NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
XXI
 
Majko nebesna, primi me u slavu Tvoju. Jer slava svetska gde omrkne ne osvane. I kruna, koju ljudi daju, uvek je trnov venac za razumne i ludačka kapa za bezumne. Dok je zlato pod zemljom svak ga voli i traži. Kad se popne na glavu jednoga čoveka, mrak zavisti i mržnje oslepi mu sjaj.
Učini me skrivenim zlatom u najskrivenijoj riznici Tvojoj: da niko ne zna za mene osim Tebe. Jer dokle me Ti znaš ja sam znan; dokle me samo ljudi znaju, moje je ime – sumnja.
Sakri me od zlih očiju sveta, jer zelenim od njih. Čuvaj me kao tajnu, koju zavist ne može naslutiti. Budi mudrija od mene, i ne objavljuj me nikome. Gle, ja imadoh Tebe kao najmiliju tajnu, i objavih Te svetu, i svet mi se naruga. Jer zavist se ruga, kad ne može da otme.
Prijatelji moji, šta imate od slave ljudske do pijanstva, koje se počinje pesmom a završava ležanjem u blatu?
Prijatelji moji, sva usta što vam pevaju hvalu, znaju još za jednu suprotnu pesmu, koju ćete vi čuti docnije.
Bežite od slave što liči na kulu sazidanu na leđima kita, da vam se ne nasmeju sa obale i neprijatelji i prijatelji.
A jednodušna slava što od ljudi dolazi najbeslavnija je, jer je ravnodušna.
Ako li je vaša slava nagrada od naroda, onda ste vi isplaćeni nadničar, i sutrašnji dan može da vas izbaci iz svoje njive. Zaista, nijedan novi dan ne priznaje vaš ugovor s prošlim danom. Svaki otvara novu njivu i čini novu pogodbu.
Ako je vaša slava delo vaše mišice, vaši dani biće gnev, a vaše noći strah.
Ako je vaša slava delo vaše mudrosti, ova će biti ujalovljena od slave vaše i neće se moći kretati.
Ako li slavu svoju zovete slavom svojom, Nebo će vas kazniti za laž i otmicu.
Pošetajte sa svojom slavom po groblju i vidite, da li će vas mrtvi slaviti.
Zaista, vi već neprestano šetate po groblju, i od pokretnih grobova primate slavu. Ko će vas slaviti, kad pokretni grobovi postanu nepokretni?
Ožalostićete se veoma u drugom svetu, kad budete čuli iskreno mišljenje o sebi od onih, koji su vas u ovome svetu slavili.
Majko nebesna, sakri me duboko od očiju ljudskih i od jezika ljudskog tamo, kuda samo Tvoje oko prozire i gde se samo Tvoja reč čuje.
Molim Ti se, Večna Lepoto moja!
 
XXII
 
Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju. Ti si glava svih sinova ljudskih, Ti njihov nebesni razum, obasjanje i radovanje.
Ti si Onaj što isto dobro misli u svima ljudima: ista misao i svetlost ista. Tobom čovek čoveka poznaje, tobom čovek čoveku prorokuje. Tvojim glasom ljudi se čuju. Tvojim jezikom razumeju. Vaistinu, Ti si Svečovek, jer svi ljudi su po suštastvu u Tebi i Ti u svima i u svemu.
Ti zidaš um ljudski, a Tvoja senka raziđuje.
Ti si uobličio sve oblike, i na sve njih udario pečat Svoje mudrosti. Ti si sazidao sve sudove od zemlje i sve ih nalio pesmom i radošću Svetog Jediničnog Trojstva, a senka Tvoja kanula je u svaki sud kap žalosti, kojom žalosni pišu žalbe na Tebe.
Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svesvetim, ispravi um moj umom Tvojim, i očisti ga sjajem Tvojim od žalosnih misli, od žalosnih slutnji, od žalosnih planova. Gospode Veličanstveni moj.
Ti ispunjavaš svu dušu Matere Svoje, sva devičanska nedra Njena; i ništa nema u duši Matere osim Tebe. Ti si Njen sjaj i njen glas, zaista – oko Njeno i pesma Njena.
Ti si ponos Gospoda Duha Svetog, dejstvo Njegovo i plod Njegov, – Njegovo zanimanje i Njegovo divljenje! Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svetim!
Ti si hrabrost Svete Trojice, Njen heroizam i Njena istorija. Jedan trojičan zrak Ti si se usudio pustiti u haos i mrak, i svet je postao, – čudo, koga se oko ne može nagledati ni uho naslušati, Tvorče i oka i uha.
I sve ovo čudo samo je bleda slika Tvoja, samo umnožen i povređen lik Tvoj u komadima poluzračnog ogledala.
Srce moje žudi za celim obrazom Tvojim, Sine Božji. Jer gorčina je biti deo obraza Tvoga, što se nesigurno leluja na okeanu tame.
Raširi teskobu duše moje, širino trosunčanog Božanstva.
Osvetli um moj, svetlosti angela i stvari. Oslovesi život moj, Premudro Slovo Božje. Učini dušu moju devojkom, i budi njeno oko, i pesma njena.
 
XXIII
 
Odaja duše moje nije izvetrena, a Ti kucaš na vrata, Strašni Duše Sveti. Samo jedan trenutak, dok izvetrim odaju svoju od nečistih duhova, pa ću Ti otvoriti. Jer ovako i da otvorim, Ti ne bi ušao u odaju punu ružna zadaha, i udaljio bi se od mojih vrata za navek. Samo jedan trenutak, molim Ti se, najveći goste moj!
Ah, stide moj i žalosti moja, kako se oteže ovaj jedan trenutak! Još malo malo, i celi moj vek na zemlji smestiće se u ovaj trenutak. A Ti strpljivo čekaš pred vratima, i osluškuješ moj dah.
Drski su nezvani gosti u meni, drski i veoma namnoženi. Pođem li da otvorim prozor, oni mi zatežu ruke nazad. Pođem li k vratima, da osetim Tvoje životvorno prisustvo, oni mi se sputavaju oko nogu. Vezaše me navikom na njihov gadan zadah, pa strepim od svežine i drhtim od novine. Ah, samo da ne odocnim da Tebi vrata otvorim!
No evo i po cenu smrti ovog ropskog života ja ću otvoriti sve prozore širom i imenom Prečiste Devojke i Sina Njenog, izjuriću iz sebe sve pakosne gospodare i tirane duše moje. A Ti kad uđeš, oživećeš moju lešinu Tvojim životvornim dahom, Tvojom mladalačkom snagom, Tvojom ljubavnom rosom.
Duše muške snage, jutarnje jedrine, večernje tišine; lakši od sna, brži od vetra, svežiji od rose, slađi od maternjeg glasa, svetliji od plamena, svetiji od svih žrtvenika, snažniji od vasione, življi od života, – Tebi se molim i poklonim, udruži se sa mnom na vrletnom putu ka večnom blaženstvu Trojičnog Božanstva.
Duše ognjeni, što se nikad ne odvajaš od Večnog Devičanstva, pronzi moju dušu, i očisti je, i osvetli je, i namiriši je nebesnim tamjanom, i useli se u nju, i učini je Svojom nevestom, da bi se u njoj začela pesma mudrosti Božje; da bi se u njoj otvorilo Oko večnosti.
Ti što rano raniš i nikad ne spavaš, nauči, me da bdim budno i čekam strpljivo.
 
XXIV
 
Ti što dolevaš od Svoga svetoga ulja u zvezde, i od bezumnih požara praviš kandila pred Slavom Nebesnom, dolij Sebe i u moju dušu, i od strasnog požara napravi kandilo pred nebesima.
Ti što nečujno hodiš po cvetnim poljima, i kropiš cveće Svojom blagodaću da kroz nju ne gleda krv zemlje no krasota Božja, pokropi i polje moje duše svojom blagodaću, da se za nju ne bi reklo: nabujalo od krvi zemljine, – nego: ukrašeno krasotom Božjom.
Ti što po svakom pepelu mešaš i usipaš život, uspi života i u pepeo moga tela, da živim i slavim dela Tvoja.
Ti što ukroćavaš oganj i vetar, i od besova praviš sluge Višnjega, ukroti gordost moju i učini me slugom Višnjega.
Ti što miluješ zverove u dubravama, pomiluj i mene ozverenog neznanjem. Ti što svako seme života oplođavaš; što lebdiš u svakoj utrobi; što u jajetu ptičijeg gnezda sediš i majstorišeš novo čudo od života, oplodi, molim Ti se, i nevidljivo seme dobra u meni i bdi nad njim dok ne uzraste.
Duše Strašni i Svemoćni, što od razbojničkih pećina Svojim prisustvom praviš sklonište Nebu i od strašljive vasione hram Bogu, siđi u mene, molim Ti se, i načini od šake pepela ono, što Ti možeš i umeš.
 
XXV
 
Duše mrtvih, pridružite se mom slavljenju Nebesne Triade. Kakva drugog zanimanja vi imate nego, ili da se grčite od straha daleko od Boga ili da se širite od radosti u blizini Boga?
Ostavili ste telesni pepeo, svoju omiljenu brigu i sada imate da se brinete samo o svojoj nagoti. Da li bar sada uviđate, da nije telo davalo miris duši vašoj no duša telu?
Kako je teško grešnoj duši, kad ostane sama sa svojim punim mirisom, nerazređenim po telu i neskrivenim telom! Zaista, točak ne ide sam u blato, ako ga vozar ne navede. Ne uviđate li sada, da je se točak uprljao voljom vozara? Točak je primio svoju platu, i vozar će primiti svoju.
Grešne duše, ne žudite više da se vratite u telo, da bi kao tobož pobegle od zlog mirisa, što vas tamo guši. Isti taj miris vi bi opet donele sobom, i umnožile ga u novom telu.
Grešne duše, ne žudite više da uđete u telo, da bi kao izbegle oganj što vas peče i dim što vas guši! I oganj i dim vi nosite sobom; i telo bi bilo ne spasilac vaš no žrtva vaša.
No ustremite svu pažnju svoju u večno Devičanstvo Božje, koje može razagnati zao miris iz vas; i u Sina Devojačkog, koji bi vas osvetlio plamenom mudrosti trojične; i u Duha Svesvetoga, koji bi vam dodao snage i hrabrosti, da se uzvisite k angelskim krugovima.
Očišćene duše, što mirišete zanosnije od svih balsama zemaljskih, ne odvajajte se od nas zemaljskih, što još čas-dva tumaramo po stradalnim putevima vašim i po pepelu vašem. Svi čisti na zemlji biće čisti i na nebu, i biće drugovi vaši, namirisani rajskim balsamom i obučeni u devičansku belinu.
Usilite ljubav svoju prema nama i molitvu svoju za nas. Jer između vas i nas nema druge pregrade do nemoćne zavese tela našeg. Jer ako ste vi i izmakli a mi zaostali, put je isti, i grad na kraju puta isti.
Duše pravedne, i mi se molimo Gospodu za vas, da vaš hod k Njemu olakša i ubrza. Mada nemoćniji od vas mi se ipak molimo Bogu za vas. Molimo se iz ljubavi, kojom gori srce naše za vas, kao što mlađi i nemoćniji brat pruža ruke svoje da pomogne starijem i moćnijem.
Jer kao što su mlađa i starija braća jedno telo u očima ljubavi koja ih je rodila, tako smo mi i vi jedno telo u očima premudre i premoćne ljubavi Višnjega. Bezbrojna jata duša umrlih, ne delite se i ne zbunjujte se, i ne obzirite se više na hladno ostrvo zemaljskog života, uz koje smo mi malobrojni još za čas-dva pripijeni dok se i mi ne pridružimo vama u letu za toplije i svetlije predele.
Za sve vas, i pravedne i grešne, molimo se mi polumrtvi poluživi, Nebesnoj Milosti: da se ne zbunjujete, da se ne strašite i ne obzirete nazad, no punim letom da se ustremite sve napred i sve naviše, -ka svetlosti i radosti ka miru i punoći.
 
XXVI
 
Ustanite sva stvorenja i poslužite Gospodu, živome i brižnome za vas. Poklonite Mu se i poslužite Mu, jer niko vas veći od Njega ne poseti u ovoj dolini straha i plača.
Sluge dolaze i prave se gospodarima. Gospodar dođe i napravi se slugom. Slugarski gospodari pašte se da zagospodare nad što više ljudi i stvari, a gospodarski Sluga pašti se da posluži što većem broju ljudi i stvari.
Ustanite lilije poljske i zamirišite, jer vaše ime pomenuše Njegova sveta usta.
Ustani kamenje i pokloni Mu se, jer po tebi su hodile svete noge Njegove. Ustani pustinjo i zaraduj se, jer tebe je On osvetio najdužim i najtajanstvenijim molitvama.
Ustani pšenico i lozo, jer On vas je blagoslovio mimo sve stvari. Ustanite i blagoslovite Ga.
Ustanite ribe i proslavite Gospoda, jer beše gladan i nahraniste Ga.
Ustani vodo i vazduše i poslužite Mu, jer On vas je Svojom silom čistio i umirivao.
Ustani dude i obuci se u svilu, jer na tebi On ugleda grešnika i spase.
Ustanite ovce i volovi i ispunite se strahom, jer u vašem hudom obitalištu On se rodi.
Ustanite tice i zapojte, jer vas On uzdiže za primer ljudima.
Ustani ulje i razgori se pred prestolom Njegovim, jer tobom pomazan On se zaradova i spase grešnicu.
Ustanite trnje i trsko i zastidite se, jer vi Mu bol zadadoste.
Ustanite gvožđe i drvo i pokajte se, jer i bezvoljno naneste Mu muke na krstu.
Ustanite žitelji gradova i zaridajte, jer vi Mu ne verovaste.
Ustanite starešine narodne i pospite se pepelom, jer vi Ga osudiste.
Ustanite siromasi i prigrlite Ga, jer On je bogatstvo vaše.
Ustanite kraljevi i položite krune pred Njim, jer On vas je jedini naučio pravoj mudrosti o prvenstvu i starešinstvu.
Ustanite grešnici i zajecajte pred Njim, jer jedino Njegova ruka ne baca se kamenom na vas.
Ustanite pravednici i bdite, jer Vođ vaš dolazi vam.
Ustanite sve zvezde i zaigrajte, jer Svetlodavac vaš ide vam u posetu.
Ustani vasiono i zabruji pesmu Gospodnju, jer Gospod, živi i brižni za tebe, ušao je u tebe.
 
XXVII
 
Tice me Tvoje bude izjutra, a šum jezera uspavljuje uveče. Ne bude me tice, niti me uspavljuje jezero no Ti, Glasodršče Gospode. Ti pozajmljuješ ticama glas Svoj i jezeru šumor ponoćni. Svakome grlu Ti pozajmi glas, i u svaku tvar zatvori avaz. Okružen sam glasonošama Tvojim, kao učenik mnogim učiteljima, i slušam ih neumorno od zore do meseca.
Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje.
Sunce mi govori o sjaju lica Tvoga, a zvezde o harmoniji bića Tvoga. Inim jezikom govori sunce, a inim jezicima govore zvezde, no svi jezici nalevaju se iz istih glasnica. U Tebe su glasnice, i Ti pusti prvi glas što zadrhta u gluvilu i bezobličju ničega, i razbi se u bezbrojne glasove i glasonoše kao gromovni oblak u kaplje kiše.
Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje!
Jedan usklik ote se iz grudi Bogoneveste kad spazi Sina Svoga – jedan glas prepunjene ljubavi, koja se nije mogla zadržati u ćutanju. I taj usklik odjeknu u srcu Sina, i odjek taj – taj odgovor Majci na ljubav – rasturi Duh Sveti snažnim rukama po vascelom prostoru. Otuda je sav prostor ispunjen glasonošama Tvojim, Pesmo moja i ljubavi moja.
Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje!
Zato si Ti i govorio u pričama, Sine Božji, i tumačio stvari i događaje kao priče o Bogu Svevišnjemu. Ti si lečio rečima i oživljavao rečima, jer si poznavao tajnu ljubavi. A tajna ljubavi tajna je reči. Kroz sva bića, kao kroz trube tanane i plamene, izlile su se reči a kroz reči Ljubav Neba.
Glasodršče Gospode, nauči me Ljubavi Tvojoj kroza sve glasonoše Tvoje.
 
XXVIII
 
Nem i nemušt osećam se, Raskoši moja, kad hoću da izrazim postojanstvo Tvoje, i svu punoću Tvoju. Zato i molim svu vasionu, da klekne sa mnom i govori mesto mene, nemog i nemuštog.
Zidam Ti kamene oltare, kameni Temelju nadanja mog. A gordeljivi sinovi sveta, što se prave bliži susedi Tebe od svetitelja Tvojih, rugaju se: gle neznabošca, kako se radije klanja kamenu nego Gospodu!
Zaista, ne klanjam se ja kamenu nego zajedno s kamenom Gospodu Živome. Jer i kamen se udalji od Gospoda i treba spasenja. Greh me učini nečistijim od kamena pred licem Neba. Neka se i kamen spase zajedno sa mnom, i kao oličeno postojanstvo neka pomogne mojim slabim rečima izraziti postojanstvo pravde Božje. Zato grlim kamen kao sabrata u propasti i kao sabrata u molitvi i spasenju.
Palim ulje i vosak na kamenom oltaru, Svetlosti Neugasiva. A gordeljivci se nadimaju i viču: gle muža sujeverna, koji ne zna, da je Bog duh!
Zna sluga Tvoj, Gospode, da si Ti duh, no zna i Tvoju milost prema svakoj ploti. Pa kad vidim blistavo ulje i mirisni vosak, ja govorim sebi: šta si ti bolji od ulja i voska? Kao što sunce u podne tako ulje i vosak u ponoći jasnije predstavljaju svetlost Gospoda slave nego tvoj jezik. Neka ti budu pomoć u molitvi. Neka ti budu sabraća u molitvi i spasenju.
Krasim oltar Tvoj drvenim ikonama, i zlatnim krstovima, i srebrnim ripidama, i svilenim tkaninama, i knjigama spasenja, kožom obvijenim. I činim duboke poklone pred okićenim oltarima Tvojim. A gordeljivci se smeju i govore: gle idolopoklonika, koji se ne klanja Gospodu no nemuštim stvarima!
A Ti znaš, jedini Idole moj, da se ja samo Tebi klanjam. No da ne bi gordost savladala moje srce i odložila spasenje moje, ja prizivam i drvo i travu, i smole i životinje, da zajedno sa mnom vapiju k Tebi, svako svojim jezikom. Gle, sva stvorenja potrebuju spasenja, zato sva i treba da se združe na molitvi sa čovekom, vođom greha i vođom spasenja.
Osvećujem hleb i vino na oltaru Tvome, i hranim njima dušu svoju. Neka se rugaju gordeljivci do kraja vremena, ja se neću postideti želje, da se Tobom hranim i pojim, Životvorna Hrano moja.
Klanjam se pred oltarom kamenim, da bih se naučio smatrati svu vasionu oltarom Svevišnjega.
Hranim se osvećenim hlebom i vinom na oltaru Tvome, Da bih se naučio smatrati sve što jedem Tvojim svetim telom, i sve što pijem Tvojom svetom krvlju. Molim se sa svima stvorenjima i za sva stvorenja, da bih se naučio smirenju pred Tobom, i da bih iskazao svu tajnu moje ljubavi Tebi, Ljubavi Sveobuhvatna.
 
XXIX
 
Za sve grehe ljudske kajem se pred Tobom, Mnogomilostivi. Gle, seme svih grehova nalazi se u krvi mojoj! Svojim naporom i Tvojom milošću ja ugušujem taj zli usev dan i noć. Da ne niče kukolj no čista pšenica na njivi Gospodnjoj.
Kajem se za sve brižne, što klecaju pod teretom briga i ne znaju da polože sve brige na Tebe. Za slaba čoveka nepodnošljiva je i najmanja briga, a za Tebe je planina briga kao grudva snega bačena u ognjenu peć.
Kajem se za sve bolesne, jer bolest je plod greha. Kad se kajanjem očisti duša, bolest iščezava sa grehom, i Ti se useljavaš u dušu, Večito Zdravlje moje.
Kajem se za nevernike, što neverovanjem svojim gomilaju brige i bolesti i na sebe i na prijatelje svoje.
Za sve bogohulnike kajem se, što hule na Tebe ne znajući da hule na Domaćina, koji ih odeva i hrani.
Kajem se za sve čovekoubice, što ubijaju tuđ život, da bi svoj sačuvali. Oprosti im, Mnogomilostivi, jer ne znaju šta rade. Jer ne znaju, da nema dva života u vasioni no jedan, i da nema dva čoveka no jedan. Ah, kako su mrtvi oni, koji odseku pola srca!
Kajem se za krivokletnike, jer zaista i oni su čovekoubice, sebeubice.
Za sve pljačkaše braće svoje i gomilare nepotrebnog bogatstva plačem i uzdišem, jer dušu svoju sahraniše, i nemaju s čim preda Te izići.
Za sve gordeljive i ponosite plačem i uzdišem, jer su pred Tobom kao prosjaci s praznom torbom.
Za sve pijane i proždrljive plačem i uzdišem, jer postaše sluge slugu svojih.
Za sve brakolomne kajem se, jer proneveriše poverenje Duha Svetoga, koji ih izabra, da kroz njih novi život zida. A oni službu životu okretoše na rušenje života.
Sa sve mnogoglagoljive kajem se, Gospode, jer najdragoceniji dar Tvoj, dar reči, obratiše u jevtin pesak. Za sve rušioce susednog ognjišta i susednog mira kajem se i uzdišem, jer prokletstvo navukoše na sebe i na svoj narod.
Za sva lažna usta, za sve mutne oči, za sva goropadna srca, za sve nenasite utrobe, za sve mračne umove, za svu zlu volju, za sve ružne pomisli, za sva ubitačna sećanja, – kajem se, plačem i uzdišem.
Za svu istoriju ljudi od Adama do mene grešnoga kajem se, jer sva je istorija u krvi mojoj. Jer sam ja u Adamu i Adam u meni.
Za sve svetove, krupne i sitne, što ne drhte pred strašnim prisustvom Tvojim, plačem i vapijem: Vladiko Mnogomilostivi, pomiluj i spasi me.
 
XXX
 
Izbriši, Gospode, sva sećanja moja – osim jednog. Jer sećanja me čine starim i nemoćnim. Sećanja mi upropašćuju današnji dan. Ona mi pritiskuju današnji dan prošlošću i slabe mi nadu na budućnost, jer mi u legionima šapću na uho: biće samo ono što je bilo.
A ja ne želim, da bude samo ono što je bilo. Ja ne želim, i Ti ne želiš, Gospode, da budućnost bude povtorena prošlost. Neka bude nebivalo, ono što se nikad ne pojavi. Suviše je skupo sunce, da bi gledalo samo povtorenja.
Utrvene staze zavode putnika. Dugo je zemlja hodila po zemlji. Dosadne su postale hodadžije zemaljske, jer se ponavljaju s kolena na koleno kroz sve vreme. Izbriši, Gospode, sva sećanja moja osim jednog.
Jedno jedino sećanje ne izbriši no pojačaj u meni. Ne izbriši no pojačaj u svesti mojoj sećanje na onu slavu, što imadoh kad bejah sav s Tobom i sav u Tebi, pre vremena i vremenih obmana.
Kad i ja bejah harmonično trojičan u svetom jedinstvu kao što si Ti od večnosti u večnost.
Kad i u meni beše duše u prijateljstvu sa svešću i životom.
Kad i moja duša beše devičanska utroba, i moja svest mudrost u devičanstvu, i moj život duhovna sila i svetost.
Kad i ja bejah sav svetlost, i kad tame u meni ne beše.
Kad i ja bejah blaženstvo i mir, i muke od neravnoteže kad u meni ne bi.
Kad i ja znadoh Tebe kao što Ti znaš mene, i kad ne beh pomešan sa tamom.
Kad i ja ne imadoh granica, niti komšija, niti deobe na ja i ti.
Ovo sećanje ne izbriši, Roditelju moj, no pojačaj.
Mada mi ono otkriva ponor, po kome sada u poniženosti i ništavilu putujem.
Mada me ono deli od prijatelja i prijatnosti. I ruši sve pregrade između Juče, Danas i Sutra.
Mada me ono izvodi van sebe, i čini me ludim u očima saputnika mojih.
Zaista, nemilo mi je svako društvo sem Tvoga, i svako sećanje sem sećanja na Tebe.
Milostivi Roditelju moj, izbriši sva sećanja moja sem jednog jedinog.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *