NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

 

MOLITVE NA JEZERU
 
LXXXI
 
Bejah pastir ovcama, i Ti me uzdiže za pastira ljudima.
Nalazih ovcama zelenu pašu, i behu zadovoljne. Nudim Tebe za hranu ljudima, i mnogi Te ne okušaju.
Zgrčilo se srce u meni od tuge, Gospode moj, i oči moje ne prestaju vlažiti se suzama, jer Te mnogi ne okušajy, nego traže sebi hranu na njivama gladi.
Ne tuda, braćo, moja, ne tuda. To su njive gladi, kuda vi gredete; povećaćete glad vašu. I u besomučnoj gladi jurnućete jedan na drugog, i ješćete se uzajamno, i glad nećete utoliti.
Ovce se hrane onim što je od Boga, a vi ste za to ljudi, da se hranite Bogom. Ako će se i ljudi hraniti hranom ovčijom, što bi onda Bog stvarao i ljude i ovce?
Šta je ovca drugo nego trava, – hrana kojom se hrani. A vi ste pozvani, da budete bogovi, zato vam se Bog nudi za hranu.
Gospodaru moj, klečim pred Tobom i prosim milost. Ohladila se vera u sveštenika Tvojih, zato te mnogi ljudi ne okušaju. I bogata paša Tvoja stoji jedva načeta. Dobar pastir ovcama nije dobar pastir ljudima. Zašto me ne ostavi, da budem dobar u malom, nego me postavi da budem loš u velikom?
I kada bejah pastir ovaca, bejah Ti sveštenik. Čobanskim štapom prevrtah svaki kamen i svaku travku, i ležah na leđima i posmatrah strahovite vatre nebesne. I dodirivah čelom rosno lišće u gori, i grlih visoke jele, zaparane gromom, sa sažaljenjem. I čitah ime Tvoje, ispisano ognjem po celoj zemlji, i osetih, da svaka stopa podamnom gori i govori: ja sam oltar Višnjega. I ispunih sve livade, i sve dubrave, i sve puteve svoje divljenjem veličanstvu Tvome. A kad porastoh poznadoh, sa jezom neiskazivom, da si mi Ti još bliži nego što i slutih u poljima detinjstva moga. Poznadoh, Gospode, da sam i ja zemlja, u kojoj ti goriš i govoriš. Poznadoh, Vladiko moj, da sam ja stranac u sebi samom, a Ti domaćin i gospodar.
I to poznanje dovede me do užasa, koji mi proledi srž u kostima. Rekoh sebi: pa ti nisi prljao svoju kuću nego tuđu? I nisi navlačio sram na sebe nego na drugoga? I nisi vređao sebe nego domaćina, u čijem si domu gost? I nisi se bacio blatom na svoju sveću nego na neko sunce u tebi?
Kakvo krštenje može oprati moj stid od Tebe? Kakvo pokajanje moj greh prema Tebi izgladiti? Pomozi mi, da se uništim, da me nema, i da se ponovo rodim, kao mladenac bez prošlosti. Pomozi mi, Roditelju moj.
Neznabožački idoli traže od svojih sveštenika izvesnu meru mudrosti. Koliko li je tek mudrosti potrebno svešteniku Boga Živoga!
Idoli traže izvesnu meru čistote. Koliko li je tek sunčane čistote potrebno onome, ko služi Bogu nad bogovima,
Idoli traže izvesnu meru snage od svojih služilaca. Kolikom li tek snagom mora biti opasan služilac Svemoćnoga Svedržitelja?
Svevišnji Roditelju moj, očisti život moj i učini ga žrtvom na žrtveniku Tvome. Kad bejah čoban jaganjcima, plakah, kad hoćahu zaklati jedno jagnje. Učini me nevinim kao jagnje i sagori me na oltaru Tvome. Kunem Ti se, neću zaplakati, Gospode moj i Bože moj.
 
LXXXII
 
Podigoše nevernici rat protiv Gospoda neba i zemlje, – suho lišće protiv vetra planinskog! Dokle vetar ćuti, čuje se šuštanje lišća. No kad se vetar zahukti, razvejaće se lišće po ritovima i drumovima, i ostavljeni list po list izgubiće avaz i slepiće se s blatom.
Jer nevernik se u gomili oseća jak i odaje glas. U samoći ga jede i strah i nemoć. A vernik kad je u gomili deli nemoć gomile, a u samoći deli moć s tobom; zato je samoća njegova snaga i njegova pesma.
Protiv koga dižete rat, bezumnici? Protiv Onoga li, koji pomišlju svojom pali sunca, i stada sunaca i zvezda goni svojim štapom? Zaista, manje je smešan rat, što ga vrbe oglase gromovima, i čikovi vodeni strašnim kondorima.
Skovali ste oružje, kojim satirete jedan drugog, pa ste ustali, da istim oružjem vojujete protiv Njega. No gle, On može hoditi po mačevima vašim kao po mekoj mahovini. Niti se on plaši vaših tvrđava više nego vaših grobova.
Izumeli ste sitne reči, kojima ružite i ponižavate jedan drugog, pa mislite, da ćete vašim sitnim rečima poniziti Onoga, koji jedini zna šta je reč i otkuda je? Gle, On vam je stvorio glasnice u grlu, i raširio pluća ispod glasnica, i prosekao usta, i vezao jezik u ustima. Zaista, manje je smešan ustanak svirala u dućanu protiv majstora svoga, i žica na harfi, protiv ruke, što udara u njih.
Objavili ste rat ne Bogu no sebi, i Bog sa sažaljenjem gleda na vaše samoubistvo. Suho lišće oglašuje rat gvozdenim točkovima!
U koliko vi duže ratujete protiv Njega, u toliko se On sve nezadržanije izvlači iz vas. Izvlači Gospod svoju snagu iz vas, svoju krasotu, svoje zdravlje, svoju mudrost i svoje blaženstvo. To je način ratovanja Gospoda Višnjega sa svojim protivnicima.
Šta ostaje od vas, ubojiti borci, kad Gospod izvuče iz vas ono što je Njegovo? Ne ostaje li nemoć, i rugoba, i bolest, i bezumlje, i nesreća? Ništa vam Gospod neće oduzeti od onoga, što je vaše. A vaša je nemoć. I kad On uzme svoju moć, koju vi zloupotrebljavate, ostaće vam vaša grobna nemoć, koja nije ni za upotrebu niti za zloupotrebu.
Trgnuće Gospod svoju krasotu iz vas, i žabe će bežati strmoglav od vaše rugobe.
Trgnuće Gospod svoje zdravlje iz vas i krv će se vaša u gnoj pretvoriti, i bićete miris ugodan za crve, miris, od koga će gradovi zatvarati svoje kapije.
Vratiće Gospod svoju mudrost k sebi, i vi ćete u bezumlju svome juriti po dubravama, i svađati se sa pešterama.
Blaženstvo svoje i mir svoj opozvaće Gospod k sebi, i od vašeg nemira uplašiće se izvori i pobeći će; i od nesreće vaše usahnuće loza u brdu, i zemlja u polju vratiće svoj plod natrag zemlji.
Takav je način ratovanja Gospoda Svevišnjega sa svojim protivnicima.
Kao dete On je nemoćan da učini zlo. I ne vraća zlo zlom, jer je presiromašan u zlu. No samo sabira svoje dobre darove i odhodi s njima od onoga, ko škrguće zubima na nj. I ostavlja Gospod nevernike samima sebi. I oni se raspadaju kao drvo crvotočno, iz koga je izišla sirovina, i po čijoj gnjilosti crvi tumaraju za hranom, kao po napuštenom domu.
Tako biva i s narodom, koji objavi rat Životodavcu.
Rekoh svome narodu – zapamti: takva je pobeda Životodavca i takav je poraz bezbožnika.
 
LXXXIII
 
Lude razgovore vode ljudi čim se udalje od Tvoga prisustva, Mudrosti moja. Bezvernici govore o delima, a bezdelnici govore o veri.
I svak poništava ono što nema, a ono što ima telali po pazaru.
Dokle Ti, Gospode, puniš dom moj svojim dahom životvornim, ja uvek zaboravim da pitam: šta je pretežnije – vera ili dela? Čim Te uvredim, i osetim se ostavljen od Tebe, ja sa gnevom ulazim u razgovore ljudi, i podržavam ovu stranu ili onu.
Jer bez Tebe sam kao vetrokaz na dimnjaku, što čegrta prema vetru. Kad se digne vetar vere u duši mojoj, ja stojim s onima, koji ostaviše dela i staše za veru; kad se digne vetar delatnosti u duši mojoj, ja držim stranu s onima, što ostaviše veru i staše za dela.
No u tvome sveumirujućem prisustvu nema vetra, nema kolebanja, i nema delenja stvari. Ne osećam ni veru niti vidim dela, no samo Tebe Živoga osećam i vidim. Zaista Ti nisi moja vera no moje viđenje. I ti nisi moje delanje, no ja sam tvoje delanje. I opet govorim: Ti nisi moja vera no ja sam Tvoja vera, i Tvoje poverenje.
Pa učim razgovordžije oko sebe: ko ima pravu veru u Živoga Boga, taj radije ćuti. I ko dela pravo delo Božje, taj radije ćuti. A ko svojim umom sklapa svoju veru, taj se rado prepire o veri. I ko radi svoje delo a ne Božje, taj se rado hvali delima.
U čoveka od vere duboka je tišina u duši, dublja od tišine na dnu morskome. Jer Mudrost Božja rađa se i obitava u dubokoj tišini.
U delatelja dela Božjeg duboka je tišina na jeziku, dublja od tišine gvožđa u srcu planine. Jer ko dela tuđe delo, taj osluškuje naredbe i izvršuje ih, i opet osluškuje, i nema kad da govori.
Govorim verujućim u dela: nije li molitva moja delanje i predelavanje mene samoga? Nije li u meni sav svet od postanka do kraja, i sva siromaština i nečistota sveta? Zaista nisam bez dela, kad se znojim i plačem u molitvi, no sam na teškom poslu pomaganja siromaha u duši mojoj, – lečenju bolesnih i izgonjenju nečistih iz duše svoje.
Govorim verujućim u veru: ne budim li veru u suseda svojih delima dobrim, koja delam?
Nije li moje delo u svetu pesma moje vere, psalam spasenoga među nespasenim? Ko će zaustaviti pesmu u grlu prepune duše? Ko će zagušiti prepun izvor da ne otiče? Prepiru li se vile, što čuvaju izvor, sa vilama u potoku izvorskom oko toga, koja je voda korisnija? Zaista, da nije izvora, ne bi bilo ni potoka.
Gospode moj, ne udaljuj se od mene, da ne svisne duša moja od praznih prepiranja. Ćutanje u Tvom prisustvu goji dušu moju; razgovori u Tvome odsustvu mršave je i troše je u pozder.
Oslušnuh i poslednji put prepiranja ljudi, i mahnuh rukama, i udaljih se. Gle, to se ne prepiru istinski verujući sa istinskim delateljima Tvoga dela. No to je zavada slugu, s malo vere i s mnogo zle volje. To se maloverni svađaju sa potrkušama svetskim. To se usahli izvor svađa sa presušenim potokom.
Dok su bili puni, obadva su pevali jednu istu pesmu radosti, i u radosti dovikivali se.
To se zlovernik svađa sa zlodelaocem. Kakva je moja zajednica s njima? Šta me veže za njih osim sažaljenja, što utekoše od Tvoga sijanja?
Ispuni dom duše moje, Životvorni Duše, da bih oslepio i ne video gnevna lica prepirača, i da bih ogluvio za njihove lude razgovore.
Utekli su od Tebe, Radosti moja, zato vode lude razgovore.
Molim Ti se i poklonim, veži dušu moju kroz hiljade sunčanih zrakova uz Tebe, da ne utekne od Tebe, i ne surva se u hladnu propast.
 
LXXXIV
 
Oni što prosvećuju, ne prosvećuju nego zaslepljuju, – šta ćeš činiti s njima, Gospode?
Oni odvraćaju decu Tvoju od Tebe, i brane joj, da priđu k Tvojoj Mudrosti, jer govore: Gospod je jedna stara reč vaših mrtvih đedova. To je stara amajlija, koju đedovi vaši nosiše sobom i pomreše. Mi ćemo vas naučiti, kako se rije zemlja, i goji telo, i kuje zlato, što jače sija od mrtvog Gospoda. Šta ćeš činiti sa sablazniteljima dece Tvoje, Gospode?
Ništa im ja neću učiniti, jer oni su učinili sve za prokletstvo svoga semena i plemena. Zaista, goru su sudbu spremili sebi i svome narodu nego književnici i sadukeji iz Judeje. Jer imadoše primer ovih, i ne naučiše se.
U starosti svojoj slušaće klepet mačeva na pragu svome, i umiraće od gladi, ćelavi i drljavi, a neće smeti izviriti se kroz vrata, da opomenu učenike svoje. Čime će ih opomenuti, kad je ime Moje izbačeno iz hajdučkog srca njihovog? Što će ih i opominjati, kad su ih oni na to spremali, po bezdanoj gluposti svojoj, koja prati svakoga, koga ja ne pratim. Šta će im biti, Gospode?
– Biće im gore nego Vavilonjanima, kad se u sili svojoj klanjahu krvi i zlatu, i decu svoju učiše, da se tome klanjaju.
Prvo će doći glad, kakvu ni Vavilon nije zapamtio. Pa rat, radi pljačke hleba, iz koga će se vratiti pobeđeni. Pa međusobno klanje i paljenje gradova i sela. Pa bolesti, do kojih se ruka lekara ne će smeti dohvatiti. I učitelji će biti šibani bičevima i gonjeni da budu grobari svojih učenika, od kojih će svi drumovi smrdeti.
Oni, koji vode narod, ne vode nego ga zavode, – šta ćeš činiti s njima, Gospode moj? Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču sa vlasti i u miru jedu izlaganu dobit. Krive svoje protivnike, a idu stazama njihovim. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči.
Laskaju glupaku i nasilniku samo da dođu do prvih mesta. Posvednevno pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika, da bi skrili svoje zlo.
Ne uče narod istini, nego ga hrane lažju okruglu godinu.
Nemoćni su, da učine pravdu narodu, nego ga zastrašavaju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena.
Haraju za sebe i za prijatelje svoje, jer znaju, da neće dugo.
Šta ćeš činiti s njima, pravedni Gospode?
Učinili su oni sve, i ja nemam šta da činim, nego da ih ostavim sebi. Zaista, neće jesti svoju dobit u miru, nego će je potrošiti na daće svojih rođaka.
Osiromašiće, i miševi će im proletati kroz prodrtu košulju. Snevaće bune prevarenih i poharanih, i dizaće se u ponoći, prestrašeni i oznojeni. Biće im dug život, da bi im kazna bila duža.
Doživeće da vide svoj dom u zgarištu, i bežaće iz svoje zemlje, gladni i bolesni, i neće smeti izgovoriti svoje ime ni pred kim.
Gledaće tuđince u svojoj zemlji, i prosiće komad hleba od njih.
Gore će biti državi njihovoj nego rimskoj. Jer imadoše Rim za primer, i ne poučiše se.
Gore će biti narodu njihovom, koji ih je rodio, nego narodu jevrejskom. Jer imadoše primer naroda jevrejskog, i ne poučiše se.
Slušaće kletve svoga imena, i neće smeti proviriti na prozor.
Gledaće svoj narod gde ga vezane u povorkama vode, i bojaće se za sebe.
I slušaće, i u snu i na javi, proklinjanja svoga imena, i drhtaće, – drhtaće a neće moći umreti.
Gospode Veliki i Strašni, svi su Tvoji putevi milost i istina. Šta ćeš činiti sa zaslepljenim, zavedenim, slaganim i poharanim?
Ako se ko seti imena Moga, setiću se i ja njega, i spašću ga.
Čekam, da me ko vikne, – i odazvaću se.
Dokle ima vikanja na zemlji, imaće i eha na nebu.
Ja sam onaj, koji je najbliži svima i svemu. Dajem se onome, ko Me želi; povlačim se od onoga, ko Me ne poznaje. Bez Mene svet je puhor pepela. I bez Mene ljudi su nemoćniji od puhora.
 
LXXXV
 
Gde je car, tamo je i carstvo. Car bez carstva nije car, niti je udovo carstvo carstvo.
Unutra u vama je carstvo nebesno, reče Carski Sin, i radost obasja sve one putnike po grobljima, koji razumeše ovu nebesnu poruku.
Musliman ne veruje, da se Ti dotičeš prljave zemlje. Neznabožac Te vidi svega u zemlji. Carski sin zna za carski put, i ukazuje Te u zemlji prečistoj. U prečistu zemlju i On se obukao i sišao, da dimu zemaljskom donese svetlosti i bitnosti.
Care moj, bliži si mi od dihanja moga, i dublje stanuješ u meni od misli mojih.
Šta je dihanje moje no nešto što spolja ulazi u mene i izlazi? I pre dihanja pluća mojih Ti si bio u meni. Znao si za mene još u bedrima oca mojega. I pre stvorenja sveta mislio si o meni.
Šta su misli moje do pečati spoljašnjih stvari, što ulaze u moj um kao konci u razboj, i tkaju se, i slažu se, i razlažu se, i gube se? Sve su stvari van uma moga, i u moj um ne ulaze stvari no pečati njihovi.
No Ti si jedina stvarnost uma moga, s kojom se um moj i rodi. I pre svakoga pečata Ti beše u meni; u dodiru si sa mnom pre dodira moga ma s kojom stvari.
Od kad čuh carsku blagovest, razastirem dušu moju kao pokrivač najdragocenijih blaga, i tražim Tebe i Tvoje carstvo u njoj. Razastirem je i ne vidim joj kraja ni dna.
Niti mogu da dosegnem sve visove njene, niti da se spustim u sve majdane njene.
Otkrivam svetle zrake, što nagoveštavaju daleko sunce neko. Otkrivam zlatne stubove hrama, no nigde ne vidim kraja hramu.
Osećam blagovoni miris kandila, no ne mogu da vidim carski presto.
Što se više trudim i otkrivam, sve više vidim zakrivenoga.
Neslućene tajne smestio si u mene, Gospode nad bezbrojnim vojskama. Na svakom vojniku blista se carski sjaj Tvoj.
Kao što sunce ne biva bez svetlih zraka, tako ni Car nije bez angela svojih, svetlih zraka svojih.
Bezgraničnost nosiš sobom, Care moj, i bezgraničnost unosiš u dušu moju.
Večnošću si se ogrnuo kao plaštom, Care moj, i tim plaštom ogrćeš dušu moju.
Duh stvara sebi Gde i Kada, i ne zavisi od svojih tvorevina.
Gospode Prebogati, izumljavam se od čuda gledajući u dušu svoju. Kakvo si sve bogatstvo nagomilao u oskudni sud zemaljski!
Zaista, moja je krivica, ako se osetim siromašan. Moja je krivica, ako se osetim smrtan.
Moje je samoubistvo, ako se osetim rob zemlje i zemljine samoobmane.
Gde si Ti, tu je i carstvo nebesno; i gde je nebesno carstvo, tu si Ti.
Ako carstvo Tvoje nije ušlo u mene, vaistinu ni ja neću ući u carstvo Tvoje.
Besmrtni Care, čuj tepanje jezika moga; čuj pesmu moju, jedinu žrtvu jezika moga:
Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, Trosunčanog Života i Blaženstva! Amin.
 
LXXXVI
 
Dobro će biti s pravednikom.
Ko ikad traži grob nepravednika? Našto će mu? A grob pravednikov svi traže, i ograđuju ga, i podižu spomenik.
Našto će im? To je ispovest sveta, da pravednik živi i posle smrti, a nepravednik da se gubi kao brazda na morskoj vodi!
Ti si pravda pravednika, Živi Bože. Njegova pravda nije u zakonima ljudskim, koje ljudi hitro pišu i leno ispunjavaju. Tvoje prisustvo njegova je pravda, i svaki Tvoj dah – njegov nov zakon.
Veliki pravednik nema starih zakona, niti mari za zakone pisane na papiru. Jutros od zore on oseća da Ti pišeš po njegovom srcu i umu, i čita.
Stotine nasilnika i trčilaža dižu se protiv pravednika i raduju se, kad mu stegnu grlo, da ne govori. Ali nasilnici i trčilaže priznaju u sebi, da bi se po njima svi točkovi sveta polomili od jutra do mraka. U samoći, koja je teška krivoumnim i krivoputnim kao strašni sud, nasilnici i trčilaže priznaju, da u koliko još svet postoji, postoji jedino zbog pravednika – zbog pravoumnih i pravoputnih.
Ko je pravednik izvan bogonosaca? Niko, Gospode.
Onaj ko Tebe donosi u svet, donosi život u ljušturu života, donosi vodu u prazne bunare, i pesmu u zanemela grla.
Kao oblak od suha dima, bez groma i dažda, koga visinski vetrovi svemoćno rasipaju u ništa, zaista, takav je i sav onaj svet bez bogonosaca. Sav svet je suhi dim, kome samo bogonosac može dati grom i dažd, i učiniti ga istinskim oblakom.
Oblak liči na oblak, i čovek liči na čoveka, i svet liči na svet.
No jedan oblak je varljivi suhi dim, drugi je pun groma i dažda.
Jedan je čovek postojeći, drugi nepostojeći, premda liče jedan na drugog. Jedan svet jeste, a drugi nije, mada izgleda, da oba jesu.
Pre nego se Ti rodiš na zemlji, Gospode, zemlja je nepostojeća sen; i sva bića na zemlji nepostojeće su seni.
Tvoje rođenje je ulazak elektrine u suh oblak.
Tvoje reči su dažd, što oblak čini oblakom.
Tvoja čuda stvorila su od vampira ljude.
Tvoja krv, i suze, i znoj ispunile su praznu sen sveta stvarnošću.
Dobro će uvek biti s pravednikom. Grob njegov uvek će se tražiti. Gle, grob pravednikov više sadrži snage nego živi nepravednici. Jer su nepravednici seni suhoga dima.
Blago narodu s pravednicima!
 
LXXXVII
 
Bogonosci, vi ste so zemlji i svetlost svetu. Ako i vi obljutavite i potamnite, svet će biti ljuštura života, svlak što zmija ostavi u trnju.
Vi držite nebesni oganj u pepelu. Ako se i vi ugasite, svet će biti gomila pepela za vratima života.
Smrtonosci pričaju o vašem životu, jer svoga nemaju.
Krivokletnici se kunu u vašega Boga, jer svoga nemaju.
Lažov se pravda vašom istinom, jer svoje nema.
Nepravednik se zaklanja pod vašu pravdu, jer svoje ne~ ma.
Očajnik se teši nadom, jer svoje nema.
Mudraci zemaljski obilaznim putem traže mudrost i vraćaju se vašoj mudrosti, jer drugo ne nalaze.
Slabići vas gone, jer se boje vaše snage, a sami je ne mogu da ponesu.
Strašljivci vam zavide na hrabrosti, jer njih nema šta da ohrabri.
Bogataši, gle, svi od vas prose, a niko vam ništa ne može dati. Bogataši ste, jer Boga imate. Bogati ste, jer ste Bogonosci.
Duša vaša je kolevka Boga Živoga. Srce vaše presto je Njegov. Um vaš gora Sinajska, gde On jedini skrižali i govori.
Putujte slobodno s Bogom u sebi; nećete izgubiti put, i nećete ostati bez konaka. Uđite s Njim slobodno na kapiju dana, i dan će biti vaš. Uđite s Njim slobodno na kapiju noći, i noć će stuknuti sa svojim strašilima, i pokazaće vam svoja čuda.
Ne prodajite svoje blago, jer ga svet ne može platiti.
Ne trampljavajte se sa vasionom, jer vasiona vam ne može dati ništa osim sebe. A ona je sva kao papir prema zlatu. Izgoreće i ona jednoga dana, i biće šaka pepela. Umreće? Ona je već mrtva, i nema je, bez vašega blaga duhovnoga.
Prostranstvo s kraja u kraj ne može smestiti vaše blago.
Vreme s kraja u kraj ne može izbrojati vaše blago.
Svet vas goni, jer vi imate mir, a on nema.
Svet vam zavidi, jer vi imate bogatstvo, a on je siromašan.
Svet vas se boji, jer vi imate moć, a on je nemoćan.
Svet vas mrzi, jer vi imate blaženstvo, a on je nesrećan.
Ne zlobite svetu, i ne dodajite ulja u oganj. Jer svet sav gori ognjem zlobe.
Osamljeni ste, velite? Zar su grobovi neko društvo? Jedan živ na groblju manje je osamljen nego celo groblje mrtvih.
Malo vas je, velite? Ali ste naoružani. Vaši protivnici su vezano roblje.
Svet je bezživotan bez vas. Vi ste kanali, kroz koje se doliva život svetu.
Svet je bezradostan bez vas. Kroz vas ulazi osmejak u robijašnicu.
Ne gojte vaše telo, jer gojenje je gnojenje. Ne trpajte blata na svoje kosti, jer će vam kosti otromiti, i duša se vaša stesniti.
Držite revnosno božanskog mladenca u sebi, i čuvajte se, da ga ne poplašite. Zaista plašljiv je kao tica, i ne nameće se. Od jedne ružne pomisli beži iz uma. Od jedne prljave želje beži iz srca.
Zapamtite: ako On napusti vas, svoju poslednju zemunicu, svet će biti ljuštura života, svlak što zmija ostavi u trnju.
 
LXXXVIII
 
Dižem ruke k Tebi, Pastiru moj, no ruke moje ne dosežu daleko.
Zalud se ovca u rupi propinje k vrhu; ako se pastir ne sagne k njoj, neće se spasti.
Blagodat Tvoja doseže dalje od sunčanih zraka. Dohvati se ruke moje, i izvedi me iz tamnice. Samo jedan zrak Tvoje blagodati – i diću se na krila orlovska.
Pod kamenom muči se travka da uzraste, pogrbljena od traženja svetlosti, bledolika bez svetlosti. Velika je radost meni smrtnom, kada dignem kamen i gledam travku, kako se uspravlja i zazeleni.
Nije li Tvoja radost još veća, Besmrtni, kada digneš kamen, navaljen od sveta na dušu moju, pogrbljenu i bledoliku?
Zaludu ja sabiram drva na gomilu, da ogrejem dušu moju, ako Ti ne pustiš nebesni oganj.
Zaludu ja trčim; ako sam pogrešio put, uzaludno je trčanje moje.
Sav trud moj, i znoj moj, žrtva je Tebi. Ako je Ti ne blagovoliš primiti, biću kao penjač uz planinu, zatrpan snegom na vrh planine.
Jer ne gledaš na množinu trudova nego na žudnju srca.
Za čim imaš da žudiš, srce moje? Kuda oko pogleda, vidi smrt. Čega god se ruka dohvati, oseća grob.
Što god obreteš, obreteš i strah, da to ne izgubiš. Što god zavoliš ispunjava te žalošću gubitnika.
Nemirne misli moje, gurate se po umu mome kao pijani po sajmu, i padate i umirete kao skakavci po drumu. Umreće sve ono, što vas je poslalo u mene, i nijedna od vas neće se spasti iz moga groba, osim one, što se vezala za Bezgrobnog, Neumirućeg.
Zaista, ušle ste u grob, ušavši u mene, i kao grobari spremate meni grob.
Ali kad zatrubi truba, mnogocevna i mnogoglasna truba, u duši mojoj, i objavi dolazak Sina Božjega! Tada će se sve smrtne žudnje srca moga, i sve smrtne misli moje, izdvojiti na levo, i očistiće polje srca i uma.
I Sin Božji ući će u svoje polje, i zaravnaće sve grobove, što ste mi spremali, kao krtičnjake. I umiće me i okupaće me Sin Božji, i namirisati mirom. Ne za smrt no za život.
Sam sam se zazidao, Gospode, od Tvoje blagodati. I ne smem da provirim van, jer si kao strašni vetar. Sazidao sam kućerke i kolibice u duši svojoj pa se bojim, da ih ne razoriš. A Ti razoravaš ne da bi me ostavio beskućna nego da bi me uveo u palatu, širu i zračniju od zvezdane vasione.
Odbaciše ljudi Tvoj krajeugolni kamen, jer im je suviše prevelik za njihove kućerke i kolibe. Odbaciše ga bezumni zidari, jer ne znadu, šta da počnu zidati na njemu. Ne mogu da se dosete zaboravni, da si Ti zidar, i da je sav posao njihov, da Tebi ne smetaju u radu.
Suviše je velik Tvoj krajeugolnik, i divovi se plaše, da mu se primaknu. Govore: ako počnemo na njemu, kad ćemo dovršiti?
Sirotani, kako ih smrt plaši od svakog dobrog početka!
Kako ih vreme primorava na jednodnevne građevine!
Pruži mi blagodat Tvoju, dužu od sunčanih zraka, Bogatašu moj, i ja ću se osmeliti da stanem kraj odbačenog kamena.
Gle, Ti si blagodat. Spusti se i digni me.
Odagnaj smrt i vreme od mene, i ja ću zidati s Tobom ono što zemaljski divovi ne smeju.
 
LXXXIX
 
Prorokova Sin Božji o hramu morejskom, – da li pogrešno prorokova? Ostade li kamen na kamenu, i ulaze li sad bogomoljci u nj? Da li pogrešno prorokova?
Sruči narod svu svoju dušu u zidine jednoga hrama, i ostade prazan i bez duše. Ko svu svoju dušu poveri kamenu na čuvanje, i sam na straži više nad njom, zaista će biti nestalan u svetu kao jasikova senka.
Sazidali smo Bogu hram, govore nestali, i platili svoj dug. Od sada smo samo dužnici sebi samima. Dali smo Bogu Božje, sad ćemo da dajemo sebi svoje.
Jadnici, šta će Bogu hram, ako vama ne treba? Šta će vaš hram Onome, kome nije suviše tesno ni u jednom zrnu peska niti suviše prostrano u zvezdanoj vasioni? Zar mogu beskućnici sazidati kuću Učitelju svih zidara?
Nauči Zidar pretke vaše, i vas same, da zidate hramove Njemu, jer su vama na potrebu a ne Njemu.
Zidajući Njemu, vi zidate Njime iz sebe. Jer ne može zemlja ništa učiniti za Njega bez Njega.
Zidajući najbolje Njemu vi pokazujete primer duši svojoj, šta ona treba u sebi da zida.
Zidajući Njemu bolje nego svome telu vi pokazujete primer duši, da i ona zida sebi tvrđe uzvišenije i svetlije obitalište nego što telu treba, i nego – telo.
Zidajući Njemu dokazujete, da duša vaša nije sve zaboravila, niti se pomirila s kolibama tela.
Skupe građevine zidate Njemu, da bi potsetili dušu, da je ona za carsku palatu namenjena, a ne za ilovačne čerge.
Ne zidate dom Njemu, no sliku duši svojoj, i knjigu, i sećanje duši svojoj.
Gospod je prepun milosti, i silazi u kamene hramove vaše, da se sretne s dušama vašim.
Ali, jadnici, šta će biti od hramova vaših, ako duša vaša ne sagleda i ne posluša primer? Ako kubeta hramova vaših budu za vazda viša od duša vaših? Ako širina hramova vaših bude za vazda šira od uskosti duša vaših? Šta će biti od hramova vaših?
Ako sveće u kamenim hramovima vašim budu za vazda svetlije od misli uma vašega? Ako izmirna i livan budu za vazda mirisniji od mirisa srca vašega? Šta će biti od hramova vaših?
Ako oltari vaši budu za vazda svetliji od svih svetinja duša vaših? Ako raskoš liturgija vaših bude za vazda veća od raskoši duša vaših? ako jeka molitava u hramovima vašim bude nalazila više odjeka u zidovima kamenim nego u dušama vašim? Šta će biti od hramova vaših?
Postaće mrtvi spomenici mrtvih duša. A kad postanu to, – kad prestanu biti primer zidarstva duševnog i postanu gordost – zaista ni kamen na kamenu neće ostati. A vi ćete, jadnici, lutati kao senke onih, koji su gradili znajući šta i zašto grade; i igraćete po svetu nestalni kao jasikova senka.
 
HS
 
Posrnuće mnogi u svetu i pašće zbog Sina Tvoga, Gospode duži od vremena i blagosloveniji od vremenih pokoljenja.
Knezovi narodni udružiće se s hajducima protiv Hrista Presvetoga, sveštenici s lažnim svedocima, i mudraci s bezumnima.
O kako je On veličanstven u svojoj osamljenosti i u čistoti svoga puta!
Zakonici, što su proveli vek u tumačenju zakona Božjega, ustali su sad svi složno ne da sude nego da ubiju čoveka.
Prvaci narodni, što niz nedra i na pojasima i na zaušnicama nose napisan zakon sa Sinaja, zaboravili su nekoliko hiljada godina svoga vežbanja u pravdi, i kao gladni vuci jurnuli su za Čovekom mira i dobra, da Ga rastrgnu.
Trgovci su zatvorili svoje dućane i potrgli svoje noževe, da ubijaju.
Starci, urešeni spolja mnogobrojnim spomenicima Božjih čuda na njihovom narodu, no bez ijedne unutra, izvlače se ispod svojih odžaka, da pomognu ubiti.
Mladići, koji se vesele, kad ih stariji ohrabre na zločin, izišli su s motkama i kamenjem, da izvrše ubistvo pre nego sednu za Pashu i počnu slaviti Boga.
Digle su se i žene na krv, i povele su decu svoju, da i deca pomognu u jednom narodnom delu.
Krvnici i nasilnici, koji se drugih dana sa strahom provlače kroz mrak i teskobu, sada su postali vođe vođama i knezovi knezovima.
Zločincima u tamnici došao je dan slobode, jer oni su postali potrebni narodu, da ga nauče svome poslu, da ga nauče kako se ubija čovek.
Svi posetioci, što su došli u grad za praznik, da se poklone Nebu i potraže Boga, okrenuli su leća hramu, i sa svojim domaćinima i konakdžijama pojurili su, da traže krv pravednikovu.
Sveštenici su zaboravili hram i nagnuli sa žrtvenim noževima, da narod spasavaju od Boga.
Hromi i kljasti pružaju svoje štake a slepi svoje slepačke čanke – svoje jedino oružje, da se pomogne ubiti iscelitelj.
Tako jedan narod grešnika ustaje jednodušno kao trava, da ubije Boga. I omače mu se nož, zamahnut protiv Boga, te udari sam sebe u srce.
Ne daj mi da padnem, Gospode premili!
Otvori mi oči duše, da vidim i naučim se od sudbe grešnika. Da ne pođe noga moja ni za kim, ko ide protiv Tebe.
Da kako ne dignem kamen na Tebe, i ne ubijem sebe za navek.
Ne daj mi da padnem, Gospode premili.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *