NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
XLI
 
Postom radostim nadu moju u Tebe, Grjadušči Gospode moj.
Post ubrzava moju pripremu za dolazak Tvoj, jedino čekanje mojih dana i noći.
Post otanjava telo moje, da bi ono što ostane mogao lakše osvetliti duhom.
Čekajući Tebe ne želim, da se hranim krvlju niti život da oduzimam. Da bi radost moga čekanja i životinje osetile.
No zaista, neće me uzdržavanje od jela spasti. Ma se hranio peskom iz jezera, Ti mi nećeš doći, ako post ne uđe dublje u dušu moju.
Saznadoh kroz molitvu svoju, da je telesni post više simbol pravog posta, vrlo koristan za početnika u nadi u Tebe, no i vrlo tegoban za onoga, ko samo pri njemu ostane.
Zato unesoh post i u dušu svoju, da je očistim od mnogih drskih verenika i kao devojku spremim je za Tebe.
I unesoh post u moj um, da odagnam iz njega maštanja o svetskim stvarima i razorim sve vazdušne kule, sazidane od tih maštanja.
Da bi um moj bio ispražnjen od sveta i spreman, da primi Mudrost Tvoju.
I unesoh post u srce svoje, da bih njime umorio sve strasti i pristrasnosti svetske.
Da bi nebesni mir neiskazano vladao srcem mojim, kada burni Duh Tvoj naiđe.
I naložih post na jezik svoj, da se oduči od beskorisnih priča i da uzdržano govori samo one reči, koje krče put dolasku Tvome.
I udarih post na brige svoje, da bih ih sve oduvao ispred sebe kao vetar što maglu oduva. Da ne stoje kao mutna magla između mene i Tebe, i ne vraćaju poglede moje ka svetu.
I post unese u dušu moju smirenje pred nestvorenim i stvorenim svetovima, i krotost prema ljudima i stvarima. I uli u mene hrabrost, za koju ne znadoh dok bejah naoružan svim svetskim oružjem.
Šta je bila moja nada bez posta do samo jedna tuđa priča, što je išla od usta do usta, dok nije stigla i na moja usta?
Jedna tuđa priča o spasenju postom i molitvom postaje svojom.
Lažan post prati lažnu nadu, kao što nikakav post prati beznadežnost.
A kao što točak ide za točkom, tako istinit post ide za istinitom nadom.
Pomozi mi, da radosno postim i radosno se nadam, Najradosniji Prazniče moj, što mi se približuješ sa sunčanim osmejkom.
 
XLII
 
Ljubav moja bdi, i bdenjem se ne zamara. Onaj, koga volim i koga iščekujem, dolazi mi okružen svitom nebesnom. Kako da spavam, i kako bdenje da me zamara?
Bdim nad pričama ljudi i nad pričama stvari, ne bih li dokučio neku tajnu poruku Ljubavi moje. Ničija me priča ne zanima priče radi ni pričala radi, no Tebe radi.
Kao čovek, koji izgubi svoj glas, pa pođe da osluškuje svačiji glas, ne bi li svoj poznao. I svuda nalazi neku notu sličnu svome glasu, no nigde punoću svoga glasa.
Kao čovek, koji razbije stakleno ogledalo, pa pođe da ogleda svoje lice na licima ljudskim, i licima životinjskim, i licima svih stvari. I svugde nalazi neku crtu sličnu svome licu, no nigde celinu lica svoga.
Tako i ja bdim nad bezbrojnim glasovima cele vasione, ne bih li poznao glas svoje Ljubavi. I bdim nad bezbrojnim licima u vasioni, od lica belog šljunka na jezeru do lica sunčanih kola, ne bih li poznao lice svoje Ljubavi. I niko me ne obmanjuje, no svako kazuje o Tebi ono malo što zna i može.
Kad ljudima postavljam pitanja, od Tebe očekujem odgovore. Kad stvari govore, ja Tebe prisluškujem. Kad prirodu gledam, ja Tebe tražim.
Kad me ljudi vide zamišljena, oni drže, da ja o njima mislim, dok ja mislim o Tebi. Kad me vide trudoljubiva, oni misle, da se za ljude trudim, a ja se trudim za Tebe.
Kad priroda čuje svoje ime na usnama mojim, ona misli, da o njoj pevam, a ja pevam o Tebi. Kad goluba hranim, ja Tebi nudim. Kad jagnje milujem, ja Tebe milujem. Kad se na sunce osmehnem, moj osmejak prodire kroz sva sunca dok se ne sretne s Tvojim osmejkom. Kad spustim svoj poljubac na beli krin, ja ga kroz sedam svetova spuštam na podnožje nogu Tvojih.
Bdenje ljubavi moje ide uporedo sa molitvom vere moje i postom nade moje. I nijedno bez drugog dvoga ne ustaje i ne leže.
Sva delatnost uma moga služi veri mojoj.
Sva delatnost srca moga služi nadi mojoj.
Sva delatnost duše moje služi ljubavi mojoj.
Kad goluba hranim, ja Tebi nudim, Ljubavi moja.
 
XLIII
 
Nikakvo mi zlo ljudi ne mogu učiniti, ako u meni nema ranjavog mesta.
Videh dve pećine, od kojih jedna odavaše eho, a druga beše nema. I prvu posećivahu mnoga radoznala deca i nestašno se nadvikivahu s pećinom. A iz druge se posetioci brzo vraćahu, jer im ne odgovaraše ehom.
Ako je duša moja ranjava, svako zlo svetsko odjekivaće u njoj. I ljudi će mi se smejati, i navaljivaće sve jače sa svojom vikom.
A zaista neće mi nahuditi zloreci ljudi, ako je jezik moj zaboravio izgovarati zle reči.
Niti he me ožalostiti pakost spolja, ako nema pakosti u srcu mom, da odjekuje kao kozji bubanj.
Niti ću moći gnevom odgovoriti na gnev, ako je gnezdo gneva u meni ispražnjeno, te nema šta da se budi.
Niti će me strasti ljudske zagolicati, ako su strasti u meni pretvorene u pepeo.
Niti će me ožalostiti neverstvo prijatelja, ako sam ja Tebe izabrao za svog prijatelja.
Niti će me nepravda svetska moći skrušiti, ako je nepravda isterana iz misli mojih.
Niti će me zamamiti prevarni duhovi svetske slasti, časti i vlasti, ako je duša moja kao prečista nevesta, koja samo Svetog Duha prima i za Njim čezne.
Nikoga ljudi ne mogu u pakao otisnuti, ako se sam ne otisne. Niti ljudi mogu nekoga dići na ramenima svojim do prestola Božjeg, ako se sam ne digne.
Ako duša moja nema otvorenih prozora, nikakvo se blato u nju ne može ubaciti.
Neka ustane sva priroda protiv mene, ništa mi ne može učiniti do jedino što pre postati grobom tela moga.
Svaki svetski usev zasipa se đubretom, da što pre nikne i bolje raste. Ako je duša moja, avaj, napustila devičanstvo svoje i primila seme ovoga sveta u sebe, onda će morati primiti i đubre, što svet baca na svoju njivu.
Ali ja Tebe prizivam dan i noć: nastani se u duši mojoj i zatvori sve ulaze za neprijatelje moje. Učini pećinu duše moje praznom i nemom, da niko od sveta ne poželi ući u nju.
Dušo moja, jedina brigo moja, budi na straži i razlikuj glasove, što udaraju o tebe. Pa kad poznaš glas Gospodina svoga, napusti nemilo i odjekni svom snagom.
Dušo moja, pećino večnosti, ne dopusti vremenim razbojnicima da uđu u tebe i nalože svoj oganj u tebi. Budi nema, kad te viču. Budi nepokretna, kad udaraju o tebe. I strpljivo čekaj Domaćina svoga. Zaista doći će.
 
XLIV
 
Silazim duboko u srce svoje, da vidim, ko to u njemu obitava sem mene i Tebe, Večni Bože? I sa strahom nalazim mnogobrojne strance, kako se bore oko podele srca moga. Nađoh ih onoliko u srcu mome koliko vreme od Adama sadrži ljudskih i neljudskih duša.
Pa razumeh, zašto je srce moje iznemoćalo, te ne može da primi ni Tebe ni mene u odaje svoje, nego nas gura kraju, – sopstvenike na ivicu imanja njihova.
Pre nego izađoh iz utrobe matere svoje, svet sa svojim željama useli se u mene.
Svaku lasku sveta skupo sam i preskupo plaćao, vazda odvajajući i dajući deo srca moga. Dok ne predadoh svetu celo srce svoje, i dok mi laske ne postaše otužne.
Žale mi se starci na godine govoreći: od mnogih godina ostari srce naše.
Zaista, starci, ne ostari srce vaše od mnogih godina no od mnogih želja.
Pa savetujem srce svoje u samoći: ocepi se od jučošnjeg dana, jer i on se već ocepio od tebe. Svi oni predmeti, za koje te je želja juče vezivala, danas ne postoje: jedni su se izmenili, druge je bolest unakazila, treći su umrli. Niti postoje predmeti tvojih sutrašnjih želja. Svojim bičem vreme šiba svoje stado, i ovo se znoji i krvavi od udaraca. A predmeti današnjega dana ubacuju u tebe, već prepunjeno senkama mrtvaca, nove želje, koje će sutra i same biti senke mrtvaca.
Ne ponavljaj prošle osećaje, jer će te ovi onoliko puta vezati za stub vremena, koliko ih puta budeš ponavljalo, srce moje. I bićeš rob vremenu, i ostarićeš i umrećeš pre smrti.
Kidaj što brže čvorove strasti, koji se zavezaše od udruženih i često ponovljenih želja i osećaja. Lakše je iskidati pojedinačne konce želja i konce osećaja nego jake čvorove strasti. No i ove moraš iskidati ma se raskrvavilo, ako želiš novo detinjstvo, i novu mladost, lepšu i večniju od prošle ti mladosti.
Izbaci svet iz sebe, srce moje, pa ga posmatraj onda, kako je nemoćan. I posmatraj tada sebe, i osetićeš neslućenu moć. Svet nam se čini moćan samo dotle, dok robujemo svetu.
I bićeš prostrano kao večnost, i večnost će se useliti u tebe.
Trojedini Bože, koji imaš srce neobuzeto tamom i slobodno od sveta, očisti srce moje od nezvanih stranaca, što ga tamom prošaraše. Neka srce moje bude svetlo, i tama neka nemoćno kruži oko njega, no neka ga ne obuzima.
Neka srce moje bude srce sina i gospodara a ne srce sluge i lopova.
Daj mi srce Isusovo, oko koga je tama uzalud tapkala da uđe, i nije mogla ući.
Carice, nebesne krasote, ogradi srce moje materinskom brigom.
Duše sveti i svemoćni, oplodi srce moje nebesnom ljubavlju. Da sve ono, što se u njemu rodi i poraste, ne bude od ploti i krvi no od Tebe, Duše Sveti i Gospode moj.
 
XLV
 
Silazim duboko u svoj um, i nalazim u njemu Jevreje, što sprečavaju ulazak Tebi, Svetlosni Care moj, i što ispuniše sav svet pričama o svome bekstvu iz faraonskog carstva, koje ne pobeže od njih.
I razgledah sve što stanovaše u umu mome i očajno uzviknuh: sve to nisam ni ja, ni Bog moj, niti carstvo Boga mojega.
Sve su to odjeci i slike zemlje, što moja i suviše vredna čula uneše spolja i nagomilaše u umu mome.
Pa gde sam ja? Gde je Car moj i Gospod moj? Gde je carstvo Cara mojega? Zar u zemlju obećanu prevukoste svo carstvo egipatsko? I u grad Cara mojega zar uneste svo blato nilsko?
Zlehuda je hrana uma moga, dokle se god hrani samo onim što mu čula postavljaju. Spoljašnji otisci i predstave, senke senki, povećane do strašnih razmera, kao što senke uvek strašilno velike porastu tamo gde je svetlosti malo – zar je to um moj? Sve mišljenje uma moga, nađoh, nije drugo do zidanje nemoćnih građevina od nemoćnih senki.
I još jednom razmotrih neizmerno polje uma moga, gde se sa hitrinom mnogih paukova zidahu i rušahu čitavi gradovi od senki, nemoćniji od paučine, – i ožalostih se, i savetovah se sa samim sobom:
Na čemu mogu senke da igraju ako ne na svetlosti? Nije li ta svetlost um moj? Ne bi li se senke smanjivale postupno u koliko bi se svetlost uma povećavala? No da li i moj um nije samo jedna nemoćna senka uma Božjega?
Teško meni, ako moj um, kad se rastavi od tela, kroz koje mu se i daje ovo nasleđe, ostane sam u večnosti sa ovim strašilnim tkanjem!
I u samoći ponavljah umu mome: sada kada ne vidim ništa, ne čujem ništa, ne mirišem ništa, ne kušam ništa, ne dodirujem ništa – šta sada ispunjava tebe, ako ne samo senovite slike i sećanja na ono što si čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo? Zašto jednom ne sahraniš mrtve i ne ostaviš ih mrtvima, i ne bežiš, nego stojiš kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čeka nove mrtvace?
Kako se višnji Jerusalim, grad Cara mojega, pretvorio u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko!
Care moj, čujem tajanstveni šapat Tvoj, i razumem; vidim svetlost Tvoju, i poimam.
I kad razumem i pojmim, radost mi natera suze na oči, i kličem: spasenje je moje u Gospodu mojemu!
On je svetlost moga uma, kome sam ja bio dremljiv stražar, te su se stranci uvukli i potamneli svetlost carsku.
Pomoći će meni Gospod moj, – kad priznam da drugog pomoćnika nema u svim svetovima, – da isteram tamu i tamne strance iz uma moga.
Neka tame, neka kruži oko uma moga, no neka ne ulazi u grad Cara Svetlosti.
 
XLVI
 
Slazim duboko u dušu svoju, da vidim, ko se u njoj rađa i ko iz nje ishodi?
Kako je strahovita dubina duše čovekove, Nevesto Nebesna, kad se čovek osmeli da ponire u nju! Kroz svet i kroz ad ponire smeo čovek tja do belih kao mleko angelskih horova, što stoje oko Tebe kao spoljašnja odežda Tvoja.
Zaprepastih se, kad pregledah sav mnogočisleni porod duše moje, koji se uplaši od mene i prnu u stranu kao preplašeni gavrani sa strvine.
A duša moja ležaše razvraćena kao devojčura sa pijaca vavilonskih, koja zaboravi svoga verenika.
I u gnevu nemoćnoga i po običaju krivoga poče se pravdati duša moja, i pre optužbe poče se pravdati govoreći: ne rađam li ti sinove? ne šaljem li ti duhove?
A ja se pokrih stidom i rekoh: zaista, u tome i jeste i moja i tvoja propast, što mi rađaš sinove kad ja trebam Sina, i što mi šalješ duhove, kad ja trebam Duha.
Rodila si mi ne sinove no sluge i razbojnike. Poslala si mi ne duhove no prljave stanovnike ada.
Kao devojka data si mi na čuvanje, srodniku tvome, da od Svetog Duha začinješ i Sina mi rađaš. A ti, nesrećnice, zače ne od Boga no od sveta, i rodi mi ne Boga no svet.
Zašto ne sačeka Duha Božjega u devičanstvu, nego primi duhove tame, koji se namnožiše u tebi, i zarobiše srce moje?
Podignuta si, da budeš hram Bogu, a ti se prevrati u putnu krčmu, gde razbojnici svraćaju i leže.
Zašto ne rodi Sina Mudrosti, koji bi i tebi davao svetlost i glas, nego mi rodi sinove zla, koji se dočepaše uma moga, i platiše i tebi tamom i beslovesnošću?
Gle, kakav plod rađaš, onakvim se plodom i hraniš. I sve što iz tebe izlazi, k tebi se vraća umnoženo.
O kad bi znala, dušo moja, kad bi samo znala krasotu nebesne Devojke, čiji obraz ti si trebala da budeš u meni! Kako je divan i moćan Duh, koji nju osenjuje! Kako je prekrasan i veličanstven Sin, koji se u Njoj rađa! Uveravam te, ti bi krvlju proplakala, rugobo moja, što pečat svoje rugobe udaraš čak i na telo moje.
I odrekla bi se prljavih duhova, dušo moja, i u svinje bi ih najurila. I izjurila bi iz kuće porod svoj, što svinjskom hranom hrani i tebe i sebe.
I okadila bi najmirisnijom izmirnom dom svoj, i osvetlila ga oltarskim svećama. I okitila bi ga cvećem i zvezdama. I angeli, što stoje kao mlečno bela odežda Nebesne Gospodarice tvoje, dolazili bi ti slobodno u posetu i donosili blagovest, od koje bi treperila utroba tvoja. Treperila bi utroba tvoja kao jutarnja rosa na planini pod nežnim udarima sunčanih zraka.
I zaradovala bi se ti, dušo moja, među bludećim dušama zemaljskim. I rodila bi sina, koji bi svetlošću svojom izagnao nestvarne senke iz uma moga i ognjem svojim sagoreo želje sveta u srcu mome. I oslobodio bi ceo život moj od vlasti zlih duhova, obvio ga celoga u plašt sile i slave Duha Božjega.
Vidim suze mesto gneva u očima tvojim i radujem se, dušo pokajna.
Opažam ćutanje tvoje, u kome se rađa bunt protiv sebe same.
Pokaj se i obnovi se, dušo moja, pokaj se dok još imaš roka. Obuci se u devičanstvo brzo; brže, dok tvoja prljava vremenost nije postala prljavom večnošću.
 
XLVII
 
Priđi mi bliže i još bliže, veličanstveni Duše Istine. Priđi, i uđi u mene dublje nego što svetlost i vazduh ulaze. Gle, bez svetlosti mogu celu noć provesti, a bez Tebe ne mogu ni u postelju leći. I bez vazduha mogu deset koraka koračati, a bez Tebe ne mogu nijedan.
Useli se u dušu moju dublje nego što Ti misao moja može slediti. Sva vasiona ne može dušu moju ohrabriti da istraje u devičanstvu, ako je Ti ne ohrabriš.
Svet neprestano prosi dušu moju, da se s njom venča. Svet nudi duši mojoj sva blaga svoja, samo da napusti čekanje Tebe. Sve svoje grobove kreči svet belo, samo da bi zamamio dušu moju. Sav svoj pepeo iznosi svet na sunce i preliva ga laskom i veličanjem, samo da bi zaveo dušu moju.
Pokaži, Duše Sveti, sav svoj sjaj, da bi duša moja poznala, čija je ona nevesta.
Priđi mi bliže, i još bliže, silo Trojice Svete. Uđi dublje u svest moju nego što misli i predstave svetske mogu ući. Kao što mudra majka, kad zatrudni, sprema i kiti kolevku sinu svome, tako i Ti, Krasoto i Čistoto, spremaj i ukrašuj um moj za ono što će se u njemu iz Tebe roditi.
Mnoge zle misli kao zmije, kriju se oko kolevke sina Tvoga. I mnoge opake želje dižu se iz srca mog i traže kolevku carevića Tvog, da ga svojim strelama zatruju.
Odbrani kolevku uma moga, i nauči dušu moju, kako se rađa i kako se mladenac neguje.
Zavi u duboku pomrčinu putovanje svih zlomislenih posetilaca rođenoga moga. I digni najsjajniju zvezdu nad put mudraca sa Istoka, mudraca pravih, što sa trojnim darovima – vere, nade i ljubavi – hode u posetu najmilijem mome.
Priđi mi bliže, i još bliže, veličanstveni Sine Božji. Spusti se dublje u srce moje nego što ijedan osećaj, ili želja, ili strast ovoga sveta može sići u nj. Sačuvaj srce moje od bezbrojnih trgovaca, od mnogih kupaca i prodavaca, što se uvek u legionima roje oko mlada i neiskusna srca. I nauči srce moje, da ne luduje za šarenim obmanama ljudi i stvari.
Na dnu srca moga nastani se, kao domaćin u domu svome, Sine moj ljubljeni, i budi mu neumitni sudija i mudri savetnik.
Kada čistota duše i mudrost uma zauzmu srce moje, zaista zli duhovi će uzalud obigravati da zakorače u nj.
I srce će se moje ispuniti neiskazanim mirom nebesnim, i slaviće Boga u horu sa heruvimima i serafimima. I vratiće bogato zajam duši i umu, jer će ih kao ravno njima ravnom merom nagraditi.
I napuniće se srce moje slatkom ljubavlju prema Gospodu svome, i sažaljenjem i dobrom voljom prema mučećim se dušama u svetu i u adu.
Prići mi bliže, i još bliže, veličanstveni Gospodaru moj.
 
XLVIII
 
Svi proroci od postanka vapiju duši mojoj, da se stvori devojkom i spremi za prijem Sina Božanskog u prečistu utrobu svoju.
Da postane lestvica, niz koju će Bog sići u svet, i čovek uzići k Bogu.
Da isuši u sebi crveno more krvnih strasti, te da čovek rob može preći u zemlju obećanu, zemlju slobode.
Kitajski mudrac opominje dušu moju, da bude mirna i nepokretna i da čeka, da Tao dejstvuje u njoj. Slava neka je Lao-ceu, učitelju i proroku naroda svog!
Indijski mudrac uči dušu moju, da se ne plaši stradanja, no da se kroz teško i istrajno vežbanje, kroz čišćenje i molitvu, diže Višnjemu, koji će joj izaći na susret i pokazati joj lice Svoje i silu Svoju. Slava neka je Krišni, učitelju i proroku naroda svog!
Carski sin Indije uči dušu moju, da se isprazni potpuno od svega semena i useva sveta i otpadne od svih zmijskih prelesti nemoćne i senovite materije, pa da kao prazna, mirna, čista i blažena Nirvana čeka. Slava neka je Budi, carskom sinu i neumitnom učitelju naroda svog!
Gromoviti persijski mudrac govori duši mojoj, da u svima svetovima nema ništa osim svetlosti i tame, i da se duša mora otcepiti od tame kao dan od noći. Jer sinovi svetlosti začinju se od svetlosti, a sinovi tame začinju se od tame. Slava neka je Zoroastru, velikom proroku naroda svog!
Izrailjski prorok vapije duši mojoj: gle, devojka će začeti i roditi, sina, kome će ime biti – Bogočovek. Slava neka je Isaiji, vidovitom proroku duše moje!
Gospode nebesni, otvori sluh duši mojoj, da se ne ogluši o savete poslanika Tvojih.
Ne ubijaj proroke svoje, dušo moja, jer u grobovima njihovim ne leže oni no ubice njihove.
Umij se i operi se; osvetli se i u svetlost obuci. Smiri se nasred ustalasanog mora svetskog, i čuvaj u sebi savete proroka svojih. Predaj sebe svu Višnjemu, i reci svetu: nemam ništa za tebe.
I najpravedniji od sinova ljudskih, vernika tvojih, samo su nemoćne senke, koje, kao pravedni Josif, u senci tvojoj hode. Jer smrtnost rađa smrtnost a ne život. Zaista ti kažem: varaju se muževi zemaljski kad govore da oni daju život. Oni ne daju no kvare; i survavaju i tope život u crveno more, i unapred ga uvijaju u tamu i čine obmanom đavolskom. Nema života, dušo, dok od Svetog Duha ne dođe. Niti ima stvarnosti u ovom svetu, dok s neba ne siđe.
Ne ubijaj proroke svoje, dušo moja, jer ubistvo je samoobmana senki. Ne ubijaj, jer nikoga ubiti ne možeš do sebe.
Budi devojka, dušo moja, jer devičanska duša je jedina polustvarnost u svetu senki. Polustvarnost – dok se Bog u njoj ne rodi. Tada duša postaje stvarnost.
Budi mudra, devojko moja, i srdačno primi dragocene darove mudraca sa Istoka, namenjene sinu tvome. Ne obziri se na Zapad, gde sunce zalazi i ne lakomi se na darove prizračne i lažne.
 
XLIX
 
Skloni, Bože, od zlih očiju dušu moju, kada rađa mudrost Tvoju. Osami je između ljudi, u pećinu čobansku. Neka je niko od smrtnih ne prati osim senka jednog pravednika. U pećinu vitlejemsku, u pećinu od kamena, što nikad ne pohuli imena Tvoga, tu neka se skloni bremenita duša moja.
Neka joj društvo prave nevina jagnjad i telad, što su od rođenja namenjeni za jelo nečistijim od sebe.
Neka nad pećinom tiho gore ognjevi nebesni, i sa strahom neka gledaju na skromni ugao vasione, na crnu zemlju, i na najskupoceniji deo toga ugla u pećinu bogorodnu.
Neka se odmaknu carevi zemaljski, i mudrujući prepirači varoški neka se ne približuju. Skromni pastiri jagnjadi i teladi stajaće oko pećine moje, i gledaće Nebo kako se otvara, i pevaće s angelima nebesnim, kada duša moja rodi spasitelja moga. Neka se udalje svi ostali, koji žive od trenutnih spasioca i spasenja.
Vodi, Gospode, svetlošću Svojom istočne mudrace, i proroke, i svetitelje, ka pećini duše moje. Da joj donesu tri najdragocenija dara istočnog čovečanstva.
Prvi dar je vidovito znanje o Tebi, što prevazilazi sva ostala znanja. Neka nosilac toga dara kadi dragoceni tovar svoj molitvama svih proroka Istoka, i svih oltara istočnih proroka.
Drugi dar je vidovito iščekivanje rođenja Tvoga u čistoti devičanskoj: neka nosilac toga dara drži post celim putem, da mu se oko ne zamuti od zemljine masnoće, te ne izgubi iz vida zvezdu vodilju.
Treći dar je vidovita ljubav prema Tebi.
Neka nosilac toga dara bdi nad svojim darom u putovanju svome. Da se ne spotakne srce njegovo o neku zemaljsku prelest, te ne zadocni na poklonjenje novorođenome.
Zaista jednoga od njih pratiće sav um moj, i sva svesnost uma moga. Drugoga od njih pratiće sve srce moje, i sve želje srca moga. Trećega od njih iščekivaće duša moja, ispunjena blagodaću i ljubavlju.
No svešteni putnici će oprezno putovati, i zastajkivaće na putovanju svome, i pitaće za put, i dovešće u opasnost dušu moju i prvenca duše moje. Naivni kao golubovi, pitaće za put!
Ali Ti si bezgranično milosrdan i bezgranično mudar. Kroz pedeset stoleća Ti slažeš skupocene darove na Istoku. I nećeš dati, da nosioci tih darova padnu u ruke razbojnika.
Od prevečnosti Ti spremaš rođenje Sina u devojačkoj duši. Te nećeš dopustiti, da ga ubije Irod, neko, koga je zemlja rodila i zemlja krunisala u poegipćenom gradu Jerusalimu.
Skloni, Bože, dušu moju od mnogih zlih očiju.
 
L
 
Na tromim točkovima tela putuje duša moja po ovom svetu obmana, koji se trudi, da svojom tromošću i masivnošću dokaže bitnost svoju.
Gospode svetlosni, kako se strašljivo pripila duša moja uz trošne točkove! U slepilu svome misli, da ako s tih točkova spadne, još će moći niže pasti. Kao da ne stoje na istom pepelu i onaj na drvetu i onaj pod drvetom!
U svome strahu i neznanju sva se duša moja predala telu, samo da bi je telo što sporije i što duže nosilo na putu ka kobnom kraju.
Svoje gospodarstvo, svoju stvarnost – jedinu stvarnost u ovome svetu – ustupila je duša telu iz straha i neznanja. Ustupila je ogledalo slepome, i slepi ga razbija u komade.
Seti se svoga početka, dušo, kad si bila kao sunčev zrak, i telo tvoje kao mesečina. Tad si bila oštra i prozračna kao svetlost sunčana, a točkovi tvoji hitri kao mesečina.
Tad si znala, da je bitnost u tebi, i da su točkovi tvoji samo senka tvoja i pozajmica tvoja. I nisi znala za strah, jer si vid imala i videla si sebe na krilima moći i besmrtnosti.
Trome točkove, na kojima se sada voziš, sama si htela po svojoj volji, po svome strahu, po svome neznanju, i sama si ih stvorila. Ni tebe kakva si sad, ni telo tvoje kakvo je sad nije želeo Bog stvoriti. Da bi se spasla ređeg mraka, u koji te je bacila želja tvoja, ti si se spuštala u sve gušći i gušći mrak, dok se nisi sasvim pomračila, i odebljala, i prema sebi i haljinu skrojila. I dok nisi najzad predala sve svoje dostojanstvo debeloj haljini svojoj, da bi se samo spasla straha.
Dala si svoju bitnost onome, ko ne može da je nosi, i tako si je izgubila na obe strane, i postala si nebitna i strašilna senka kao i telo tvoje. Jer bitnost je svetinja, te čim se iznese na pazar, da se prodaje i kupuje, ona ostavlja i kupca i prodavca i udaljava se podjednako od obojih.
Zato ti je, dušo, i veliki mudrac indijski odricao bitnost – tebi ne manje nego telesnoj odeći tvojoj. No ako Bog siđe u tebe, i rodi se u tebi, ti ćeš obradovati ožalošćenog mudraca indijskog, što na lotosu sedi i misli, jer ćeš povratiti izgubljenu bitnost. Zaista, sva je bitnost u Bogu, i van Boga nema bitnosti ni koliko zrno gorušično.
Gle, vidim u tebi jedan kutić, kao jednu svećom osvetljenu pećinu u golemoj planini, pritisnutoj mrakom. Što duže gledam u tu skrivenu svetlost u tebi, sve više mi ona liči na devojačku krasotu, na tvoju prvobitnu krasotu, dušo moja. Od gledanja moga raste malena svetlost, i sve se jasnije raspoznaje u njoj čudno devojačko lice. Kao jedan sunčani zrak obučen u mesečinu.
Tu je spasenje tvoje, dušo ustrašena. Tu je život tvoj, – sve ostalo je grob. Kad bi samo mogla razbuktati tu malenu svetlost, i kao buktinju veliku uneti je u um moj i u srce moje.
Vospreni, dušo moja, i prikuj pogled tvoj na malenu pećinu, gde malena devojka obitava. Gle, iz te pećine doći će ti izbavljenje. U njoj ti i sada leži sva preostala moć, i nenaružena krasota, i neprodata besmrtnost.
Van pećine, van duše moje, gde devojka rađa Boga, sve je sen i pepeo, zajedno sa tromim točkovima tela.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *