NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOLITE SE NEPRESTANO!

MOLITE SE NEPRESTANO!

 

MOLITE SE NEPRESTANO!
Izbor iz dela

 

 
POUKA EPISKOPA IGNJATIJA O MOLITVI ISUSOVOJ ZA POČETNIKE
 
1 . Sv.Jovan Lestvičnik savetuje da se um zatvori u reči molitve, i koliko god puta da se on udaljuje iz tih reči, opet da se tamo upućuje. Kada um na taj način bude pažljiv, i srce će ga podržati umiljenjem, te će se molitva savršavati zajedno umom i srcem.
2. Reči molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“ nikako ne treba izgovarati žurno, nego čak otegnuto, kako bi um imao mogućnosti da se zatvori u reči.
3. Težeći i poučavajući opštežiteljne monahe koji su se bavili manastirskim poslušanjima, podstićući ih na usrdnost i brižljivost u molitvenom podvigu, sv.Lestvičnik govori: „Od monaha koji se bave poslušanjima Bog ne traži molitvu sasvim čistu od opuštanja. Ne očajavaj zato što te ometa rasejanost! Budi dobre volje i postojano prisiljavaj svoj um da se vrati u sebe. Potpuna sloboda od rasejanosti svojstvena je anđelima“.
4. Potčinjeni strastima! Molimo se Gospodu postojano, nedostupno, jer su svi bestrasni takvom molitvom prešli iz strasnog stanja u stanje bestrašća (sv.Lestvičnik).
5. Ako postojano budeš vežbao svoj um da se nikuda ne udaljava iz reči molitve, on će i u vreme tvoga obeda da bude uz tebe. Ako mu pak dopustiš da nesmetano bludi, on nikada neće biti sa tobom.
6. Mi, poput dece, pazeći i na kvalitet (nerasejanost) molitve, treba da se molimo što duže. Količina vodi do kvaliteta. Gospod daje čistu molitvu onome ko se moli usrdno, mnogo i postojano, pa makar se molio i sa mukom (Lestv.28).
7. Monasima početnicima potrebno je duže vreme da bi se naučili molitvi. Monah neće brzo da izađe na kraj sa svojim umom – neće ga lako naučiti da prebiva u rečima molitve kao da je zaključan ili zarobljen. Odvlačen strastima, utiscima, uspomenama, brigama, um početnika neprestano kida spasonosne uze, ostavlja tesni put (molitve) i polazi na široki. Uporedo sa slabljenjem strasti smanjuje se traćenje vremena.
8. Nebluđenje (sabranost), dostupno čoveku, daruje se u svoje vreme takvom podvižniku molitve, koji postojanošću i usrdnošću u podvigu dokaže iskrenost svoje želje da zadobije molitvu (Ep.Ignjatije Brjančaninov, Slovo o molitvi Isusovoj).
9. Cveštenomonah Dorotej, naš sunarodnik, veliki nastavnik umnog delanja, savetuje onome ko se obučava u molitvi Isusovoj da je isprva izgovara naglas. On kaže da naglas izgovarana molitva sama po sebi prelazi u umnu. Iz druge molitve (Isusove) izgovarane naglas proističe umna molitva, a iz umne se pojavljuje molitva srca. Molitvu Isusovu ne treba proiznositi glasno, nego tiho, tako da je čuješ samo ti.
10. Kada je uticaj rasejanosti, tuge, ununija i leljosti naročito jak, onda je veoma korisno obavljati Isusovu molitvu naglas: od glasne molitve Isusove duša se malo-pomalo budi iz teškog sna u koji je obično guraju tuga i uninije.
11. Prilikom pojačane navale pomisli i maštanja, telesnih želja i gneva, kada se od njihovog delovanja krv raspali i uzavri, kada srce ostane bez mira i tišine, veoma je korisno naglas savršavati molitvu Isusovu.
12. Onome ko počinje da uči Isusovu molitvu od velike je koristi svakodnevno kelijsko pravilo koje se sastoji iz određenog broja zemnih i pojasnih poklona, već prema snazi.
13. Sa poklonima ne treba žuriti, treba ih izvoditi sa osećanjem pokajanja. Prilikom svakog poklona izgovara se molitva: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“
14. Pravilo sa poklonima najbolje je obavljati pre spavanja: u to vreme pravilo se može vršiti duže i usredsređenije. No i ujutro, a i preko dana, korisno je, naročito za mlade, da vrše određeni broj poklona, od 12 do 20. Ovim poklonima, sa molitvom Isusovom, podupire se i jača molitveno raspoloženje i raspinjanje tela, i pojačava se usrdnost prema molitvenom podvigu.
15. „Za molitvu – rekao je prep. Meletije Ispovednik – nije potreban učitelj, nego brižljivost, revnost i posebna usrdnost: onda Bog postaje učitelj“.
16. (U molitvi) pristupimo (Gospodu) kao izgubljeni, kao oni koji zaista čeznu za spasenjem koje Bog daruje za istinsko pokajanje.
17. Prilikom bavljenja molitvom Isusovom početnici treba da se drže najpobožnije pažnje, um da zatvaraju u reči molitve, kako bi um mogao da se zatvori u njih – dišući tiho ali slobodno.
18. Evo ti (početniče) moj zavet: ne traži mesto srca! Ne traži da ti se detaljno objasni šta znači mesto srca; (kada dođe vreme) zadovoljavajuće objašnjenje dobićeš iz samog opita. Ako je Bogu ugodno da ti pruži to poznanje, On će ti ga, kada bude vreme, pružiti. Brižljivo se bavi isključivo pokajnom molitvom; trudi se da molitvom prineseš pokajanje.
 
***
 
1. Ako se monah u manastiru bude ponašao kao stranik, ne uspostavljajući poznanstva unutar ili izvan manastira, ne odlazeći po kelijama bratije i ne primajući bratiju u svoju keliju, ne donoseći u keliju ništa suvišno, ne ispunjavajući svoje želje, trudeći se oko manastirskih poslušanja savesno i sa smirenjem, pribegavajući često ispovedanju grehova, bespogovorno se povinjujući nastojatelju i ostalim manastirskim vlastima, onda će bez sumnje napredovati u molitvi Isusovoj, tj. dobiće dar da se sa pažnjom bavi njome i da uz nju proliva suze pokajanja.
2. Blaženi o.Serafim Sarovski je, poučen sopstvenim opitom, svedočio da je molitva Isusova bič protiv tela i telesnih pohota.
3. Znajući kakvo je eliko blago molitva, đavo se trudi da u vreme nje uznemiri podvižnika grehovnim sujetnim pomislima i maštanjima, kako bi ga odvratio od molitve ili kako bi molitvu učinio besplodnom.
4. Neki starac koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je drugog monaha, koji se također njome bavio: „Ko te je naučio molitvi“? Monah odgovori: „Demoni“! Starac se osmehnu i reče: „Kakvi su samo sablazan saopštio za one koji su neupućeni u stvar! Ipak, reci mi: kako su te to demoni naučili molitvi“? Monah reče: „Vodio sam tešku i dugotrajnu borbu protiv ljutih pomisli, maštanja i osećanja, od kojih nisam imao mira ni danju ni noću. Malaksao sam i strašno usahnuo od težine tog neprirodnog stanja. Pritisnut navalom duhova, pribegao sam molitvi Isusovoj. Borba je dostigla taj stepen da su prikaze na moje oči, u vazduhu, počinjale da mumlaju. Stalno sam imao osećaj kao da mi je grlo stegnuto konopcem. Potom sam, pod uticajem same borbe, počeo da osećam kako molitva dobija snagu i kako se nada obnavlja u mome srcu. Kada je borba napokon sasvim utihnula, iznenada se, sama od sebe, u mom srcu pojavila molitva“.
5. Treba da se molimo postojano, strpljivo i uporno. Onome ko se stalno i bez ljenosti moli svojom nesavršenom molitvom, onome ko ne napušta malodušno molitveni podvig onda kada mu se molitva dugo ne daje, Bog će, kada dođe vreme, dati blagodatnu, čistu molitvu.
6. Treba pomenuti i ono smireno mišljenje o sebi koje pravilna Isusova molitva daje onome ko je upražnjava. Blaženi otac Serafim Sarovski je dostigao veličanstven uspeh u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da živi u pustinji sa njim, s tim da o.Serafim pouči ovog monaha životu u pustinji onoliko koliko je i sam poznavao taj teški oblik monaškog života. Smireni o.Serafim, primivši monaha veoma srdačno, odgovorio je: „Ni ja sam ništa ne znam“! Pri tome, on je monahu ponovio Spasiteljeve reči o smirenju (Mt.11,29), i njihovo objašnjenje koje daje sv.Jovan Lestvičnik (Pouka 25), kroz delovanje molitve Isusove u srcu.
7. Podvig služenja Bogu, podvig molitve, treba da se savršava iz sve duše, postojano i neprestano. Ostavljanje molitvenog podviga ili pravljenje prekida tokom njega krajnje su opasni.

Jedan komentar

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    OBOŽAVAM VASU STRANICU I NEMOGU JE PRESTATI ČITATI
    TOLIKO JE BOGATA I MNOGO MI POMAŽE U MOM DUHOVNOM RASTU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *