaha kiša, da napunim isušeno rečno korito, koje vi uvek još nazivate rekom.
Drugi su donosili zakone, a ja donosim Istinu. Drugi su čistili korito od osušenog blata i spremali ga za vodu, no nisu mogli dati vodu. Ja dajem vodu, i punim korito, i opravdavam ime reke.
Nisam došao u vašu suhotu, da vas učim kako se iskopava voda iz zemlje, nego sam došao – voda živa – da me piju žedni.
Niti sam došao, da vas učim kako se pravi hleb, nego da budem hleb svima gladnim.
Niti sam sišao u vaš mrak, da vas učim kako se stvara svetlost, nego da vam svetlim. Gle, ni sunce – manja svetlost od mene – ne uči kako se svetli, no svetli.
Niti sam se spustio u bezumno treperenje senki, da vas učim šta je stvarnost, no da budem stvarnost, u predelima praznine i ničega.
Zaista, nisam došao, da vam budem učitelj mudrosti no sama mudrost.
Ko mene ne prima, ne jede, ne pije, ne diše, i time ne postaje jedno sa mnom, taj ostaje van mene, što znači, da ostaje van života i istine.
 
LVI
 
Za istinom trči duša moja, Sine Istine, i trčanju njenom nema kraja, niti imena njenom umoru.
Bolje, umiri se, dušo moja, i mirom svojim privuci istinu. Kako bi ti nazvala onoga, ko bi u ponoći rekao: ne mogu bez svetlosti, moram trčati na sunce, da donesem nekoliko zrakova?
Našto počinjati trk od hiljade godina, kad je svetlost brža od tebe i može ti pasti u krilo za nekoliko trenutaka.
Otvori se, dušo svetlosti, i svetlost će doći u tebe.
Zidovi, što stoje između tebe i istine, i izgledaju ti kao čudovišne planine, koje pokušavaš zamornim trčanjem da pređeš, jesu tvoja tvorevina, i slabiji su od bele pene na jezeru. Samo kad bi ti mogla otvoriti oči dovoljno da ih ne vidiš. Zaista, biće tih zidova zavisi od tvoga viđenja. Ako ih ti ne bi htela videti, oni ne bi postojali.
Gledah pile na crnoj tabli gde trči u krugu, obeleženom belom kredom. Gledah ga dugo kako trči i ne usuđuje se preskočiti belu liniju, koja mu valjda izgledaše ili kao živa stvar ili kao visok zid.
Takva je, rekoh u žalosti, i duša moja, kad misli, da je od njene slobode deli ili neki moćni divovi ili strašno visoki zidovi. U stvari između njene tamnice i slobode postoji samo jedna uobražena linija, tanja od dlake.
Svi zidovi tvoje tamnice, dušo moja, sastoje se iz tvoga straha od sveta, iz tvoje želje za svetom i iz tvojih misli o svetu.
Sve ove zidove ti si sama sazidala po uputstvu tvojih čula od materijala, što su ti ona dala, vaistinu slabijeg od pene.
U početku ti nisi imala čula, i istina se nije delila od tebe. Kad si ti oslepila, poslala si čula, da trče za istinom. I hrtovi trče i hvataju najbliži i najlakši lov, i donose vukove slepom gospodaru, i ovaj ih jede kao jelene.
Ne trči, dušo moja, jer svojstvo je čula, da trče. Sluge trče i robovi, a gospodar miruje.
Gle, u jednom uglu dubokog mira i devičanske čistote u tebi otvorilo se predvečno oko tvoje. To oko ne vidi zidove tvoje tamnice, zato i ne trči uz planine, koje ne postoje. To je Sin Istine, jedan od Trojice što drže sve nebesno carstvo, od koga si se ti ogradila, poželevši da budeš Četvrta. Zaista ti kažem, četvrti ne postoji nigde unakrst postojećeg. Njegovo je ime – Nepostojeći.
Tvojim igranjem i zaigravanjem po tami ti si me, dušo, učinila četvrtim. Sav tvoj narod iz sveta četvrtih baciće se kamenom na Sina Istine. Beži, dušo bedna, od sveta četvrtih. Odreši se od sveta, baci sve, omrzni sve, i – pokloni se Istini Trojičnoj, koja ti se kroz Sina Istine daje.
Gospode Istine i Života, pomozi duši mojoj, da se baci preda Te i zajeca: Ti si moje biće, moj život i moja istina, premili Sine Svete Trojice. Ti si moje sve, i ja ti sebe predajem naga i siromašna. Nemam šta da odbacim niti da prezrem, niti da omrznem, jer sem Tebe ništa i ne postoji. Smiluj se, i primi me u svoje naručje.
 
LVII
 
Nisi li ti onaj što će doći? pitaju sinovi zemlje Rođenoga od Devojke tvoje, dušo moja.
A Rođeni od Devojke blista jutarnjom svetlošću među sinovima zemlje, koji su mračni kao ugašeni dani.
Plameni serafimi sijaju u Njegovim očima; premudri heruvimi sede na njegovim usnama; gospodstveni prestoli drže stav Njegov. Videći Ga sama, vođa bez zemaljske vojske, svaki umni čovek poveruje, da to može biti voća strašne i bezbrojne vojske nevidljivih sila.
I evo, okružen angelskim vojskama tvoj vođ, dušo, otvara usta i odgovara:
– Zaista, ja sam onaj, koga očekujete, i drugome se ne nadajte. Ako tražite put, ja sam Put.
Ja sam vaše Sutra od danas do kraja vremena. Svako dobro, što vi očekujete od svih sutrašnjih dana, u meni je. Danas je vaše sutra u meni ispunjeno. I nijedan dan, do poslednjeg dana, neće vam doneti ono što vam ja donosim. Gle, ja sam dan bez početka i bez kraja.
Ja sam riznica svekolike budućnosti i put ka toj riznici. Sva budućnost ne može vam dati nijedno zrno dobra, dok od mene ne pozajmi.
Svi proroci pokazivali su put k meni. U meni se završuju i gube svi proročki putevi. Od sada sam samo ja put, i van mene su besputnice. Kao mnogi potoci, što se ulivaju u jednu reku, i pri tom gube svoj put. Tako su se svi proroci ulili u mene, i od sad ja određujem tok života. Ko i nadalje produžuje da ide putevima proroka, taj će ići putevima nepostojećim, i ugruvaće se.
Proroci su dolazili, da pokažu put; ja sam došao, da budem put.
Ko hoće za mnom da ide, taj ne može ići za mnom samo nogama, no i svom dušom, i svim srcem, i svim umom svojim.
Dug je moj put, i pašće od umora ko se samo u svoje noge uzda.
Kada deca žele da idu uporedo s divovima, moraju se otkazati hoda svojim nogama, i sesti na leđa divovima.
Ko hoće da ide uporedo sa mnom, mora se otkazati svojih nogu, i svoje duše, i svoga srca, i svoga uma. Onoga, ko se otkaže svega toga, ja ću uzeti na svoje noge, u svoju dušu, u svoje srce, u svoj um. I neće mi on biti težak, niti ja njemu zamoran. Onaj pak, ko se ne otkaže svega, niti može mene na putu stizati niti zadržavati.
Ja sam put, i onaj ko ide mojim putem, ne ide sam no sa mnom. Proroci su pokazivali put ovuda ili tuda ili onuda, jer sami nisu bili put. Ja ne mogu pokazivati put: ovuda, tuda, ili onuda, niti pustiti ikoga od mojih, da ide bez mene. Ko hoće da ide mojim putem, toga ću ja nositi na sebi.
Još vam jednom kažem: ja sam željeno sutra i put ka sutra. Bez mene niti možete naći put ka svome željenom sutra, niti ga dočekati.
Bogonosni Sine, pomiluj nas i povedi nas sobom.
 
LVIII
 
Pitate me za put, zamoreni trkači?
K čemu jurite, sinovi čovečji? Kad bi znali, k čemu hodite, znali bi i put.
Bezbrojne su mete vaše, zato su vam i putevi bezbrojni.
Sudarite se i proklinjete jedan drugog, zato što vam se putevi sudaraju.
Neka vas je koliko trave na zemlji, nećete se sudariti, ako imate jednu metu i jedan put. I usta vaša osušiće se od proklinjanja.
Oni što traže život i istinu, imaju jednu metu i jedan put. Meta im pokazuje put, kao što se sunce pokazuje svetlošću. Zaista, ko se skrije od sunca, izgubiće i metu i put, i uzalud će se bacati po mraku tamo i ovamo.
Ne puštajte se na puteve svojih misli, jer one vas vode jedna drugoj, i izvan sebe ne znaju ni mete ni puta.
Ne puštajte se na puteve svojih uobraženja, jer oni vas zamamljuju uravnanim koritima, dok iznenadno ne ponore pod zemlju.
Ne verujte svojoj duši dok god vam ona ukazuje na meso, u koje se obukla, kao na metu i put. Da li je ikoga do sad odeća vodila putem?
Put carstvu blaženstva ne nalazi se, i ne pokazuje se, i ne preseca se. On se rađa u duši onda, kad se u njoj rađaju život i istina. Rode li se život i istina u duši vašoj, radujte se i veselite se, jer je i put rođen.
Kao što se život ne može odvojiti od istine, tako se ni put ne može odvojiti od života i istine.
Dok se sve troje ne objavi, nijedno nije objavljeno.
Ne polažite nadu svoju na sutrašnji dan, da vam jaču svetlost baci na vaš krivi put. Jer sutrašnji dan je samo jedna nova krivina vašeg puta, i nova zagonetka.
Ne polažite nadu u dane, jer dani su rukosad mašte vaše. Nego položite svu svoju nadu u Dan, koji kad osvane ne smrkava.
Gospode, Gospode moj; trosunčano Božanstvo moje, ko će dospeti do Tebe?
Putevi su ljudski kao mreža, po kojoj trkači ceo dan trče, i uveče se nađu na istom mestu. Zbunjuju me izmrežani putevi ljudski, i pitam se, ko će dospeti do odmorišta Gospoda mojega?
Ko pozna mene kao metu svoga idenja, tome ću ja biti put ka dvorovima mojim.
Gospode, Gospode moj, trosunčano Božanstvo moje, ko će smeti ući u svetlost Tvoju?
Ko je privikao gledati svetlost moju u sebi, taj će smeti ući u svetlost moju. I neće biti spržen.
Dušo, dušo moja, tronoćna tamo moja, kad ćeš skinuti obrazinu svoju i obratiti se u trosunčani dan?
Spasavaj se dok božanska luča gori nad tobom. Jer kad ode od tebe, nestaće te kao što nesta, gle, i igrajućeg meseca na dnu jezera.
 
LIX
 
Koliko si i koliko puta jecala, dušo moja, za onim, ko bi znao put, i video istinu i imao život.
Davala si se žedno mnogim trčiznalcima, koji su te povodili na svaki put donekle, i povraćali te nazad.
Slušala si mnoga pričala o istini, dušo moja. No kad si im ti stavljala važna pitanja, od koje ti utroba gori, njima se reč zagrcavala u grlu. A ti si ožalošćena išla drugim pričalima, i slušala iznova istu priču, koja kao i sve ostale idu samo donekle, kao zategnuta guma.
A oni, koji su se starali, da ti pokažu život, otvorili su ti samo oči za smrt.
No evo vaskrsitelj dolazi, i svestrašeća smrt izmiče u strahu ispred njega. Evo ti, dušo, priče o životu, koji smrt ne skraćuje no čini dužim.
Evo ti žive priče o istini, što daje odgovora na sva tvoja pitanja pre nego ih i postaviš.
Evo ti putovođe, čijem putu kraja nema, i koji kad te povede, ne vraća se.
Evo pastira dobrog, koji više ceni život jedne ovce nego sve subote jevrejske. I lekara evo, kome je dragoceniji život pokajanog grešnika nego hram Solomonov.
Ne brini, dušo moja, ni za jednu ovcu u svome toru, – nijedna poginuti neće. Niti žali za vukovima oko ovaca, – nijedan umaći neće. Jer pastir tvoj ima mač oštar s obe strane.
Sve su ovce u tebi, i svi su vukovi u tebi – porod iz tvoga braka sa nebom i zemljom – i evo, miljenik moj ulazi s mačem oštrim s obe strane.
Ne kukaj, ako te zaboli od njegovog mača. On je lekar dobri, i iseca iz tebe samo ono što nisi ti. Ne kukaj za tuđincima, što ti doneše bolest, i sram, i rane teške.
Ne plaši se ognja neugasivog, što on unosi u tebe. Odavno je nagomilana starež potrebovala požar u tebi. Dugo će trajati taj požar, jer je gnila starež u tebi.
Ono što te bude volelo, to nisi ti, dušo moja, no tvoj drugi brak i – nezakonita deca.
Ne ropći, ako te odvoji od oca i majke, i braće i sestara. Od svega što je nebesno on te neće odvojiti. I nijednu tvoju nebesnu vezu on ne misli preseći. Gle, on te samo odvaja i čisti od zemlje, i preseca veze tvoje sa zemljom.
Kad bi ti bila devojkom čistom, dušo moja, i gledala nezamućenim okom nebesne nevinosti, ti bi se i sama lako odrešila od tih veza, jer bi videla, da one u istini i ne postoje.
Žuri dušo moja, i ujedini se sa Sinom Boga Živoga, jer meni se ne čeka. Kad se ujediniš, gle, ni njegov mač ni njegov oganj neće ti biti strašni, no slatki kao med.
 
LX
 
Tope se snegovi na planini, kad sunce obasja, i potoci se slivaju, da operu zemlju. Koje će sunce otopiti sneg s vrhova vaše duše, sinovi ljudski, i oprati zemlju vašu?
Kao ljuti mraz tako je stegnuta duša vaša od greha. Kao lanjski sneg, na koji pada novi sneg, tako nepomičan leži vaš lanjski i preklanjski greh, postelja grehu današnjem i sutrašnjem.
Ne bi imali greha, da nemate grešnosti; grešne volje Da nemate, ne bi greha imali. Ne bi se zadržavao sneg na planini, kad bi zemlja bila topla; kad bi topla zemlja bila i kad bi se hladna magla, što krije sunce, uklonila, ne bi se zadržavao sneg ni na planini ni u dolini.
Hladna počva, i hladna magla između vas i sunca vašeg, gomilaju sneg na sneg, i led na led.
Ko će otpustiti grehe vaše, i zamrzlost vašu ko će otkraviti?
Zaludu vi sami sebi opraštate grehe. Opraštanjem svojih grehova vi od snega pravite led, još glađu postelju za novi sneg.
Svetlost trosunčanog Božanstva jedina može otpustiti grehe vaše, kao što sunce jedino može otopiti sneg na planini, otopiti sneg i led, i izmamiti cveće iz crne zemlje.
Opraštaju ti se gresi, ustani! Čoveče, poznaješ li onoga, ko ima vlast, da te pozdravi ovim slatkim rečima? Kunem ti se, nećeš ga naći ni sresti na zemlji,ma svu zemlju unakrst razrio. Ma razrio i sve zemlje, što kruže oko sunca, nećeš ga naći. Jer on od zemlje nije, i zemlja ga ne hrani.
To je nebesni čovek, spasitelj duše tvoje, daleko od onoga, ko sam sebi grehe oprašta, a blizu, vrlo blizu onoga, ko omrzne grehe svoje i zavapije nebu, da ih istrebi.
Njegov um je čistiji od sunca, i reč je njegova vrelija od sunca. Te topi sneg sa duše čovekove, i izmamljuje cveće da raste. Sve naslagane spratove snega i leda može on otopiti, i svu zemlju oprati. Njega prizovi iz dna duše svoje, i doći će.
Kad on vikne: opraštaju ti se gresi, – duša tvoja, sada ukočena pod teretom greha, postaće laka i pokretna, i nestaće raslabljenosti tela tvoga.
Gresi duše rane su duše. Kako će biti telo zdravo u ranjave duše?
Bezumnik govori: gle moga suseda, okorelog grešnika, kako mu telo cveta zdravljem! Zaista greh duše ne šteti telo, govori bezumnik.
Očekaj, bezumniče, očekaj još malo, dok gnoj duše ne probije kroz telo. Tad ćeš zaključati usta svoja i bežati od greha kao što bežiš od smradne truleži. Očekaj dok crv ne razjede jabuku iznutra, i ožalostićeš se od njene spoljašnje uvelosti i bledila.
Tad ćeš i ti stati s gubavima ukraj druma i samrtnički vikati: Sine Božji, pomiluj me!
I tad ćeš čuti – i razumeti spasonosne reči: opraštaju ti se gresi, idi s mirom!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *