МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
 
I
 
Ко ме то гледа нетремице кроза све звезде на небу и све ствари на земљи?
Закрите очи своје, звезде и ствари; не гледајте наготу моју. Довољно ме стид пече кроз моје очи.
Шта имате да видите? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Шта друго – него пламен небесни зароњен у блато, те нити светли нити се гаси?
Орачи, није главно ваше орање но Господ што посматра.
Певачи, није главно ваша песма но Господ што слуша.
Спавачи, није главно ваше спавање но Господ што бди.
Није главно нешто воде у шкаљама око језера но језеро је главно.
Шта је све време људско до један талас што окваси врео песак на обали, па се покаја што остави језеро, јер пресахну?
О звезде и ствари, не гледајте у мене но у Господа са очима. Он једини види. У Њега гледајте и видећете себе у домовини својој.
Нашто вам гледање у мене: у слику изгнанства свога? У огледало своје журне пролазности?
Господе, лепи убрусе мој, опточен златним серафимима, спусти се на мене као вео на удовицу, и покупи сузе моје, у којима ври жалост свих Твојих створења.
Господе, лепото моја, дођи ми у госте. Да се не бих стидео наготе своје. Да се многи жедни погледи, што падају на мене не би враћали дома жедни.
 
II
 
Ко ме постави у овај црвињак?
Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима?
Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?
Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него правда Твоја.
Бројим грехе своје кроз цео живот свој, и кроз живот оца мојега тја до почетка света, и кажем: заиста, правди Господњој име је милост.
Ране својих отаца носим на себи, ране које и сам припремах док у њима бејах, па су се сада све објавиле на души мојој, као шарена кожа на жирафи, као плашт од злих скорпија што ме кољу.
Аман, Господе, отвори бране небесној реци Твоје благодати, и очисти ме од губе. Да би без губе смео изговорити име Твоје пред осталим губавцима, а да ми се ови не наругају.
Подигни ме бар за једну главу изнад трулежног мириса овог црвињака. Да удахнем небесног тамјана и да оживим.
Подигни ме бар за једну палму високо, да се и ја могу насмејати змијама, што јуре за мојим петама.
Господе, ако има и једно добро дело на земаљском путу моме, ради њега једног избави ме од сапутништва крвника и безбожника.
Господе, надо моја у очајању.
Господе, снаго моја у немоћи.
Господе, видело моје у тами.
Метни само један прст на чело моје и подићи ћу се. Или, ако сам и сувише прљав за прсте Твоје, вежи ме једним зраком из Твога царства и дигни ме, – дигни ме, милошто моја из овог црвињака.
 
III
 
Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.
Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасјани твојим лакоумом, личе на огледала. Но кад си корачао с једног дана на други, лажна огледала су се разбијала као танак лед, и ти си гацао по влази и блату.
Може ли дан, коме су јутро и вече капије, бити дан?
Господе светлосни, за једним даном чезне моја душа, растрзана обманама: за даном без капија, из кога је потонула у смену сени. За даном Твојим, што називах даном својим, кад бејах једно с Тобом.
Има ли cpeћe, човече, иза твојих леђа, коју би желео да се поврати? Од два залогаја исте сласти други је отужнији. Од јучошње среће, изнете на данашњу трпезу, ти окрећеш главу с досадом.
Дати су ти само тренуци среће, да те ожалосте сећањем на праву срећу, у недрима неизменљиво Срећнога, и векови несреће, да те пробуде из буновне самсаре обмана.
Господе, Господе, једина срећо моја, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?
Господе, младости моја нестарива, у Теби ће се окупати очи моје и засјати сјајем надсунчаним.
Сузе праведника Ти брижљиво збираш, и њима светове подмлађујеш.
 
IV
 
Учише ме старији, док бејах отрок, да се држим неба и земље, да не посрнем. Дуго остадох дете, и дуго се наслањах на поштапач што ми га дадоше.
Но кад вечност проструја кроза ме и осетих се странцем у свету, небо и земља се преломише у рукама мојим као слаба трска.
Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! Изгледају као двори од олова, а испаравају као вода на длану у Твоме присуству. Само својим рогушењем крију немоћ своју, и плаше неуку децу.
Уклоните ми се с очију сунца и звезде. Одбите се од земље. Не мамите ме, жене и пријатељи. Шта ми можете помоћи ви, што беспомоћно старите и понирете у гроб?
Сви су ваши дарови јабука са црвом у срцу. Сви су ваши напици прошли много пута кроз нечију утробу. Одежде ваше су паучина, којој се руга нагота моја. Осмејци ваши – навештај жалости, у којој ћете викати мене у помоћ, немоћни немоћнога. Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! И све зло, што људи чине под небом, исповест су немоћи и – немоћи.
Само моћан усуђује се чинити добро. Само онај, што се Тобом храни и поји, снаго моја, пуни се снагом за добро.
Само спавач на срцу Твоме осећа одмор. Само онај, што оре пред ногама Твојим, сладиће се плодом труда свога.
Минуло је детињство моје, храњено страхом и незнањем, и ишчезла је нада моја у небо и земљу. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моја и васкрсење моје.
 
V
 
Још мало, мало и пут ће се мој кончити.
Још мало, мало придржи ме, Победниче смрти, на стрменом путу к Теби. Јер што се више к Теби пењем, све више ме људи затежу наниже, у свој бездан. Што је бездан пунији то је дебља и њихова нада, да ће Тебе савладати. Заиста, што је пунији бездан Ти си даље од бездана.
Како су глупе слуге дрвета познања! Своју моћ не мере Тобом но својим бројем. Закон правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина, и глупости, и леденог мрака.
Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој и Сатана рачуна са бројем а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву Сатанину. Јер Ти на пуноћу хлеба животног рачунаш, Победнике смрти, а не на број.
Узалуд говорим безбожним: упутите се Дрвету Живота и знаћете више него што желите знати. Од дрвета познања Сатана нам прави скалу за подземни свет.
Ругају ми се безбожни: ти хоћеш кроз Дрво Живота да нас обратиш твоме Богу, кога ми не видимо.
Заиста, нећете Га никада ни видети. Светлост, што засењује очи и серафимима, сагореће ваше зенице за навек. Од свега што расте у гнилини земљиној најређи су они што у Бога верују. О језеро и планине, помозите ми да се веселим, што и ја путујем са овим најређим, најнечујнијим, најпрезренијим.
Још мало мало, браћо, и пут he се наш кончити.
Још мало мало придржи нас, Победниче смрти.
 
VI
 
На колена, племена и народи, пред величанством Божјим. Падате хитро на колена пред својим харамбашама, а оклевате пасти пред ноге Свемогућега!
Велите: зар ће нас овако малене казнити Господ? Да нас је створио већим и снажнијим, па да нас и кажњава! А овако, гле, једва смо нешто виши од трновог жбуња украј друма према хучној васиони око нас, а ти нам претиш казном несразмерно Већег од нас?
Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивају на зло, од кога се и васиона затресе, онда не говорите, да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошћу и слабошћу.
Мада сте малени на очи, под великим сте именом записани у књизи судбе. Праотац ваш имађаше архангелску величину и блисташе архангелским ликом. Зато је и вама одређена архангелска награда или архангелска казна.
Кад се нечујно увуче у срце праоца вашег жеља, да позна ствари ван Творца, његов лик архангелски потамни као земља, и његова величина разби се у ситнице, – у вас, семе његово. Јер пожели, да позна ситнице, па се разби у ситнице, да би могао ући у ситнице, и окусити их, и испитати их.
Све ситнице, сви ситни преситни, морају се здружити и окренути лицем од земље ка Творцу. Да би се ваш архангелски праотац поново васпоставио, и да би лице његово поново засјало сјајем огледала окренутог ка сунцу.
Господе мој и Творче мој, васпостави човека, каквога Ти прво створи. Овакав какав је човек није дело Твоје. Овакав какав је човек је творац самога себе. Име му је болест, – од куд би била болест у рукама Твојим? Име му је страх – од куд би страх могао доћи од Неустрашивог? Име му је злоба, – од куд би злоба могла доћи од Незлобивог? Испуни ме Собом, здравље моје; испуни ме Својом вечном јутарњом светлошћу, и испариће из мене болест, страх и злоба. Као што пред сунцем мочвар испарава, и претвара се у њиву плодовиту!
 
VII
 
Да могу од камења да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.
Синови човечји наклонили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.
Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.
Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузецима.
Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткост у даљини.
Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небесном, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.
О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане девојком, каквом си је створио.
Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света.
Подједнако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.
 
VIII
 
Светови се роје око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.
Од преливања Твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви одлазе гладни.
Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.
Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио па бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ове последње зида.
Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.
Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.
И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.
Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу трешњу а други односи, и чији је сав век измећу два ветра?
О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико срцу моме осим Тебе.
Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.
Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.
И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у величини и пролећној лепоти својој.
 
IX
 
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с Тобом!
На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима.
Све бриге моје, са телом мојим и његовим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су него дим, испод кога душа моја плива по златном језеру?
Како да исповедим људима тајну, коју гледам кроз кругове архангела Твојих? Како деловима да говорим о целини? Како he нокти на прстима разумети крвоток тела? Заиста онемелом од чуда мучно је говорити оглувелим од ларме.
Прво је било рађање па онда стварање. Као што се чудесна мисао у човеку нечујно и тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно и тајанствено у теби родио Свечовек, Јединородни, који је потом створио све што Бог може створити.
У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго.
Како горе, тако доле, – говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.
Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.
Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очију. Да се сва сунца слију у једно око, не би прогорели све завесе твоје. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но несавршенством нашим. Разложено и иситњено створење не види Те. Само за онога ниси скривен, ко је постао једно с Тобом. За онога ниси скривен, за кога је порушен зид измећу Ја и Ти.
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, кад га мерим на кантару с Тобом.
На једној страни кантара језеро растопљена злата, а на другој облак дима.
 
X
 
Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним.
Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара. Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но не ствара се.
Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви нисте родитељ?
Заиста вам кажем: отац им је Дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.
Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над девичанством прве ипостаси залебдео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја.
Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Шта је рађање мудрости у небу, то је рађање мудрости и у земљи.
О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи произашла су од Девојке и Духа.
Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.
Господе триипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.