NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
I
 
Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?
Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči.
Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo – nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi?
Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.
Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.
Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.
Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.
Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?
O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U Njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.
Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?
Gospode, lepi ubruse moj, optočen zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.
Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bih stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.
 
II
 
Ko me postavi u ovaj crvinjak?
Ko me zavali u prašinu, da budem sused zmijama i ručak jastrebima?
Ko me surva sa gore visoke, da budem saputnik krvnicima i bezbožnicima?
Moj greh i Tvoja pravda, Gospode. Od postanja sveta proteže se greh moj, i brži je nego pravda Tvoja.
Brojim grehe svoje kroz ceo život svoj, i kroz život oca mojega tja do početka sveta, i kažem: zaista, pravdi Gospodnjoj ime je milost.
Rane svojih otaca nosim na sebi, rane koje i sam pripremah dok u njima bejah, pa su se sada sve objavile na duši mojoj, kao šarena koža na žirafi, kao plašt od zlih skorpija što me kolju.
Aman, Gospode, otvori brane nebesnoj reci Tvoje blagodati, i očisti me od gube. Da bi bez gube smeo izgovoriti ime Tvoje pred ostalim gubavcima, a da mi se ovi ne narugaju.
Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim.
Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.
Gospode, ako ima i jedno dobro delo na zemaljskom putu mome, radi njega jednog izbavi me od saputništva krvnika i bezbožnika.
Gospode, nado moja u očajanju.
Gospode, snago moja u nemoći.
Gospode, videlo moje u tami.
Metni samo jedan prst na čelo moje i podići ću se. Ili, ako sam i suviše prljav za prste Tvoje, veži me jednim zrakom iz Tvoga carstva i digni me, – digni me, milošto moja iz ovog crvinjaka.
 
III
 
Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.
Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.
Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?
Gospode svetlosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.
Ima li cpeće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.
Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.
Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?
Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nadsunčanim.
Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.
 
IV
 
Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.
Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvori od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.
Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. Ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napici prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja. Osmejci vaši – naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene u pomoć, nemoćni nemoćnoga. Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i – nemoći.
Samo moćan usuđuje se činiti dobro. Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.
Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor. Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.
 
V
 
Još malo, malo i put će se moj končiti.
Još malo, malo pridrži me, Pobedniče smrti, na strmenom putu k Tebi. Jer što se više k Tebi penjem, sve više me ljudi zatežu naniže, u svoj bezdan. Što je bezdan puniji to je deblja i njihova nada, da će Tebe savladati. Zaista, što je puniji bezdan Ti si dalje od bezdana.
Kako su glupe sluge drveta poznanja! Svoju moć ne mere Tobom no svojim brojem. Zakon pravde ne osveštavaju Tvojim imenom no svojim brojem. Put većine za njih je put istine i pravde. Drvo poznanja postalo je drvo zločina, i gluposti, i ledenog mraka.
Vaistinu, znalci ovoga sveta znaju sve osim da su sluge Satane. Kad svane poslednji dan, Satana će se zaradovati broju svoje žetve. Sve šturo klasje! No po gluposti svojoj i Satana računa sa brojem a ne sa punoćom. Jedan Tvoj klas vrediće za svu žetvu Sataninu. Jer Ti na punoću hleba životnog računaš, Pobednike smrti, a ne na broj.
Uzalud govorim bezbožnim: uputite se Drvetu Života i znaćete više nego što želite znati. Od drveta poznanja Satana nam pravi skalu za podzemni svet.
Rugaju mi se bezbožni: ti hoćeš kroz Drvo Života da nas obratiš tvome Bogu, koga mi ne vidimo.
Zaista, nećete Ga nikada ni videti. Svetlost, što zasenjuje oči i serafimima, sagoreće vaše zenice za navek. Od svega što raste u gnilini zemljinoj najređi su oni što u Boga veruju. O jezero i planine, pomozite mi da se veselim, što i ja putujem sa ovim najređim, najnečujnijim, najprezrenijim.
Još malo malo, braćo, i put he se naš končiti.
Još malo malo pridrži nas, Pobedniče smrti.
 
VI
 
Na kolena, plemena i narodi, pred veličanstvom Božjim. Padate hitro na kolena pred svojim harambašama, a oklevate pasti pred noge Svemogućega!
Velite: zar će nas ovako malene kazniti Gospod? Da nas je stvorio većim i snažnijim, pa da nas i kažnjava! A ovako, gle, jedva smo nešto viši od trnovog žbunja ukraj druma prema hučnoj vasioni oko nas, a ti nam pretiš kaznom nesrazmerno Većeg od nas?
Bezumnici! Kad vas vaše harambaše pozivaju na zlo, od koga se i vasiona zatrese, onda ne govorite, da ste suviše maleni. Samo se za svetla dela izgovarate malenkošću i slabošću.
Mada ste maleni na oči, pod velikim ste imenom zapisani u knjizi sudbe. Praotac vaš imađaše arhangelsku veličinu i blistaše arhangelskim likom. Zato je i vama određena arhangelska nagrada ili arhangelska kazna.
Kad se nečujno uvuče u srce praoca vašeg želja, da pozna stvari van Tvorca, njegov lik arhangelski potamni kao zemlja, i njegova veličina razbi se u sitnice, – u vas, seme njegovo. Jer poželi, da pozna sitnice, pa se razbi u sitnice, da bi mogao ući u sitnice, i okusiti ih, i ispitati ih.
Sve sitnice, svi sitni presitni, moraju se združiti i okrenuti licem od zemlje ka Tvorcu. Da bi se vaš arhangelski praotac ponovo vaspostavio, i da bi lice njegovo ponovo zasjalo sjajem ogledala okrenutog ka suncu.
Gospode moj i Tvorče moj, vaspostavi čoveka, kakvoga Ti prvo stvori. Ovakav kakav je čovek nije delo Tvoje. Ovakav kakav je čovek je tvorac samoga sebe. Ime mu je bolest, – od kud bi bila bolest u rukama Tvojim? Ime mu je strah – od kud bi strah mogao doći od Neustrašivog? Ime mu je zloba, – od kud bi zloba mogla doći od Nezlobivog? Ispuni me Sobom, zdravlje moje; ispuni me Svojom večnom jutarnjom svetlošću, i ispariće iz mene bolest, strah i zloba. Kao što pred suncem močvar isparava, i pretvara se u njivu plodovitu!
 
VII
 
Da mogu od kamenja da stvorim svirače, i od peska jezerskog igrače, i od lišća svih gora pevače, da mi pomognu slaviti Gospoda. Te da se i glas zemlje čuje među horovima angelskim.
Sinovi čovečji naklonili se na trpezu odsutnog Domaćina, te ne pevaju nikome do sebi i svojim zalogajima, koje će najzad morati povratiti zemlji.
Prežalosno je slepilo sinova čovečjih što ne vide silu i slavu Gospodnju. Tica živi u gori, i ne vidi goru. Riba pliva u vodi, i ne vidi vodu Krtica rovi pod zemljom, i ne vidi zemlju. U istini, prežalosna je jednakost čoveka sa ticama, i ribama, i krticama.
Ljudi, kao i živina, ne obraćaju pažnju na ono čega ima suviše, no uzdižu trepavice svoje samo pred retkostima, pred izuzecima.
Suviše Te ima, Gospode, disanje moje, zato Te ljudi ne vide. Suviše si očigledan, Gospode, uzdisanje moje, zato je pažnja ljudi okrenuta od Tebe i upravljena na polarne medvede, na retkost u daljini.
Suviše služiš slugama svojim, vernosti moja slatka, zato si izložen prezrenju. Suviše si revnostan u zažiganju noćnih kandila na svodu nebesnom, revnosti moja nenadmašna, a lenjo srce ljudi mnogo više govori o nehatnom sluzi no o revnosnom.
O ljubavi moja, da mi je sve stanovnike zemlje, vode i vazduha pokrenuti da zabruje himnu Tebi. Da mi je, da se skine lepra sa očiju zemlje, i da rasputnica opet postane devojkom, kakvom si je stvorio.
Vaistinu, veliki si, Bože moj, isto i bez sveta.
Podjednako si veliki i kad Te svet slavi i kad Te svet huli. No kad Te svet huli, veći izgledaš u očima svetitelja Tvojih.
 
VIII
 
Svetovi se roje oko Tebe, Gospode, kao pčele oko cvetale trešnje. Jedan svet potiskuje drugi; jedan drugom osporava očevinu; jedan gleda na drugog kao na uljeza u svoj dom. Svi polažu veće pravo na Tebe od Tebe samog.
Od prelivanja Tvoje punoće rojevi se hrane, Sladosti Neiscrpna. Svi se prejedaju, i svi odlaze gladni.
Od svih rojeva roj ljudi odlazi najgladniji. Ne zato, Domaćine, što Ti nemaš jela za ljude nego zato što oni ne poznaju svoju hranu, pa se otimaju s gusenicama o isti brst.
Pre svih stvorenja, i pre vremena i žalosti, Ti si, Gospode, uobličio čoveka u srcu svome. Prvo si čoveka smislio, mada si ga poslednjeg objavio pa brojanicama stvaranja. Kao što vrtar sve vreme misli o cvetu ruže dok kopa i sadi suve šipove. Kao što zidar planirajući hram najpre uživa u kubetima, mada ove poslednje zida.
Prvo si rodio čoveka u srcu svome, pre nego si počeo stvaranje.
Pomozi mome smrtnom jeziku imenovati toga čoveka, taj sjaj Tvoje slave, i tu pesmu Tvoga blaženstva. Da ga imenujem Svečovekom? Jer kao što se on sadržao u srcu Tvome, tako se u njegovom umu sadržao sav objavljeni svet, sa čovekom i vesnicima čoveka.
I niko ne znade Oca osim Sin, niti ko znade Sina osim Otac. Kao Nirvana bio si, Gospode, dok se Sin u Tebi ne zače; bez broja i bez imena bio si.
Kako da Te veličam iz sred roja gladnih gusenica, što jedan vetar donosi na cvetalu trešnju a drugi odnosi, i čiji je sav vek izmeću dva vetra?
O Gospode, snu moj danonoćni, pomozi mi, da Te veličam. Da ništa ne bi postalo veliko srcu mome osim Tebe.
Neka Te veličaju sva stvorenja, Gospode, ne da bi učinila velikim Tebe no sebe.
Zaista, preveliki si Ti, Gospode, da bi Te sve naše himne mogle učiniti većim.
I kad se svi rojevi insekata oduvaju od cvetale trešnje, trešnja ostaje ista u veličini i prolećnoj lepoti svojoj.
 
IX
 
Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!
Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.
Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?
Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako he nokti na prstima razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti ogluvelim od larme.
Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je potom stvorio sve što Bog može stvoriti.
U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.
Kako gore, tako dole, – govoriše stari. Ono što se desilo na nebu, desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u vremenu.
Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.
Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju u jedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid izmeću Ja i Ti.
Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.
Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.
 
X
 
Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.
Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.
Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?
Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.
Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ipostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.
Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Šta je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.
O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.
Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.
Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *