NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOLITVA (iz knjige „MOJ ŽIVOT U HRISTU“)

MOLITVA (iz knjige „MOJ ŽIVOT U HRISTU“)

Sveti Jovan Kronštatski
 
MOJ ŽIVOT U HRISTU
 

MOLITVA
 
Veruj i nadaj se, jer kao što je tebi lako da dišeš i živiš vazduhom, da jedeš ili piješ, još je lakše veri tvojoj da od Gospoda dobije sve duhovne darove. Molitva je disanje duše, molitva je duhovna hrana i piće.
 


 
Molitva je – voda živa, kojom duša gasi žeđ.
 


 
Molitva – to je sozercavanje u sebi, ljudima i prirodi dela premudrosti, dobrote i svemoći Božije; molitva je – postojano stanje blagodarnosti.
 


 
Molitva je – disanje duhovno; moleći se, mi dišemo Duhom Svetim: „Molite se Bogu Duhom Svetim“ (Jud. 1,20). Sve crkvene molitve su – dah Duha Svetoga, kao da su duhovni vazduh I, u isto vreme, svetlost, duhovni plamen, duhovna hrana i duhovna odeća.
 


 
„Molitva je uznošenje uma i srca ka Bogu“ (Mitropolit Filaret), sozercavanje Boga, odvažna beseda tvari sa Tvorcem, pobožno stajanje duše pred Njim, zaboravljanje svega što nas okružuje radi Njega, hrana duševna, vazduh, svetlost, životvorna toplota njena, očišćenje grehova – blagi jaram Hristov i lako breme Njegovo. Molitva je – neprestano osećanje sopstvene nemoći ili ništavnosti duševne, osvećenje duše, predukus budućeg blaženstva, blaženstvo angelsko, kiša nebeska koja osvežava, napaja i oplođuje zemlju duše, očišćenje i osveženje misaonog vazduha, ozarenost lica, radost duha, zlatna nit koja tvar povezuje sa Tvorcem, vedrina i srčanost u svim patnjama i iskušenjima života, svetiljka života, uspeh u delanju, ravnoangelsko dostojanstvo, utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva je – veza sa Angelima i svetima. Molitva je – popravljanje života, mati suza i skrušenosti srca; podsticaj na milosrdna dela; životna sigurnost; uništenje straha od smrti; zanemarivanje zemnih dragocenosti i želja za blagom nebeskim; očekivanje Onoga Koji će suditi celom svetu, sveopšteg vaskrsenja i života budućeg veka; nastojanje za izbavljenjem od večnih muka, neprestano traženje pomilovanja od Vladike; živa voda duše; molitva znači moći svojom ljubavlju primiti u srce sve ljude, silazak neba u dušu, smeštanje Presvete Trojice u srce, kao što je rečeno: „K Njemu ćemo doći i kod Njega ćemo se nastaniti“(Jn.14, 23).
 


 
Kada se moliš Gospodu, očima srca gledaj unutar sebe, gledaj dušu svoju; Gospod je tamo, u mislima tvojim i u ispravnim kretanjima srca tvoga, kao što je i izvan tebe i na svakom mestu. „Blizu ti je On – u ustima tvojim i u srcu tvom'“(Rim. 10,8), a ne samo na nebesima ili u ponorima.
 


 
Bog je istina; zato i molitva moja mora da bude istina, kao što to mora biti i moj život; Bog je Svetlost; i molitva se moja mora prinositi u svetlosti uma i srca; Bog je vatra, i molitva moja, kao i moj život, mora biti vatrena; Bog je slobodan : i moja molitva mora biti slobodno izlivanje srca. Koliko je bogatstvo ljudskog duha! Samo od srca pomisli na Boga, samo poželi usrdno sjedinjenje sa Bogom i On će istog časa biti sa tobom.
 


 
Prelepe naše molitve! Mi smo se navikli na njih, ali uobražavamo da ih slušamo prvi put i postavljamo se prema njima kao stranci.
 


 
Molitva neizostavno mora uvek biti iskrena i savršeno slobodna, nikako nametnuta, iznuđena običajem ili navikom, uopšte, ona mora biti slobodno i svesno izlivanje duše pred Bogom. „Pred Bogom izlivam dušu svoju“ (Molitva Ane, majke Samuilove).
 


 
Bog hoće da Mu se svakodnevno obraćamo molitvom zato da bi nas, podivljale od greha i čeda Svoja koja su se od Njega udaljila, privukao Sebi, ošistio nas i obgrlio Svojom ljubavlju. Tako i dobri roditelji postupaju sa svojom neposlušnom decom.
 


 
Tokom molitve je nužno svesno, promišljeno, krajnje smirenje. Ono je naročito potrebno pri čitanju molitve Gospodnje, „Oče naš“. Smirenje razara sve podvale đavolske. O, koliko je u nama skrivene gordosti! Mi kažemo : ja to znam, to mi nije potrebno; to nije za mene; to je suvišno; u tome nisam grešan. Koliko je tu svoga umovanja!
 


 
Bog brzo usliši molitvu kada se dvoje ili troje zajedno i od srca mole. To je iskustvo.
 


 
Ne obraćaj pažnju na pomračenja, plamen i teskobu đavolsku u vreme dok se moliš I srcem se čvrsto osloni na reči molitve, uz uvereNje da su u njima skrivene dragocenosti Duha Svetoga : istina, svetlost, životvorni plamen, oproštaj grehova, spokojstvo i radost srca, život i blaženstvo.
 


 
Ako se ne moliš, onda postupaš sasvim nerazumno i nerazborito; telo na sve načine potpomažeš, naslađuješ, snažiš, dok dušu zanemaruješ. Jer svaki je čovek dvojak, i sastoji se i od duše i od tela.
 


 
Iskreni hrišćani se neprestano mole, zato jer neprestano i grešimo; zahvalnost je neprestana, jer svakoga dana, svakoga časa, zadobijamo nove milosti Božije, a i starih je bezbrojno mnogo; slavoslovlje je neprestano, zato što stalno gledamo slavu dela Boga našega u nama i u čitavom svetu, a naročito slavu Njegove bezgranične ljubavi prema nama.
 


 
Naše srce svakodnevno umire duhovnom smrću. Topla suzna molitva je njegovo oživljavanje, početak njegovog disanja. Ako se svakodnevno ne molimo sa duhovnom toplinom, onda ćemo lako duhovno umreti
 


 
Kaže se : ako nemaš volje, onda se nemoj ni moliti; to je lukavo, telesno mudrovanje; ne samo da ćeš prestati da se moliš već ćeš i potpuno odustati od molitve, a telo upravo to i hoće. „Carstvo se nebesko na silu uzima“ (Mt. 11,12), i bez samoprisiljavanja na dobro, nećeš se spasiti.
 


 
Neka oni koji se mole veruju da će im sve što je korisno Vladika dati tamo i tada, gde i kada to nisu očekivali.
 


 
Pri molitvi uvek čvrsto veruj i zapamti da svaka tvoja misao i reč mogu postati dela, „jer u Boga je sve moguće što reče“ (Lk. 1,37). Čuvaj reč, dragocenu reč: „Za svaku praznu reč koju reknu ljudi će dati odgovor u dan strašnoga suda“ (Mt.12,36).
 


 
Neko se jednom u vreme molitve – dok je prazno nabrajao reči, pospan i bolestan i dušom i telom, razbudio postavivši u sebi pitanje : „S kim ti razgovaraš, dušo moja? „. Predstavivši zatim živo Gospoda pred sobom, počeo se moliti sa velikim umilenjem i suzama; njegova otupela pažnja se izoštrila, a um i srce prosvetlili i on je potpuno živnuo. Eto šta znači zamisliti Gospoda pred sobom i biti u Njegovom prisustvu. „Ako se ti, dušo moja, “ govorio je on dalje, „ne usuđuješ da besmisleno i nepromišljeno razgovaraš sa ljudima koji su viši od tebe iz straha da se ne uvrede, kako se onda usuđuješ da besmisleno i nepromišljeno razgovaraš sa Gospodom? “
 


 
Treba snažno osluškivati svoje srce, kako ne bi lagalo, kako bi svaka reč dolazila iz njegove dubine, kao što je i rečeno: „iz dubine vičem k Tebi, Gospode“ (Ps. 130,1), tj. treba se u najvećoj meri postarati za istinitost molitve, za iskrenost koja čini da usvojimo sve reči molitve koju su sastavili drugi, da bi se svaka reč te molitve smatrala istinitom.
 


 
Izbegavaj nepoverljivost, sumnjičavost i đavolsko sanjarenje u molitvi, kao i u svakoj drugoj oblasti života. Neka tvoje duševno oko bude iskreno, kako bi tvoja molitva, tvoja dela i čitav tvoj život bili sveti.
 


 
Dok se moliš Gospodu, Božijoj Majci ili svetima, uvek imaj na umu da Gospod daje po zaslugama srca: „Da ti da Gospod po srcu tvojemu“(Ps. 20,4); kakvo je srce takav je i dar; ako se moliš sa verom, iskreno i od sveg srca, nelicemerno, onda će ti se, prema veri tvojoj, po meri revnosti tvoga srca, dati dar od Gospoda. I suprotno – što je hladnije tvoje srce, što je malovernije i licemernije, to je beskorisnija molitva, a osim toga, ona još više gnevi Gospoda, Koji je Duh i za Sebe traži one koji Mu se klanjaju duhom i istinom.
 


 
Dok se moliš, u najvećoj meri se staraj da srcem osetiš istinu ili snagu molitvenih reči; hrani se njima kao netruležnom hranom, napajaj njima svoje srce, grej se njima kao blagodatnom vatrom.
 


 
Svaku reč molitve „Pomiluj me, Gospode“, Vladika sluša i ispunjava je (iskustvo), samo ako je izgovaramo od srca; tako je i sa rečima drugih molitava, pa čak i naše sopstvene iskrene molitve. Molite se jedino u bezazlenosti srca i bez ikakve sumnje.
 


 
Nemoj propustiti priliku da se pomoliš za bilo kog čoveka, na njegovu sopstvenu molbu ili molbu njegovih rođaka ili prijatelja. Gospod blagonaklono gleda na molitvu koju uznosimo s ljubavlju i na našu odvažnost pred Njim. Osim toga, molitva za druge od velike je koristi i onome ko se za njih moli : ona očisćuje srce, učvršćuje veru i nadu u Boga i rasplamsava ljubav prema Bogu i bližnjem.
 


 
Kada se budeš molio za dušu preminulog, primoraj sebe da se za nju moliš iz dubine duše, sećajući se da je to tvoja suštinska obaveza, a ne samo obaveza sveštenika. Zamisli koliko je preminulom potreban spokoj i koliko su mu potrebne molitve živih, budući da je i on deo jedinstvenog tela Crkve. Pred Vladikom mnogo znači molitva vere i ljubavi za preminulog.
 


 
Svakog dana se, ujutro i uveče, moli Gospodu za upokojenje preminulih praotaca, otaca i braće svoje, kako bi se uvek sećao smrti i kako u tebi ne bi ugasla nada u budući život posle smrti, da bi se tvoj duh smirivao svakodnevnom mišlju o tvom brzoprolaznom životu.
 


 
Kada prvi put, ili tek ponekad, čitamo neke molitve, čitamo ih, kao nešto novo, rado i osećajno; ali, kako ih sve češće ponavljamo, sve manje osećamo radost; one prestaju da nas interesuju i teško savlađujemo sebe da ih čitamo sa ranijm osećaNjem. Evo šta treba činiti protiv toga: moramo zamisliti da po prvi put čitamo one prekrasne molitve na koje smo se navikli i koje su nas tako snažno zanimale u prvo vreme; srcem proniknuti u svaku reč i duboko je poštovati. Ta pojava u našoj duši posledica je prvorodnog greha – posledica je naše prvobitne nepostojanosti u istini. I sve do sada, mi nismo u stanju da se nepokolebljivo učvrstimo u istini : tek što zastanemo, a već se ubrzo potom kolebamo u njoj. Tako se često dešava sa molitvom, tako se dešava i sa verom, i sa prijateljstvom prema ljudima, i sa ljubavlju prema Bogu i bližnjem, i sa vrlinom uopšte: svugde se pokazujemo nepostojanim u istini.
 


 
Moliš za druge život, veru i razum duhovni – da li se iskreno, a ne licemerno, da li se samo rečima moliš? Želiš li im takvo uzrastanje iz dubine duše? Da li i sam uzrastaš? Ne živiš li i sam u strastima? Znaj, da Vladika sve gleda Svojim, najsvetlijim očima; Njemu se treba moliti umešno, u bezazlenosti srca i duhom vatrenim.
 


 
To što se pri molitvi srcem ne oseća istinitost reči, potiče od bezverja srca i nedostatka osećanja sopstvene ogrehovljenosti, a to, sa svoje strane, potiče od prikrivenog osećaja gordosti. Po meri svojih osećanja na molitvi čovek će znati: da li je gord ili smiren; što je osećajnija, vatrenija molitva, tim je on smireniji; što je bezosećajnija, to je i on gordiji.
 


 
Kao što se u životu često dešava da čovek jedno ima u srcu, a drugo na usnama pa istovremeno pokazuje dva lica – tako se i na molitvi, pred licem Samoga Boga, koji vidi tajne srca, čovek često pokazuje kao dvoličan : jedno govori, a drugo ima u mislima i srcu. Još se češće dešava da, iako razume molitvu i misli na nju, srcem ne oseća ono što govori i, budući mrtav, samo baca reči u vazduh, zavaravajući se da takvom molitvom može ugoditi Bogu. Čudna, ogrehovljena dvoličnost! To je gorki plod i svedočanstvo našeg grehopada. Našem srcu postalo je uobičajeno da laže na molitvi, kao i u ophođenju sa ljudima. „Svaki je čovek laža“ (Ps. 116, 11). To je stub laži. Hrišćann treba da upotrebi sva sredstva kako bi svaku laž sa korenom isčupao iz srca i zasadio u njemu čistu istinu. Trebalo bi početi sa molitvom kao sa delom za koje nam je prevshodno nužna istina srca, po rečima Gospodnjim: „duhom i istinom treba se klanjati“. Naučimo li da tokom molitve govorimo istinu u srcu, ni u životu nećemo dozvoliti sebi da lažemo; istinita i iskrena molitva će, očistivši naše srce od laži, uspeti da ga od nje sačuva i u delima žitejskim. Kako naučiti da se tokom molitve govori istina u srcu? Svaka reč molitve mora se dovesti do srca, mora se položiti na srce, mora se srcem osetiti njena istinitost. Moramo biti svesni koliko nam je neophodno ono što od Boga tražimo u molitvi, kao i neophodnosti da mu se usrdno blagodari za Njegova velika i bezbrojna dobročinstva prema nama, neophodnosti najusrdnijeg slavoslovlja za Njegova velika i premudra dela u Njegovim stvorenjima.
 


 
Velik je naš nemar i velika je lenjost naša za molitvu: uvek smo skloni da se molimo – što često i činimo – sa teškom mukom i da što pre završimo, pa žurimo i letimo po površini, a da i ne pogledamo u dubinu srca. Zato je naša molitva kao vetar: zašumi, prohuji – i to je sve.
 


 
Ne pretvaraj se pred Gospodom „Koji ispituje srca i utrobe“, da On ne bi prezreo tvoju molitvu kao ništavnu i lažnu.
 


 
Dešava se, za vreme molitve, da se naše srce pred ljudima bogoborački zastidi molitvenih reči ili Samoga Gospoda Boga, pa tromo i neiskreno izgovara reči molitve. Treba uništiti taj bogoborački, čovekougodni, đavolski stid i strah i izgovarati molitvu iz duše i gromoglasno, u bezazlenosti srca, zamišljajući pred sobom jedinog Boga a sve ostalo smatrati nepostojećim. „Jer ko se postidi Mene i Mojih reči u rodu ovom preljubotvornom i grešnom, i Sin će se čovečiji postideti njega kad dođe u slavi Oca Svoga sa angelima svetima“ (Mk. 8,38).
 


 
Moleći se sa ljudima, mi kao da ponekad moramo svojom molitvom probiti najtvrđi zid – dušu čovečiju, skamenjenu žitejskim strastima – moramo proći pomračinu egipatsku, pomračinu strasti i pristrasnosti. Eto zbog čega je ponekad teško moliti se. Što su bezazleniji ljudi sa kojima se moliš, utoliko ti je lakše.
 


 
Sveti Božiji ljudi imali su „bistre oči srca“ (Ef. 1,18) i tim su očima jasno sozercavali potrebe naše grehom iskvarene prirode, jasno su videli za šta treba da se molimo, šta da tražimo, za šta da blagodarimo, kako da slavimo Gospoda i ostavili su nam najblistavije primere molitava svih vrsta. O, kako su dobre te molitve! Mi to ponekad ne osećamo i ne znamo njihovu vrednost, dok vrlo dobro znamo vrednost hrane, pića ili moderne odeće, dobro opremljenog stana, vrednost pozorišta, vrednost muzike, vrednost mirjanske književnosti, a posebno vrednost romana, tog krasnorečivog, besplodnog praznoslovlja, dok – avaj! Skupoceni biser molitve gazimo svojim nogama; i onda, kada sve mirjansko nalazi svoje utočište u našim srcima – molitva ne nalazi u njima ni najmanji kutak, za nju tamo nema mesta.
 


 
Hiljadama puta sam osetio u srcu da posle pričešćivanja Svetim Tajnama ili posle usrdne molitve, uobičajene ili molitve povodom nekog greha, strasti, patnje ili teskobe, Gospod, molitvama Vladičice – ili sama Vladičica po milosti Gospodnjoj – kao da mom duhu daruju drugačiju prirodu – čistu, dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, oblagodaćenu – umesto, nečiste, utučene, trome, malodušne, mračne, otupele, zle. Mnogo puta su se u meni desile velike, čudne promene, na moje sopstveno iznenađenje, a često i na iznenađenje drugih. Slava milosrđu Tvome, Gospode, koje si pokazao na meni grešniku!
 


 
Iako Bog zna naše potrebe, molitva je neophodna radi očišćenja i prosvetljenja naše duše. Dobro je stajati na suncu – jer je i toplo i svetlo, pa se tako i na molitvi pred Bogom – našim duhovnim Suncem – i grejemo i prosvetljujemo.
 


 
Svakodnevna topla molitva dovodi nas do najiskrenije i najčvršće uverenosti u besmrtnost naše duše i blaženstva tog neveštastvenog veka: jer sve naslade molitve čovek crpe iz Boga Duha; svu snagu on pozajmljuje od Njega, isto kao što je, po Njegovoj blagodati, pozajmljuje i od majke Božije, od Angela i svetih.
 


 
„I obazrevši se Isus pogleda na Petra… , a izašavši (Petar) plaka gorko“ (Lk. 22, 62). I sada, kada se Isus obazre na nas, mi gorko plačemo zbog svojih grehova. Da, naše suze na molitvi znače da se Gospod obazreo na nas sveoživljavajućim Svojim pogledom kojim ispituje srca i utrobe. Nigde ne vidiš izlaz iz svojih grehova i oni te muče: ponekad je zbog njih srce veoma tužno; ali Isus se obazre i poteknu potoci suza, a sa suzama nestaju i sva zla isprepletana u duši.
 


 
Volim da se molim u hramu Božijem, posebno u svetom oltaru, kod prestola ili kod žrtvenika Božijeg, jer se u hramu blagodaću Božijom čudesno menjam; u molitvi pokajanja i umilenja sa moje duše spada trnje, spadaju okovi strasti i osećam olakšanje; sva draž, sva zavodljivost strasti isčezava, i ja kao da umirem za svet, i svet, sa svojim dragocenostima, za mene; oživljavam u Bogu i za Boga, sav bivam prožet Njime i postajem jednodušan sa Njim; postajem kao dete koje se uteši na majčinom krilu; moje srce je tada puno nadnebesnog, slatkog mira i duša se ozaruje svetlošću nebeskom; sve vidiš svetlo, na sve gledaš ispravno, prema svemu osećaš prijateljstvo i ljubav. O, kako je blažena duša sa Bogom! Crkva je uistinu raj zemaljski.
 


 
Kada moliš Gospoda da prosvetli um tvoj i zagreje srce tvoje i kada te Gospod očigledno ne sluša, pa ostaješ u tami i hladnoći, ne budi malodušan, ne padaj u čamotinju, ne negoduj i nemoj roptati što Gospod na tebe ne obraća pažnju: Gospod ispituje tvoje trpljenje, tvoju veru i nadu, tvoju odanost Njemu, Svedržitelju. Zapamti, Njemu je lako da te ozari u jednom trenutku.
 


 
Dok god stojim na usrdnoj molitvi, dotle sam spokojan, toplo mi je, lako i svetlo na duši; to je otuda što smo tada sa Bogom i u Bogu; čim se udaljim od molitve, dolaze iskušenja i razne pometnje. O, preblaženo vreme molitve!
 


 
U čemu se sastoji velika ljubav Boga i svetih Njegovih prema nama nedostojnima? Između ostalog i u tome što nam Bog i sveti, po molitvi našoj, blagodatno daruju duhovna dobra za koja ih molimo, a često i veštastvena, ako su nam neophodna. Zato se uvek moli u uverenju da ćeš i dobiti ono za šta se moliš.
   
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Slava Gospodu za sve.

  2. Hvala ti Gospode što si mene grešnoj , sa suzama mojim pomogao da bolje vidim sebe iznunutra! Hvala Tebi Gospode!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *