NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
XCI
 
Krv pravednika jedino je pismo na zemlji, što se ne da izbrisati.
Ubiste li Hrista, očajnici, kao što se nadaste? Ili krv Njegova i danas gori na glavama vašim?
Objavi, more, hukom svojom svima predelima na zemlji: krv pravednika gori na glavi i stotog kolena.
Izukrštajte se gromovi od istoka do zapada i napišite jasno i za slepce: nikakvo zlo ljudi ne mogu učiniti pravedniku, a da se to zlo ne sruči dvostruko na glavu njihovu.
Jer kamen bačen na pravednika, bačen je u visinu, i padajući sa visine dobija u težini.
Kamenje jerusalimsko, što stojiš danas razbacano, zaviči i reci rodu ljudskom, rodu zaboravnom, šta se desi sa ubijenim pravednikom a šta sa onima, što ga ubiše!
Videh psa gde se oprži jednom na vreloj kaši, i ne dođe više ni na hladnu. A ljude gledam iz dana u dan gde se prže na krvi pravednika, i nikad da se okanu.
O bezumniji od bezumnih, zar se ne stidite povtoravati lekciju, koju i psi odjednom nauče?
Bolje da iščezne jedan krvnički narod nego jedan jedini pravednik. Jer nebo ne pita: koliko je krvi prosuto nego: čija je krv prosuta?
Da svi narodi ustanu protiv jednog pravednika, neće mu moći ništa nauditi. Mogu samo da mu budu pratnja do groba. No on će njih pratiti posle groba.
Zaista pravednik kažnjava svojom milošću do groba i pravdom posle groba.
Ne osiguravajte imanje svojoj deci, vi što uđoste u krv pravednika. Gle, sve imanje će im propasti osim krvi, koju proliste.
I neće pravednik baciti kletvu na vas no deca vaša, kad budu jela gorak hleb robova.
U dronjama pravednika krije se Bog. Teško vama, ako vas dronje sablazne, te prezrete i onoga što je u dronjama.
Na krst si dignut, Hriste Bože, ne da pokažeš svoju nemoć prema svetu no nemoć sveta prema Tebi.
Kao senke što se na mesečini biju o stenu, tako su nemoćni narodi što udaraju na Tebe.
Uteho pravednika i hrabrosti mučenika, pomiluj nas i spasi.
 
XCII
 
Vaskrsitelj je Gospod moj. Vaskrsava mrtve od jutra do mraka, i od mraka do zore.
Ono što jutro sahrani, uveče Gospod oživi, i ono što veče sahrani, ujutru Gospod oživi.
Kakvo je delo dostojnije Boga živoga nego vaskrsavati mrtve u život?
Neka drugi veruju u Boga, koji se parbi i sudi s ljudima.
Ja ću se držati Boga, koji vaskrsava mrtve.
Neka drugi veruju u Boga, koji se ne približuje ni živim, kad ga zovu.
Ja ću se klanjati Bogu, koji drži naslonjeno uho Svoje i na groblju i sluša, da li neko ne vapije za vaskrsenjem i vaskrsiteljem.
Grobari zakopavaju i ćute. Gospod otkopava i viče.
Majka ćerku zakopava, Gospod otkopava; bolja je majka Gospod od majke.
Otac sina zagrće, Gospod odgrće. Bolji je otac Gospod od oca.
Brat brata sahranjuje, Gospod vaskrsava. Bolji je brat Gospod od brata.
Gospod nema ni suza ni osmejka za mrtve. Njegovo je sve srce za živima.
Svet kuka za svojim u groblju, Gospod pesmom traži svoje, i budi ih.
Vaskrsni, Gospode, duh moj, da bi vaskrslo i telo moje. Nastani se u duhu mome, i telo moje biće hram Tvoj.
Govore susedi moji u brizi: da li će ovo naše telo vaskrsnuti.
Ako ste se jednom odrekli sebe, i ne živite više sebi, onda je vaše telo kao vaskrslo.
Ako je telo vaše hram Boga Svevišnjega, onda je Vaskrsitelj u vama, i vaskrsenje se vaše dovršuje.
Telo se naše menja, mnoga smo tela do sad zvali svojim. Koje će od njih vaskrsnuti?
Možda nijedno. No sigurno ono, – ako ste ga imali – koje izražava jasno Reč Božju.
Vaskrsitelju moj, smrt ne vaskrsava, jer smrt nikad nije ni bila živa.
Ti si vaskrsitelj i Ti si vaskrsli, jer ti si Život.
Samo ono seme vaskrsava, u kome se Ti skrivaš, i to ono od njega, što si Ti.
Samo ćeš onaj duh oživeti, koji i sada živi Tobom a ne svetom.
Samo ćeš ono telo sačuvati, koje je se Svetim Duhom počelo ispunjavati u ovome vremenu.
Ono što je Gospod Živi u grobovima, ono će vaskrsnuti u život.
Niko ne može vaskrsnuti mrtve nego Gospod, i niko ne može ustati iz mrtvih osim Gospoda.
Jer On je u svetim svojim. Zaista On je u živim svojim, i u grobu i nad grobom.
 
XCIII
 
Željeni je dolazio, i doći će opet, a vi govorite: ko će nam dokazati, da je On Bog?
Pitam vas, tamna braćo, i odgovorite mi, što vas pitam. Kad bi vi poručili Bogu da dođe na zemlju, kakvog bi vi želeli da Ga vidite?
Kao čoveka želeli bi Ga videti, lepšeg od svih sinova čovečjih, moćnijeg od svih sinova čovečjih na reči i moćnijeg od svih sinova čovečjih na delu. Želeli bi Ga videti prekrasna kao carevića; ne ohola nego smirena kao jagnje; koji bi ulazio pod naše krovove, i s nama jeo i pio, i delio s nama sve sem nemoći naše i greha.
Onda vam kažem: vi ste sami dokazali, da je Bog bio meću nama. –
Želeli bi ga videti kao čoveka, premda se On može pojaviti u svakom telu. Kad govori da govori moćno kako nikad čovek nije govorio. Kad hodi po ovome svetu, da ne hodi kao najamnik i rob nego kao gospodar. Voda i vetrovi da Ga slušaju, ljudi da Mu sleduju, zli duhovi da beže od Njega. Da bude od pomoći ljudima svakoga dana: žalosne da teši, bolesne da leči, mrtve da vaskrsava. Takvoga bi mi želeli Boga među nama. –
Onda vam kažem: vi ste sami dokazali, da je Bog bio među nama. – Želeli bi, da nam dođe ne kao car, sa bogatstvom, što propada, i vojskom, koja iščezava, i bleskom, što tamni, – ne kao car nego kao veći od careva. I želeli bi, da nam dođe ne kao običan prorok, nego kao prorokovani od početka vremena, koji bi smeo reći, da je stariji od vremena; i koji bi nam prorekao, šta će biti na kraju i posle kraja vremena. I želeli bi, da nam dođe ne kao sveštenik, nego kao prvosveštenik, u kome se ogleda sve troje u jednom: i Bog, i sveštenik i žrtva. Takvoga bi mi želeli Boga, da se pojavi među nama. –
Onda vam kažem: vi ste sami dokazali, da je Bog bio među nama. –
Želeli bi, da brzo dođe i da ode, jer Ga ne bi mogli izdržati na dugo. No i kad ode, želeli bi, da Njegova reč ječi kroz vreme i prostor, bez kraja i ustave, i da od Njegovih stopa gori zemlja nebesnim ognjem dokle zemlja traje. –
Onda vam kažem: sami ste dokazali, da je Bog bio među nama.
Željeni je dolazio među ljude baš kakvoga ljudi mogu poželeti, i još bolji, i još jači, i još lepši, pa su ljudi, ah, i tada govorili: ko će nam dokazati da je to Bog?
Željeni će opet doći, dušo moja, kao ognjeni zmaj doleteće i, ako Ga ne poznaš, odleteće, i više Ga zaista videti nećeš. Ustani, dušo moja, i ne spavaj no bdi. I utvrdi u sebi sliku Željenoga, kakav jeste, da bi Ga poznala, kada dođe.
Neka slike svih svetova iziđu iz tebe, i neka te Njegova slika ispuni svu, od istoka do zapada, i od severa do juga. Da bi Ga poznala, kada dođe.
Jer će kao ognjeni zmaj doći i otići, a ti ćeš kunjati i govoriti: ko će mi dokazati?
Ako ti sama sebi ne dokažeš, niko ti neće dokazati.
Ako ti Ga ne dokaže tvoj večiti život, dokazaće ti Ga tvoja večita smrt.
 
XCIV
 
U dolini plačevnoj oživeo si mrtve kosti, Sine Božanski.
Neka se raduje prorok, jer si obistinio reči njegove.
Sva snaga, i lepota, i mudrost, za kojom celo čovečanstvo od početka žudi, u Tebi je, Svečoveče.
Sva hrana života, i sve piće života, kojom živi žive od kraja do kraja vremena, u Tebi je, Svečoveče.
Kroz Tebe se Trosunčani zrak usudio baciti u tamu smrtnu i sen nebića. Milost je bila u tome zraku, i kao svaka milostinja zloupotrebljena. Zato se Zrak povukao, i tama smrtna i sen nebića preovladala je.
Sada si došao s novim Zrakom, i novom milošću. I oni, koji Te primiše, zasijaše kao novozapaljena sunca.
A koji Te ne primiše, ostaše i nadalje mrtve kosti u dolini.
Otvorio si hlebarnicu za gladne i pivnicu za žedne, i prizivaš sve gladne i žedne, da jedu i piju i živi budu.
Ko želi života, životom se mora hraniti. Ko se
smrti preda, smrću se hrani, i nema ga meću živima.
Donese nam Boga u dolu mučevnu; donese nam Boga, ne kao sliku da Ga pokažeš, – igranje slika pojede nam dušu – nego kao hleb, da ga jedemo i oživimo. Slikama se hranismo i pomresmo. Zaista, sve stvari, što smrtni jedu i piju, slike su, koje ne hrane i ne poje i ne daju života, ako Bog u njih ne uđe.
Neka duša moja jede Boga, i venčaće se večnim životom.
Neka um moj jede Boga, i venčaće se večnom mudrošću.
Neka srce moje jede Boga, i venčaće se večnom radošću.
Neka telo moje jede Boga, i vaskrsnuće iz mrtvih.
Neka svi ljudi jedu Boga, i vratiće se domu, vratiće se u Svečoveka.
Tvoga groba nema među nama. Zemlja drži samo zemlju. Grobovi se sahranjuju u grobove, i ostaju u njima.
Careviću Svete Triade i care svih bića, koja su od Tvoje reči prodihala i progledala, nahrani me Tvojim lebom, i napoj me Tvojim pićem.
Da ne istruhne telo moje, i duša moja da se ne bije po Adu kao beztelesna sen, ispunjena ludim sećanjima, ispunjena telesnim željama, ispunjena strahom i strašilnim slikama.
Da ne izgubim, Gospode, oba tela: zemaljsko, koje je bliže propasti od jesenje trave, i nebesko, koje je duh odocnio da izatka i spremi za večnost.
Da ne izgubim, Gospode, oba duha: zamaljski, koji se obrekao na smrt venčanjem sa zemljom, i nebeski, koga nisam primao u sebe, da unese svoju večnost u mene.
Da ne izgubim, Gospode, oba života: zemaljski, koji se čini životom, i nebeski, koji jeste život.
Priđi mi bliže, i još bliže, Nebesni Hlebu, i nemoj se braniti od mojih usta.
Priđi mi bliže, i još bliže, Nebesno piće, i nemoj se izmicati od mojih usana.
Trojice Presveta, spusti Tvoj žižak u moju noć i poplaši stranca, koji me zaklanja od Tebe.
 
XCV
 
Deca i svetitelji drže Te, Gospode, ostali se buntuju protiv Tebe.
Deca i svetitelji granica su između carstva bića i seni nebića.
Staraoci se nazivaju roditeljima i bacaju Tvoju decu s visoke stene u ponor.
Staraoci uobražavaju, da su oni roditelji, pa upravljaju decom Tvojom kao svojom imovinom. Zaista, ne upravljaju nego krive i lome.
Tuđa su deca, staraoci, koju ste prisvojili, i odgovaraćete za krađu i razbojništvo.
Nije vaš život ni onaj što je u vama, niti onaj, kome ste vi poslužili kao kanal. Tuđe je sve, osim zla u vama, i odgovaraćete za krađu i razbojništvo.
Odgovaraćete za krađu, jer ste tuđe nazvali svojim, i za razbojništvo, jer ste tuđe osakatili i porušili.
Nema roditelja na zemlji. Roditelj je na Nebu. Na zemlji su samo staraoci. Oni, što sebe nazivaju roditeljima na zemlji, lopovi su i razbojnici.
Na zemlji su samo staraoci; i to je prevelika čast.
Dato vam je na staranje najdragocenije blago, što Bog ima. I to je prevelika čast.
Blaženiji je onaj, ko se nikad nije rodio, i kome nikad ništa nije povereno u staranje nego vi, ako je vaše staranje sablazan i umrtvljenje duša.
Zašto se radujete deci, ako ne mislite bditi nad njima kao nad angelima nebesnim? Zašto kukate za njima, kad vas rano ostave i pobegnu k angelima? Tuđemu ste se radovali, i za tuđim kukate.
Ne starajte se samo o osiguranju tela vaše dece, jer to i lisice čine sa lisičićima. Nego se starajte o Bogu u deci vašoj. Sastarani Bog postaraće se za sve ostalo. I ono što s mukom sabirate deci svojoj, On će im bez muke sabrati, brzo i lako.
Ne izgonite Boga iz dece vaše, jer ćete im oterati mir, i sreću, i zdravlje, i blagostanje.
I ako svu zemlju ostavite ostavljenim od Boga, ostavili ste pregladnim, koji će sve pojesti i pomreti od gladi.
Ne osiguravajte deci svojoj komad hleba no komad duše i savesti. I biće deca vaša osigurana, a vi blagosloveni u dva sveta.
Starajte se o tuđoj imovini bolje nego o svojoj, i nagrada vaša biće neizmerna.
Carska deca data su vam na staranje. Zaista, Car neće dati malu nagradu onima, koji Mu sačuvaju careviće, i ne izbrišu ime Roditelja iz pameti njihove.
Kroz decu gleda Car začuđeno u vas, i čeka vaše odgovore.
Ako odgovori budu smrtonosni, Car će se povući iz dece vaše, i vi ćete se starati o leševima.
Deca i svetitelji drže Te, Gospode moj, ostali se buntuju protiv Tebe. Deca i svetitelji su Tvoje kušanje sveta.
Pazi, dušo moja, pazi i ne pogreši.
 
XCVI
 
Svaka stvar me plašila dok bejah dete, svaku stvar sažaljevam od kad odrastoh.
Svaka stvar činila mi se snažnija od mene dok bejah dete. Sad se osećam snažniji od svega, i sažaljevam sve.
Jer naučih se stajati uza Te, Gospode moj, koji si okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom. I rastem iz Tebe kao drvo iz planine
Uzeh svaku stvar za učitelja, dok bejah dete, i idoh donekle sa svakom. I naučih se nemoći i smrti i vapaju k Tebi.
Tražih najjaču stvar, da se uhvatim za nju, da bih se spasao od promene i kolebanja. I oči moje ne videše je, niti je uši moje čuše, niti je noge moje nagaziše. Svu decu svoju vreme podiže, da se hrve s njima, i da ih iz šale savija, lomi i čupa iz korena, smejući se strahu i užasu samrtnika.
Uhvatih se za cveće i rekoh: ono je lepotom moćnije od mene. No kad dođe jesen, cveće umiraše na moje oči, i ja mu ne mogoh pomoći, no sa suzama okretoh se, i uhvatih se za visoko drveće.
No kad dođe rok, izvali se drveće iz korena, i poleže po zemlji kao pobeđena vojska, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za kamen. On je jači od mene, rekoh, uz njega sam siguran.
No kad dođe rok, kamen se istroši u pepeo na moje oči, i vetar ga odnese, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za zvezde. Zvezde su jače od svega, rekoh, njih ću se držati, ne ću pasti.
No kad zagrlih zvezde i uđoh u tajni šapat sa njima, čuh jecanja umirućih, i okretoh se sa suzama, i uhvatih se za ljude. Ljudi uspravno i slobodno koračaju, rekoh, u njih je snaga, njih ću se držati, da ne padnem.
No kad dođe rok, videh i najsnažnije među ljudima gde se bespomoćno klizaju niz led vremena u bezglasni ponor, i ostavljaju me sama.
Obazreh se u znoju po celoj vasioni i rekoh: ti si jača od svega, tebe ću se držati, sačuvaj me od klizanja u bezglasni ponor. I dobih odgovor: doveče i ja tonem u bezglasni ponor, i sutra će biti druga vasiona mesto mene. Uzalud se vežeš za mene, nemoćnog saputnika svoga.
Opet se okretoh ljudima, najmudrijim među sinovima ljudskim, i upitah za savet. No oni se zavadiše dajući mi odgovore, dok smrt ne mahnu rukom i ne unese tišinu među prepirače.
Opet se okretoh ljudima, najveselijim među sinovima ljudskim, i upitah za mišljenje. Kao da mi mogu dati neko mišljenje oni, koji mesom misle! Oni me uzeše za šalu i za veselje svoje, dok smrt ne diže svoj štap i ne prevuče buđom jezik njihov.
Opet se okretoh ljudima, onima koji me rodiše i doneše među stvari, i upitah njih. Njihova smežurana lica pozeleneše; oči im zavodniše; i oni promucaše: u neznanju se rodismo i mi, u neznanju rodismo tebe, i neznanje svoje podelismo s tobom.
Opet se okretoh ljudima, prijateljima svojim i rekoh: prijatelji moji, šta mislite vi? A oni oćutaše dugo, dok stidljivo ne podigoše oči i prozboriše: mi se odavno spremamo da pitamo tebe: šta misliš ti?
I kad zakucah i na poslednja vrata, da pitam, vrata se otvoriše i videh mrtvaca gde iznose.
Kad ne bejaše više vrata da kucam, nestade i suza, i suhi strah zabode svoje kandže u kosti moje.
Još jedna suza nađe se i skotrlja se u dno duše moje. I gle, neka nepoznata vrata, u koje udari poslednja suza, otvoriše se, i Ti se pojavi, Care moj i Oče moj, Sav okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom u neopalnom plamenu.
I svetlost zaigra kao mnogoglasna harfa, i ja čuh gde govori: Ja sam onaj koga tražiš. Drži se Mene. Ime mi je: Jesam.
 
XCVII
 
Tvoja poseta, Snago moja, donosi snage svakoj tvari.
Kao u prazne lampe nalevaš ulja u svaku od njih, i počinju goreti.
Blago onom, ko Tebe primi u svoju prazninu; napuniće se i goreće.
Kad ulja nema, onda fitilj gori sa dimom i rđavim mirisom.
Goreli su ljudi i pre Tvoje posete, no to nisi goreo Ti no fitilj sa dimom i rđavim mirisom.
Kad si Ti došao u posetu zemlji, nalio si sve lampe uljem, i ulje je počelo goreti, bez dima i rđavog mirisa.
Ali neuki ne vide razliku, no govore: i pre je bilo gorenje, i sad je gorenje.
Ne vide neuki razliku izmeću gorenja prazne lampe i gorenja pune lampe.
O neuki, kad gori zemlja svojim ognjem, to fitilj gori a ne ulje, i gorenje sa dimom i rđavim mirisom.
Kad se zemljani sudovi napune nebesnim uljem, onda ulje gori, i gorenje je sa plamenom i svetlošću, no bez dima i rđava mirisa.
Gle, Ti nisi kao obični posetioci, koji dolaze da uzmu. Došao si ne da dođeš i odeš kao obični posetioci, i ne da dođeš i uzmeš, nego si došao da ostaviš. Vaistinu, da napuniš i sve puno ostaviš!
Svaka stvar se puni silom i snagom, Gospode prepuni dobara, kada Ti dođeš u posetu.
Voda, što je samo mogla da pere telo, dobila je silu, da krštava dušu. U Tvoje ime Gospode!
Hleb, što je samo mogao gomilati u čoveku pepeo na pepeo, dobio je silu, da Tvojim Životom hrani život. U Tvoje ime, Gospode!
Izvori su se nalili snagom, i trave poljske najedrale životom. U Tvoje ime, Gospode!
Reči su postale lekom, i znaci su postali odbranom. U Tvoje ime, Gospode!
Mrtvi su počeli uzimati nemoći živih na sebe i živi se počeli razgovarati sa mrtvima kao sa živima. U Tvoje ime, Gospode!
Grobovi, iz kojih je samo smrad tekao, počeli su izlivati miro, i zverske peštere postale su pokajnicama. U Tvoje ime, Gospode!
Pre Tvoje posete, Gospode, sve je bilo dimljivije od gorećeg fitilja, i sve nemoćnije od paukovog tkanja.
Da li će neuki otvoriti oči i videti razliku? Za sve neuke klečim i molim se pred Tobom, Gospode Svemoćni: otvori im oči, da bi videli razliku.
Da bi videli razliku i otvorili svoje prazne lampe, da ih Ti napuniš.
Da se ne bi večito gušili u dimu i rđavom mirisu, Nebesno ulje lampe moje.
Za sve neuke klečim i molim se pred Tobom, Duše Sveti, Životvorni. Duhni kao oluja i zatresi dušu neukih, da bi se probudili i osetili čas Tvoje posete.
Da bi se pokajali, i zajedno sa mnom kleknuli i uzviknuli: kako zemlja postaje nova, kad je Ti posetiš. Veličanstveni i Strašni Bože!
 
XCVIII
 
Knjiga sam ispisana i spolja i iznutra, i zapečaćena sa sedam pečata.
Sriču komšije moje i ne mogu ime da mi sreknu.
Komšije moje, kako ćete onda pročitati ime Gospoda, koji me od blata ispere, kad moje ime ne možete da sreknete?
Tvoja sam knjiga, Gospode Care moj, Tvoje sam pismo i spolja i iznutra. Samo svet me zamrlja svojom nepismenom rukom, te postah nejasan i nečitljiv.
Tvoja sam knjiga, Gospode Care moj, i Tvoji su pečati, kojima si me zapečatio kao svetinju svoju.
Pod svakim pečatom skriva se po jedan dar Duha Svetoga, po jedan dar besmrtnog života Nebesne Triade. Ko će otpečatiti ono, što je Bog zapečatio, – ko može drugi osim Boga jedinog?
Govore mi komšije moje: ti si knjiga sveta, i sav si ispisan rukom sveta, i svi darovi u tebi darovi su sveta?
Tako me čitaju nepismeni, i ja osećam, da mi ne znaju imena.
Zaista, svet je mnogo ispisao nezgrapnom rukom po srcu mome. Mnoge i netražene darove utrpao je svet u srce moje.
No gle, i kad izbrišem sve pisanje svetsko iz srca moga, izbacim sve darove svetske iz srca moga, ne izbacujem srce svoje iz sebe, i ne ostavljam ga praznim.
I gle, kad izbrišem sve pisanje sveta po umu mome, i sve darove svetske izbacim iz uma moga, ne izbacujem svoj um iz mene, niti ga ostavljam praznim.
I znam, da je po telu mome pisao duh moj, i po duhu mome telo moje. Gle, kad izbrišem sve pisanje duha mog po telu mome, i tela moga po duhu mome, ipak ne ostajem knjiga neispisana.
Kad izbacim sav svet iz sebe, opet vidim u sebi knjigu zapečaćenu sa sedam pečata. To je Tvoja knjiga, Gospode. To je pisanje Gospoda moga. Ko može otpečatiti knjigu Božju osim Boga jedinog?
Ko Tebe prizna za Oca, priznaješ i Ti njega za sina, i sinu otvaraš knjigu i čitaš tajne. Pečat po pečat lomiš, i čitaš mu tajne.
Uzalud me čitaju ljudi, neće me pročitati. Pročitaće samo ono, što je svet napisao po meni i u meni. No oči njihove ne mogu čitati pod pečatima.
Nema mnogo reči u toj knjizi, no svaka reč je kao plamen oštra, i kao besmrtnost duga, a slađa je od svih slasti ovoga sveta.
Sedam reči, – sedam duhova i sedam života, tri gornja i tri donja, vezani u sredini nerazdvojno u jedan neumirući plamen.
Sveta mužanstvenost neba i devičanska ženstvenost zemlje, opasan neporočnim pojasom, okićenim sa sedam zvezda.
No ko sme prosipati biser pred one, koji se hrane trulim jabukama? Ko sme čitati tajne Tvoje onima, koji su pismeni samo za debela slova sveta?
Nevidljiva ruka stara se, da piše svuda po svetu, no svet se otima i muči da piše svojom mrtvom rukom – mrtva slova.
Gospode Svemilosni, pogledaj u one, koji gledaju u Tebe, i upravi ruku njihovu, da kad pišu po sebi pišu Tvoje ime i spolja i iznutra.
Svemudri Bože moj, upravi oči izbranih Tvojih u pečate knjige Tvoje, da s molitvom čekaju i s razumevanjem čitaju, kad Ti budeš nečujno i lagano lomio pečate tajni?
 
XCIX
 
Malo je poslušnih, Gospode, a verujućih ima.
Malo je onih, koji netremice gledaju u Gospoda svoga i idu za Njegovim pogledom.
Tražim poslušne, Gospode moj, i delim radost s njima. Kazujem njima o putevima Tvojim i mudrosti Tvojoj, i oni potvrđuju moje kazivanje. I radost svoju množimo i – delimo.
Slušam priču poslušnih, kako si uklonio spoticanja ispred nogu njihovih, i dodajem svoju priču, i soba se naša ispunjava nebom.
Sve događaje, što nam se dogodiše, sejemo na često sito zakona Tvoga, i plevu što ispadne zovemo svojom, a čisto zrno što ostane zovemo Tvojim.
Računamo sve muke, sve suze, i sva stradanja svoja radi imena Tvoga, da smo u dobitku.
Šta nam vredi vera od nedelje do nedelje, govorimo, ako nas ona ne veže svaki dan sa pogledom Gospoda našega?
Ima verujućih, Gospode Bože naš, ali je malo poslušnih.
Kome ću biti poslušan, ako neću Najmoćnijem? Zar će me zavaljeni dići, i samrtnici zar će me ukrepiti?
Kome ću biti poslušan, ako neću Najmudrijem? Zar će me neuki naučiti, i neznalice zar će mi kazati istinu?
Kome ću biti poslušan, ako neću Najsvetijem? Zar će me grešnici sačuvati, i krvnici zar će mi dušu spasti?
Kako bi se nazvao zalutali čovek, koji bi spazio oganj u tamnoj noći, i ne bi sračunao svoje puteve prema tom ognju?
I lađar kako bi se nazvao onaj, koji bi video svetlost u pristaništu, i okrenuo lađu u stranu?
Istim imenom mogli bi se nazvati i verujući a neposlušni.
Osetio si žaoku neposlušnosti moje, Ljubavi moja; oprosti!
Od kad me rani ljubav Tvoja, stid me ispeče od sećanja nebrižljivosti moje.
Zakitio sam se bio verom u Tebe, kao cvećem, hodio sam svojim putevima, ne osećajući kako me ljubav Tvoja uzastop prati.
Sada su mi se otvorile oči za ljubav Tvoju. Ranio si me ljuto, i rana me peče kao oganj.
Kome da ispovedim greh moj no Tebi, kome i sagreših?
Što da se ispovedam neposlušnima, koji će reći: nisi mnogo zgrešio, jer i mi tako činismo? Svojim grehom pravdaće moj greh, i neće mi dati utehe.
Učiniće svoj greh merilom pravde između mene i Tebe, i dosudiće pravdu grešniku.
Ranio si me ljuto ljubavlju Tvojom, i rana me peče kao oganj.
Opet je milost Tvoja bezmerna, te mi otvori oči pre nego umreh.
Oprosti, Gospode, i zapovedaj slugi Tvome!
Kako i sad krotko gledaš i zapovedaš, kao da Ti nigda ne sagreših!
Zapovedaj, Gospodaru, i šibaj bičem, i pomozi savesti mojoj šibati me.
Ranio si me ljuto, i rana me peče kao oganj.
Neka. Neka me peče kao tri ognja, dok se ne naviknem biti poslušan kao angel nebesni.
Dok mi poslušnost Tvojoj volji, Gospode, ne postane jedina slast mojih dana i noći, do kraja veka.
 
C
 
Primi žrtvu reči moje, Oče moj, – tepanje deteta pokajanog primi, Oče moj!
Ispravi reč moju istinom Tvojom, i primi je na podnožju nogu Tvojih.
Okadi žrtvu moju blagomirom svetiteljske molitve, i ne odbaci je, Trosunčani Vladiko svetova.
Rečitiju Ti žrtvu prinose angelski krugovi, no njihova reč struji k njima od Tebe, i vraća se k Tebi, nepomešana s nemilom tame i nezagrcnuta u grlu grehom.
Ubog sam, i ništa drugo nemam da iznesem na žrtvenik Tvoj osim reči ove.
O kad bih Ti stvari prinosio, prinosio bih reči. Jer šta su stvari drugo do reči?
Svu si vasionu ispunio jezicima, koji su plamenovi kada Tebi hvalu uzdižu, voda – kada sebi Tvoje hvale šapću.
I kad bih Ti jagnje prineo, prineo bih Ti jednu reč.
I kad bih Ti ticu prineo, prineo bih Ti jednu reč.
Zašto da prinosim tuđu reč Gospodu mome, zašto tuđu a ne svoju?
Ko me učini gospodarom tuđeg života i tuđe pesme, tuđeg plamena i tuđe žrtve; ko?
Moja reč je moj život i moja pesma, moj plamen i moja žrtva. Od Tvoga uzeh i Tebi prinosim, – primi i ne odbaci, Majko prepuna milošte.
Odabrah šaku pšenice sa njive kukolja, primi ma i jedno zrno iz moje šake, i učinićeš me srećnim.
Od jednog zrna Ti možeš umesiti hleba, dovoljno za narode.
Primi leptu moju, Sine Vaskrsitelju, primi i ne odbaci lepotu siromaška.
Primi žrtvu moju ne za mene nego za nekoga ko je još siromašniji od mene; ima li takvoga?
Ko nema ni toliko koliko ja, za njega primi žrtvu moju; postoji li takav?
Kao harmoniku zgnječio me svet; jedva sam uzeo daha, i jeknuo. Neka angeli Tvoji dadu blagozvučnosti mome jeku, i iznesu ga preda Te, ljubavi moja.
Opominjem se sviju dobara, što si mi učinio za života neumorni Pratioče moj, i prinosim Ti jedno uzdarje od sebe.
Ne prinosim Ti celoga sebe, jer ceo nisam dostojan sagoreti na Tvom prečistom žrtveniku. Ono što je namenjeno smrti i truleži, ne mogu prineti Besmrtnome na žrtvu.
Prinosim Ti samo ono, što je pod Tvojom svetlošću uzraslo u meni, što je od Tvoje Reči spaseno u meni.
Primi žrtvu reči moje, Trojedina Kito Cveća; tepanje deteta novorođenog primi.
Kad zapevaju horovi angelski oko prestola Tvoga, kad zatrešte trube arhangelske, kad mučenici Tvoji zaridaju od radosti, i svetitelji Tvoji zajecaju molitve za spasenje crkve na zemlji, ne prezri žrtvu reči moje, Gospode Bože moj.
Ne prečuj, no čuj.
Molim Ti se i poklonim Ti se, sada i kroz sve vreme, i kroz svu večnost. Amin.
 
Na Ohridskom jezeru 19211922 godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *