NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
XI
 
Kad sam se vezao za Tebe, ljubavi moja, sve druge veze su popucale.
Gledam lastu kako je zbunjena nad razorenim gnezdom, i velim: ja nisam vezan za gnezdo svoje.
Gledam sina kako se žalosti za roditeljem svojim, i velim: ja nisam vezan za roditelje svoje.
Gledam ribu kako izdiše čim se izvadi iz vode, i velim: takav sam ja! Ako me izvade iz zagrljaja Tvoga, trenutno ću izdahnuti kao riba bačena na pesak.
No kako sam mogao tako bezpovratno poronuti u Tebe i živeti, ako nikad pre nisam bio u Tebi? Vaistinu bio sam u Tebi od prvog probuđenja Tvoga, zbog čega se i osećam u Tebi kao u domu svome.
Postoji večnost u večnosti kao što postoji trajanje u vremenu. U jednoj večnosti, Gospode, Ti si bio u neiskazivoj bezrazličnosti i večernjem blaženstvu svome. Tada su ipostasi Tvoje istine bile u Tebi, jer nisu mogle ne biti u Tebi. No nisu se sozercale jedna u drugoj, jer nisu se znale u svojoj različnosti. U drugoj večnosti Ti si bio u jutarnjem blaženstvu Svome, i tri ipostasi saznale su se i sozercale kao takve.
Ni Otac nije pre Sina, ni Sin nije pre Oca, ni Duh Svesveti nije pre ni posle Oca i Sina. Kao čovek pri buđenju što odjednom i istovremeno otvori oba oka, tako su se odjednom i istovremeno otvorile tri ipostasi u Tebi. Nema Oca bez Sina ni Sina bez Duha Svetoga.
Kada legnem kraj moga jezera i spim snom bez sanjanja, tada ne umire u meni ni moć saznanja, ni želja ni akcija, no sve se sliva u jedno blaženo, nirvansko, bezrazlično jedinstvo.
Kad sunce prospe svoje zlato po jezeru, ja se budim ne kao nirvansko jedinstvo no kao trojedinstvo, od saznanja, želje i akcije.
To je Tvoja istorija u mojoj duši, Gospode, tumače života moga. Nije li istorija moje duše tumač istorije svega stvorenoga, svega isitnjenog i svega ujedinjenog? I Tebe, domovino moja, i Tebe je – oprosti – tumač duša moja.
Domovino moja, spasi me od navale tuđinaca na mene.
Svetlosti moja, razagnaj tamu iz krvi moje. Živote moj, sagori sve upljuvke smrti na duši mojoj i na telu mome.
 
XII
 
Pomaži srce moje jelejem milosti Tvoje, premilostivi Gospode moj.
Da nikad ne bukne u srcu mome ni gnev protiv moćnih ni prezrenje nemoćnih. Gle sve je nemoćnije od rose jutarnje!
Da mržnja nikada ne savije gnezdo u srcu mome protiv onih, koji mi zlo snuju. Da se setim kraja njihova, i da budem spokojan.
Milost otvara put k srcu svih stvorenja, i donosi radost. Nemilost navlači maglu na čelo, i stvara teskobnu osamu.
Pomiluj milostivoga, Najnežnija Ruko, i otkri mu tajnu mudrosti Tvoje.
Svečovek je čedo milosti Oca i svetlosti Duha.
Sav stvoreni svet samo je priča o Njemu. Moćna sunca na nebesima i najmanje kapi vode u jezeru pričaju sobom jedan deo priče o Njemu. Svi zidari neba i zemlje, od premoćnih serafima do vladatelja i najmanjeg grumena prašine, pričaju istu istovetnu priču o Njemu, prasuštini svojoj i praizvoru svome.
Šta su sve stvari na zemlji i mesecu no sunce u pričama? Zaista, tako je sva vidljiva i nevidljiva tvar Svečovek u pričama. Suština je jednostavna, no pričama o suštini nema ni kraja ni broja.
Susedi moji, kako da vam govorim o suštini, kad ni priče ne razumete?
O da znate, kakva je sladost, i širina, i snaga, kad se potone u dno svih priča; tamo, gde priče počinju i gde se svršavaju. Tamo, gde jezik zanemi, i gde je sve kazano odjedanput!
Kako dosadne onda postanu sve duge i spore priče stvorenja, Zaista, onako isto dosadne kao što je dosadno slušati priču o gromovima onome, ko je navikao gledati gromove.
Primi me u Sebe, Sine Jedinorodni, da budem ujedinjen s Tobom kao što bejah pre stvorenja i pada. Neka se svrši duga i zamorna priča moja o Tebi trenutnim viđenjem Tebe. Neka umre samoobmana moja kao da sam ja nešto pored Tebe, nešto drugo izvan Tebe.
Prepunjene su uši moje priča. Zenice moje ne traže više da gledaju izložbu odela no Tebe, suštino moja, pretovarena pričama i odelima.
 
XIII
 
Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.
Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.
O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.
Duge su priče, preduge; kratak je moral – jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?
Duge su priče, preduge; kratak je moral – jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.
Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.
Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.
Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više nego sve:
Ljubavi moja, pomiluj me!
Silo i Istino moja, pomiluj me!
 
XIV
 
Šta vredi odelo, ako nema tela da se odene? Šta vredi telo, ako duša njim nije ogrnuta? Šta vredi duša, ako Ti u njoj ne bdiš, Ognje u pepelu?
Odelo je moje pepeo i dim, ako mu telo moje ne daje cene.
Jezero moje lepo slepo je blato, ako se okata voda ocedi iz njega.
Duša je moja pepeo i dim, ako se Ti iz nje ocediš, Roso jutarnja.
U pepelu svih stvari Ti ispisuješ Tvoje ime, i dimom svih stvari zasenjavaš plamen Tvoga sjaja.
Tvoj plamen je rosa za žedne, koji se savijaju Tvome zagrljaju. No Tvoj plamen je sažižući oganj za one, koji beže od njega.
Zaista Ti si raj čistim i pakao nečistim.
Kada dođe Poslednji Dan – kad se Prvi i Poslednji Dan otkriju ljudima kao Jedan Dan – tad će se čisti radovati a nečisti žalostiti. I vapiće nečisti: avaj, jedosmo pepeo na zemlji, a sad moramo da jedemo oganj na nebu!
Proroci Tvoji, Majko nebesna, behu otkrivači ognja ispod pepela, ronci u vulkanska grotla. Po beskrajnoj milosti Svojoj svakome si dala da otkrije varnicu, za kojom je ronio, dok se sve varnice ne sliše u plameni požar Sina Tvog, Majko nebesna.
Gospode, podizao si pastire svakome stadu, i pastiri su ložili ognjeve za svoja stada, da se stada ne zamrznu na vrletnom drumu istorije. Dok Svečovek, Sin Jedinorodni, ne razbukta oganj veliki i ne pozva sva stada da se greju.
Gle, kako se duboko kriju svi plemeniti metali, oči dubine zemaljske! Kako li si tek Ti skriven pod pepelom zemlje, najplemenitiji kamene!
Siromah ore svoju njivu i odmahuje glavom kad mu govorim: bogataše, duboko ispod tvoje jalove njive počiva jezero rastopljenog zlata.
Ne odmahujte glavom, osiroteli carevići, kad vam govorim, da je telo dragocenije od odela, i duša od tela, i Plameni Car od duše.
 
XV
 
Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.
Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.
Bez Tvoga oka ja tumaram beznadeždno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.
Ti si jedini događaj života moga, svetilo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručja, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova, – ona vidi samo lice ženika; čuje samo muziku sa usana njegovih; miriše samo dušu njegovu. Kad ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.
Besciljni putnici i Bezljubavni imaju događaje, i imaju istoriju. Ljubav nema istorije, niti istorija ljubavi.
Kada se neko kotrlja niz goru ili puže uz goru ne znajući kuda ide, događaji mu se nameću kao cilj njegovog puta. Zaista, događaji su cilj besciljnome i istorija besputnome.
Zato se besciljni i besputni zaustavljaju kod događaja, i prepiru s događajima. A ja se molčaljivo žurim k Tebi, i uz goru i niz goru, i prezreni događaji srdito se uklanjaju ispred mojih stopa.
Kad bih ja bio kamen i kotrljao se niz goru, ja ne bih mislio o kamenju, o koje se lupam no o ponoru na dnu strmeni.
Kad bih ja bio potok planinski, ne bih mislio o svom neravnom putu no o jezeru, koje me čeka.
Strašan je u istini ponor onih, koji su zaljubljeni u događaje, što ih vuku naniže.
Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima, i učini me svojim robom.
Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilj zamršenog puta svoga. Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slade spolja, a srce im miriše gnilinom.
 
XVI
 
Ustajte sinovi Sina Božjega! Ustajte, ustalo je i milostivo sunce i počelo neštedno liti svoju svetlost po tamnim poljima zemlje. Ustalo je, da vas oslobodi tmore i straha sanovnog.
Na suncu nisu ispisani vaši jučošnji gresi; sunce ne pamti, ne zlopamti ništa. Na njegovom licu nema bora sa vašega čela, ni žalosti, ni zavisti, ni tuge. Njegova je radost u davanju, njegova mladost – njegovo podmlađivanje – u služenju. Blago onima koji služe, jer neće ostariti.
Šta – kad bi se sunce ugledalo na vas, susedi moji? Kako bi malo svetlosti slalo na zemlju, o vi tvrdice. Kako bi krvava bila njegova svetlost, o vi krvnici. Kako bi pozelenelo gledajući veća sunca od sebe, o vi zavidljivci. Kako bi pocrvenelo slušajući hule odozdo, o vi gnevljivci. Kako bi požutelo od žudnje za lepotom zvezda, o vi pohotljivci. Kako bi pobledelo od straha, da mu neko ne zagradi put, o vi strašljivci. Kako bi potamnelo od brige, o vi brižni mnogobrižni. Kako bi se naboralo i ostarelo hraneći se jučošnjim zlom, o vi zlopamtila. Kako bi zalutalo sa pravog puta otimajući se o pravo, o vi telali prava. Kako bi se ohladilo i umrlo, i svu vasionu okružilo svojom smrću, o vi propovednici smrti.
O kakva sreća za svet, što se sunce nikad neće ugledati na vas, sinovi i kćeri zemlje.
Gle, sunce ne zna mnogo stvari kao vi, ali zna večito dve stvari: da je sluga i da je znak. Da je sluga Onoga, ko ga je užegao; i da je znak Onoga, ko ga je postavio sebi na službu.
Budite i vi sluge Onoga, ko vas osvetljava suncem spolja i Sobom iznutra, i okusićete slast večite mladosti.
Budite i vi znak Onoga, ko vas je postavio među zverinje zemaljsko, i nadmašićete sjaj sunca. Zaista, sve zverinje oko vas plivaće u sreći pod. zracima vaše dobrote, kao što meseci plivaju oko sunaca.
No šta je sunce, i sve zvezde, do humke pepela, kroz koje blistaš Ti, Sine Božji? Humke pepela, što ublažavaju sjaj Tvoj i prosejavaju ga kroz sebe kao kroz gusto sito? Jer gle, u Tvome punom sjaju ništa se ne bi videlo do Tebe, kao što se u potpunom mraku ništa ne vidi do mraka.
Gospode, Gospode, ne opali nas Tvojim sjajem, nepodnošljivim za naše oči, i ne ostavi nas u polumraku, u kome se stari i trune.
Ti jedini znaš meru naših potreba, Gospode, slava Tebi!
 
XVII
 
Otužni su mi saveti ljudskih starešina i mudraca, – o kako su mi otužni – od kada Tvoja mudrost zatrese moje srce i mozak, Sveti Bože.
Ne veruju u Tvoju svetlost oni, koje mračni prohtevi srca vuku u propast. Kamenu što se kotrlja niz brdo nema prepona. Što veća strmen i niža propast, to je i kotrljanje kamena sve brže i sve nezadržanije.
Jedan mračni prohtev svojim uspehom izmamljuje drugi, drugi treći, dok sve što je dobro u čoveku ne usahne, i sve što je zlo ne potekne tokom bujice. Dok se sasvim ne obroni zgrada Duha Svetoga i spolja i iznutra.
Dok prezirači svetinje ne počnu prezirati sami sebe i učitelje svoje.
Dok najslađe slasti ne počnu ih gušiti svojim smradom.
Dok se sva blaga, za koja su oni susede ubijali i gradove rušili, ne počnu rugati njihovoj rugobi.
Tada oni kradljivo pridižu oči svoje k nebu, i kroz gnoj svoga bića, obesvećenog i usmrdelog, vapiju: Sveti Bože!
Kako me vređa kao vruća strela razmetljivost ljudi svojom moći od kad saznadoh za Tvoju moćnu ruku, Sveti Krepki!
Zidaju kule od kamena, i govore: bolji smo zidari od tvoga Boga. A ja ih pitam: da li vi, ili oci vaši, sazidaste zvezde? Pronalaze svetlost u zemlji, i hvale se: znamo više nego tvoj Bog. A ja ih pitam: ko zakopa svetlost pod zemlju, da je vi pronađete?
Lete po vazduhu, i nadmeno govore: sami sebi stvorismo krila, gde je tvoj Bog? A ja ih pitam: ko vas podseti na krila i letenje ako ne tice, koje ne stvoriste vi?
No, gle, kad im Ti otvoriš oči za nemoć njihovu; kad beslovesne stvari pokažu im svoju grdosnu moć; kad se um njihov napuni čuđenjem zvezdanim kulama, što se bez stubova i temelja drže u prostranstvu; kad se srce njihovo ispuni strahom od nemoći i bezumlja njihova, – tada oni u stidu i skrušenosti pružaju ruke k Tebi i viču: Sveti Krepki!
Kako me žalosti čovečje precenjivanje ovoga života odkad okusih slast Tvoje besmrtnosti, Sveti Besmrtni!
Kratkovidi vide samo ovaj život, i govore: ovo je jedini život, i delima svojim učinićemo ga besmrtnim među ljudima. A ja im velim: ako je vaš početak kao reka, onda mora imati svoj izvor; ako je kao drvo, mora imati svoj koren; ako je kao zrak svetlosti, mora dolaziti od nekog sunca. I još im velim: među smrtnima li zasnivate svoju besmrtnost? Ložite oganj u vodi.
No kad ugledaju smrt, izgube avaz, i muka im stegne srce. Kad omirišu meso svojih mrtvih nevesta; kad spuste u raku bezzračna lica svojih prijatelja; kad stave ruke na ohladnele grudi svojih sinova; kad saznadu, da se ni kraljevi svojim krunama nisu mogli otkupiti od smrti, ni junaci svojim mišicama, ni mudraci svojom mudrošću, – tada osete studen vetar smrti gde i na njih duva, i padaju na kolena, i obaraju glave nad oborenom gordošću svojom, i mole se Tebi; Sveti Besmrtni, pomiluj nas!
 
XVIII
 
Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama. Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božjem.
Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca nov put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide. Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku – jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.
Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć, a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.
Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je ovaj groblje vaših predaka, koje stoji otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci i želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.
Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.
Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju, i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isušuje gnev u srcu.
Kao nov mesec takva je duša u pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.
Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.
Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.
Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.
Majko nebesna, Nevesto Svesvetoga Duha, prigni se k srcu našem, kad se kajemo. Otvori istočnik suza u nama, da se operemo od teške ilovače, što nam oči pomuti.
Duše Svesveti, duhni i razagnaj nečisti zadah iz duše pokajnika, što ga je gušio i pokajanju priveo.
Molimo Ti se i poklonimo, Životvorni i Moćni Duše!
 
XIX
 
Usred graje i poruge ljudske uzdiže se molitva moja k Tebi, Care moj i Carevino moja. Molitva je tamjan, što bez prestanka kadi dušu moju i uzdiže je k Tebi, i prigiba Tebe k njoj. Sagni se, Care moj, da ti šapnem najmiliju tajnu, najtajniju molitvu, najmolitveniju želju. Ti si predmet svih molitava mojih, svega iskanja moga. Ništa od Tebe ne ištem, vaistinu, samo Tebe.
Šta da tražim od Tebe, što me ne bi odvojilo od Tebe? Da budem gospodar nad nekoliko zvezda? Neću li s Tobom gospodariti nad svima zvezdama?
Da budem prvi među ljudima? Kakav stid za mene, kad me Ti za trpezom Svojom budeš stavio na poslednje mesto!
Da me slave milioni ljudskih usta? Kakav užas za mene, kad se sva ta usta napune zemljom!
Da se okružim najdragocenijim stvarima iz celoga sveta? Kakvo poniženje za mene, da me te stvari nadžive, i da sijaju i onda kada zemljana tama ispuni oči moje!
Da me ne rastavljaš od prijatelja mojih? Ah, rastavi me, Gospode, rastavi me što pre od prijatelja mojih, jer oni su najdeblji zid između Tebe i mene.
Zašto da se molimo, govore susedi moji, kad nam Bog ne uslišava molitve? A ja im velim: vaša molitva nije molitva no torbarenje. Vi se ne molite Bogu, da vam da Boga no đavola. Zato Mudrost nebesna ne prima molitve sa jezika vašeg.
Zašto da se molimo, ropću susedi moji, kad Bog zna unapred šta nama treba? A ja sa žalošću odgovaram: zaista, Bog zna, da vama ništa ne treba do Njega jedinoga. Na vratima duše vaše On čeka da uđe. Molitvom se otvaraju vrata za ulazak veličanstvenoga Cara. Ne govorite li i jedan drugome na vratima: molimo, uđite?
Ne traži Bog slavu Sebi no vama. Njegovoj slavi svi svetovi ne mogu dodati ništa, kamoli ćete vi. Molitva vaša proslavlja vas a ne Boga. U Njega je punoća i milost. Sve dobre reči, koje u molitvi uputite Njemu, vraćaju se dvogubo na vas.
Svetlosni Care moj i Bože moj, Tebi se jedinom molim i poklonim. Izli se u mene kao bujan potok u žedan pesak. Samo se Ti izli, životvorna vodo, lako će onda trava rasti po pesku i beli jaganjci pasti po travi.
Samo se Ti izli u suhotnu dušu moju, Živote moj i Spasenje moje.
 
XX
 
Posmatraj sebe kao umrla, govorim samom sebi, pa nećeš ni osetiti dolazak smrti. Utupi žaoku smrti za života, i kad dođe neće te imati čim ubosti.
Posmatraj sebe svako jutro kao novorođeno čudo, i nećeš osetiti starosti.
Ne iščekuj dolazak smrti, jer gle, smrt je već došla i ne izbija iz tebe. Zubi njeni su neprekidno u tvome mesu. Ono što je živelo pre tvoga rođenja, i što će nadživeti tvoju smrt, ono je i sada živo u tebi.
Jedne noći odsuka angel pantljiku vremena, kojoj ni kraj ne mogah sagledati, i pokaza mi na pantljici dve tačke jednu uz drugu. „Rastojanje, veli, između te dve tačke to je dužina tvoga veka“.
– Moj vek je, znači, već prošao, uzviknuh, i treba da sam spreman za put. Treba da sam kao vredna domaćica, koja današnji dan provodi čisteći dom i spremajući darove za sutrašnju slavu.
Zaista, današnji dan sviju sinova ljudskih ispunjen je, većim delom, brigom za dan sutrašnji. No malo je onih, koji veruju u Tvoje obećanje i brinu, šta će biti sutradan posle smrti. Neka bude moja smrt, Gospode, poslednji uzdah ne za ovim svetom no za blaženim i večitim Sutra.
Među ugašenim svećama mojih prijatelja i moja sveća dogoreva. Ne luduj, karah sama sebe, i ne žali što sveća dogoreva. Zar tako malo ljubiš prijatelje svoje, da se bojiš poći za njima, za mnogim odšedšim? Ne žali što sveća dogoreva no što nejasnu i dimnu svetlost ostavlja za sobom.
Duša moja privikla je izlaziti iz tela posvednevno i posvenoćno, i opružati se do granica vaseljene. Tako porasla ona oseća, kako sunca i meseci plivaju po njoj kao labudi po jezeru mome. Ona zrači kroz sunca i podržava život na zemljama. Ona drži planine i mora; ona upravlja gromovima i vetrovima. Ona ispunjava svukoliko Juče, Danas i Sutra. I vraća se na konak u jedno teskobno i trošno obitalište na jednoj od zemalja. Vraća se u telo, koje ona još minut-dva naziva svojim, koje se kao njena senka leluja među humkama grobova, među pešterama zverova, među jaucima prevarenih nada.
Ne žalim se na smrt, Živi Bože, ona mi ne čini ništa na žao. To je strašilo, koje je čovek samome sebi stvorio. Jače od svega na zemlji smrt me gura u susret Tebi.
Jedan orah imadoh pred kućom, i smrt mi ga uze. Bi mi žao na smrt i kleh je govoreći: zašto ne uze mene, nenasita zveri, no njega bezgrešnoga?
No sada i sebe smatram umrlim, i blizu oraha moga.
Besmrtni Bože moj, pogledaj milostivo na jednu dogorevajuću sveću. I očisti plamen njen. Jer samo čist plamen diže se k licu Tvome, i ulazi u oko Tvoje, kojim gledaš sav svet.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *