МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
Надати се у Бога значи поверити Му свој живот, своју судбину, сву своју будућност и са увереношћу чекати испуњење Његових обећања. Нада произилази из вере, као биљка из семена, као поток из извора. Ми верујемо да је Господ добар и милосрдан, да нас љуби као Отац: према томе, Он нам жели свако добро и истинску срећу. Он је премудар и свезнајући: зато Он боље од нас самих зна шта је за нас потребно и корисно. Он је свемогућ: дакле, Он увек може да нам дарује оно што зажели, да испуни оно што је обећао, Он је свет и праведан: и зато су све речи Његове истина, обећања Његова су чврста. Највећи доказ љубави Бога према човеку видимо у томе што Он ради нас није поштедео Сина Свога јединородног, него Га је предао на страдања и смрт. Укрепивши душу своју мишљу о безграничној доброти, премудрости, свемоћи и светости Творца и Промислитеља нашег, можемо живети свој земаљски живот без страха и немира, као дете у мајчином наручју, као лађа са поузданим сидром. И зато, блажен је човјек који се узда у Господа и коме је Господ узданица (Јер. 17, 7; Уп. Пс. 2, 12 и Прич. 16, 20). Господ је Помоћник мој и Заступник мој. (Пс. 17, 3) Нећу се уплашити од мноштва народа (Пс. 3, 7)… Али и поред наде не смемо бити безбрижни и докони. Хришћанска нада је у својој суштини жива, делатна и непрестана тежња ка највишем Добру и Извору свих добара – Богу, незасита жеља да Му се приближимо и добијемо од Њега и у Њему Царство Небеско, припремљено пре постања света. Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже. Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем? (Пс. 41, 2-3)
* * *
Позвани смо у заједницу Херувима, Серафима, Престола, Господстава, Анђела и Арханђела уместо духова који су отпали, погордили се. Ти се погордише и рекоше у себи Богу: “како ћеш то надокнадити наше недостајање које је за Тебе неподношљиво и осетно, будући да си Премудар и да не подносиш никакав недостатак и дисхармонију у свету Своме?” А Господ је, као одговор и посрамљење ђавола, изволео да од праха земаљског створи човека и да бићима од земаљског праха надокнади недостајање анђелских светова, настао услед отпадања гордих духова; и то бесконачно посрамљење је бесконачно велика казна гордељивцима; управо зато они све силе паклене користе за погубљење људи. Ради већег показивања љубави Своје и ради већег посрамљења ђавола, Сам Господ се обукао у земљано тело човеково како би га истргнуо од власти ђаволове.
* * *
Када си веома млад, или живиш живот грешног света, тада и Христа Спаситеља, и непријатеља Божјег и човечјег, сатану свезлобног, знаш само по имену, и мислиш да је Христос далеко од тебе – на небу, а да ђаво негде постоји, само никако не близу, не крај тебе, и премда чујеш да је зао, ипак мислиш да се његова злоба тебе не дотиче; али када будеш у зрелим годинама и започнеш подвижнички живог, када будеш служио Богу чистом савешћу, тада ћеш искусити на срцу и благ јарам Спаситељев, и тежак несносан јарам сатане који нас беспоштедно угњетава.
* * *
Ђаво узима огромно учешће у греховима људи: зато се у молитвама пред исповест грешни људи са снисхођењем осуђују због грехова пред Господом као “прелашћени ђаволом”. Зато нека нико не сматра себе одбаченим, макар био и велики грешник: за твоје грехове велику кривицу сноси ђаво. Одмах се сети Исуса Христа и сместа од Њега затражи опроштај грехова својих. Он је Јагње Божије које узима на Се Гријехе свијета (Јн. 1, 29): Он и јесте Јагње Божије зато да би узимао на себе грехове наше и чистио нас од њих.
* * *
Између мене и Бога, између мене и ближњег често се испречује тамна, зла сила. Знам то из искуства, поуздано, логички.
* * *
Ђаво ништавним средствима постиже важне последице. Хришћанине, буди храбар и веруј свим срцем у Христа; сигуран си плен ђавола ако си расејан и лењ. Тај последњи све снаге користи за то да срцем не верујеш у Христа. А тешко теби кад изгубиш веру!
* * *
Чија се мудрост пројавила у устројству твога тела и непрестано га одржава у животу и деловању? Ко је одредио законе твоје мисли, те их се она до данас придржава код свих људи? Ко је написао на срцима свих људи закон савести, те она до данас код свих људи награђује добро, а зло кажњава? Боже свемогући, премудри и сведобри! Рука Твоја је непрестано на мени грешном, и нема часа у коме би ме доброта Твоја напуштала. Та даруј ми да свагда живом вером целивам десницу Твоју! Зашто да идем далеко да бих нашао трагове Твоје доброте, Твоје премудрости и Твоје свемоћи? Ах, ти су трагови тако јасно видљиви у мени. Ја сам чудо Божје доброте, премудрости и свемоћи. Ја сам цео свет у малом, моја душа је представница света невидљивог; моје тело представник света видљивог.
* * *
Настој да достигнеш детињу простоту у поступању са људима и у молитви Богу. Простота је највеће добро и вредност човека. Бог је савршено прост, зато што је савршено духован, савршено добар. Нека се ни твоја душа не двоји на добро и зло.
* * *
Љубав Божанског Спаситеља нашег Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светог према нама је тако велика, безмерна, да спрам ње постаје безначајна, или као да ишчезава свака нељубав, непријатељство, мржња људска према нама. Управо због те безмерне љубави Божје према нама и ништавности људског непријатељства, Спаситељ нам је свима заповедио да љубимо непријатеље своје, да благосиљамо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе и да се молимо за оне који нас вријеђају (Мт. 5, 44). Бог нас воли; зар је велика ствар што нам људи не желе добро? Шта нам они могу учинити кад нас је Бог тако заволео?
* * *
У храму Божјем добре, простодушне, верујуће душе су као у дому Оца небеског: ту се осећају тако слободно и лако, лако. Ту истински хришћани предокушавају будуће Царство које им је припремљено од постања свијета (Мт. 25, 34), будућу слободу од сваког греха и смрти, будући мир и блаженство. А када предокушавају? Кад се искрено душом обраћају Богу, усрдно се Богу моле, одлучно решавају да Богу посвете живот свој, и ван храма заиста чине врлинска дела.
* * *
Хришћанска нада је наша нада у живот у Христу. Ми смо били створени за живот, али смо отпали од живота и пали у смрт духовну и телесну, и да није Господа, вечно бисмо гинули, али никако не бисмо могли бити уништени. Бог је веран Сам Себи. Створивши богоподобне, вечне духове, Он је веран Својој вечности у њима, а уништити их значи одрећи се Своје вечности, а да прими у заједницу са Собом пале, грешне, неочишћене не може, иначе би морао да се одрекне Своје светости и Своје непромењивости. Управо зато нека је у векове векова препрослављена поуздана љубав према нама Бога Оца. Који ради искупљења и очишћења нас грешних од грехова није поштедео јединородног Сина Свога Који је Себе предао на смрт за нас, не само да би нас очистио од сваке нечистоте, него и да би нас осветио и ставио нас преда Се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна (Еф. 5, 27). Ја живим – и ви ћете живјети. (Јн. 14, 19) Ево у Коме је и ево на чему се заснива сва наша нада. Ја живим – говори Господ, и ви ћете живети, прећи ћете из смрти у живот. Све Јеванђеље потврђује нашу наду у живот. (Лазарево васкрсење, разговор са Мартом и Маријом, речи Спаситељеве поводом установљења причешћа – у Јеванђељу од Јована).
* * *
Исус Христос је васкрсао и изашао из гроба, не оштетивши печат врата која беху затворена. Тако се Он родио и од Пресвете Дјеве, не повредивши Њену девичанску утробу при Свом рођењу.[1]21 Тако Он улази у душе верујућих кроз тела њихова, пролазећи кроз њих невидљиво, увек слободно. Тако Он улази у домове свих, и никакви зидови и засуни не могу задржати Њега Безграничног, ничим ограничаваног.
* * *
У будућем веку блаженство наше ће порасти због дивљења што видимо свете и прекрасне Анђеле Господње, њихове безбројне миријаде, њихове складне чинове, њихов хијерархијски поредак, због дивљења што видимо све свете, добре, простосрдачне људе Божје из свих векова: пророке, апостоле и све друге, а пре свега – због сазрцавања Бога у светлости неприступној, од сопственог унутарњег просветљења и блаженства најсавршенијег, непомраченог никаквим грехом, никаквим страхом, никаквом бригом и тугом.
* * *
Хришћанска нада је наша нада у сједињење са Богом у будућем веку. У нашем садашњем хришћанском стању све одговара и управљено је ка том сједињењу, и вештаствена добра, и духовна: благодат Божја у Цркви, Богослужење, Свете Тајне, савест, унутарње Божје испитивање и очишћење, молитве, плодови молитава, туге које очишћују срце, болести (узеће крст свој Мт. 16, 24: Мк. 8, 34). За небеско сједињење припрема садашње сједињење усрдном молитвом, Светом Тајном Причешћа: у то уверава залог Духа Светога у срцима хришћана. Управо из тог разлога свако друго сједињење срца, осим са Богом и не ради Бога, строго нам је забрањено. Управо из тог разлога се морамо чувати телесних похота (1. Пт. 2, 11), сваког греха.
* * *
Поштујући Анђеле, ми се навикавамо на оно за живот животворно убеђење да постоји други свет разумних бића, потпуно чистих, простих, бестелесних, и да је, према томе, постојање душе наше после смрти ствар не само могућа, него и стварна, постојећа. А поштујући свете, опет се навикавамо на мисао да за нас постоји живот после смрти; да се врлина и светост после смрти награђују – значи, ако и ми будемо живели врлински, такође ћемо бити награђени; да се зло кажњава, као што је то показано у јеванђељској причи о богаташу и Лазару – значи, и ми ћемо бити кажњени за зло које овде учинимо. Уопште, поштовање Анђела и светих није никакво многобоштво, потпуно је у нашој природи и води ка суштинској душевној користи.
* * *
И сам разум захтева да у делу промишљања Божјег о људима постоје посредници између људи и Бога из света духовног (будући да су људи на средини између света духовног и материјалног), који нас и руководе ка горњем Царству, наиме: Анђели. У Господа је у свим делима изванредна постепеност и поредак; код Њега свуда виши руководе нижима: ето неопходности Анђела-чувара за хришћане искупљене крвљу Господа. Сем тога, сами Анђели су пуни љубави према нама и радују се обраћењу ма и једног грешника; а љубав је делатна и управо тој њиховој племенитој и корисној делатности Господ је и дао сву слободу, као што видимо из речи Божје. Анђели чувари су људима неопходни због подмуклости злих духова према људима: људи их сами не виде. Људи су крајње немоћни за духовни живот. Сем благодати Божје, потребно је још и лице испуњено том благодаћу, мудро, крепко по природи својој: а такви су Анђели. Сем тога, након одласка из живота треба да постоје сведоци дела људских против демона.
* * *
Из сопственог искуства живе, срдачне молитве можемо знати да су свети примљени у најприснију заједницу са Богом. А из сопственог искуства знамо и то да се у општењу са Богом молитвом вере наш ум необично просветљује и добија најшире размере деловања: тада он види оно што у свом уобичајеном стању не види. Из тога следи да свети, будући у заједници са Богом, притом чисти, ослобођени од тела, имају најсветлији, далековиди ум, и да наше искрене молитве чују, и ако су Богу угодне и за нас корисне, неизоставно их испуњавају.
* * *
Присуство Анђела чувара уз сваког истинског хришћанина неопходно је зато што су тела хришћана, по сведочанству речи Божје, храмови Духа Светога, а сами хришћани су удови тела Христовог, освећени Његовим крсним страдањима и смрћу, запечаћени Његовим Светим Тајнама у којима нам се предаје благодат Духа Светога; а особито зато што се причешћујемо самим телом и крвљу Христовим у Светој Тајни Причешћа. Вредност човека-хришћанина, као уда тела Христовог и храма Духа Светога неизоставно захтева да се уз њега налази Анђео чувар, као старији сабрат наш и пријатељ који нас руководи ка свима заједничком Владики у Царство светлости и блаженства. Ако бива радост на небу пред Анђелима Божијим због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10), онда по томе треба судити какво снажно учешће у нашем спасењу узимају Анђели Божји.
* * *
Опомињи се да нам је током молитве Господ потпуно близак, као наш Прволик, и да на сваку реч нашу, на сваки покрет срца одговара.
* * *
Поклањајући се иконама, у њима, као прво, поштујем Бога Који је беспочетно родио Сина – Икону Своју живу која је бесконачној мисли Бога Оца дала вештаствено постојање, створивши светове и сва створења која беху у мисли Божјој, и човека, створеног по образу и по подобију Божјем; друго, поштујем икону Бога оваплоћеног; треће, поштујем сам себе, своју икону бесмртног богоподобног човека, позваног да Буде причасник божанске природе, једно са Господом, храм Духа Светога. Још сам нехотице подстакнут да поштујем иконе и зато што видим силу Божју која се кроз њих пројављује, спасоносну за верне и кажњавајућу за неверне, као што видим и осећам ту исту силу у лику крста Господњег који се због своје чудотворне силе назива животворним. Због свега тога иконе за мене замењују сама лица чија имена носе. Ликови светих на нашим иконама представљају нам блискост по духу светих Божјих који су у Богу сви живи и у Светом Духу су нам увек близу због наше искрене вере и молитве њима. Јер шта може бити далеко за Духа Божјег Који је свуда присутан и све испуњава и све духове прожима умне (разумом обдарене), чисте, све танане (Прем. 7, 23)? Бива радост пред Анђелима Божијим због једног грјешника који се каје. (Лк. 15, 7; 10) Значи, нису само Богу, него су и Анђелима откривена расположења наше душе. Стојим пред Тобом, и пред страшним и светим Анђелима Твојим, приносим моја зла и безакона дела, објављујући их и изобличавајући.[2]22
* * *
Ви који се молите, мало ли вам је што задајете труда људима, него и задајете и Богу мојему?[3]23 Зар вам је мало што видите немоћ у људима; него хоћете да видите немоћ и у Самом Богу и тајно помишљате да Бог неће испунити вашу молбу? Нека је за људе много тога тешко, веома много тога немогуће, али како сматрате да је ишта тешко за Бога? Има ли за Њега ишта тешко и немогуће? За Њега је све могуће и лако. Све је могуће Богу. (Мк. 10, 27) Дакле, молећи се будите чврсто уверени да је Господу све лако, Он све може за трен да учини. Своју сопствену немоћ да нешто учините, да у нечему помогнете себи или ближњем, не приписујте Богу. За вас, као слаба, ништавна створења, готово све је тешко: сами сте то на себи и на другима искусили хиљаду пута; али мало ли вам је што задајете (приписујете) труда људима, него га задајете и Богу – Господу Који је све створио мишљу и речју? Њему, памтите, ништа није тешко: све смело тражите; за све се надајте да ћете добити. Све што узиштете у молитви вјерујући, добићете. (Мт. 21, 22)
* * *
Свети Анђели и остале небеске Силе преизобилно су испуњени целосним, светим животом, ненарушивим миром, неуништивом бодрошћу, вечном храброшћу и снагом, неизрецивом лепотом, светлошћу, високим умом, најчистијом љубављу према Богу и људима, пријатељством међу собом, озарењем и просвећењем. Такви су и наши свети Анђели чувари. Чудесна је природа анђелска! Али хришћани који се удостоје да достигну будући век и васкрсење из мртвих, биће као Анђели, по речи Самога Господа. И усрдно ћемо стремити ка том веку који нема краја, непоколебивом, спокојном.
* * *
Хришћанине, ти ћеш се придружити Анђелима, Арханђелима, свим небеским Силама: подражавај Анђелима, презири земаљско, заволи небеско, вечно, духовно, избегавај пристрашћа овога живота, не робуј стомаку, демону среброљубља, буди незлобив, кротак, тих као анђео, чист као анђео, прост, свет као он.
* * *
У човеку гледај божанско начело – душу која је по образу и подобију Божјем, и ради тог начела увек поштуј и воли човека чиста срца, нелицемерно.
* * *
Оваплоћење речи је најобичнија ствар. Ми говоримо разговетним гласовима: шта је то ако не оваплоћење речи? Пишемо речи на хартији: шта је то ако не оваплоћење речи?
* * *
Шта је вера? Увереност у духовну истину, у Онога Који јесте или у Бога, у постојање света духовног са његовим својствима, као што смо уверени у постојање света вештаственог и његових одлика. Бити уверен у стварност духовног Свеначела и света духовног са свим његовим својствима и одликама, као што смо уверени у постојање света вештаственог са његовим предметима и својствима њиховим – значи веровати. На пример, ја сам несумњиво уверен да је Бог вечан, сведобар, премудар и свемогућ, и нећу помислити да Он није вечан, да није сведобар, да није премудар, да није свемогућ; то значи да верујем чврсто и несумњиво; верујем да ће Бог, као Доброта, дати све што год од Њега затражиш, и нећу сумњати у то: значи, ја верујем.
* * *
Име Божје је Сам Бог. Зато се каже: не узимај узалуд имена Господа Бога својега (2. Мој. 20, 7; уп. 5. Мој. 5, 11). Или – заштитиће те Име Бога Јаковљевог (Пс. 19, 2); или: изведи из тамнице душу моју, да се исповедам Имену Твоме (Пс. 141, 8). Будући да је Господ најпростије Суштаство, најпростији Дух, Он је у једној речи, у једној мисли – сав свецело и у исто време свуда – у свој твари. Зато призови само име Господње: и призваћеш Господа – Спаситеља верујућих, и спашћеш се. Спашће се сваки који призове име Господње. (Дап. 2,21) Призови Ме име Моје у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме. (Пс. 49, 15)
* * *
Сав човек који се састоји од душе и тела назива се једном речју, на пример Јован, како би се означило то да је човек приведен у биће Речју Господњом, која је проста. Име означава и то да је наша душа такође просто биће. Иза једног имена скрива се такво богатство и дубина духа човечјег, такво мноштво дељивих делова вештаства. То је уистину образ и подобије Божје и уједно мали свет.
* * *
У имену човековом је душа човекова, на пример у имену “Иван” је душа Иванова. Тако, на тај позив душа моја препознаје себе у том имену и одазива се на њега. Дакле, у имену Исус Христос је сав Христос, душа и тело Његово, сједињени са Божанством.
* * *
Бог је Дух бесконачни. У чему се састоји та бесконачност? У бесконачности постојања, живота и премудрости, доброте и љубави, свемоћи, праведности и светости, у Његовој свудаприсутности у свој мисленој, духовној и бесловесној твари, као и у вештаственој. Свуда и у свему је Бог Који је изнад свега, Кога не може држати никаква твар, и ниједна мисао, ма како брза и смела била, не може Га претећи, увек кружећи само у Њему.
* * *
Јевреји су јели месо жртвених животиња; то је била праобраз наше духовне хране; ми сада не једемо тела жртвених животиња, него само пречисто тело и крв Господа по свој земљи. Стога ко се често причешћује Светим Тајнама тела и крви Христове, тај не треба да једе месо животиња. Шта ће ми тело животиње када једем пречисто Тело и пречисту Крв те животворне Тајне Бога мог? Зар ми је мало од њих живота, мира, радости, крепости душевне и телесне? Зар се не могу задовољити биљном или рибном храном која је за мене далеко лакша?
* * *
Шта има необично у томе што ти Господ за храну и пиће нуди тело и крв Своју? Онај Који ти је за храну дао тело животиња које је створио, Тај ти је, напослетку, дао за храну и пиће и Самога Себе; Онај Који те је хранио мајчиним млеком, Тај се, напослетку, Сам прихватио да те храни Својим телом и крвљу како би, као што си са мајчиним млеком усисао у себе извесна својства мајке, дух њен, тако и са телом и крвљу Христа Спаситеља усисао у себе Његов дух и живот. Или, као што те је раније у детињству хранила мајка, те си живео од ње, од њеног млека, тако се сада, одраставши и поставши греховни човек, храниш крвљу свога Животодавца, да би био жив и да би узрастао духовно у човека Божјег, светог; укратко: да би сада, као што си онда био мајчин син, био чедо Божје, одгојено, отхрањено Његовим телом и крвљу, а особито Духом Његовим – јер тело и крв Његови дух су и живот су (Јн. 6, 63), и постао наследник Царства Небеског, ради кога си и створен, ради кога и живиш.
* * *
Децо, памтите да вас Исус Христос толико воли да вас сваке године неколико пута сазива на своју божанску и животворну трпезу на којој вам даје за храну Своје божанско, пречисто Тело, а за пиће – Своју божанску, пречисту, животворну Крв – како бисте били живи не само овде, привремено, него и на небу, вечно, без краја, и веома, веома благодарите Свом Творцу и Спаситељу за такву безмерну љубав Његову према вама, и вашим родитељима, и вашој браћи и сестрама, и према свим људима.
* * *
Хришћанска нада је наша нада у Христа и у вечно блаженство које нам је Христос обећао. Он је крај жеље наше: Он ће спасти народ Свој од гријеха њихових (Мт. 1, 21). “Радо бих у рај, али ми греси не дају”, говоре многи хришћани који немају представу о хришћанској нади, као да је грех неки неразрушив зид. Не: ја ћу рећи да је управо њега Спаситељ наш Исус Христос крстом и смрћу разрушио и отворио рај Божји онима који се кају. На томе ћемо задржати нашу пажњу да бисмо се поучили како нам се ваља уздати у Христа, јер није свака нада хришћанска истинита, спасоносна. Показаћемо својства хришћанске наде: темељност, чврстину и пуноћу њену, и она обележја по којима се може познати има ли у нама хришћанске наде; показаћемо да хришћанска нада живи од молитве као од ваздуха, да се одржава и укрепљује животворним Тајнама, читањем и слушањем речи Божје и дела Светих Отаца, сопственим добрим делима свакога. Овде ћемо открити да, будући да је хришћанин слободно и разумно биће, створено по образу и подобију Божјем, али притом пало (својом вољом) или удаљено од Бога безакоњима, то мора сам, вером, надом и љубављу да се приближава свом Прволику. Посаветоваћемо сваком хришћанину да брижљиво размотри: шта у њему представља богоподобног и бесмртног човека у правом смислу речи, замолићемо га да обрати пажњу на своје срце, да ослушкује његове потребе које се веома често откривају пред свешћу човековом и да их без одлагања задовољава. Наше срце тражи веру у Бога и сједињење са Њим у Коме налази мир и блаженство, али се оно и прелашћује, због деловања мрачног духа и због урођене покварености свим земаљским добрима која не чине његов мир, живот и блаженство, него само жалост и тугу. Сједињење тог срца вером и надом са Христом – ето последње наше жеље у беседама са вама о нади; прекидање ваше наде у земаљска добра – у људе, у почасти, у богатство, у задовољства чулности, ето наше једине жеље. Ми се давимо у греховима и често падамо духом, очајавамо, гинемо од њиховог мноштва; да управимо погледе свих на Наду нашу – Христа Спаситеља – у свим греховима, у свим тугама, у свим несталностима живота, среће и несреће, да покажемо да је Он Бог оних који се кају и Спас оних који греше – ето наше жеље. Да покажемо да је у Христу наш живот, наше блаженство, наша светлост, наше богатство, храна, пиће, све и сав живот, да научимо све да стреме ка Њему као крају свих наших жеља, ето шта желимо више од свега. Исус је увек живи Извор. Желео бих да вас доведем до тога да свако од вас од срца Исуса назива својим Исусом, својим Спаситељем. Не дао Бог да морамо узвикивати: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? (Јн. 12, 38. /Иса. 53, 1/).
* * *
Господ је Истина: све што је Он рекао је чиста истина и не допушта ни трунку сумње. Дакле, постоји нада да ће Бог опет доћи да суди живима и мртвима, да ће бити живот будућега века, блаженство праведних и мука грешних.
* * *
Хришћанска нада се овако може окарактерисати: моли се и надај, подвизавај се и надај; борите се да уђете на уска врата (Лк. 13, 24). У молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем (Кол. 4, 2)
* * *
Ко прилази Светој Чаши са каквом страшћу у срцу, тај је Јуда и прилази да лажно целива Сина човечјег.
* * *
Молитва се нада да ће све добити. Трисјајна Љубави, помилуј ме!
* * *
Не знам како разборит човек може да се колеба у погледу какве богооткривене истине коју је открио Исус Христос, коју су посведочили апостоли, која је доказана крвљу безбројног сабора мученика, коју су проповедали архијереји, преподобни и сви свети, која је животворна за срце. Међутим, има несрећника који се колебају, који се заиста колебају, потресани каквим као камен тешким, унутарњим наговорима који уједају као гуја отровница, убијају као ђаво, завођени неким непознатим, невидљивим преластитељем, убицом беспоштедним. Са чим је то у вези? Зашто сам тада тако туп, глуп, наказан и поврх свега тога мрачан и потиштен? О, ја знам зашто. По плодовима њиховим познајте их. (Уп. Мт. 7, 16) По таквим страшним последицама у души мојој закључујем о узроку, по траговима убиства проналазим убицу. То чини непријатељ мој – ђаво. Убица! Управо он убија душу моју сумњом и безверјем, мучи ме. Али и ја сам неразуман кад дозвољавам себи да се покоравам наговорима лажљивца, убице, противника Бога и људи. Када приметиш у себи какво мисаоно противљење Богу, сумњу у тројичност Лица Божанства и Њихових односа. и слично, веруј да је у теби непријатељ Божји и људски. Ти одавно верујеш у Свету једносуштну, животворну и нераздељиву Тројицу, одавно се користиш Њеним Милостима, Њеним животом, Њеним миром и свим добрима, и бори се за Њу до смрти против заједничког непријатеља.
* * *
Вера успокојава и причињава задовољство, безверје онеспокојава и рањава.
Када се молите, све чините разумно. Када доливате уље у кандило, замишљајте како Животодавац свакога дана и сата, свакога трена вашег живота одржава ваш живот Духом Својим, и као да свакодневно преко сна у телесном, а преко молитве и речи Божје у духовном погледу, улива у вас јелеј живота помоћу кога гори ваша душа и тело. Када палите свећу пред иконом, сетите се да је живот ваш као горећа свећа: догореће и угасиће се; или да је неки терају да гори брже него што треба, страстима, незаситошћу, вином и другим задовољствима..
* * *
Будући да је наш први учитељ молитве Црква коју је Сам Дух Свети научио да се тако дивно моли, будући да ми сами не знамо шта ћемо се молити као што треба (Рим. 8, 26), обавеза сваког хришћанина је да зна језик мајке своје – Цркве. Срамно је не знати га довољно; срамно нарочито за оне који, премда су научили толике стране језике, нису зажелели и не желе да уче језик Мајке спаситељке. Уопште, сви треба да разумеју и уче језик словенски.
* * *
Средства која учвршћују хришћанску наду су: молитва, нарочито често, искрено исповедање грехова својих, често читање речи Божје, а особито често причешћивање Светим животворним Тајнама тела и крви Христове.
* * *
Наши руководитељи у нади хришћанској су: Сам Господ, Његова Пречиста Мајка, сви свети, пророци, апостоли, мученици, архијереји, преподобни – сви су они похитали ка Богу са надом у спасење и нико се није постидео, сви су се спасли. Нада не постиђује (Рим. 5, 5), говори Свето Писмо, и није постидела.
* * *
Израз хришћанске наде у погледу земаљског живота је опроштај грехова у којима живимо целога живота: ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца… а Он је жртва помирења за гријехе наше (1. Јн. 2, 1-2). У погледу будућег живота: видјећемо Га као што јесте (1. Јн. 3, 2) … Засјаће се као сунце (Мт. 13, 43)… Гдје сам Ја, ондје ће и слуга Мој бити… Идем да вам припремим мјесто (Јн. 12, 26; 14, 2)… Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело (Фил. 3, 20-21)…
* * *
Још о нади: ево, срцу прилазе страсти: снажна је бујица њихова, тешко је уздржати се, не подлећи им; али имај наду у Христа и победићеш их. Говори: нападају ме страдања, Владико, али ме Ти сам заштити и спаси, Спаситељу мој. Од младости моје куша ме ђаво, распаљује ме страстима, а ја, уздајући се на Тебе, Господе, победићу га. (Први антифони 4. и 8. гласа).
* * *
Невоље хришћана настају отуд што немају хришћанску наду. Ево, у човека је тескоба греховна на срцу, туга, чама грешна; ако у његовом срцу нема хришћанске наде, шта он онда чини? Прибегава свакојаким вештачким средствима како би прогнао тескобу и чаму, прибегава разонодама, а не Христу Чији је јарам благ срцу нашем и бреме лако (Мт. 11, 30), не молитви, не кајању због грехова, не речи Божјој, која је корисна за учење, за карање, за утеху (2. Тим. 3. 16; уп. Рим. 15. 4). Обично тако бива. Отуда су световним људима неопходна позоришта и мноштво других забава. Такви чак дижу руку на себе. Утврђивању наде у срцу онога ко се моли много доприносе искуства добијања траженог. А та искуства човек који пази на себе лако ће приметити.
* * *
Онај ко се моли треба да се нада да ће умолити Господа за све грехове: сав дуг твој опростио сам ти, јер си Ме молио (Мт. 18, 32): нема греха који побеђује човекољубље Твоје.[4]24 Крв Сина Божјег, очишћава нас од свакога гријеха (1. Јн. 1, 7). (Марија Египћанка). Ако неко сагријеши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. (1. Јн. 2, 1)
* * *
Нада претпоставља очекивање неког добра које немамо. Надајући се ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем. (Рим. 8, 25) Али како је наше највеће добро безгрешност, а ми то добро немамо и свакодневно страдамо због грехова који нас могу вечно погубити, то нада хришћанска треба да буде управљена ка Христу као Избавитељу од грехова и Спаситељу нашем.
* * *
Као што све што је неопходно за физички живот добијамо из земље, ваздуха, ватре и воде, тако и све што је неопходно за духовни живот – све светле, добре и спасоносне мисли и расположења срца добијамо од Бога, иако то не примећујемо због невидљивости мисли и покрета срца. Дух дише гдје хоће, и глас Његов чујеш. (Јн. 3, 8) Нисмо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога. (2. Кор. 3, 5)
* * *
Када примаш животворне Тајне, замисли чврсто да је у виду хлеба и вина Сам Христос; начини на њима мислени натпис: Исус Христос, и са тим мисленим натписом (а чувствени постоји) спроведи умно до дубине срца, и тамо мислено смести животворног Госта. Ако тако, са таквом вером примиш Свете Тајне, видећеш шта ће оне у теби изазвати: најдубљи мир душевних сила, све ће ти бити необично лако. Према вери нашој Господ нам чини добро; према спремности срца Тело и Крв бивају животворни угаљ у срцу верујућег. Црква је небо; олтар је престо живота са кога силази Бог како би хранио и оживљавао оне који верују у Свете пречисте Тајне. Чудесна су дјела твоја, Господе (Отк. 15, 3) Ти нас унапред припремаш за сазрцавање престола и Онога Који на њему седи, гледањем земаљског престола у цркви и сазрцавањем очима вере Онога Који на њему седи.
* * *
Када будеш од Бога тражио духовне дарове, на пример премудрости, вере, наде и љубави, кротости и смирења, сети се тада да си лик и подобије Божје, да је твоја душа својеврстан одраз Божанства, и да је све богатство душе садржано у Богу, као у ризници (Ризнице добара) из које можемо да црпимо свако духовно добро молитвом вере и трпљењем и очишћењем себе од сваке нечистоте. Говори Господу: мој ограничени дух је потекао од Твог безграничног свесавршеног Духа; ево оскудевам, Владико мој, у премудрости и разуму, или у вери, нади и љубави, кротости и смирењу; погледај на жељу срца мога и даруј ми Твоју премудрост, веру непостидну, наду поуздану, љубав нелицемерну (8. молитва јереја на јутрењу).
* * *
Покоравање Цркви чеда њених треба да отпочиње потпуним поверењем у њене молитве, Свете Тајне и обреде, и да се свршава испуњавањем на делу свега што нам она заповеда.
* * *
Очима срца јасно видиш како те Господ увек држи у Својој потчињености законима савести.
* * *
Они који иду на Богослужење пошто поједу, добровољно на себе мећу непотребан и штетан терет и унапред гуше срце своје за молитву, заграђујући приступ њему светих помисли и светих осећања. Треба се изузетно чувати узимања хране пред Богослужење. Треба памтити да Царство Божије није јело ни пиће (Рим. 14, 17), то јест, Бог не може царовати у оном срцу које је оптерећено преједањем и пићем.
* * *
Господ је тако близу свакога, особито онога ко свето живи, хришћанина, да је срце његово и тело храм Духа Светога. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа Који је у вама? (1. Кор. 6, 19) Каква погодност за молитву на сваком месту! Близу ти је ријеч молитве, или Бог Коме се молиш, у устима твојима и у срцу твоме (Рим. 10, 8).
* * *
Грех затвара очи срца: лопов мисли да Бог не види; блудник, одајући се разврату, мисли да га Бог не види: среброљубац, прождрљивац, пијаница мисле да се сакривају са својим пристрашћима. Али Бог види и суди. Го сам, те се сакрих. (1. Мој. 3, 10) Тако говори својим делима сваки грешник који се скрива од свудаприсутног Бога.
* * *
Као очигледан доказ тога да Господ све види и даје увек са нама служе Његове божанске и животворне Тајне: ту нам Он даје да Га опипамо, да метнемо руке срца нашег у ребра Његова и да метнемо прсте наше у ране Његове од клинова (Уп. Јн. 20, 25).
* * *
Колико год пута да сам се молио са вером, Бог ме је увек слушао и испуњавао молитве моје.
* * *
Ми углавном живимо у сумњама, у маловерју, безверју, имајући очи и не видећи, уши имајући и не чујући, окамењено срце имајући (Уп. Мк. 8, 17-18). Треба се чувати огрубелости срца.
* * *
Човек, икона Божја – жива је икона живога Бога; у души човека, особито верујућег и врлинског, одражава се сијање Божанства, Његовог савршенства. Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш. (1. Пт. 1, 16. /3. Мој. 19,2/)
* * *
Душа првог човека је од Бога, од Њега су и све душе потоњих људи; све су душе дисање Његовог божанског Духа, све оне треба да буду чеда Његова, све без изузетка. Као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, мољаше се Спаситељ Оцу небеском, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Ето како је високо порекло и назначење наше! Преко Исуса Христа ми треба да будемо једно са Богом, и где је Он, тамо треба да смо и ми: Гдје сам Ја, ондје ће и слуга Мој бити (Јн. 12, 26). Будући да су душе наше од Бога, Он нам је, свакако, увек близу, као што су родитељи близу своје деце. Као што родитељи познају своју децу, тако тим пре Господ познаје људе, чеда Своја благодатна у Христу. Познајем Своје. (Јн. 10, 14)
* * *
У уобичајеним људским знањима – једном си стекао добро знање о каквом предмету, и често га целога живота знаш добро, непомућено (јасно). А у вери није тако; једном си познао, осетио, опипао, мислиш: увек ће тако јасан, опипљив, вољен бити предмет вере за душу моју; али не: хиљаду пута ће се помрачивати за тебе, удаљавати од тебе и као да ће ишчезавати за тебе, и према ономе што си некоћ волео, чиме си живео и дисао, понекад ћеш осећати потпуну равнодушност; и понекад треба уздисајима и сузама да чистиш себи пут како би га видео, разумео и срцем обухватио. То је због греха.
* * *
Реч у нашим устима је већ стваралачка, будући да образује разговетне гласове; са речју излази живи дух човеков који се не одваја од мисли и речи. Видите, реч је, по природи својој, чак и у нама творачка. Па зашто смо маловерни и неповерљиви према стваралачкој снази речи, на пример, у молитви, да ће нам она – то словесно служење – неизоставно низвести милост Владике? Тако реч непрестано твори себи тело: разговетни гласови и писмена, или књиге наше, нису ли тело у које се заодева реч? А ми смо на то тако навикли да нам се чини како то уопште не заслужује нарочиту пажњу. Није само природа Божанства, него је, по дару Његовом, и природа створених живих бића – стваралачка под Божјим руководством: рађајте се и множите се (1. Мој. 1, 28). Душе живих бића (паук, пчела, црв), уз руковођење Божје, чине да се тела њихова множе. Тако се људи силом која им је од Бога дата до данас рађају и множе на земљи; тако људи и животиње стварају себи све што је неопходно за живот, особито човек – то најстваралачкије биће које задивљује својим бесконачним стваралаштвом у свим врстама уметности. Будући да је Слово Творац свудаприсутни, то се и Његове творевине свуда, премда не у бескрај, распростиру, и свуда Он ствара, и ако је потребно, мења.
* * *
Бог је тако просто Суштаство, да брже од муње, брже од мисли, неприметно посећује нашу душу. Зато Господ и казује: Царство Божије не долази на видљив начин: јер Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 20-21). У вама је, то јест, не може се одредити чак ни тренутак доласка Царства Божјег у нашу душу: одбацио си грех од срца, и оно је у срцу, и нећеш приметити како и када; моменат потпуног одбацивања греха од срца је тренутак потпуног Божјег зацарења у нама: јер како се очишћујемо од грехова, тако се у нама зацарује Бог; а животворне Тајне, по вери, за трен очишћују, освећују и благоукрашавају дом душе. Тако и ђаво и духови злобе, као проста бића, премда ни најмање нису савршени у својој простоти и премда су јако ограничени, делују на душу брзо, за трен, као брза муња, као брза мисао. Довољно је тренутно осећање привезаности за земаљско, или тренутно пристајање срца на грех, или тренутна сумња у истину – и он је продро у срце; управо он за трен изазива какву било страст у срцу, и потом, према томе колико са њом саосећамо, овладава нама и вуче нас камо жели, као сужње везаних руку и ногу. А ако му се противимо, он се онда труди да снажним помрачењем ума и срца уништи наше напоре ка искреној вери и благочастивим помислима и осећањима. Да би га победио и прогнао од себе из срца, треба да побудиш у срцу потпуну веру у Господа Исуса Христа и да памтиш да у теби делује непријатељ, да су твоје мисли или расположења срца и воље греховни, богопротивни. Затим одлучно одбаци те мисли свим срцем, тргни се, тако рећи, срцем из све снаге из греховних уза, као Самсон, обавијен тетивама, и покидаћеш паклене свезе као конац, силом Исуса Христа и благодаћу Светога Духа.
* * *
На молитви треба да памтимо да смо један другом удови и да треба да се молимо за све, као што и молитва Оче наш показује. Пример за то су апостоли и сви свети. Ако то будеш памтио и молио се за друге, онда ће се и Анђели свети молити за нас, као удови једног царства Христовог, једне Цркве, једног тела. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. (Мт. 7, 2)
* * *
Господ је живот мој, дисање, снага моја, светлост моја, мир, радовање, храна и пиће моје; шта ћу принети таквом Доброчинитељу, или чиме ћу Му узвратити? Узвратићу, уз Његово садејство, послушношћу вољи Његовој, испуњавањем заповести Његових. Ако Ме љубите, Сам Он казује, заповијести Моје држите (Јн. 14, 15). Постараћу се да Му угодим искањем Царства Божјег и правде Његове, и сматрањем за ништа добара земаљских у поређењу са небеским; нећу се прилепљивати срцем ни за шта земаљско. О, Господе, Ти ми Сам даруј снагу да то испуним. Укрепи ме Сам десницом Твојом: Снаго моја, не остављај ме! Даруј ми да се уздам само у Тебе, мог Хранитеља, у Тебе Који ме никада ниси остављао.
* * *
Живот је сила животворна. Зато је Бог – први изворни живот – бесконачна Сила Која сваког оживотворује; зато се и Анђели називају такође силама небеским, људска душа је такође сила. Анђели и људи су силе које оживотворује први Живот, које носи, руководи и поткрепљује прва Сила у умном и слободном служењу првом Животу. Смрт је сила која усмрћује. Прва таква сила у царству живог Бога Који је све створио ради живота појавила се у лицу ђавола, и од њега је прешла на људе и на остала створења земаљска, јер сама твар се покори робовању пропадљивости због човека који је покори (Рим. 8, 20), који се потчини првој усмрћујућој сили – ђаволу. Будући да је ђаво умна сила, он силом пакленог ума делује на наш ум који је првобитно покварио својим дахом, и раздваја нас од Живота Бога сумњом, неповерљивошћу према Богу – Сили свемоћној и непромењивој у својим својствима; од Бога – Љубави раздваја духом непријатељства, злобе, зависти; од Бога – Духа раздваја снажном привезаношћу нашег срца за добра земаљска. Ми примећујемо да у греховним, неприродним привезаностима нашег срца делује сила која усмрћује нашу душу, као и у злоби, сумњи и у свим греховима, у чамотињи, очају и противљењу Божјим заповестима. Господ Бог је такође сила у нашој души, пре свега љубави: љубав је јака као смрт (Песма над песмама 8, 6), сила свих врлина која савлађује све препреке које души супротстављају силе пакла.
* * *
Молитви, пред иконама или без њих, увек треба приступати са потпуном надом у добијање траженог, на пример, избављења од туге, душевног бола и грехова, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се добијању траженог или сумњати у то да Господ, Пресвета Богородица, анђели и свети чују молитву било би крајње безумље и слепило.
* * *
Ако би вас ко упитао зашто се молите неживим иконама, каква вам је од њих корист, реците да од икона наших добијамо неупоредиво више користи него од најбољег и најдобротворнијег човека; реците да од икона увек долази благодатна сила и помоћ душама вашим која вас избавља од грехова, туге и болести, а особито од икона Спаса и Богомајке; да један искрен поглед на њих са вером да су живе и да су близу нас, спасава од тешких туга, страсти и мракова душевних, да ако је додир хаљине Спаситељеве и марама апостола болесне чинило здравима, онда тим пре иконе Спаситеља и Богомајке имају моћ да исцељују верујуће од сваке туге, по вери у Господа и Богомајку.
* * *
Моја душа може да замисли милионе ликова, на пример, једне те исте Божје Мајке, а рука моја може вешто да нацрта колико хоће Њених ликова и сви они ће бити поштовања достојни ликови Њени, као и Она Сама. Тако Је Јединица пресуштаствена и животворна смислила и Својим творачким Словом створила, а Духом Светим осветила безбројно мноштво умних икона Својих – сила небеских; исто тако је Отац смислио, а Син, Сам жива икона Оца, створио, осветивши Духом Светим чувствено-разумну икону Своју – човека и од њега једног, на наше непрестано чуђење, до данас чини такве иконе: и све су живе, прекрасне, богоподобне, трајне, вечне. Тако и ја, ма колико икона да насликам, све оне су за мене иконе праве, достојне поштовања, којима ћу се без сумње из поштовања поклањати, само да одговарају правим, живим, светим сликама (иконама) Божјим. Зашто да немамо исто толико ликова, на пример, Спаса Христа, колико и појединачних лица хришћанских? Сваки лик Спаса је најдостојнији поштовања лик Његов који сија у души сваког истинског хришћанина.
* * *
Диван је и Богу мио обичај хришћана да имају икону Спасову и да се пред њом моле. То је вапијућа потреба наше душе. Сам Господ са Њему својственом љубављу жели да се уобличи у нама, као што казује апостол: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19); или да се Христос вјером усели у срца ваша (Еф. 3,17); али како ћу замислити Христа у срцу ако Га претходно себи не прикажем чулно и не представим Га пред својим очима? И ево имамо иконе Спаситеља, Божје Мајке и друге. Љубав хришћана према њима која жели да вазда у мислима и у срцу носи иконе њихове, сама природа наша чувствено-духовна, побудила је неопходност да се оне приказују иконописом, да се стављају на најпочасније место у кући као у срца наша или у домове душе наше, да им се даје најпочасније место и да се поштују поклоњењем најпре срдачним, а потом и телесним. И како је сагласно са намером Божјом наше поштовање икона! Небо нам одговара кроз иконе, као некоћ Господ са очистилишта у јеврејској скинији; мноштво њих сија чудима.
* * *
Ево стојим на вратима и куцам. (Отк. 3, 20). То значи да Господ непрестано стоји на вратима нашег срца, затвореног или затвараног за Њега гресима или разним пристрашћима. Ево стојим. Ви се молите, а Он крај самог срца вашег стоји и чује сваки ваш срдачни покрет и осећање.
* * *
Господе, даруј ми срце просто, незлобиво, искрено, верујуће, љубеће, штедро, достојно сместиште Тебе Сведоброг!
* * *
Када говоримо са каквим човеком, уверени смо да нас он чује и поред растојања које нас дели, понекад веома великог; уверени смо зато што од њега добијамо одговарајуће одговоре, и зато што речи наше у његовом срцу изазивају исте представе и расположења какви су у нама. Или говоримо на многобројном скупу и уверени смо да нас цео скуп истовремено чује и да речи наше, ако иду из срца, падају такође на срца слушалаца и у њима изазивају добре мисли и расположења душе. Тако, беседећи у молитви с Богом или са светима, треба без имало сумње да будемо уверени да се наше речи, од срца изговаране, чују (не говорим о Богу Који је свуда и зна све, па и само срце наше), не само онако као што живи људи чују наше речи, него и далеко лакше, због простоте света духовног, и да се одговори на наше молитве дају такође са већом лакоћом и да су мудрији и кориснији од одговора земаљских лица на наше молбе, због те исте простоте и богопросвећености небеских житеља. Ово треба сматрати истином којој није потребан доказ, најобичнијом ствари. Као што је у првом случају свако из искуства уверен да други чују његове речи, тако је и овде.
* * *
Бог и свети нас на молитви чују исто као што једни друге чују људи који међусобно разговарају, или као што људи који стоје у храму чују проповедника, или војници глас војсковође чују чак неупоредиво боље и потпуније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо шта му је у срцу и у мислима, па се дешава да неко говори једно, а у срцу има потпуно друго. А Бог и свети за разлику од нас виде шта нам је у мислима и у срцу – Бог Сам Својим свезнањем, а свети благодаћу Светога Духа у Коме вечно пребивају. Они виде да ли речи наше одговарају срцу, и ако потпуно одговарају срцу, а срце је, са своје стране, верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрђем (јер Ти усрдно прибегавамо) и жељом да добије тражено, онда они љубављу одговарају на нашу молитву и подају жељено. Бог и свети желе да их на молитви замишљамо као живе, нама присутне, да их гледамо очима срца. Жив је Бог; Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
* * *
Свугде на земљи видиш премудрог Уметника – Духа који се весели пуноћом радости у створењима и пројављује бесконачну премудрост Своју у делима руку Својих. Посвуда видиш животворног Духа као уметника, или као грнчара који обликује разноврсне неживе и живе сасуде, Нарочито Га видиш у светим људима, као величанственим, прекрасним храмовима Његовим. Али у људима неверним и безаконим видиш готово на сваком кораку и дела злог духа све страсти, озлојеђености, непријатељства, противљења.
* * *
Бог је битије и живот свега што постоји. Зато се Он и зове Онај Који јесте, као једино постојање, прво нестворено постојање, или као Глава, од Које потиче свако битије. Зато апостол о Њему казује: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 28). Ми живимо Богом, крећемо се Његовом снагом, постојимо Његовом вољом, заповешћу и свемоћу.
* * *
Не разумеш на који начин се Господ усељава у животворне Тајне. То је тајна; тајна, као што је тајна на који начин је усељен у твоје тело дух бесмртни који оживљава, благоукрашава и укрепљује тело. Господ је просто Суштаство, потпуно различито од материје, просто, као што је проста мисао, или тренутни покрет срца или духа нашег; то је тајна као што је тајна на који начин се Он усељава у твоје срце сав, без посредства било какве материје, једном живом мишљу о Њему, живом вером у Њега, или послушношћу речи Његовој. Због најсавршеније простоте Своје, Он се неминовно свуда сав налази – Који је свуда и све испуњава: не испуњам ли Ја небо и земљу? (Јер. 23, 24) И не може се делити, иако раздељује Себе свима и предаје Се свима истински и стварно у различитим даровима, Сам будући Један и Недељив, непрестано стварајући бесконачно и разноврсно мноштво створења, будући сав присутан у сваком створењу, и у последњој и од свих мањој клици.
* * *
Сав ваздух је проходан за сунчеву светлост, прозрачан, и сав он се, тако рећи, сједињује са светлошћу, иако она, због тананости своје, увек може да га напусти. Изворска вода, кристал и стакло такође се прожимају и сједињују са светлошћу. Мноштво тела која могу да одражавају и преламају светлосне зраке, обасјана су или сјаје сунчевом светлошћу или светлошћу ватре и примају у себе њену топлоту. У одећи украшеној златом или сребром, свака шљокица понаособ блиста сунчевом светлошћу. Тако су род човечји изабрани, или душе праведних проходни за умну Светлост – Бога и сијају Његовом светлошћу, сједињујући се са Њим. Тако је и свака честица животворних Тајни, постајући тело и крв Самога Владике, сва светлост, сијање, топлота, живог; ниједна најнеприметнија честица не остаје непретворена у светлост и живот Божанства.
* * *
Обрати пажњу на то како је Господ увек са тобом на сваком месту, у лику и подобију Своме који постоји у теби: ти мислиш Оцем, говориш Логосом, делаш у Духу Светоме. Што су ваздух и светлост за тело, то је мисао или Бог Отац за душу; што је храна за тело, то је Логос за душу; што је дисање и топлота, то је Дух Свети.
* * *
Јесте ли виђали како се пчеле држе пчеле царице (матице), или мрави мрава цара? Тако умна и словесна бића треба да се држе Бога. Или знате ли да се мање планете држе веће и око ње окрећу? Тако умна и словесна бића треба да се држе Бога, Владара све васељене. Породица је мали пример безбројне породице сила које се окрећу око Бога и у Богу. Држава, или цареви и поданици њихови су велики примери окретања небеских сила око Сведржитеља, Цара славе.
* * *
Као што у разговору са људима као посредник између наше речи и речи другог служи ваздух, који се налази свуда и све испуњава, те путем ваздуха речи допиру до слуха другог, док би без ваздуха било немогуће говорити и чути: тако је у духовном погледу, у општењу са бестелесним бићима, посредник Дух Свети Који је свуда и све испуњава. Не разумемо сасвим како посредством ваздуха други чују наше речи, понекад на великом растојању, али знамо да чују; такође не разумемо како у Духу Светоме свети Анђели и људи чују вапаје срца нашег, а знамо да чују. Као што се тамо по одговорима уверавамо да други чују наше речи, тако се и овде уверавамо по одговорима. Тамо телесним очима видимо лице са којим говоримо, овде очима срдачним: пред оком је икона, пред срдачним оком лице невидљиво или дух невидљиви. За телесна бића постоји растојање, за Духа Светог њега нема.
* * *
Анђела Божјег замишљај у облику људске душе, то јест, Анђео је као твоја душа. Зато се Анђели и јављају у људском облику, то јест, зато што имају природу сличну души човечјој само безгрешну, свету и вишу.
* * *
Како Бог брзо чује молитву двоје или троје који се заједно моле од срца! Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима (Мт. 18, 20), говори Сам Господ.
* * *
Господ наш Исус Христос намерава да изагна из срдаца наших лаж (обману), гордост и злобу ђаволску, и да уместо тога усади Своју истину и љубав, кротост и смирење.
* * *
Ако бисмо на свакој црти (линији) простора сликали лик Господњи, не бисмо тад учинили ништа чега већ нема, зато што се Господ заиста сав налази на сваком и најмањем и највећем простору; ако бисмо свуда провиђали Господа, а боље од тога не бисмо могли пожелети, не бисмо поступали никако другачије, до само по правди: јер Бог је увек са наше десне стране, ма где да смо.
* * *
Дух Свети се назива Утјешитељем (Јн. 14, 26) по суштини Својој која је мир, радост и блаженство бесконачно, и по дејству Своме на душе верујућих које Он теши, као мати, у њиховим врлинама, у њиховим патњама, тугама и болестима, у њиховим подвизима за веру: још се Утешитељем назива ради супротности злом духу чамотиње који често удара на душе наше. Свака појава има узрок. Тако се, учинивши какво добро дело, радујете, налазите утеху у души својој. Зашто? Зато што је у вама Дух – Утешитељ, Који је свуда и све испуњава, Ризница добара, Који вас теши. Напротив, учинивши што лоше, или чак ништа лоше не учинивши, осећате понекад у души убиствену чамотињу. Зашто? Зато што сте допустили да вама овлада зли дух чаме. На пример, почињете да се молите, и вама овладава чамотиња, док је пре молитве није било; или – ево, прихватате се читања какве књиге духовне садржине, на пример, Светог Писма: и вама такође овладава чамотиња, лењост, сумња, маловерје и неверје. Зашто? Зато што вас искушавају, чине вам лукавства зли дуси чамотиње, сумње и неверја. У цркви сте на Богослужењу: и досадно вам је, тешко, осећате лењост – обузела вас је чамотиња. Опет зашто? Зато што вам лукавства чине зли дуси чамотиње и лењости. Или се прихватате духовног рада, на пример, састављања проповеди: и у вашем срцу, у вашем уму је мрак, хладноћа, а у целом телу раслабљеност. Зашто? Зато што у вама лукавства чине невидљиви непријатељи. То је лако доказати: само немој све то чинити, и биће тако лако и пријатно, биће такво пространство у души и срцу – ко зна одакле. Зато је Дух Свети потпуно неопходан свима нама у свим добрим делима нашим: Он је наша снага, крепост, светлост, мир, утеха.
* * *
Очигледан доказ свудаприсутности и промишљања Божјег представља растиње. Где га све нема на кугли земаљској? Оно покрива равнице, успиње се на неприступачне врлети каменитих планина, ниче у пустињама, укорењује се у водама и посред вода – на пустим острвима. И ко га то узгаја и украшава прекрасном разноврсношћу облика и цветова? Господ Бог: Бог тако одијева. Али ако Бог травчицу тако брижно одева, хоће ли оставити, ма и за трен, хоће ли заборавити Бог човека? Па када траву у пољу која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; колико ће више вас, маловјерни? (Мт. 6, 30; уп. Лк. 12, 28) Ако Бог свакога трена оживљава травчицу и не лишава је Свог живота, хоће ли онда престати да оживљава мене? Не, ако Он травчицу одева и оживљава, онда Он у мени живи непрестано, као у храму, ако Га добровољно не удаљавам својим греховима. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16) Узгред обрати пажњу на оно о храму: апостол хришћанина назива храмом зато што Дух Божји обитава у њему; значи, у хришћанским храмовима непрестано обитава Бог. Светост храма. Страхопоштовање према њему. Осетно дејство Бога Који у храму пребива на срца људи који Му се на молитви обраћају.
* * *
Призваће Ме, и услишаћу га. (Пс. 90, 15) О, речи, преиспуњених љубављу! О, речи које ономе ко се моли уливају најживљу наду!
* * *
Још ниси научио да волиш ближње. На ненаклоњеност људи према теби одговараш својом ненаклоњеношћу. Чини супротно: на ненаклоњеност других према теби одговарај искреном благонаклоношћу и љубављу; што више нељубави видиш према себи, то више воли. Нељубав је болест, а болесног треба више жалити, већу бригу, већу љубав му пружати, управо зато што је болестан. Зар не знаш да непријатељ бестелесни свима чини лукавства, свакога заражава отровом мржње? Ни ти ниси изузет од тог лукавства. И не служи му, духу непријатељства, него са свим усрђем служи Богу љубави. Памти да је Бог-Слово умро за браћу своју.
* * *
Као што реке теку у море, тако душе људи теку к Богу.
* * *
Духовни и телесни живот се разилазе, не слажу се; зато се понекад по телу осећаш предивно, а по духу, по срцу – не. Почни да се молиш и видећеш да је огрубело срце, утио си, удебљао и засалио и заборавио си Бога (5. Мој. 32, 15; 18), и тешко ти је да се молиш, иако си и здрав и снажан: престанеш ли да се молиш, опет ће ти лако бити; али то је греховна лакоћа.
* * *
Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. (Мт. 6, 21) Знај о чему мисле они који се моле у храму. Чему си срцем предан, о томе и мислиш.
* * *
Ако срце буде сумњало у Духа Животворног, онда у нама неће бити живот, већ туга и тескоба, и заслужено: зато што је живот од Духа Животворног. Туга због сумње је сигуран знак да је то мудровање лаж и да од ђавола убице потиче.
* * *
До сада сам живео Богом (мислио, осећао, хранио се). И убудуће ћу Њиме живети. Сваку узнемирујућу бригу остављам и ослањам се на наду моју, на дисање моје на Христа.
* * *
У Христа како треба верује онај ко себи не дозвољава да и за трен посумња у истинитост онога што је Он рекао у светом Јеванђељу Своме – чему учи од чиста ума невеста Његова – Црква. У вери треба стицати такву чврстину срца да се оно, због наше слободне воље, нимало, ни за трен не би колебало раздељујући се само у себи, нагињући на супротну страну, како хришћанин не би био морски вал што га ветар подиже и потом опет витла (Уп. Јак. 1, 6). Вера наша у Христа – да и амин – у Њему постаде да (2. Кор. 1, 19-20).
* * *
Памти да ћемо се, искрено и чврсто верујући у Христа, спасти за живот вечни. Памти како света Црква никога од својих верних следбеника није погубила, него је све спасла благодаћу Божјом. Дела Спаситеља и Цркве ради верујућих говоре сама за себе. Дела сумње и безверја у души човековој која убијају његову душу и тело, такође говоре сама за себе.
* * *
Будући да је Дух Божји страшна сила, страх и мука за демоне, демони се свим својим пакленим лукавствима противе Духу Божјем и хуле на Њега. Будући да је Дух Божји дух који спасава, дух сједињења, љубави и мира, то се они на све начине противе сједињењу, љубави и спасењу људи. Због њих је дошло до поделе цркава на Источну и Западну, обратите пажњу: управо због догмата о Светом Духу је дошло до поделе; баш због њих је дошло до даљег разједињавања римског Запада – лутеранство, калвинизам и англиканство; због њих је настао раскол у нашој православној Цркви. (Узгред буди речено: зар због расколника не чинити неопходне, благотворне промене у Цркви? Треба их чинити: иначе ће нас исмејати демони; зар ћемо допустити да нас савлада њихова злоба? Да тога не буде. Дакле, треба преводити Библију на руски језик. Колико милиона људи се лишава њеног богатства зато што је она на неразумљивом словенском језику![5]25 Демони се још на све начине упињу да ишчупају и ишчупали су из срдаца хришћана веру у Јеванђеље и у Цркву Христову, што је такође хула на Духа Светога; свим силама настоје да погрузе хришћане у дела телесна и у нечистоте телесне како у људима не би пребивао Дух Божји, као у препотопским људима; и не видимо ли да су се људи одали среброљубљу, преједању, пијанству, разврату у огромним размерама? Какво је то кварење у нас? О, биће нам тешко, и то можда веома брзо… Духови злобе нападају Духа Божјег још и у мислима и срцима појединаца; веру у Њега поколебавају; тешко нама: да не похулимо на Духа Светог Божјег животворног, Духа љубави неизрециве, Који се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26); да знамо да смо све време живота нашега дужни да Му се поклањамо и славимо Га, као што се поклањамо Оцу и Сину, као што славимо Оца и Сина – нераздељивом и једнаком чашћу. Да поштујемо васељенски символ вере – то спасоносно руководство у вери за верујуће свих времена и места. Да не вређамо ни једном мишљу сумње Духа Божјег Који у нама живи и оживотворава нас – та штедра љубав Божја која нас бесконачно љуби, као Отац и Син.
* * *
Једним смо Духом напојени. (1. Кор. 12, 13) Видиш, Дух Божји нас као вода или ваздух окружује са свих страна – Дух Господњи испунио је васељену (Прем. 1, 7). Вера нам се даје Духом Божјим: другоме вјера истим Духом (1. Кор. 12, 9), говори апостол; љубав се Божија излила у срца наша Духом Светим (Рим. 5, 5), говори тај исти апостол.
* * *
Како је добро побеђивати страсти! После победе осећаш такву лакоћу на срцу, мир и величину духа!
* * *
Није ли душа претежнија од хране? (Мт. 6, 25) Ах, бесконачно је, неизмерно је претежнија. У души сија икона Бога невидљивог, Творца свега. Не само штогод вештаствено, него ни душу своју, живот свој не треба да жалим ради користи брата, вештаствене или телесне, а нарочито духовне. Служећи са љубављу на корист брата, служим Самоме Богу. О, срцем осећам узвишену, велику истину: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25, 40). Зашто је тако? Као прво, зато што је сваки човек икона Божја, а друго, зато што је Исус Христос Бог и уједно човек, и Глава тела – Цркве Своје, тако да ми чинимо удове Његове, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 5, 30), то јест, ми смо удови Христови.
* * *
Не веруј телу своме које ти прети неиздржљивошћу током молитве: лаже. Чим почнеш да се молиш, видећеш да ће тело постати твој покорни слуга. Молитва ће и њега оживети. Увек памти да је тело лажљиво.
* * *
Онај ко верује у Спаситеља и храни се Његовим телом и крвљу има у себи живот вечни: и ето зашто сваки грех проузрокује снажан бол и немир у срцу; а они који немају у себи живот вечни, пију безакоње као воду и не осећају бол, јер у срцу њиховом нема живота вечнога.
НАПОМЕНЕ:
- Пасхални канон, 6. песма, тропар; превод оца Јустина Поповића
- 4. молитва пред Свето Причешће; превод оца Јустина Поповића
- Иса. 7,13; наш превод; у преводу Ђ. Даничића: мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу мојему? На црквенословенском: једа мало јест вам труд дајати человеком и како дајете Господеви труд? – Прим. прев.
- 4. молитва пред Свето Причешће; превод оца Јустина Поповића
- Писано у време када Свјатјејши синод још није био издао руски превод Светог Писма.
Tags: Свети ЈОВАН Кронштатски
