NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Nadati se u Boga znači poveriti Mu svoj život, svoju sudbinu, svu svoju budućnost i sa uverenošću čekati ispunjenje Njegovih obećanja. Nada proizilazi iz vere, kao biljka iz semena, kao potok iz izvora. Mi verujemo da je Gospod dobar i milosrdan, da nas ljubi kao Otac: prema tome, On nam želi svako dobro i istinsku sreću. On je premudar i sveznajući: zato On bolje od nas samih zna šta je za nas potrebno i korisno. On je svemoguć: dakle, On uvek može da nam daruje ono što zaželi, da ispuni ono što je obećao, On je svet i pravedan: i zato su sve reči Njegove istina, obećanja Njegova su čvrsta. Najveći dokaz ljubavi Boga prema čoveku vidimo u tome što On radi nas nije poštedeo Sina Svoga jedinorodnog, nego Ga je predao na stradanja i smrt. Ukrepivši dušu svoju mišlju o bezgraničnoj dobroti, premudrosti, svemoći i svetosti Tvorca i Promislitelja našeg, možemo živeti svoj zemaljski život bez straha i nemira, kao dete u majčinom naručju, kao lađa sa pouzdanim sidrom. I zato, blažen je čovjek koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica (Jer. 17, 7; Up. Ps. 2, 12 i Prič. 16, 20). Gospod je Pomoćnik moj i Zastupnik moj. (Ps. 17, 3) Neću se uplašiti od mnoštva naroda (Ps. 3, 7)… Ali i pored nade ne smemo biti bezbrižni i dokoni. Hrišćanska nada je u svojoj suštini živa, delatna i neprestana težnja ka najvišem Dobru i Izvoru svih dobara – Bogu, nezasita želja da Mu se približimo i dobijemo od Njega i u Njemu Carstvo Nebesko, pripremljeno pre postanja sveta. Kao što čezne jelen za izvorima voda, tako čezne duša moja Tebi, Bože. Žedna je duša moja za Bogom Živim; kad ću doći i javiti se licu Božijem? (Ps. 41, 2-3)
* * *
Pozvani smo u zajednicu Heruvima, Serafima, Prestola, Gospodstava, Anđela i Arhanđela umesto duhova koji su otpali, pogordili se. Ti se pogordiše i rekoše u sebi Bogu: „kako ćeš to nadoknaditi naše nedostajanje koje je za Tebe nepodnošljivo i osetno, budući da si Premudar i da ne podnosiš nikakav nedostatak i disharmoniju u svetu Svome?“ A Gospod je, kao odgovor i posramljenje đavola, izvoleo da od praha zemaljskog stvori čoveka i da bićima od zemaljskog praha nadoknadi nedostajanje anđelskih svetova, nastao usled otpadanja gordih duhova; i to beskonačno posramljenje je beskonačno velika kazna gordeljivcima; upravo zato oni sve sile paklene koriste za pogubljenje ljudi. Radi većeg pokazivanja ljubavi Svoje i radi većeg posramljenja đavola, Sam Gospod se obukao u zemljano telo čovekovo kako bi ga istrgnuo od vlasti đavolove.
* * *
Kada si veoma mlad, ili živiš život grešnog sveta, tada i Hrista Spasitelja, i neprijatelja Božjeg i čovečjeg, satanu svezlobnog, znaš samo po imenu, i misliš da je Hristos daleko od tebe – na nebu, a da đavo negde postoji, samo nikako ne blizu, ne kraj tebe, i premda čuješ da je zao, ipak misliš da se njegova zloba tebe ne dotiče; ali kada budeš u zrelim godinama i započneš podvižnički živog, kada budeš služio Bogu čistom savešću, tada ćeš iskusiti na srcu i blag jaram Spasiteljev, i težak nesnosan jaram satane koji nas bespoštedno ugnjetava.
* * *
Đavo uzima ogromno učešće u grehovima ljudi: zato se u molitvama pred ispovest grešni ljudi sa snishođenjem osuđuju zbog grehova pred Gospodom kao „prelašćeni đavolom“. Zato neka niko ne smatra sebe odbačenim, makar bio i veliki grešnik: za tvoje grehove veliku krivicu snosi đavo. Odmah se seti Isusa Hrista i smesta od Njega zatraži oproštaj grehova svojih. On je Jagnje Božije koje uzima na Se Grijehe svijeta (Jn. 1, 29): On i jeste Jagnje Božije zato da bi uzimao na sebe grehove naše i čistio nas od njih.
* * *
Između mene i Boga, između mene i bližnjeg često se isprečuje tamna, zla sila. Znam to iz iskustva, pouzdano, logički.
* * *
Đavo ništavnim sredstvima postiže važne posledice. Hrišćanine, budi hrabar i veruj svim srcem u Hrista; siguran si plen đavola ako si rasejan i lenj. Taj poslednji sve snage koristi za to da srcem ne veruješ u Hrista. A teško tebi kad izgubiš veru!
* * *
Čija se mudrost projavila u ustrojstvu tvoga tela i neprestano ga održava u životu i delovanju? Ko je odredio zakone tvoje misli, te ih se ona do danas pridržava kod svih ljudi? Ko je napisao na srcima svih ljudi zakon savesti, te ona do danas kod svih ljudi nagrađuje dobro, a zlo kažnjava? Bože svemogući, premudri i svedobri! Ruka Tvoja je neprestano na meni grešnom, i nema časa u kome bi me dobrota Tvoja napuštala. Ta daruj mi da svagda živom verom celivam desnicu Tvoju! Zašto da idem daleko da bih našao tragove Tvoje dobrote, Tvoje premudrosti i Tvoje svemoći? Ah, ti su tragovi tako jasno vidljivi u meni. Ja sam čudo Božje dobrote, premudrosti i svemoći. Ja sam ceo svet u malom, moja duša je predstavnica sveta nevidljivog; moje telo predstavnik sveta vidljivog.
* * *
Nastoj da dostigneš detinju prostotu u postupanju sa ljudima i u molitvi Bogu. Prostota je najveće dobro i vrednost čoveka. Bog je savršeno prost, zato što je savršeno duhovan, savršeno dobar. Neka se ni tvoja duša ne dvoji na dobro i zlo.
* * *
Ljubav Božanskog Spasitelja našeg Isusa Hrista, Boga Oca i Duha Svetog prema nama je tako velika, bezmerna, da spram nje postaje beznačajna, ili kao da iščezava svaka neljubav, neprijateljstvo, mržnja ljudska prema nama. Upravo zbog te bezmerne ljubavi Božje prema nama i ništavnosti ljudskog neprijateljstva, Spasitelj nam je svima zapovedio da ljubimo neprijatelje svoje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da činimo dobro onima koji nas mrze i da se molimo za one koji nas vrijeđaju (Mt. 5, 44). Bog nas voli; zar je velika stvar što nam ljudi ne žele dobro? Šta nam oni mogu učiniti kad nas je Bog tako zavoleo?
* * *
U hramu Božjem dobre, prostodušne, verujuće duše su kao u domu Oca nebeskog: tu se osećaju tako slobodno i lako, lako. Tu istinski hrišćani predokušavaju buduće Carstvo koje im je pripremljeno od postanja svijeta (Mt. 25, 34), buduću slobodu od svakog greha i smrti, budući mir i blaženstvo. A kada predokušavaju? Kad se iskreno dušom obraćaju Bogu, usrdno se Bogu mole, odlučno rešavaju da Bogu posvete život svoj, i van hrama zaista čine vrlinska dela.
* * *
Hrišćanska nada je naša nada u život u Hristu. Mi smo bili stvoreni za život, ali smo otpali od života i pali u smrt duhovnu i telesnu, i da nije Gospoda, večno bismo ginuli, ali nikako ne bismo mogli biti uništeni. Bog je veran Sam Sebi. Stvorivši bogopodobne, večne duhove, On je veran Svojoj večnosti u njima, a uništiti ih znači odreći se Svoje večnosti, a da primi u zajednicu sa Sobom pale, grešne, neočišćene ne može, inače bi morao da se odrekne Svoje svetosti i Svoje nepromenjivosti. Upravo zato neka je u vekove vekova preproslavljena pouzdana ljubav prema nama Boga Oca. Koji radi iskupljenja i očišćenja nas grešnih od grehova nije poštedeo jedinorodnog Sina Svoga Koji je Sebe predao na smrt za nas, ne samo da bi nas očistio od svake nečistote, nego i da bi nas osvetio i stavio nas preda Se, slavnu Crkvu, koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično, nego da bude sveta i neporočna (Ef. 5, 27). Ja živim – i vi ćete živjeti. (Jn. 14, 19) Evo u Kome je i evo na čemu se zasniva sva naša nada. Ja živim – govori Gospod, i vi ćete živeti, preći ćete iz smrti u život. Sve Jevanđelje potvrđuje našu nadu u život. (Lazarevo vaskrsenje, razgovor sa Martom i Marijom, reči Spasiteljeve povodom ustanovljenja pričešća – u Jevanđelju od Jovana).
* * *
Isus Hristos je vaskrsao i izašao iz groba, ne oštetivši pečat vrata koja behu zatvorena. Tako se On rodio i od Presvete Djeve, ne povredivši Njenu devičansku utrobu pri Svom rođenju.[1]21 Tako On ulazi u duše verujućih kroz tela njihova, prolazeći kroz njih nevidljivo, uvek slobodno. Tako On ulazi u domove svih, i nikakvi zidovi i zasuni ne mogu zadržati Njega Bezgraničnog, ničim ograničavanog.
* * *
U budućem veku blaženstvo naše će porasti zbog divljenja što vidimo svete i prekrasne Anđele Gospodnje, njihove bezbrojne mirijade, njihove skladne činove, njihov hijerarhijski poredak, zbog divljenja što vidimo sve svete, dobre, prostosrdačne ljude Božje iz svih vekova: proroke, apostole i sve druge, a pre svega – zbog sazrcavanja Boga u svetlosti nepristupnoj, od sopstvenog unutarnjeg prosvetljenja i blaženstva najsavršenijeg, nepomračenog nikakvim grehom, nikakvim strahom, nikakvom brigom i tugom.
* * *
Hrišćanska nada je naša nada u sjedinjenje sa Bogom u budućem veku. U našem sadašnjem hrišćanskom stanju sve odgovara i upravljeno je ka tom sjedinjenju, i veštastvena dobra, i duhovna: blagodat Božja u Crkvi, Bogosluženje, Svete Tajne, savest, unutarnje Božje ispitivanje i očišćenje, molitve, plodovi molitava, tuge koje očišćuju srce, bolesti (uzeće krst svoj Mt. 16, 24: Mk. 8, 34). Za nebesko sjedinjenje priprema sadašnje sjedinjenje usrdnom molitvom, Svetom Tajnom Pričešća: u to uverava zalog Duha Svetoga u srcima hrišćana. Upravo iz tog razloga svako drugo sjedinjenje srca, osim sa Bogom i ne radi Boga, strogo nam je zabranjeno. Upravo iz tog razloga se moramo čuvati telesnih pohota (1. Pt. 2, 11), svakog greha.
 
* * *
Poštujući Anđele, mi se navikavamo na ono za život životvorno ubeđenje da postoji drugi svet razumnih bića, potpuno čistih, prostih, bestelesnih, i da je, prema tome, postojanje duše naše posle smrti stvar ne samo moguća, nego i stvarna, postojeća. A poštujući svete, opet se navikavamo na misao da za nas postoji život posle smrti; da se vrlina i svetost posle smrti nagrađuju – znači, ako i mi budemo živeli vrlinski, takođe ćemo biti nagrađeni; da se zlo kažnjava, kao što je to pokazano u jevanđeljskoj priči o bogatašu i Lazaru – znači, i mi ćemo biti kažnjeni za zlo koje ovde učinimo. Uopšte, poštovanje Anđela i svetih nije nikakvo mnogoboštvo, potpuno je u našoj prirodi i vodi ka suštinskoj duševnoj koristi.
* * *
I sam razum zahteva da u delu promišljanja Božjeg o ljudima postoje posrednici između ljudi i Boga iz sveta duhovnog (budući da su ljudi na sredini između sveta duhovnog i materijalnog), koji nas i rukovode ka gornjem Carstvu, naime: Anđeli. U Gospoda je u svim delima izvanredna postepenost i poredak; kod Njega svuda viši rukovode nižima: eto neophodnosti Anđela-čuvara za hrišćane iskupljene krvlju Gospoda. Sem toga, sami Anđeli su puni ljubavi prema nama i raduju se obraćenju ma i jednog grešnika; a ljubav je delatna i upravo toj njihovoj plemenitoj i korisnoj delatnosti Gospod je i dao svu slobodu, kao što vidimo iz reči Božje. Anđeli čuvari su ljudima neophodni zbog podmuklosti zlih duhova prema ljudima: ljudi ih sami ne vide. Ljudi su krajnje nemoćni za duhovni život. Sem blagodati Božje, potrebno je još i lice ispunjeno tom blagodaću, mudro, krepko po prirodi svojoj: a takvi su Anđeli. Sem toga, nakon odlaska iz života treba da postoje svedoci dela ljudskih protiv demona.
* * *
Iz sopstvenog iskustva žive, srdačne molitve možemo znati da su sveti primljeni u najprisniju zajednicu sa Bogom. A iz sopstvenog iskustva znamo i to da se u opštenju sa Bogom molitvom vere naš um neobično prosvetljuje i dobija najšire razmere delovanja: tada on vidi ono što u svom uobičajenom stanju ne vidi. Iz toga sledi da sveti, budući u zajednici sa Bogom, pritom čisti, oslobođeni od tela, imaju najsvetliji, dalekovidi um, i da naše iskrene molitve čuju, i ako su Bogu ugodne i za nas korisne, neizostavno ih ispunjavaju.
* * *
Prisustvo Anđela čuvara uz svakog istinskog hrišćanina neophodno je zato što su tela hrišćana, po svedočanstvu reči Božje, hramovi Duha Svetoga, a sami hrišćani su udovi tela Hristovog, osvećeni Njegovim krsnim stradanjima i smrću, zapečaćeni Njegovim Svetim Tajnama u kojima nam se predaje blagodat Duha Svetoga; a osobito zato što se pričešćujemo samim telom i krvlju Hristovim u Svetoj Tajni Pričešća. Vrednost čoveka-hrišćanina, kao uda tela Hristovog i hrama Duha Svetoga neizostavno zahteva da se uz njega nalazi Anđeo čuvar, kao stariji sabrat naš i prijatelj koji nas rukovodi ka svima zajedničkom Vladiki u Carstvo svetlosti i blaženstva. Ako biva radost na nebu pred Anđelima Božijim zbog jednog grješnika koji se kaje (Lk. 15, 7; 10), onda po tome treba suditi kakvo snažno učešće u našem spasenju uzimaju Anđeli Božji.
* * *
Opominji se da nam je tokom molitve Gospod potpuno blizak, kao naš Prvolik, i da na svaku reč našu, na svaki pokret srca odgovara.
* * *
Poklanjajući se ikonama, u njima, kao prvo, poštujem Boga Koji je bespočetno rodio Sina – Ikonu Svoju živu koja je beskonačnoj misli Boga Oca dala veštastveno postojanje, stvorivši svetove i sva stvorenja koja behu u misli Božjoj, i čoveka, stvorenog po obrazu i po podobiju Božjem; drugo, poštujem ikonu Boga ovaploćenog; treće, poštujem sam sebe, svoju ikonu besmrtnog bogopodobnog čoveka, pozvanog da Bude pričasnik božanske prirode, jedno sa Gospodom, hram Duha Svetoga. Još sam nehotice podstaknut da poštujem ikone i zato što vidim silu Božju koja se kroz njih projavljuje, spasonosnu za verne i kažnjavajuću za neverne, kao što vidim i osećam tu istu silu u liku krsta Gospodnjeg koji se zbog svoje čudotvorne sile naziva životvornim. Zbog svega toga ikone za mene zamenjuju sama lica čija imena nose. Likovi svetih na našim ikonama predstavljaju nam bliskost po duhu svetih Božjih koji su u Bogu svi živi i u Svetom Duhu su nam uvek blizu zbog naše iskrene vere i molitve njima. Jer šta može biti daleko za Duha Božjeg Koji je svuda prisutan i sve ispunjava i sve duhove prožima umne (razumom obdarene), čiste, sve tanane (Prem. 7, 23)? Biva radost pred Anđelima Božijim zbog jednog grješnika koji se kaje. (Lk. 15, 7; 10) Znači, nisu samo Bogu, nego su i Anđelima otkrivena raspoloženja naše duše. Stojim pred Tobom, i pred strašnim i svetim Anđelima Tvojim, prinosim moja zla i bezakona dela, objavljujući ih i izobličavajući.[2]22
* * *
Vi koji se molite, malo li vam je što zadajete truda ljudima, nego i zadajete i Bogu mojemu?[3]23 Zar vam je malo što vidite nemoć u ljudima; nego hoćete da vidite nemoć i u Samom Bogu i tajno pomišljate da Bog neće ispuniti vašu molbu? Neka je za ljude mnogo toga teško, veoma mnogo toga nemoguće, ali kako smatrate da je išta teško za Boga? Ima li za Njega išta teško i nemoguće? Za Njega je sve moguće i lako. Sve je moguće Bogu. (Mk. 10, 27) Dakle, moleći se budite čvrsto uvereni da je Gospodu sve lako, On sve može za tren da učini. Svoju sopstvenu nemoć da nešto učinite, da u nečemu pomognete sebi ili bližnjem, ne pripisujte Bogu. Za vas, kao slaba, ništavna stvorenja, gotovo sve je teško: sami ste to na sebi i na drugima iskusili hiljadu puta; ali malo li vam je što zadajete (pripisujete) truda ljudima, nego ga zadajete i Bogu – Gospodu Koji je sve stvorio mišlju i rečju? Njemu, pamtite, ništa nije teško: sve smelo tražite; za sve se nadajte da ćete dobiti. Sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete. (Mt. 21, 22)
* * *
Sveti Anđeli i ostale nebeske Sile preizobilno su ispunjeni celosnim, svetim životom, nenarušivim mirom, neuništivom bodrošću, večnom hrabrošću i snagom, neizrecivom lepotom, svetlošću, visokim umom, najčistijom ljubavlju prema Bogu i ljudima, prijateljstvom među sobom, ozarenjem i prosvećenjem. Takvi su i naši sveti Anđeli čuvari. Čudesna je priroda anđelska! Ali hrišćani koji se udostoje da dostignu budući vek i vaskrsenje iz mrtvih, biće kao Anđeli, po reči Samoga Gospoda. I usrdno ćemo stremiti ka tom veku koji nema kraja, nepokolebivom, spokojnom.
* * *
Hrišćanine, ti ćeš se pridružiti Anđelima, Arhanđelima, svim nebeskim Silama: podražavaj Anđelima, preziri zemaljsko, zavoli nebesko, večno, duhovno, izbegavaj pristrašća ovoga života, ne robuj stomaku, demonu srebroljublja, budi nezlobiv, krotak, tih kao anđeo, čist kao anđeo, prost, svet kao on.
* * *
U čoveku gledaj božansko načelo – dušu koja je po obrazu i podobiju Božjem, i radi tog načela uvek poštuj i voli čoveka čista srca, nelicemerno.
* * *
Ovaploćenje reči je najobičnija stvar. Mi govorimo razgovetnim glasovima: šta je to ako ne ovaploćenje reči? Pišemo reči na hartiji: šta je to ako ne ovaploćenje reči?
* * *
Šta je vera? Uverenost u duhovnu istinu, u Onoga Koji jeste ili u Boga, u postojanje sveta duhovnog sa njegovim svojstvima, kao što smo uvereni u postojanje sveta veštastvenog i njegovih odlika. Biti uveren u stvarnost duhovnog Svenačela i sveta duhovnog sa svim njegovim svojstvima i odlikama, kao što smo uvereni u postojanje sveta veštastvenog sa njegovim predmetima i svojstvima njihovim – znači verovati. Na primer, ja sam nesumnjivo uveren da je Bog večan, svedobar, premudar i svemoguć, i neću pomisliti da On nije večan, da nije svedobar, da nije premudar, da nije svemoguć; to znači da verujem čvrsto i nesumnjivo; verujem da će Bog, kao Dobrota, dati sve što god od Njega zatražiš, i neću sumnjati u to: znači, ja verujem.
* * *
Ime Božje je Sam Bog. Zato se kaže: ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega (2. Moj. 20, 7; up. 5. Moj. 5, 11). Ili – zaštitiće te Ime Boga Jakovljevog (Ps. 19, 2); ili: izvedi iz tamnice dušu moju, da se ispovedam Imenu Tvome (Ps. 141, 8). Budući da je Gospod najprostije Suštastvo, najprostiji Duh, On je u jednoj reči, u jednoj misli – sav svecelo i u isto vreme svuda – u svoj tvari. Zato prizovi samo ime Gospodnje: i prizvaćeš Gospoda – Spasitelja verujućih, i spašćeš se. Spašće se svaki koji prizove ime Gospodnje. (Dap. 2,21) Prizovi Me ime Moje u dan žalosti, i izbaviću te, i proslavićeš Me. (Ps. 49, 15)
* * *
Sav čovek koji se sastoji od duše i tela naziva se jednom rečju, na primer Jovan, kako bi se označilo to da je čovek priveden u biće Rečju Gospodnjom, koja je prosta. Ime označava i to da je naša duša takođe prosto biće. Iza jednog imena skriva se takvo bogatstvo i dubina duha čovečjeg, takvo mnoštvo deljivih delova veštastva. To je uistinu obraz i podobije Božje i ujedno mali svet.
* * *
U imenu čovekovom je duša čovekova, na primer u imenu „Ivan“ je duša Ivanova. Tako, na taj poziv duša moja prepoznaje sebe u tom imenu i odaziva se na njega. Dakle, u imenu Isus Hristos je sav Hristos, duša i telo Njegovo, sjedinjeni sa Božanstvom.
* * *
Bog je Duh beskonačni. U čemu se sastoji ta beskonačnost? U beskonačnosti postojanja, života i premudrosti, dobrote i ljubavi, svemoći, pravednosti i svetosti, u Njegovoj svudaprisutnosti u svoj mislenoj, duhovnoj i beslovesnoj tvari, kao i u veštastvenoj. Svuda i u svemu je Bog Koji je iznad svega, Koga ne može držati nikakva tvar, i nijedna misao, ma kako brza i smela bila, ne može Ga preteći, uvek kružeći samo u Njemu.
* * *
Jevreji su jeli meso žrtvenih životinja; to je bila praobraz naše duhovne hrane; mi sada ne jedemo tela žrtvenih životinja, nego samo prečisto telo i krv Gospoda po svoj zemlji. Stoga ko se često pričešćuje Svetim Tajnama tela i krvi Hristove, taj ne treba da jede meso životinja. Šta će mi telo životinje kada jedem prečisto Telo i prečistu Krv te životvorne Tajne Boga mog? Zar mi je malo od njih života, mira, radosti, kreposti duševne i telesne? Zar se ne mogu zadovoljiti biljnom ili ribnom hranom koja je za mene daleko lakša?
* * *
Šta ima neobično u tome što ti Gospod za hranu i piće nudi telo i krv Svoju? Onaj Koji ti je za hranu dao telo životinja koje je stvorio, Taj ti je, naposletku, dao za hranu i piće i Samoga Sebe; Onaj Koji te je hranio majčinim mlekom, Taj se, naposletku, Sam prihvatio da te hrani Svojim telom i krvlju kako bi, kao što si sa majčinim mlekom usisao u sebe izvesna svojstva majke, duh njen, tako i sa telom i krvlju Hrista Spasitelja usisao u sebe Njegov duh i život. Ili, kao što te je ranije u detinjstvu hranila majka, te si živeo od nje, od njenog mleka, tako se sada, odrastavši i postavši grehovni čovek, hraniš krvlju svoga Životodavca, da bi bio živ i da bi uzrastao duhovno u čoveka Božjeg, svetog; ukratko: da bi sada, kao što si onda bio majčin sin, bio čedo Božje, odgojeno, othranjeno Njegovim telom i krvlju, a osobito Duhom Njegovim – jer telo i krv Njegovi duh su i život su (Jn. 6, 63), i postao naslednik Carstva Nebeskog, radi koga si i stvoren, radi koga i živiš.
* * *
Deco, pamtite da vas Isus Hristos toliko voli da vas svake godine nekoliko puta saziva na svoju božansku i životvornu trpezu na kojoj vam daje za hranu Svoje božansko, prečisto Telo, a za piće – Svoju božansku, prečistu, životvornu Krv – kako biste bili živi ne samo ovde, privremeno, nego i na nebu, večno, bez kraja, i veoma, veoma blagodarite Svom Tvorcu i Spasitelju za takvu bezmernu ljubav Njegovu prema vama, i vašim roditeljima, i vašoj braći i sestrama, i prema svim ljudima.
* * *
Hrišćanska nada je naša nada u Hrista i u večno blaženstvo koje nam je Hristos obećao. On je kraj želje naše: On će spasti narod Svoj od grijeha njihovih (Mt. 1, 21). „Rado bih u raj, ali mi gresi ne daju“, govore mnogi hrišćani koji nemaju predstavu o hrišćanskoj nadi, kao da je greh neki nerazrušiv zid. Ne: ja ću reći da je upravo njega Spasitelj naš Isus Hristos krstom i smrću razrušio i otvorio raj Božji onima koji se kaju. Na tome ćemo zadržati našu pažnju da bismo se poučili kako nam se valja uzdati u Hrista, jer nije svaka nada hrišćanska istinita, spasonosna. Pokazaćemo svojstva hrišćanske nade: temeljnost, čvrstinu i punoću njenu, i ona obeležja po kojima se može poznati ima li u nama hrišćanske nade; pokazaćemo da hrišćanska nada živi od molitve kao od vazduha, da se održava i ukrepljuje životvornim Tajnama, čitanjem i slušanjem reči Božje i dela Svetih Otaca, sopstvenim dobrim delima svakoga. Ovde ćemo otkriti da, budući da je hrišćanin slobodno i razumno biće, stvoreno po obrazu i podobiju Božjem, ali pritom palo (svojom voljom) ili udaljeno od Boga bezakonjima, to mora sam, verom, nadom i ljubavlju da se približava svom Prvoliku. Posavetovaćemo svakom hrišćaninu da brižljivo razmotri: šta u njemu predstavlja bogopodobnog i besmrtnog čoveka u pravom smislu reči, zamolićemo ga da obrati pažnju na svoje srce, da osluškuje njegove potrebe koje se veoma često otkrivaju pred svešću čovekovom i da ih bez odlaganja zadovoljava. Naše srce traži veru u Boga i sjedinjenje sa Njim u Kome nalazi mir i blaženstvo, ali se ono i prelašćuje, zbog delovanja mračnog duha i zbog urođene pokvarenosti svim zemaljskim dobrima koja ne čine njegov mir, život i blaženstvo, nego samo žalost i tugu. Sjedinjenje tog srca verom i nadom sa Hristom – eto poslednje naše želje u besedama sa vama o nadi; prekidanje vaše nade u zemaljska dobra – u ljude, u počasti, u bogatstvo, u zadovoljstva čulnosti, eto naše jedine želje. Mi se davimo u grehovima i često padamo duhom, očajavamo, ginemo od njihovog mnoštva; da upravimo poglede svih na Nadu našu – Hrista Spasitelja – u svim grehovima, u svim tugama, u svim nestalnostima života, sreće i nesreće, da pokažemo da je On Bog onih koji se kaju i Spas onih koji greše – eto naše želje. Da pokažemo da je u Hristu naš život, naše blaženstvo, naša svetlost, naše bogatstvo, hrana, piće, sve i sav život, da naučimo sve da streme ka Njemu kao kraju svih naših želja, eto šta želimo više od svega. Isus je uvek živi Izvor. Želeo bih da vas dovedem do toga da svako od vas od srca Isusa naziva svojim Isusom, svojim Spasiteljem. Ne dao Bog da moramo uzvikivati: Gospode, ko vjerova propovjedi našoj? I ruka Gospodnja kome se otkri? (Jn. 12, 38. /Isa. 53, 1/).
* * *
Gospod je Istina: sve što je On rekao je čista istina i ne dopušta ni trunku sumnje. Dakle, postoji nada da će Bog opet doći da sudi živima i mrtvima, da će biti život budućega veka, blaženstvo pravednih i muka grešnih.
* * *
Hrišćanska nada se ovako može okarakterisati: moli se i nadaj, podvizavaj se i nadaj; borite se da uđete na uska vrata (Lk. 13, 24). U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem (Kol. 4, 2)
* * *
Ko prilazi Svetoj Čaši sa kakvom strašću u srcu, taj je Juda i prilazi da lažno celiva Sina čovečjeg.
* * *
Molitva se nada da će sve dobiti. Trisjajna Ljubavi, pomiluj me!
* * *
Ne znam kako razborit čovek može da se koleba u pogledu kakve bogootkrivene istine koju je otkrio Isus Hristos, koju su posvedočili apostoli, koja je dokazana krvlju bezbrojnog sabora mučenika, koju su propovedali arhijereji, prepodobni i svi sveti, koja je životvorna za srce. Međutim, ima nesrećnika koji se kolebaju, koji se zaista kolebaju, potresani kakvim kao kamen teškim, unutarnjim nagovorima koji ujedaju kao guja otrovnica, ubijaju kao đavo, zavođeni nekim nepoznatim, nevidljivim prelastiteljem, ubicom bespoštednim. Sa čim je to u vezi? Zašto sam tada tako tup, glup, nakazan i povrh svega toga mračan i potišten? O, ja znam zašto. Po plodovima njihovim poznajte ih. (Up. Mt. 7, 16) Po takvim strašnim posledicama u duši mojoj zaključujem o uzroku, po tragovima ubistva pronalazim ubicu. To čini neprijatelj moj – đavo. Ubica! Upravo on ubija dušu moju sumnjom i bezverjem, muči me. Ali i ja sam nerazuman kad dozvoljavam sebi da se pokoravam nagovorima lažljivca, ubice, protivnika Boga i ljudi. Kada primetiš u sebi kakvo misaono protivljenje Bogu, sumnju u trojičnost Lica Božanstva i Njihovih odnosa. i slično, veruj da je u tebi neprijatelj Božji i ljudski. Ti odavno veruješ u Svetu jednosuštnu, životvornu i nerazdeljivu Trojicu, odavno se koristiš Njenim Milostima, Njenim životom, Njenim mirom i svim dobrima, i bori se za Nju do smrti protiv zajedničkog neprijatelja.
* * *
Vera uspokojava i pričinjava zadovoljstvo, bezverje onespokojava i ranjava.
Kada se molite, sve činite razumno. Kada dolivate ulje u kandilo, zamišljajte kako Životodavac svakoga dana i sata, svakoga trena vašeg života održava vaš život Duhom Svojim, i kao da svakodnevno preko sna u telesnom, a preko molitve i reči Božje u duhovnom pogledu, uliva u vas jelej života pomoću koga gori vaša duša i telo. Kada palite sveću pred ikonom, setite se da je život vaš kao goreća sveća: dogoreće i ugasiće se; ili da je neki teraju da gori brže nego što treba, strastima, nezasitošću, vinom i drugim zadovoljstvima..
* * *
Budući da je naš prvi učitelj molitve Crkva koju je Sam Duh Sveti naučio da se tako divno moli, budući da mi sami ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba (Rim. 8, 26), obaveza svakog hrišćanina je da zna jezik majke svoje – Crkve. Sramno je ne znati ga dovoljno; sramno naročito za one koji, premda su naučili tolike strane jezike, nisu zaželeli i ne žele da uče jezik Majke spasiteljke. Uopšte, svi treba da razumeju i uče jezik slovenski.
* * *
Sredstva koja učvršćuju hrišćansku nadu su: molitva, naročito često, iskreno ispovedanje grehova svojih, često čitanje reči Božje, a osobito često pričešćivanje Svetim životvornim Tajnama tela i krvi Hristove.
* * *
Naši rukovoditelji u nadi hrišćanskoj su: Sam Gospod, Njegova Prečista Majka, svi sveti, proroci, apostoli, mučenici, arhijereji, prepodobni – svi su oni pohitali ka Bogu sa nadom u spasenje i niko se nije postideo, svi su se spasli. Nada ne postiđuje (Rim. 5, 5), govori Sveto Pismo, i nije postidela.
* * *
Izraz hrišćanske nade u pogledu zemaljskog života je oproštaj grehova u kojima živimo celoga života: ako neko sagriješi, imamo Zastupnika kod Oca… a On je žrtva pomirenja za grijehe naše (1. Jn. 2, 1-2). U pogledu budućeg života: vidjećemo Ga kao što jeste (1. Jn. 3, 2) … Zasjaće se kao sunce (Mt. 13, 43)… Gdje sam Ja, ondje će i sluga Moj biti… Idem da vam pripremim mjesto (Jn. 12, 26; 14, 2)… Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, Koji će preobraziti naše poniženo tijelo (Fil. 3, 20-21)…
* * *
Još o nadi: evo, srcu prilaze strasti: snažna je bujica njihova, teško je uzdržati se, ne podleći im; ali imaj nadu u Hrista i pobedićeš ih. Govori: napadaju me stradanja, Vladiko, ali me Ti sam zaštiti i spasi, Spasitelju moj. Od mladosti moje kuša me đavo, raspaljuje me strastima, a ja, uzdajući se na Tebe, Gospode, pobediću ga. (Prvi antifoni 4. i 8. glasa).
* * *
Nevolje hrišćana nastaju otud što nemaju hrišćansku nadu. Evo, u čoveka je teskoba grehovna na srcu, tuga, čama grešna; ako u njegovom srcu nema hrišćanske nade, šta on onda čini? Pribegava svakojakim veštačkim sredstvima kako bi prognao teskobu i čamu, pribegava razonodama, a ne Hristu Čiji je jaram blag srcu našem i breme lako (Mt. 11, 30), ne molitvi, ne kajanju zbog grehova, ne reči Božjoj, koja je korisna za učenje, za karanje, za utehu (2. Tim. 3. 16; up. Rim. 15. 4). Obično tako biva. Otuda su svetovnim ljudima neophodna pozorišta i mnoštvo drugih zabava. Takvi čak dižu ruku na sebe. Utvrđivanju nade u srcu onoga ko se moli mnogo doprinose iskustva dobijanja traženog. A ta iskustva čovek koji pazi na sebe lako će primetiti.
* * *
Onaj ko se moli treba da se nada da će umoliti Gospoda za sve grehove: sav dug tvoj oprostio sam ti, jer si Me molio (Mt. 18, 32): nema greha koji pobeđuje čovekoljublje Tvoje.[4]24 Krv Sina Božjeg, očišćava nas od svakoga grijeha (1. Jn. 1, 7). (Marija Egipćanka). Ako neko sagriješi, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika. (1. Jn. 2, 1)
* * *
Nada pretpostavlja očekivanje nekog dobra koje nemamo. Nadajući se onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem. (Rim. 8, 25) Ali kako je naše najveće dobro bezgrešnost, a mi to dobro nemamo i svakodnevno stradamo zbog grehova koji nas mogu večno pogubiti, to nada hrišćanska treba da bude upravljena ka Hristu kao Izbavitelju od grehova i Spasitelju našem.
* * *
Kao što sve što je neophodno za fizički život dobijamo iz zemlje, vazduha, vatre i vode, tako i sve što je neophodno za duhovni život – sve svetle, dobre i spasonosne misli i raspoloženja srca dobijamo od Boga, iako to ne primećujemo zbog nevidljivosti misli i pokreta srca. Duh diše gdje hoće, i glas Njegov čuješ. (Jn. 3, 8) Nismo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga. (2. Kor. 3, 5)
* * *
Kada primaš životvorne Tajne, zamisli čvrsto da je u vidu hleba i vina Sam Hristos; načini na njima misleni natpis: Isus Hristos, i sa tim mislenim natpisom (a čuvstveni postoji) sprovedi umno do dubine srca, i tamo misleno smesti životvornog Gosta. Ako tako, sa takvom verom primiš Svete Tajne, videćeš šta će one u tebi izazvati: najdublji mir duševnih sila, sve će ti biti neobično lako. Prema veri našoj Gospod nam čini dobro; prema spremnosti srca Telo i Krv bivaju životvorni ugalj u srcu verujućeg. Crkva je nebo; oltar je presto života sa koga silazi Bog kako bi hranio i oživljavao one koji veruju u Svete prečiste Tajne. Čudesna su djela tvoja, Gospode (Otk. 15, 3) Ti nas unapred pripremaš za sazrcavanje prestola i Onoga Koji na njemu sedi, gledanjem zemaljskog prestola u crkvi i sazrcavanjem očima vere Onoga Koji na njemu sedi.
* * *
Kada budeš od Boga tražio duhovne darove, na primer premudrosti, vere, nade i ljubavi, krotosti i smirenja, seti se tada da si lik i podobije Božje, da je tvoja duša svojevrstan odraz Božanstva, i da je sve bogatstvo duše sadržano u Bogu, kao u riznici (Riznice dobara) iz koje možemo da crpimo svako duhovno dobro molitvom vere i trpljenjem i očišćenjem sebe od svake nečistote. Govori Gospodu: moj ograničeni duh je potekao od Tvog bezgraničnog svesavršenog Duha; evo oskudevam, Vladiko moj, u premudrosti i razumu, ili u veri, nadi i ljubavi, krotosti i smirenju; pogledaj na želju srca moga i daruj mi Tvoju premudrost, veru nepostidnu, nadu pouzdanu, ljubav nelicemernu (8. molitva jereja na jutrenju).
* * *
Pokoravanje Crkvi čeda njenih treba da otpočinje potpunim poverenjem u njene molitve, Svete Tajne i obrede, i da se svršava ispunjavanjem na delu svega što nam ona zapoveda.
* * *
Očima srca jasno vidiš kako te Gospod uvek drži u Svojoj potčinjenosti zakonima savesti.
* * *
Oni koji idu na Bogosluženje pošto pojedu, dobrovoljno na sebe meću nepotreban i štetan teret i unapred guše srce svoje za molitvu, zagrađujući pristup njemu svetih pomisli i svetih osećanja. Treba se izuzetno čuvati uzimanja hrane pred Bogosluženje. Treba pamtiti da Carstvo Božije nije jelo ni piće (Rim. 14, 17), to jest, Bog ne može carovati u onom srcu koje je opterećeno prejedanjem i pićem.
* * *
Gospod je tako blizu svakoga, osobito onoga ko sveto živi, hrišćanina, da je srce njegovo i telo hram Duha Svetoga. Ili ne znate da je tijelo vaše hram Svetoga Duha Koji je u vama? (1. Kor. 6, 19) Kakva pogodnost za molitvu na svakom mestu! Blizu ti je riječ molitve, ili Bog Kome se moliš, u ustima tvojima i u srcu tvome (Rim. 10, 8).
* * *
Greh zatvara oči srca: lopov misli da Bog ne vidi; bludnik, odajući se razvratu, misli da ga Bog ne vidi: srebroljubac, proždrljivac, pijanica misle da se sakrivaju sa svojim pristrašćima. Ali Bog vidi i sudi. Go sam, te se sakrih. (1. Moj. 3, 10) Tako govori svojim delima svaki grešnik koji se skriva od svudaprisutnog Boga.
* * *
Kao očigledan dokaz toga da Gospod sve vidi i daje uvek sa nama služe Njegove božanske i životvorne Tajne: tu nam On daje da Ga opipamo, da metnemo ruke srca našeg u rebra Njegova i da metnemo prste naše u rane Njegove od klinova (Up. Jn. 20, 25).
* * *
Koliko god puta da sam se molio sa verom, Bog me je uvek slušao i ispunjavao molitve moje.
* * *
Mi uglavnom živimo u sumnjama, u maloverju, bezverju, imajući oči i ne videći, uši imajući i ne čujući, okamenjeno srce imajući (Up. Mk. 8, 17-18). Treba se čuvati ogrubelosti srca.
* * *
Čovek, ikona Božja – živa je ikona živoga Boga; u duši čoveka, osobito verujućeg i vrlinskog, odražava se sijanje Božanstva, Njegovog savršenstva. Budite sveti, jer sam Ja svet, Gospod Bog vaš. (1. Pt. 1, 16. /3. Moj. 19,2/)
* * *
Duša prvog čoveka je od Boga, od Njega su i sve duše potonjih ljudi; sve su duše disanje Njegovog božanskog Duha, sve one treba da budu čeda Njegova, sve bez izuzetka. Kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, moljaše se Spasitelj Ocu nebeskom, da i oni u nama jedno budu (Jn. 17, 21). Eto kako je visoko poreklo i naznačenje naše! Preko Isusa Hrista mi treba da budemo jedno sa Bogom, i gde je On, tamo treba da smo i mi: Gdje sam Ja, ondje će i sluga Moj biti (Jn. 12, 26). Budući da su duše naše od Boga, On nam je, svakako, uvek blizu, kao što su roditelji blizu svoje dece. Kao što roditelji poznaju svoju decu, tako tim pre Gospod poznaje ljude, čeda Svoja blagodatna u Hristu. Poznajem Svoje. (Jn. 10, 14)
* * *
U uobičajenim ljudskim znanjima – jednom si stekao dobro znanje o kakvom predmetu, i često ga celoga života znaš dobro, nepomućeno (jasno). A u veri nije tako; jednom si poznao, osetio, opipao, misliš: uvek će tako jasan, opipljiv, voljen biti predmet vere za dušu moju; ali ne: hiljadu puta će se pomračivati za tebe, udaljavati od tebe i kao da će iščezavati za tebe, i prema onome što si nekoć voleo, čime si živeo i disao, ponekad ćeš osećati potpunu ravnodušnost; i ponekad treba uzdisajima i suzama da čistiš sebi put kako bi ga video, razumeo i srcem obuhvatio. To je zbog greha.
* * *
Reč u našim ustima je već stvaralačka, budući da obrazuje razgovetne glasove; sa rečju izlazi živi duh čovekov koji se ne odvaja od misli i reči. Vidite, reč je, po prirodi svojoj, čak i u nama tvoračka. Pa zašto smo maloverni i nepoverljivi prema stvaralačkoj snazi reči, na primer, u molitvi, da će nam ona – to slovesno služenje – neizostavno nizvesti milost Vladike? Tako reč neprestano tvori sebi telo: razgovetni glasovi i pismena, ili knjige naše, nisu li telo u koje se zaodeva reč? A mi smo na to tako navikli da nam se čini kako to uopšte ne zaslužuje naročitu pažnju. Nije samo priroda Božanstva, nego je, po daru Njegovom, i priroda stvorenih živih bića – stvaralačka pod Božjim rukovodstvom: rađajte se i množite se (1. Moj. 1, 28). Duše živih bića (pauk, pčela, crv), uz rukovođenje Božje, čine da se tela njihova množe. Tako se ljudi silom koja im je od Boga data do danas rađaju i množe na zemlji; tako ljudi i životinje stvaraju sebi sve što je neophodno za život, osobito čovek – to najstvaralačkije biće koje zadivljuje svojim beskonačnim stvaralaštvom u svim vrstama umetnosti. Budući da je Slovo Tvorac svudaprisutni, to se i Njegove tvorevine svuda, premda ne u beskraj, rasprostiru, i svuda On stvara, i ako je potrebno, menja.
* * *
Bog je tako prosto Suštastvo, da brže od munje, brže od misli, neprimetno posećuje našu dušu. Zato Gospod i kazuje: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način: jer Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 20-21). U vama je, to jest, ne može se odrediti čak ni trenutak dolaska Carstva Božjeg u našu dušu: odbacio si greh od srca, i ono je u srcu, i nećeš primetiti kako i kada; momenat potpunog odbacivanja greha od srca je trenutak potpunog Božjeg zacarenja u nama: jer kako se očišćujemo od grehova, tako se u nama zacaruje Bog; a životvorne Tajne, po veri, za tren očišćuju, osvećuju i blagoukrašavaju dom duše. Tako i đavo i duhovi zlobe, kao prosta bića, premda ni najmanje nisu savršeni u svojoj prostoti i premda su jako ograničeni, deluju na dušu brzo, za tren, kao brza munja, kao brza misao. Dovoljno je trenutno osećanje privezanosti za zemaljsko, ili trenutno pristajanje srca na greh, ili trenutna sumnja u istinu – i on je prodro u srce; upravo on za tren izaziva kakvu bilo strast u srcu, i potom, prema tome koliko sa njom saosećamo, ovladava nama i vuče nas kamo želi, kao sužnje vezanih ruku i nogu. A ako mu se protivimo, on se onda trudi da snažnim pomračenjem uma i srca uništi naše napore ka iskrenoj veri i blagočastivim pomislima i osećanjima. Da bi ga pobedio i prognao od sebe iz srca, treba da pobudiš u srcu potpunu veru u Gospoda Isusa Hrista i da pamtiš da u tebi deluje neprijatelj, da su tvoje misli ili raspoloženja srca i volje grehovni, bogoprotivni. Zatim odlučno odbaci te misli svim srcem, trgni se, tako reći, srcem iz sve snage iz grehovnih uza, kao Samson, obavijen tetivama, i pokidaćeš paklene sveze kao konac, silom Isusa Hrista i blagodaću Svetoga Duha.
* * *
Na molitvi treba da pamtimo da smo jedan drugom udovi i da treba da se molimo za sve, kao što i molitva Oče naš pokazuje. Primer za to su apostoli i svi sveti. Ako to budeš pamtio i molio se za druge, onda će se i Anđeli sveti moliti za nas, kao udovi jednog carstva Hristovog, jedne Crkve, jednog tela. Kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti. (Mt. 7, 2)
* * *
Gospod je život moj, disanje, snaga moja, svetlost moja, mir, radovanje, hrana i piće moje; šta ću prineti takvom Dobročinitelju, ili čime ću Mu uzvratiti? Uzvratiću, uz Njegovo sadejstvo, poslušnošću volji Njegovoj, ispunjavanjem zapovesti Njegovih. Ako Me ljubite, Sam On kazuje, zapovijesti Moje držite (Jn. 14, 15). Postaraću se da Mu ugodim iskanjem Carstva Božjeg i pravde Njegove, i smatranjem za ništa dobara zemaljskih u poređenju sa nebeskim; neću se prilepljivati srcem ni za šta zemaljsko. O, Gospode, Ti mi Sam daruj snagu da to ispunim. Ukrepi me Sam desnicom Tvojom: Snago moja, ne ostavljaj me! Daruj mi da se uzdam samo u Tebe, mog Hranitelja, u Tebe Koji me nikada nisi ostavljao.
* * *
Život je sila životvorna. Zato je Bog – prvi izvorni život – beskonačna Sila Koja svakog oživotvoruje; zato se i Anđeli nazivaju takođe silama nebeskim, ljudska duša je takođe sila. Anđeli i ljudi su sile koje oživotvoruje prvi Život, koje nosi, rukovodi i potkrepljuje prva Sila u umnom i slobodnom služenju prvom Životu. Smrt je sila koja usmrćuje. Prva takva sila u carstvu živog Boga Koji je sve stvorio radi života pojavila se u licu đavola, i od njega je prešla na ljude i na ostala stvorenja zemaljska, jer sama tvar se pokori robovanju propadljivosti zbog čoveka koji je pokori (Rim. 8, 20), koji se potčini prvoj usmrćujućoj sili – đavolu. Budući da je đavo umna sila, on silom paklenog uma deluje na naš um koji je prvobitno pokvario svojim dahom, i razdvaja nas od Života Boga sumnjom, nepoverljivošću prema Bogu – Sili svemoćnoj i nepromenjivoj u svojim svojstvima; od Boga – Ljubavi razdvaja duhom neprijateljstva, zlobe, zavisti; od Boga – Duha razdvaja snažnom privezanošću našeg srca za dobra zemaljska. Mi primećujemo da u grehovnim, neprirodnim privezanostima našeg srca deluje sila koja usmrćuje našu dušu, kao i u zlobi, sumnji i u svim grehovima, u čamotinji, očaju i protivljenju Božjim zapovestima. Gospod Bog je takođe sila u našoj duši, pre svega ljubavi: ljubav je jaka kao smrt (Pesma nad pesmama 8, 6), sila svih vrlina koja savlađuje sve prepreke koje duši suprotstavljaju sile pakla.
* * *
Molitvi, pred ikonama ili bez njih, uvek treba pristupati sa potpunom nadom u dobijanje traženog, na primer, izbavljenja od tuge, duševnog bola i grehova, zato što je i ranije hiljadu puta bila dobijana očigledna milost od Gospoda ili Vladičice, i ne nadati se dobijanju traženog ili sumnjati u to da Gospod, Presveta Bogorodica, anđeli i sveti čuju molitvu bilo bi krajnje bezumlje i slepilo.
* * *
Ako bi vas ko upitao zašto se molite neživim ikonama, kakva vam je od njih korist, recite da od ikona naših dobijamo neuporedivo više koristi nego od najboljeg i najdobrotvornijeg čoveka; recite da od ikona uvek dolazi blagodatna sila i pomoć dušama vašim koja vas izbavlja od grehova, tuge i bolesti, a osobito od ikona Spasa i Bogomajke; da jedan iskren pogled na njih sa verom da su žive i da su blizu nas, spasava od teških tuga, strasti i mrakova duševnih, da ako je dodir haljine Spasiteljeve i marama apostola bolesne činilo zdravima, onda tim pre ikone Spasitelja i Bogomajke imaju moć da isceljuju verujuće od svake tuge, po veri u Gospoda i Bogomajku.
* * *
Moja duša može da zamisli milione likova, na primer, jedne te iste Božje Majke, a ruka moja može vešto da nacrta koliko hoće Njenih likova i svi oni će biti poštovanja dostojni likovi Njeni, kao i Ona Sama. Tako Je Jedinica presuštastvena i životvorna smislila i Svojim tvoračkim Slovom stvorila, a Duhom Svetim osvetila bezbrojno mnoštvo umnih ikona Svojih – sila nebeskih; isto tako je Otac smislio, a Sin, Sam živa ikona Oca, stvorio, osvetivši Duhom Svetim čuvstveno-razumnu ikonu Svoju – čoveka i od njega jednog, na naše neprestano čuđenje, do danas čini takve ikone: i sve su žive, prekrasne, bogopodobne, trajne, večne. Tako i ja, ma koliko ikona da naslikam, sve one su za mene ikone prave, dostojne poštovanja, kojima ću se bez sumnje iz poštovanja poklanjati, samo da odgovaraju pravim, živim, svetim slikama (ikonama) Božjim. Zašto da nemamo isto toliko likova, na primer, Spasa Hrista, koliko i pojedinačnih lica hrišćanskih? Svaki lik Spasa je najdostojniji poštovanja lik Njegov koji sija u duši svakog istinskog hrišćanina.
* * *
Divan je i Bogu mio običaj hrišćana da imaju ikonu Spasovu i da se pred njom mole. To je vapijuća potreba naše duše. Sam Gospod sa Njemu svojstvenom ljubavlju želi da se uobliči u nama, kao što kazuje apostol: Dječice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4, 19); ili da se Hristos vjerom useli u srca vaša (Ef. 3,17); ali kako ću zamisliti Hrista u srcu ako Ga prethodno sebi ne prikažem čulno i ne predstavim Ga pred svojim očima? I evo imamo ikone Spasitelja, Božje Majke i druge. Ljubav hrišćana prema njima koja želi da vazda u mislima i u srcu nosi ikone njihove, sama priroda naša čuvstveno-duhovna, pobudila je neophodnost da se one prikazuju ikonopisom, da se stavljaju na najpočasnije mesto u kući kao u srca naša ili u domove duše naše, da im se daje najpočasnije mesto i da se poštuju poklonjenjem najpre srdačnim, a potom i telesnim. I kako je saglasno sa namerom Božjom naše poštovanje ikona! Nebo nam odgovara kroz ikone, kao nekoć Gospod sa očistilišta u jevrejskoj skiniji; mnoštvo njih sija čudima.
* * *
Evo stojim na vratima i kucam. (Otk. 3, 20). To znači da Gospod neprestano stoji na vratima našeg srca, zatvorenog ili zatvaranog za Njega gresima ili raznim pristrašćima. Evo stojim. Vi se molite, a On kraj samog srca vašeg stoji i čuje svaki vaš srdačni pokret i osećanje.
* * *
Gospode, daruj mi srce prosto, nezlobivo, iskreno, verujuće, ljubeće, štedro, dostojno smestište Tebe Svedobrog!
* * *
Kada govorimo sa kakvim čovekom, uvereni smo da nas on čuje i pored rastojanja koje nas deli, ponekad veoma velikog; uvereni smo zato što od njega dobijamo odgovarajuće odgovore, i zato što reči naše u njegovom srcu izazivaju iste predstave i raspoloženja kakvi su u nama. Ili govorimo na mnogobrojnom skupu i uvereni smo da nas ceo skup istovremeno čuje i da reči naše, ako idu iz srca, padaju takođe na srca slušalaca i u njima izazivaju dobre misli i raspoloženja duše. Tako, besedeći u molitvi s Bogom ili sa svetima, treba bez imalo sumnje da budemo uvereni da se naše reči, od srca izgovarane, čuju (ne govorim o Bogu Koji je svuda i zna sve, pa i samo srce naše), ne samo onako kao što živi ljudi čuju naše reči, nego i daleko lakše, zbog prostote sveta duhovnog, i da se odgovori na naše molitve daju takođe sa većom lakoćom i da su mudriji i korisniji od odgovora zemaljskih lica na naše molbe, zbog te iste prostote i bogoprosvećenosti nebeskih žitelja. Ovo treba smatrati istinom kojoj nije potreban dokaz, najobičnijom stvari. Kao što je u prvom slučaju svako iz iskustva uveren da drugi čuju njegove reči, tako je i ovde.
* * *
Bog i sveti nas na molitvi čuju isto kao što jedni druge čuju ljudi koji međusobno razgovaraju, ili kao što ljudi koji stoje u hramu čuju propovednika, ili vojnici glas vojskovođe čuju čak neuporedivo bolje i potpunije; zato što mi čujemo reči drugoga, ali ne znamo šta mu je u srcu i u mislima, pa se dešava da neko govori jedno, a u srcu ima potpuno drugo. A Bog i sveti za razliku od nas vide šta nam je u mislima i u srcu – Bog Sam Svojim sveznanjem, a sveti blagodaću Svetoga Duha u Kome večno prebivaju. Oni vide da li reči naše odgovaraju srcu, i ako potpuno odgovaraju srcu, a srce je, sa svoje strane, verujuće, skrušeno i smireno, gori ljubavlju i usrđem (jer Ti usrdno pribegavamo) i željom da dobije traženo, onda oni ljubavlju odgovaraju na našu molitvu i podaju željeno. Bog i sveti žele da ih na molitvi zamišljamo kao žive, nama prisutne, da ih gledamo očima srca. Živ je Bog; Bog nije Bog mrtvih nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38).
* * *
Svugde na zemlji vidiš premudrog Umetnika – Duha koji se veseli punoćom radosti u stvorenjima i projavljuje beskonačnu premudrost Svoju u delima ruku Svojih. Posvuda vidiš životvornog Duha kao umetnika, ili kao grnčara koji oblikuje raznovrsne nežive i žive sasude, Naročito Ga vidiš u svetim ljudima, kao veličanstvenim, prekrasnim hramovima Njegovim. Ali u ljudima nevernim i bezakonim vidiš gotovo na svakom koraku i dela zlog duha sve strasti, ozlojeđenosti, neprijateljstva, protivljenja.
* * *
Bog je bitije i život svega što postoji. Zato se On i zove Onaj Koji jeste, kao jedino postojanje, prvo nestvoreno postojanje, ili kao Glava, od Koje potiče svako bitije. Zato apostol o Njemu kazuje: jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (Dap. 17, 28). Mi živimo Bogom, krećemo se Njegovom snagom, postojimo Njegovom voljom, zapovešću i svemoću.
* * *
Ne razumeš na koji način se Gospod useljava u životvorne Tajne. To je tajna; tajna, kao što je tajna na koji način je useljen u tvoje telo duh besmrtni koji oživljava, blagoukrašava i ukrepljuje telo. Gospod je prosto Suštastvo, potpuno različito od materije, prosto, kao što je prosta misao, ili trenutni pokret srca ili duha našeg; to je tajna kao što je tajna na koji način se On useljava u tvoje srce sav, bez posredstva bilo kakve materije, jednom živom mišlju o Njemu, živom verom u Njega, ili poslušnošću reči Njegovoj. Zbog najsavršenije prostote Svoje, On se neminovno svuda sav nalazi – Koji je svuda i sve ispunjava: ne ispunjam li Ja nebo i zemlju? (Jer. 23, 24) I ne može se deliti, iako razdeljuje Sebe svima i predaje Se svima istinski i stvarno u različitim darovima, Sam budući Jedan i Nedeljiv, neprestano stvarajući beskonačno i raznovrsno mnoštvo stvorenja, budući sav prisutan u svakom stvorenju, i u poslednjoj i od svih manjoj klici.
* * *
Sav vazduh je prohodan za sunčevu svetlost, prozračan, i sav on se, tako reći, sjedinjuje sa svetlošću, iako ona, zbog tananosti svoje, uvek može da ga napusti. Izvorska voda, kristal i staklo takođe se prožimaju i sjedinjuju sa svetlošću. Mnoštvo tela koja mogu da odražavaju i prelamaju svetlosne zrake, obasjana su ili sjaje sunčevom svetlošću ili svetlošću vatre i primaju u sebe njenu toplotu. U odeći ukrašenoj zlatom ili srebrom, svaka šljokica ponaosob blista sunčevom svetlošću. Tako su rod čovečji izabrani, ili duše pravednih prohodni za umnu Svetlost – Boga i sijaju Njegovom svetlošću, sjedinjujući se sa Njim. Tako je i svaka čestica životvornih Tajni, postajući telo i krv Samoga Vladike, sva svetlost, sijanje, toplota, živog; nijedna najneprimetnija čestica ne ostaje nepretvorena u svetlost i život Božanstva.
* * *
Obrati pažnju na to kako je Gospod uvek sa tobom na svakom mestu, u liku i podobiju Svome koji postoji u tebi: ti misliš Ocem, govoriš Logosom, delaš u Duhu Svetome. Što su vazduh i svetlost za telo, to je misao ili Bog Otac za dušu; što je hrana za telo, to je Logos za dušu; što je disanje i toplota, to je Duh Sveti.
* * *
Jeste li viđali kako se pčele drže pčele carice (matice), ili mravi mrava cara? Tako umna i slovesna bića treba da se drže Boga. Ili znate li da se manje planete drže veće i oko nje okreću? Tako umna i slovesna bića treba da se drže Boga, Vladara sve vaseljene. Porodica je mali primer bezbrojne porodice sila koje se okreću oko Boga i u Bogu. Država, ili carevi i podanici njihovi su veliki primeri okretanja nebeskih sila oko Svedržitelja, Cara slave.
* * *
Kao što u razgovoru sa ljudima kao posrednik između naše reči i reči drugog služi vazduh, koji se nalazi svuda i sve ispunjava, te putem vazduha reči dopiru do sluha drugog, dok bi bez vazduha bilo nemoguće govoriti i čuti: tako je u duhovnom pogledu, u opštenju sa bestelesnim bićima, posrednik Duh Sveti Koji je svuda i sve ispunjava. Ne razumemo sasvim kako posredstvom vazduha drugi čuju naše reči, ponekad na velikom rastojanju, ali znamo da čuju; takođe ne razumemo kako u Duhu Svetome sveti Anđeli i ljudi čuju vapaje srca našeg, a znamo da čuju. Kao što se tamo po odgovorima uveravamo da drugi čuju naše reči, tako se i ovde uveravamo po odgovorima. Tamo telesnim očima vidimo lice sa kojim govorimo, ovde očima srdačnim: pred okom je ikona, pred srdačnim okom lice nevidljivo ili duh nevidljivi. Za telesna bića postoji rastojanje, za Duha Svetog njega nema.
* * *
Anđela Božjeg zamišljaj u obliku ljudske duše, to jest, Anđeo je kao tvoja duša. Zato se Anđeli i javljaju u ljudskom obliku, to jest, zato što imaju prirodu sličnu duši čovečjoj samo bezgrešnu, svetu i višu.
* * *
Kako Bog brzo čuje molitvu dvoje ili troje koji se zajedno mole od srca! Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime Moje, ondje sam i Ja među njima (Mt. 18, 20), govori Sam Gospod.
* * *
Gospod naš Isus Hristos namerava da izagna iz srdaca naših laž (obmanu), gordost i zlobu đavolsku, i da umesto toga usadi Svoju istinu i ljubav, krotost i smirenje.
* * *
Ako bismo na svakoj crti (liniji) prostora slikali lik Gospodnji, ne bismo tad učinili ništa čega već nema, zato što se Gospod zaista sav nalazi na svakom i najmanjem i najvećem prostoru; ako bismo svuda proviđali Gospoda, a bolje od toga ne bismo mogli poželeti, ne bismo postupali nikako drugačije, do samo po pravdi: jer Bog je uvek sa naše desne strane, ma gde da smo.
* * *
Duh Sveti se naziva Utješiteljem (Jn. 14, 26) po suštini Svojoj koja je mir, radost i blaženstvo beskonačno, i po dejstvu Svome na duše verujućih koje On teši, kao mati, u njihovim vrlinama, u njihovim patnjama, tugama i bolestima, u njihovim podvizima za veru: još se Utešiteljem naziva radi suprotnosti zlom duhu čamotinje koji često udara na duše naše. Svaka pojava ima uzrok. Tako se, učinivši kakvo dobro delo, radujete, nalazite utehu u duši svojoj. Zašto? Zato što je u vama Duh – Utešitelj, Koji je svuda i sve ispunjava, Riznica dobara, Koji vas teši. Naprotiv, učinivši što loše, ili čak ništa loše ne učinivši, osećate ponekad u duši ubistvenu čamotinju. Zašto? Zato što ste dopustili da vama ovlada zli duh čame. Na primer, počinjete da se molite, i vama ovladava čamotinja, dok je pre molitve nije bilo; ili – evo, prihvatate se čitanja kakve knjige duhovne sadržine, na primer, Svetog Pisma: i vama takođe ovladava čamotinja, lenjost, sumnja, maloverje i neverje. Zašto? Zato što vas iskušavaju, čine vam lukavstva zli dusi čamotinje, sumnje i neverja. U crkvi ste na Bogosluženju: i dosadno vam je, teško, osećate lenjost – obuzela vas je čamotinja. Opet zašto? Zato što vam lukavstva čine zli dusi čamotinje i lenjosti. Ili se prihvatate duhovnog rada, na primer, sastavljanja propovedi: i u vašem srcu, u vašem umu je mrak, hladnoća, a u celom telu raslabljenost. Zašto? Zato što u vama lukavstva čine nevidljivi neprijatelji. To je lako dokazati: samo nemoj sve to činiti, i biće tako lako i prijatno, biće takvo prostranstvo u duši i srcu – ko zna odakle. Zato je Duh Sveti potpuno neophodan svima nama u svim dobrim delima našim: On je naša snaga, krepost, svetlost, mir, uteha.
* * *
Očigledan dokaz svudaprisutnosti i promišljanja Božjeg predstavlja rastinje. Gde ga sve nema na kugli zemaljskoj? Ono pokriva ravnice, uspinje se na nepristupačne vrleti kamenitih planina, niče u pustinjama, ukorenjuje se u vodama i posred voda – na pustim ostrvima. I ko ga to uzgaja i ukrašava prekrasnom raznovrsnošću oblika i cvetova? Gospod Bog: Bog tako odijeva. Ali ako Bog travčicu tako brižno odeva, hoće li ostaviti, ma i za tren, hoće li zaboraviti Bog čoveka? Pa kada travu u polju koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odijeva; koliko će više vas, malovjerni? (Mt. 6, 30; up. Lk. 12, 28) Ako Bog svakoga trena oživljava travčicu i ne lišava je Svog života, hoće li onda prestati da oživljava mene? Ne, ako On travčicu odeva i oživljava, onda On u meni živi neprestano, kao u hramu, ako Ga dobrovoljno ne udaljavam svojim grehovima. Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3, 16) Uzgred obrati pažnju na ono o hramu: apostol hrišćanina naziva hramom zato što Duh Božji obitava u njemu; znači, u hrišćanskim hramovima neprestano obitava Bog. Svetost hrama. Strahopoštovanje prema njemu. Osetno dejstvo Boga Koji u hramu prebiva na srca ljudi koji Mu se na molitvi obraćaju.
* * *
Prizvaće Me, i uslišaću ga. (Ps. 90, 15) O, reči, preispunjenih ljubavlju! O, reči koje onome ko se moli ulivaju najživlju nadu!
* * *
Još nisi naučio da voliš bližnje. Na nenaklonjenost ljudi prema tebi odgovaraš svojom nenaklonjenošću. Čini suprotno: na nenaklonjenost drugih prema tebi odgovaraj iskrenom blagonaklonošću i ljubavlju; što više neljubavi vidiš prema sebi, to više voli. Neljubav je bolest, a bolesnog treba više žaliti, veću brigu, veću ljubav mu pružati, upravo zato što je bolestan. Zar ne znaš da neprijatelj bestelesni svima čini lukavstva, svakoga zaražava otrovom mržnje? Ni ti nisi izuzet od tog lukavstva. I ne služi mu, duhu neprijateljstva, nego sa svim usrđem služi Bogu ljubavi. Pamti da je Bog-Slovo umro za braću svoju.
* * *
Kao što reke teku u more, tako duše ljudi teku k Bogu.
* * *
Duhovni i telesni život se razilaze, ne slažu se; zato se ponekad po telu osećaš predivno, a po duhu, po srcu – ne. Počni da se moliš i videćeš da je ogrubelo srce, utio si, udebljao i zasalio i zaboravio si Boga (5. Moj. 32, 15; 18), i teško ti je da se moliš, iako si i zdrav i snažan: prestaneš li da se moliš, opet će ti lako biti; ali to je grehovna lakoća.
* * *
Gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše. (Mt. 6, 21) Znaj o čemu misle oni koji se mole u hramu. Čemu si srcem predan, o tome i misliš.
* * *
Ako srce bude sumnjalo u Duha Životvornog, onda u nama neće biti život, već tuga i teskoba, i zasluženo: zato što je život od Duha Životvornog. Tuga zbog sumnje je siguran znak da je to mudrovanje laž i da od đavola ubice potiče.
* * *
Do sada sam živeo Bogom (mislio, osećao, hranio se). I ubuduće ću Njime živeti. Svaku uznemirujuću brigu ostavljam i oslanjam se na nadu moju, na disanje moje na Hrista.
* * *
U Hrista kako treba veruje onaj ko sebi ne dozvoljava da i za tren posumnja u istinitost onoga što je On rekao u svetom Jevanđelju Svome – čemu uči od čista uma nevesta Njegova – Crkva. U veri treba sticati takvu čvrstinu srca da se ono, zbog naše slobodne volje, nimalo, ni za tren ne bi kolebalo razdeljujući se samo u sebi, naginjući na suprotnu stranu, kako hrišćanin ne bi bio morski val što ga vetar podiže i potom opet vitla (Up. Jak. 1, 6). Vera naša u Hrista – da i amin – u Njemu postade da (2. Kor. 1, 19-20).
* * *
Pamti da ćemo se, iskreno i čvrsto verujući u Hrista, spasti za život večni. Pamti kako sveta Crkva nikoga od svojih vernih sledbenika nije pogubila, nego je sve spasla blagodaću Božjom. Dela Spasitelja i Crkve radi verujućih govore sama za sebe. Dela sumnje i bezverja u duši čovekovoj koja ubijaju njegovu dušu i telo, takođe govore sama za sebe.
* * *
Budući da je Duh Božji strašna sila, strah i muka za demone, demoni se svim svojim paklenim lukavstvima protive Duhu Božjem i hule na Njega. Budući da je Duh Božji duh koji spasava, duh sjedinjenja, ljubavi i mira, to se oni na sve načine protive sjedinjenju, ljubavi i spasenju ljudi. Zbog njih je došlo do podele crkava na Istočnu i Zapadnu, obratite pažnju: upravo zbog dogmata o Svetom Duhu je došlo do podele; baš zbog njih je došlo do daljeg razjedinjavanja rimskog Zapada – luteranstvo, kalvinizam i anglikanstvo; zbog njih je nastao raskol u našoj pravoslavnoj Crkvi. (Uzgred budi rečeno: zar zbog raskolnika ne činiti neophodne, blagotvorne promene u Crkvi? Treba ih činiti: inače će nas ismejati demoni; zar ćemo dopustiti da nas savlada njihova zloba? Da toga ne bude. Dakle, treba prevoditi Bibliju na ruski jezik. Koliko miliona ljudi se lišava njenog bogatstva zato što je ona na nerazumljivom slovenskom jeziku![5]25 Demoni se još na sve načine upinju da iščupaju i iščupali su iz srdaca hrišćana veru u Jevanđelje i u Crkvu Hristovu, što je takođe hula na Duha Svetoga; svim silama nastoje da pogruze hrišćane u dela telesna i u nečistote telesne kako u ljudima ne bi prebivao Duh Božji, kao u prepotopskim ljudima; i ne vidimo li da su se ljudi odali srebroljublju, prejedanju, pijanstvu, razvratu u ogromnim razmerama? Kakvo je to kvarenje u nas? O, biće nam teško, i to možda veoma brzo… Duhovi zlobe napadaju Duha Božjeg još i u mislima i srcima pojedinaca; veru u Njega pokolebavaju; teško nama: da ne pohulimo na Duha Svetog Božjeg životvornog, Duha ljubavi neizrecive, Koji se moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26); da znamo da smo sve vreme života našega dužni da Mu se poklanjamo i slavimo Ga, kao što se poklanjamo Ocu i Sinu, kao što slavimo Oca i Sina – nerazdeljivom i jednakom čašću. Da poštujemo vaseljenski simvol vere – to spasonosno rukovodstvo u veri za verujuće svih vremena i mesta. Da ne vređamo ni jednom mišlju sumnje Duha Božjeg Koji u nama živi i oživotvorava nas – ta štedra ljubav Božja koja nas beskonačno ljubi, kao Otac i Sin.
* * *
Jednim smo Duhom napojeni. (1. Kor. 12, 13) Vidiš, Duh Božji nas kao voda ili vazduh okružuje sa svih strana – Duh Gospodnji ispunio je vaseljenu (Prem. 1, 7). Vera nam se daje Duhom Božjim: drugome vjera istim Duhom (1. Kor. 12, 9), govori apostol; ljubav se Božija izlila u srca naša Duhom Svetim (Rim. 5, 5), govori taj isti apostol.
* * *
Kako je dobro pobeđivati strasti! Posle pobede osećaš takvu lakoću na srcu, mir i veličinu duha!
* * *
Nije li duša pretežnija od hrane? (Mt. 6, 25) Ah, beskonačno je, neizmerno je pretežnija. U duši sija ikona Boga nevidljivog, Tvorca svega. Ne samo štogod veštastveno, nego ni dušu svoju, život svoj ne treba da žalim radi koristi brata, veštastvene ili telesne, a naročito duhovne. Služeći sa ljubavlju na korist brata, služim Samome Bogu. O, srcem osećam uzvišenu, veliku istinu: kad učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste (Mt. 25, 40). Zašto je tako? Kao prvo, zato što je svaki čovek ikona Božja, a drugo, zato što je Isus Hristos Bog i ujedno čovek, i Glava tela – Crkve Svoje, tako da mi činimo udove Njegove, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef. 5, 30), to jest, mi smo udovi Hristovi.
* * *
Ne veruj telu svome koje ti preti neizdržljivošću tokom molitve: laže. Čim počneš da se moliš, videćeš da će telo postati tvoj pokorni sluga. Molitva će i njega oživeti. Uvek pamti da je telo lažljivo.
* * *
Onaj ko veruje u Spasitelja i hrani se Njegovim telom i krvlju ima u sebi život večni: i eto zašto svaki greh prouzrokuje snažan bol i nemir u srcu; a oni koji nemaju u sebi život večni, piju bezakonje kao vodu i ne osećaju bol, jer u srcu njihovom nema života večnoga.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pashalni kanon, 6. pesma, tropar; prevod oca Justina Popovića
  2. 4. molitva pred Sveto Pričešće; prevod oca Justina Popovića
  3. Isa. 7,13; naš prevod; u prevodu Đ. Daničića: malo li vam je što dosađujete ljudima, nego dosađujete i Bogu mojemu? Na crkvenoslovenskom: jeda malo jest vam trud dajati čelovekom i kako dajete Gospodevi trud? – Prim. prev.
  4. 4. molitva pred Sveto Pričešće; prevod oca Justina Popovića
  5. Pisano u vreme kada Svjatjejši sinod još nije bio izdao ruski prevod Svetog Pisma.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *