NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Kako primamo najvišu tajnu Božanske ljubavi prema nama – tajnu hrišćanske vere? Umom, srcem i životom, ili slobodnom voljom našom. Jesu li sve tri sile naše duše prožete svetom verom, kao duše svetih?… Carstvo nebesko slično je kvascu koji uze jedna žena i stavi u tri kopanje brašna (tri sile duše), dok ne uskise sve (Up. Lk. 13, 21). Mi svim silama duše i tela primamo svetovno, prolazno, grehovno (slastoljublje, koristoljublje, častoljublje), a ne nebesko i večno.
* * *
Gospod Bog je, tako reći, podelio Svoj beskonačni život sa nama: svi mi smo oboženi Njegovim prečistim telom i krvlju koji su sjedinjeni sa Božanstvom. Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjeg svi (Ps. 81, 6). (Oče naš Koji si na nebesima). Ne treba li i mi da delamo, po volji Njegovoj, ono što služi za održavanje naše duše i tela: svoj um, svoja znanja, svoju veštastvenu imovinu sa bližnjima našim, budući da nam je upravo On Sam obećao ne siromašenje, već umnožavanje talanata koji su nam povereni i koje uvećavamo? Kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti (Mt. 7, 2). Ako nas je Bog primio u zajednicu Božanstva, u zajednicu Svoga tela i krvi, onda i sve što imamo treba da bude zajedničko, bez povlađivanja neradu i gotovanstvu, to jest, bogati treba da pomažu siromašnima, da prema svojim mogućnostima udeljuju milostinju, da primaju strance, posećuju bolesne, teše žalosne, da poučavaju neuke, urazumljuju zabludele, da opraštaju uvrede, sećajući se da smo svi mi Hristovi. I za svakoga i za sve Hristos će nagraditi. Ogladnjeh, i dadoste Mi da jedem… (Mt. 25, 35).
* * *
Krst i krsno znamenje je sila Božja, zato je u njima Gospod uvek prisutan. Isto tako ikone Gospoda, Bogomajke, svetih Anđela i svetih ljudi za verujuće ljude takođe mogu biti sila Božja i na njima činiti čuda. Zašto? Zato što su u njima po blagodati Božjoj prisutni Gospod, Vladičica, Anđeli ili sveti, to jest, oni su nam uvek tako blizu i čak bliže nego ove ikone. Zaista. Iskustvo to veoma često potvrđuje.
* * *
Šta unose pozorišta u srca ljudska? Duh ovoga veka duh ispraznosti (lenjosti, besposlice, zaludnosti), praznoslovlja, brbljanja, izazivanja smeha (smehotvorstva), lukavstva i zlobe, duh gordosti, nadmenosti i nikome ne daju ništa dobro i čestito. Pisci komada i glumci predaju narodu ono što sami u sebi imaju, svoj duh, ni manje, ni više. A misle li glumci o moralnosti narodnoj? Imaju li nameru da isprave narodne običaje? Ne i ne.
* * *
Uvek velikom srećom smatraj besediti u molitvi sa Gospodom ili sa Prečistom Gospođom Bogorodicom, ili sa Anđelima, ili sa svetim ljudima, i uvek Im se moli sa radošću, pa i sa trepetom strahopoštovanja, pamteći sa Kim besediš ti, nečisti i ništavni crv.
* * *
Zašto naša iskrena molitva jednih za druge ima veliko dejstvo? Zato što, prilepljujući se tokom molitve za Boga, ja postajem jedan duh sa Njim, a one za koje se molim sjedinjujem sa sobom verom i ljubavlju, jer Duh Božji koji deluje u meni, deluje u isto vreme i u njima, budući da sve ispunjava. Jedno smo tijelo mnogi (1. Kor. 10, 17). Jedno tijelo, jedan Duh… (Ef. 4, 4).
* * *
Duševno spokojstvo i sladost koje ponekad osećamo u hramu Božjem, prilikom skladnog pojanja pojaca i razgovetnog čitanja čteca i sveštenoslužitelja, zalog su nam one beskonačne sladosti koju će osećati u sebi oni koji večno sazercavaju neizrecivu dobrotu lica Božjeg. Treba revnovati o skladnom pojanju i razgovetnom čitanju. Nazivajući u molitvi po imenima svete Božje, pokrećemo ih na molitvu za nas.
* * *
Dolazeći u hram Božji radi molitve, treba da znamo i pamtimo da smo deca Oca nebeskog i da smo došli u dom Njegov; treba da stojimo sa sinovskim osećanjima iskrene ljubavi, blagodarnosti, sa plamenom molitvom. Naš duh treba da viče: Ava Oče! (Up. Rim. 8, 15).
* * *
Koliko si dobar, Gospode moj, i koliko si nam blizu toliko da se s Tobom uvek može besediti i Tobom tešiti. Tobom disati, Tobom se prosvećivati, u Tebi mir imati, u Tebi prostranstvo srdačno nalaziti. Gospode, nauči me iskrenoj ljubavi prema Tebi i prema mom bližnjem, da uvek budem s Tobom, da uvek imam mir u Tebi. Gospode, ne daj da ijednog trena činim preljubu sa premrskim i svezlobnim neprijateljem đavolom ni zlobom, ni gordošću, ni zavišću, ni škrtošću, ni lakomstvom, ni stomakougađanjem, ni bludnim pomislima, ni hulom, ni čamotinjom, ni lažju, ničim grehovnim. Da uvek budem sav Tvoj!
* * *
Sladosti moja beskonačna, Gospode Isuse Hriste, kakve mi sve sladosti nisi dao da okusim u životu mom prolaznom! Blagodarim Ti, Milosti moja, Sladosti moja! Ali ako su zemaljske sladosti tako mnogobrojne, raznovrsne, prijatne, kakve su onda sladosti nebeske, duhovne: one su zaista beskonačne, bezbrojne, nezamislivo prijatne. Stoga me ne liši, mnogomilostivi, preštedri Gospode, ni nebeskih Tvojih sladosti koje si pripremio onima koji Te vole! Ne liši njih ni ostale ljude Tvoje! Gospode, daj im svima da poznaju Tebe, Sladost našu! Pa Ti, ta Sladost naša, svud si na zemlji, to jest, svaka sladost je Tvoje delo. Ali daj mi, Gospode, da dobrodušno podnosim i tuge životne: one su potrebne radi mog mnogostrasnog tela, radi mog starog čoveka. Čovekoljupče, nauči i ostale ljude Tvoje da ih dobrodušno podnose i daj im da poznaju njihovu neophodnost. U nevolji trpeljivi (Rim. 12, 12). U svijetu ćete imati žalost (Jn. 16, 33).
* * *
Išteš za druge život i veru i razum duhovni – išteš li iskreno, ili licemerno, samo jezikom? Želiš li im taj napredak od sveg srca? Da li i sam napreduješ? Ne prebivaš li u strastima? Pazi, Vladika sve vidi Svojim najsjajnijim očima: treba Ga moliti umešno, iskrena srca, plamena duha.
* * *
Kada se zbog raznih nečistota nakupljenih u želucu i crevima, ne osećaš dobro i nisi raspoložen, i kada je u tom stanju molitva tvoja hladna, tegobna, puna čamotinje i nekog očajanja – ne očajavaj i ne kloni tada, jer Gospod zna tvoje bolesno, mučno stanje. Bori se sa svojom nemoći, moli se iz sne snage, i Gospod neće prezreti (potceniti) nemoći tela i duha tvoga.
* * *
Osećaš se kao grešnik bezbožni, prljavi, lukavi, hulni i zato ne želiš da pristupiš Vladičici i da Joj se moliš – ali upravo zato što si svestan da si takav grešnik usrdno se pomoli, nemoj ležati u kalu grehovnom, priđi Vladičici, stani pred ikonu Njenu u nadi da je tu Ona Sama, pokaži Joj bez stida svoje rane grehovne, oseti prema njima gađenje i moli Je da te očisti od te duhovne gube i nećeš biti postiđen. Svedobra te neće prezreti, Prečista i Svesilna će te očistiti kao što je Gospod očistio deset gubavaca.
* * *
Gde da nađem pravog hrišćanina koji bi samim delima svojim učio preziranju tela, kao kratkotrajnog, i staranju o besmrtnoj duši? Gde da nađem takvog muža uzvišena duha? Na zemlji, među živima, teško ga je naći, premda takvih ljudi, naravno, ima, ali u Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima (Jev. 12, 23), u nebeskoj Crkvi – veliko je mnoštvo takvih ljudi, kao zvezda na nebu. Odrekavši se sebe, kao starog, pokvarenog, pogibeljnog čoveka, kao razbijenog suda u kome se ne može držati voda, oni su uzeli krst svoj i pošli za Hristom i sav svoj život Mu predali, prezrevši telo i sveg kratkotrajni. Oni su čuli onoga što govori: kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). I znali su da će telo i svet proći i da ih neće biti, da je duša naša, uzgred budi rečeno, neprocenjiva upravo zato što je, budući ikonom Božjom, besmrtna, i da zato ceo svet ne znači ništa u poređenju sa dušom, da je prolazan, jer nebo i zemlja će proći (Mk. 13, 31), po reči Spasiteljevoj. Pa i na svakom koraku, sopstvenim očima se uveravamo u prolaznost sveta, jer sve na svetu se kreće i kruži, i sve stihije su u pokretu; godišnja doba kruže kao u kolu; ljudi, jedni se rađaju, drugi umiru; jedni se žene, drugi ostaju bez žena; jedni se kuće, drugi ostaju bez svog stana i imovine; jedni gradovi se izgrađuju i velelepno ukrašavaju, drugi nestaju u plamenu i u pepeo se pretvaraju. Sve na zemlji prolazi, znači da će jednom i sama zemlja proći. Ako se u kući sve zapali, onda će i sama kuća izgoreti. Nebesa i zemlja za oganj se čuvaju. Prvi svijet, vodom potopljen, propade. A sadašnja nebesa i zemlja za oganj se čuvaju za Dan suda i pogibli bezbožnih ljudi (2. Pt. 3, 6-7). I gde da nađem prave hrišćane koji bi prezirali sve zemno, kao prolazno, i svim silama revnovali o ugađanju Bogu, svom besmrtnom Caru, o spasenju duša svojih! Gde da nađem takvog uzvišenog muža koji bi kao car ili kakav bog prezirao zemlju i sve zemno radi Boga (a ne iz nadmenosti) i hrabro svom umu ili zakonu Božjem pokoravao sve strasti i pristrašća ovoga života, koji bi revnovao revnošću Božjom o spasenju duša braće svoje, saljudi, i brinuo se o njihovom prosvećenju, očišćenju, ukrepljenju u veri i vrlini? Gospode, Ti podigni takve svetilnike na svećnjaku ovoga sveta, na svećnjaku Crkve Tvoje, da propovedaju slavu Tvoju, da revnuju za slavu Tvoju i za spasenje ljudi Tvojih! Gospode, Tebi je sve moguće! Gospode, dokle će nas kovitlati taština ovoga sveta? Dokle ćemo se odvraćati od Tebe, Stvoritelja i Spasitelja našeg? Gospode, kako umeš i kako znaš, ispravi to.
* * *
Kada te tuđi, gordi, zli duh bude smućivao pred čitanje i tokom čitanja molitava Gospodu Bogu ili Majci Božjoj, zamisli tad živo da su svi koji stoje pred tobom deca Oca nebeskog, svemogućeg, bespočetnog, beskonačnog, svedobrog i da je Gospod Otac njihov, i smelo, mirno, radosno, slobodno Mu se moli, u ime svih, ne bojeći se ni podsmeha, ni prezira, ni zlobe ljudi ovoga sveta. Ne budi dvoličan, stideći se lica ljudskih; ne oklevaj da se iskreno pomoliš Ocu nebeskom, naročito molitvu Gospodnju čitaj sa strahopoštovanjem, mirno, bez žurbe; uopšte, sve molitve čitaj spokojno, odmereno, sa strahopoštovanjem, znajući pred Kim ih izgovaraš.
* * *
Koliko je hrišćana koji govore: verujem u Boga, a zapravo ne veruju? Koliko je usta koja neme kada u društvu treba zaštiti slavu Božju i svete Njegove na koje hule sinovi ovoga veka i neme pred njima? Drugi ćute kada treba podržati razgovor o Bogu ili kada treba zaustaviti kakvu nepristojnost, drskost. Mnogi govore: verujem u Boga, a ako se desi da naiđe nevolja, napast, iskušenje, postaju malodušni, klonu, ponekad ropću, i gde se dela sva vera? Tu bi trebalo pokazati predanost volji Božjoj, reći: kako Gospod izvole, tako a bi: neka je blagosloveno ime Gospodnje.16 Inače, po svoj prilici, u Boga veruju samo u sreći, a u nesreći Ga odbacuju.
* * *
Tešku i bolnu operaciju ćeš podneti, ali zato ćeš zdrav biti (reč o ispovesti). To znači da na ispovesti duhovniku treba bez prikrivanja otkriti sva svoja sramna dela, iako je bolno, iako nas je stid, sramota, iako je ponižavajuće. U protivnom rana ostaje neizlečena i boleće, i brideće, i podrivaće duševno zdravlje, biće kao kvasac za druge duševne bolesti ili grehovne navike i strasti. Sveštenik je duhovni lekar; pokaži mu rane ne stideći se, iskreno, otvoreno, sa sinovskim poverenjem: ta duhovnik je tvoj otac duhovni koji treba da te voli više od tvog rođenog oca i majke, jer Hristova je ljubav iznad telesne, prirodne ljubavi – on za tebe treba da da odgovor Bogu. Zašto je naš život postao tako nečist, ispunjen strastima i grehovnim navikama? Duhovne rane ili gnojnice bole, i nadražuju se, i na njih se nikakav lek ne može staviti upravo zato što ih veoma mnogi skrivaju.
* * *
Nebo i zemljo, koje je Gospod stvorio i koji Njime postojite, delujete i krećete se, urazumite mene koji bivam jedan duh sa Gospodom! Zbog čega da se brinem kad bivam i uvek mogu biti jedan duh sa Gospodom? Svu brigu svoju položiću na Njega. Nebo i zemlja nekoliko hiljada godina postoje Gospodom, Njegovom silom i zakonima, dok su sami bez duše, tromo, nedejstvujuće, nemoćno veštastvo. A trava, a cveće poljsko, a drveće, a ptičice, ribe i drugo? Kako nas sve to uči da se potpuno pouzdavamo u promisao Božji!
* * *
Ne preziri nijednog čoveka, nijednog nesretnika, nego se sa punim uvažavanjem i blagonaklonošću odnosi prema svakom dobronamernom čoveku, posebno prema siromašnima, kao sažaljenja dostojnim udovima našim, ili više od toga – udovima Hristovim, u protivnom, žestoko ćeš raniti dušu svoju. O, kako je, reklo bi se, lako živeti iskreno ljubeći, i kako je teško našem pokvarenom srcu da živi u ljubavi! Na svakom koraku izgovor za neprijateljstvo prema bližnjem.
* * *
Gospode, evo, Tvoj sam sasud: napuni me darovima Duha Tvoga Svetoga, bez tebe sam prazan, bez ikakvog dobra, ili bolje – pun svakog greha. Gospode, evo, lađa sam Tvoja: napuni me teretom dobrih dela. Gospode, evo, kovčeg sam Tvoj: napuni me ne obmanom srebroljublja i slasti, već ljubavlju prema Tebi i živoj ikoni Tvojoj čoveku.
* * *
Čoveče, kud je vazneta priroda tvoja u licu Isusa Hrista – Bogočoveka? Na presto Božanstva. Kud je vazneta priroda tvoja u licu Bogomajke? Iznad Heruvima i Serafima. Radi koga? Radi tebe, da bi te, oslobodivši te od truleži pohota, načinio pričasnikom Božanske prirode. Kako ti odgovaraš na te namere, na ta dela Božanstva, na to svedobro promišljanje Vladike? Date su ti sve božanske sile za život i blagočašće – kako ih koristiš? Ne zanemaruješ li ih? Nisi li se sav kao puž prilepio za zemlju?
* * *
Naša duša je prosto biće, budući da je obraz i podobije Božje; zato, kada je blagoustrojena i živi u skladu sa voljom Božjom, tada je i mirna, i laka, i radosna; a kada pristane na greh, ili učini kakav greh, ili je neprijatelj prinuđuje na greh, tada je nespokojna, mračna, teška. Dakle, neprestano tvori volju Božju, i bićeš prost, miran; ali ako budeš grešio, mira nećeš imati. Nemoj se predavati neprijatelju; on u dušu unosi mučenje, teskobu, mrak, oganj. Uklonite zloću djela svojih. (Isa. 1, 16).
* * *
Disanje Duhom Svetim Koji je disanje duše naše treba da bude prirodno, lako i slatko, kao što je prirodno, slatko i lako udisanje vazduha. Ljubav prema svakom čoveku treba da bude prirodna, prijatna i laka, kao što je prirodno, lako i prijatno voleti samoga sebe; jer svi smo mi jedno isto, jednog smo Boga stvorenja, jednog smo Boga slike i prilike, imamo isti duh, istu dušu, isti lik.
* * *
Sve tuge, mučenja, lišavanja, bolesti Bog dopušta da bi izagnao zavodljivi greh i u srca usadio istinsku vrlinu, da bi dao iskustveno znanje o lažnosti, bezobzirnosti, bezumlju, tiraniji i smrtonosnosti greha i pobudio gađenje prema njemu, i da bi dao iskustveno znanje o istini, krotosti, mudrosti, krotkoj vlasti nad srcima ljudskim, i životvornosti vrline. Zato ću sve žalosti podnositi hrabro, sa blagodarnošću Gospodu, Lekaru duša naših, Spasitelju našem najčovekoljubivijem.
* * *
Svuda je i u svemu Gospod, i sve Gospod nosi i čuva i zato se zove Svedržitelj. Moram biti bezbrižan. Svi mi smo iz ništavila pozvani u biće Božjom svemoću i, budući da smo sami po sebi ništavni, ništa ne možemo svojom snagom, bez Boga učiniti ili sebe u životu održavati, zato nam je Bog sve: i život, i sila naša, i svetlost naša, i vazduh naš, i hrana i piće duhovno, i odeća, i sve. Ta On je i za veštastveno telo naše sve stvorio i podaje: i svetlost, i vazduh, i toplotu, i hranu, i piće, i odeću, i stan. Blaženi siromašni duhom koji su vazda svesni svoje ništavnosti i svetvoraštva i svedržiteljstva Božjeg; blaženi bezbrižni u životu ovom; blaženi prostosrdačni; blaženi oni koji se u svemu predaju Gospodu. Sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo. Samo uvek budi sa Bogom, i sve će ti se dati, dodati: ištite najprije Carstvo Božije (u sebi i u drugima), i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Neka samo Bog bude u vašim srcima, budite sa Njim uvek nerazdvojno sjedinjeni, i sve ovozemaljsko će vam se dodati. Samo se ne vezujte srcem ni za šta ovozemaljsko: jer udeo vaš je Bog, Bog srca vašeg. Bog je neiscrpno bogatstvo, izvor nepresušni; gde je Bog, tamo je svako dobro. Bogoljubivog prate sva dobra, kao što senka prati telo.
* * *
Kako da budem hladan prema bližnjem kada mi je Gospod zapovedio da ga volim kao sebe, ili kao što je On Sam zavoleo nas? A hladni prema bližnjima postajemo zato što smo pristrašćeni prema slastima i samoljubivi. Dakle, odbacimo slasti i neuzdržanje da Vladiki svome ugodimo.
* * *
Da nema Gospoda i Vladičice, i Anđela čuvara, i svetitelja – đavo i njegovi pomagači bi nam svima zatvorili usta i ne bi nam dali da slavoslovimo ime Gospodnje; to bi zaista bilo, jer oni to sada nastoje da čine i u tome ponekad makar donekle uspevaju! Ko sapliće sveštenike tokom službe? Đavo.
* * *
Nikada ne treba zaboravljati da smo svi mi jedno telo i da jedni druge treba da podstičemo na ljubav i na dobra dela; a posebno mi, pastiri, to treba da pamtimo i činimo. Da, mi treba da pamtimo da ako smo dušom svetli, ako čvrsto stojimo u veri i blagočašću, onda će i pastva naša biti čvršća, svetlijeg i čistijeg života; ako je glava svetla, svetli su i udovi, a ako smo potamneli dušom od strasti raznolikih, tamnije će biti i telo Crkve, pastva naša, jer postoji tesna veza između glave i udova, između pastira i pastve. Zato je Gospod i rekao: tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Ako je svjetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama (Mt. 6, 23). Dakle, misliš li da se tvoje stomakougađanje, tvoja pohlepa ne odražava na pastvi tvojoj, pre svega, zbog tvog nestaranja o dušama, jer kakvo je staranje o dušama u onoga ko se stara o rubljama? Nikakvo. Da, ako se svetlost u pastiru pomračuje, ona se neizostavno pomračuje i u pastvi: zbog tesne, duhovne veze njegove sa njom, glave sa udovima. Ako si čvrst u duševnim vrlinama i oni su čvrsti; ako stojiš na molitvi i usrdno se moliš za njih oni to osećaju; ako se ti duhovno ukrepljuješ ukrepljuju se i oni; ako se ti raslabljuješ raslabljuju se i oni. Gospode, pomiluj me!
* * *
Telo naše sastoji se od stihija zemaljskih: svetlosti, toplote, vazduha, vode i zemlje – na te stihije će se i raspasti po smrti svojoj. Svetlost i toplota će se sjediniti sa svetlošću i toplotom, vazduh će se sjediniti sa vazduhom, voda sa vodom, zemlja sa zemljom. Sastavljamo se i opet se razlažemo. Slava tvoraštvu Tvome, Gospode! Znajmo i pamtimo da smo od praha zemaljskog, da smo kratkovremeni, i imajmo strahopoštovanje pred Tvorcem. Svi mi smo dela ruku Njegovih, ovce paše Njegove (Ps. 99, 3).
* * *
Naš život je neprekidni tok neizrecivih milosti Božjih: zato on treba da bude neprestano blagodarenje i slavoslovlje Bogu Tvorcu i Dobročinitelju, a naročito neprestana ljubav prema Bogu i bližnjem ikoni Njegovoj i sa-udu našem. Voleći bližnjeg, mi volimo Boga; poštujući svakog čoveka, mi poštujemo ikonu Božju, Samoga Boga i sami sebe: jer bližnji – drugi, peti, deseti, stoti, hiljaditi, milioniti i tako dalje to sam ja. Mnogo je lišća na drvetu, a sve je na istom drvetu, istim životom živi, isto poreklo ima, isti izgled, isti početak, isti i kraj.
* * *
Ako posumnjaš da li je osvećena ikona Božje Majke pred kojom se moliš, znaj da je već hiljadu devet stotina godina sveta Sama prvolika Vladičica, preosvećena još u utrobi roditelja Njenih – Joakima i Ane, potom osvećena po rođenju u hramu Jerusalimskom, i naposletku, neizrecivim ovaploćenjem od Nje Boga Logosa; Ona je uvek sveta i presveta večno, nepokolebivo, nepromenjivo, i Ona na svakom mestu jeste, svakoj ikoni Svojoj je prisutna i samim slikanjem Njenog lika i imena, i lika Spasovog i imena Njegovog, osveštava veštastvo samim likom Svojim i pisanjem imena. Prosta srca gledaj svaku ikonu, a sumnja je od đavola, kako bi odvukao od srdačne molitve. Govori mu: sva zemlja je sveta; na svakom mestu vladavine Gospoda moga i Prečiste Majke Njegove Vladičice sveg sveta; ne poklanjam se dasci, nego Nju, Prečistu, srdačnim očima gledam: slika je načinjena samo radi pomoći nemoći mojoj.
* * *
Čudotvorne ikone Božje Majke i drugih svetih uče nas da na svaku ikonu gledamo kao na tog samog svetog ili svetu kojima se molimo, kao na lica koja su živa i sa nama besede, jer su nam isto tako blizu, i još bliže nego ikone, samo ako im se sa verom i srdačnom naklonošću molimo. Tako isto treba govoriti i o krstu životvornom. Gde je krst ili krsno znamenje, tamo je Hristos i sila Njegova, i spasenje Njegovo, samo ga sa verom čini ili mu se poklanjaj.
* * *
Kada se moliš Bogu poznatim molitvama na koje se navikavaš, govori u srcu: Gospode, Ti si uvek jedan te isti. Srce moje se menja i hladi prema rečima molitve, dok je sila njihova jedna te ista, kao što si i Ti večno Jedan te isti.
* * *
Moleći se Bogu, besediš sa Njim licem u lice; i besedi sa Njim kao sa Carem – oči u oči, sa Majkom Caricom nebeskom besedi kao sa živom, sa Anđelima i svetima isto tako, kao oči u oči, i neka se za to vreme srce tvoje nipošto ničim sporednim ne zanima i ni za šta ne prilepljuje, jer reci: bi li se ti, razgovarajući sa carem ili sa caricom, bavio nečim sporednim ili nevažnim, na primer, gledanjem kroz prozor na putnike ili razgledanjem stvari koje se nalaze u odajama i dr. I zar to ne bi bilo krajnje uvredljivo za carsko veličanstvo? A kako mi, besedeći sa Gospodom, činimo tome slično i daleko gore od toga!
* * *
Žalosti (nevolje) su veliki učitelj; žalosti nam pokazuju naše slabosti, strasti, neophodnost pokajanja; žalosti očišćuju dušu, otrežnjuju je, kao od pijanstva, nizvode blagodat u dušu, smekšavaju srce, pobuđuju gađenje prema grehu, utvrđuju u veri, nadi i vrlini.
* * *
Materija, kada se za nju srcem prilepljujemo, strasno je želimo ili nam je žao da je damo drugima, ubija dušu udaljavanjem od Boga, Izvora života. Srce treba uvek da bude u Bogu Koji je nepresušni Izvor života duhovnog i materijalnog: jer ko je uzrok postojanja svih stvorenja i života organskog, biljnog i životinjskog, postojanja poretka i života svih svetova velikih i malih? Gospod-Bog. Sve materijalno treba smatrati za trice, kao nevažno, ništavno, prolazno, raspadljivo, truležno, iščezavajuće, a pažnju treba obraćati na dušu nevidljivu, prostu, besmrtnu, koja se ne može raspasti: ne brinuti, dakle, za telo propadljivo, starati se pak za život besmrtni (Tropar prepodobnima). Delom to dokaži: posti, srdačno udeljuj siromasima, rado ugošćuj goste, ne žali ništa za ukućane, čitaj usrdno reč Božju, moli se, kaj se, oplakuj svoje grehove, svim snagama stremi ka svetosti, krotosti, smirenju, trpljenju, poslušnosti.
* * *
Kako mi održavamo vezu sa svetom duhovnim, sa crkvom nebeskom? Prizivanjem njihovim u molitvama, praznicima u njihovu čast i službama crkvenim: jer Crkva je jedna, pod jednom Glavom Hristom. Kako održavamo vezu sa pokojnima? Molitvama za njih, naročito onim koje su sjedinjene sa prinošenjem beskrvne žrtve. Kako održavamo vezu sa živim hrišćanima i svim ljudima? Opet molitvama za sve njih u hramu Božjem i čak kod kuće. Tako mi održavamo vezu sa pokoljenjima na nebesima, na zemlji i pod zemljom. Velika je vera hrišćanska!
* * *
U stvarnom svetu se s jedne strane pojavljuje beskonačnost materijalnih stvari – žive i nežive veštastvene tvari; sa druge strane – beskonačnost unutarnjeg sveta misli i osećanja, ili bezdan besmislenosti i okamenjenosti grehovne, ili beskraj misli i osećanja grehovnog, strasnog. Ali sva materijalnost je ništa, jedna blagodatna misao čovekova, jedno osećanje svete ljubavi beskonačno je dragocenije od sve materijalnosti.
* * *
Reče Gospodu grehove sa skrušenošću srca – i nestadoše; uzdahnu, zažali zbog grehova – i nema ih. Govori bezakonja svoja da se opravdaš. Kako dolaze, tako i odlaze. Mašta je mašta. Shvatio je da su ona mašta, ludost, bezumlje, rešio je da se ubuduće ponaša ispravno – i Bog ga je od njih očistio preko Svog služitelja i Svetih Tajni.
* * *
Hristos, kao Životodavac, kao Bog svesavršeni, kao Tvorac, kao Promislitelj, Staratelj i Spasitelj moj sasvim je dovoljan za mene, za punoću života moga, i nikakve stvari nisu potrebne mom neveštastvenom srcu: one su potrebne samo telu truležnom i prolaznom, ali telo sve što mu je neophodno ima svakodnevno i uobičajeno po dobroti Božjoj i milostima Njegovim. Pohote i prohtevi tela, ili starog čoveka su bezbrojni, ali oni su mašta, taština, privid, ništa; one su pomračenje, smućenje i muka duhu. Jedino je u Bogu mir moj i život moj.
* * *
Kako je tesna veza između Crkve nebeske i zemaljske, kolika je ljubav Crkve! Vidite: ona se neprestano seća, priziva u molitvama i proslavlja zbog podviga na zemlji činjenih radi Boga – Crkvu nebesku; moli se neprestano za Crkvu zemaljsku i posreduje za umrle u nadi na vaskrsenje, život večni i zajednicu sa Bogom i sa svetima. Neizmerna ljubav, veličanstvena, božanska ljubav! Proničimo u duh te ljubavi materinske Crkve naše pravoslavne i prožimajmo se duhom te ljubavi. Sve bližnje smatrajmo udovima svojim, sebe i njih udovima jednog tela Crkve i delatno ih volimo, kao sebe – tada ćemo i sami biti živi udovi Crkve nebeske, a ona će biti delatna i brzoposlušna pomoćnica naša i molitvenica za duše naše.
* * *
Sve dok vodimo telesni život i Bogu ne pristupamo iskreno, demoni se taje u nama, skrivajući se iza raznih strasti; iza žudnje za hranom i pićem, bludnog raspaljivanja, gordosti i gordog slobodoumlja o veri, o Crkvi, o dogmatima vere, iza zlobe, zavisti, škrtosti, srebroljublja, tako da živimo po njihovoj volji; ali kada počnemo iskreno da služimo Gospodu i u bolno mesto dirnemo demone naših strasti koji se gnezde u nama, tad oni ustaju na nas svom svojom paklenom zlobom, svim svojim ognjenim zastrašivanjima i svakojakim silnim, gorkim pristrašćima prema zemaljskim dobrima, dok ih sve iz sebe ne izagnamo usrdnom molitvom ili pričešćem Svetim Tajnama. Tako su besomučni mirni sve dok ih ne privedu svetinji, a čim ih privedu – odnekud se javlja neobična snaga, odvraćanje od svetinje, hula, vređanje svetinje, prodoran krik. Eto vam objašnjenja ili razrešenja vašeg nerazumevanja zbog čega besomučni, ili takozvane klikuše, viču u crkvi tokom liturgije ili kada ih privode svetim moštima; to je zato što se demoni susreću sa dobrom silom koja im je mrska i jača od njih, koja ih sažiže, izgoni, poražava ih po pravdi Božijoj, udaljava ih iz njima dragog staništa.
* * *
Svaki hrišćanski dom predstavlja beskonačno veliki dom vaseljenu, nebo i zemlju u kojima obitava Gospod. Zato u svakom hrišćanskom domu vidiš ikone Spasitelja i Majke Božje, Koji budno paze na molitve onih što žive u domu i obraćaju Im se za pomoć.
* * *
Čoveče, poznaj svoju duševnu nevolju i snažno, neprestano se moli Spasitelju ljudi da te od nje spase. Ne govori u sebi: nisam u opasnosti, nisam u nevolji, nije mi potrebno da se često i mnogo molim za izbavljenje od nevolje koju ne shvatam i ne znam. Nevolja i jeste u tome što, budući u najvećoj nevolji, ne znaš nevolju svoju; ta nevolja su gresi tvoji.
* * *
Ako moraš da podnosiš snažna iskušenja, tuge i bolesti, nemoj biti malodušan, ne kloni i ne ropći, ne želi sebi smrt, ne govori drske reči pred svevidećim Bogom, na primer, ovakve: o, kakva teška tuga, o, kakvo iskušenje koje prevazilazi snage moje, bolje bi mi bilo da umrem, ili: bolje bi bilo da se ubijem! Neka te sačuva Bog od takve malodušnosti, roptanja i smelosti! Nego sve to trpi hrabro, kao poslano ti od Boga zbog grehova tvojih, i sa razbojnikom blagorazumnim ponavljaj: primam po svojim djelima kao što sam zaslužio (Up, Lk. 23, 41), i duhovnim očima gledaj Spasitelja Koji strada na krstu.
* * *
Pazi da te reke unutarnjih tugu i nevolja ne otrgnu od Gospoda Isusa Hrista, jer neprijatelj nastoji da nas na sve načine odvuče od Gospoda: i zavođenjem zadovoljstvima, i težinom nevolja, kao Jova, a posebno unutarnjim teskobama i tugama. Trpi sve, blagodareći Bogu, jer onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim. 8, 28). Seti se da svakodnevno u molitvi Bogu ispovedaš da zbog grehova svojih kojima svagda prognevljuješ Boga i Prečistu Majku Njegovu, i sve nebeske Sile, i svetog Anđela čuvara, nisi dostojan Njegovog čovekoljublja, nego si dostojan svake osude i muke, i evo Gospod na tebi pokazuje pravdu Svoju i ujedno ljubav Svoju, posećuje te žalostima i teskobama i poniženjem i sramoćenjem da bi očistio srce tvoje, smekšao ga, istančao, smirio i učinio ga dostojnim hramom Svojim. Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Jer svako karanje ne čini se da je radost, nego žalost, ali poslije daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvježbani (Jev. 12, 6; 11).
* * *
Onaj greh na koji ne daješ saglasnost, ne uračunava ti se; na primer, nehotično spoticanje na molitvi, pomisli nečiste i hulne, nehotična zloba sa kojom se usrdno borimo, škrtost od koje se odvraćamo sve to su napadaji zlog duha. Naše je da trpimo, da se molimo, smirujemo i volimo.
* * *
O, ime najslađe, ime najsvetije, ime svemoguće, ime Gospoda našeg Isusa Hrista! Pobedo moja, Gospode, slava Tebi! Gospode, mi smo udovi Tvoji, mi smo jedno telo, Ti si Glava naša. Gospode, neka beže od nas sve strasti, neka beže od nas demoni! Gospode, daj nam blagodat ljubavi koja nikad ne prestaje! Gospode, da poštujmo i volimo jedni druge kao Tebe Samog, kao Tobom oboženi.
* * *
Kako je dobro biti s Tobom izabranima Tvojim na nebesima, Gospode! Kako su sve obmane zemaljske mučne za srce! Kako je pogubno za srce ma i trenutno pristrašće prema nečemu zemaljskom! A kakav je u Tebi mir, kakva sloboda, kakvo prostranstvo, kakva svetlost, kakva radost!
* * *
Slava, Gospode, sili krsta Tvoga koja nikad ne slabi! Kada me neprijatelj pritiska grehovnim pomislom i osećanjem i ja, nemajući slobode u srcu, nekoliko puta sa verom učinim krsno znamenje, to najednom i greh moj otpada od mene, i teskoba nestaje, i ja izlazim na slobodu. Slava Tebi, Gospode! Gospode, neka me od Tebe ništa ne otkida, ništa telesno, veštastveno, da uvek budem sa Tobom! Kako je dobro biti s Tobom!
* * *
Gospode, ne liši me nebeskih dobara Tvojih, jer si Ti Gospod i možeš to učiniti ako zaželiš; Gospode, izbavi me večnih muka, jer si Ti Gospod i to možeš takođe lako učiniti ako zaželiš; Gospode, umom li ili pomišlju, rečju ili delom sagreših oprosti mi, videći nemoć duše moje! Dakle, Ti si Gospod i sve možeš učiniti za mene koji se kajem i ištem dobara Tvojih. A Ti, Vladičice svih Anđela i ljudi, svedobra i svesilna, kao strašna zapovednica, progoniteljka i plamen svih protivničkih sila, kao Ona Koja lako, brzinom munje, može da osujeti sva mnogovrsna lukavstva zlih duhova, izbavi nas od svakog greha i ukrepi nas silom Tvojom za svaku vrlinu; načini nas saobraznima Sinu Tvome Bogu našem i Tebi, Presvetoj Djevi, Majci Gospoda našeg, jer mi se nazivamo imenom Hrista, Sina Tvoga, budući da smo udovi Njegovi. Da ne bude naše ime hrišćanin samo prazan zvuk, bez snage, nego da svi mi budemo podražavaoci Hrista, Načelnika naše vere (Jev. 12, 2), i Tebe, Čelovođe duhovne obnove (Akatist Presvetoj Bogorodici, 10. ikos; prevod oca Justina Popovića). Da svi mi budemo kao živo kamenje koje se zida u dom duhovni, sveštenstvo sveto, da bismo prinosili žrtve blagoprijatne Bogu (Up. 1. Pt. 2, 5). O, Vladičice, Vladičice, da Te ne bismo uzalud i badava nazivali Vladičicom: pokaži i pokazuj vazda Tvoju svetu, živu, delotvornu vlast nad nama. Pokaži, jer Ti je sve što je na dobro moguće, kao svedobroj Majci svedobrog Cara; razgoni mrak srdaca naših, odbijaj strele zlih duhova koje se na nas podmuklo lete. Mir Sina Tvoga, mir Tvoj neka caruje u srcima našim da bismo svi vazda radosno klicali: ko je posle Gospoda kao Vladičica naša, svedobra, svesilna i prebrza Zaštitnica naša? Zato si Ti proslavljena, Vladičice, zato Ti je neiskazano obilje božanske blagodati dato, zato Ti je data neizreciva smelost i sila kraj prestola Božjeg i dar svemoguće molitve, zato si neizrecivom svetošću i čistotom blagoukrašena, zato Ti je moć neuporediva od Gospoda data da bi čuvala, štitila, branila, čistila i spasavala nas, nasleđe Sina Tvoga i Boga, i Tvoje. I spasavaj nas, o, Prečista, svedobra, premudra i svesilna! Jer si ti Mati Spasa našeg Koji je od svih imena najviše blagovoleo da se nazove Spasiteljem, jer je i samo ime Njegovo Isus, ili Spasitelj. Nama koji stranstvujemo u ovom životu, svojstveno je da padamo, jer smo obloženi telom mnogostrasnim, okruženi duhovima zlobe podnebesnim koji zavode u greh, živimo u svetu preljubotvornom i grešnom koji mami na greh; a Ti si iznad svakog greha, Ti si Sunce presvetlo, Ti si Prečista, predobra i svesilna, Tebi je svojstveno da očišćuješ nas, gresima uprljane, kao što majka čisti decu svoju, ako Te smireno pozovemo u pomoć; Tebi je svojstveno da podižeš nas koji neprestano padamo, da štitiš, čuvaš i spasavaš nas kojima duhovi zlobe čine lukavstva, i da nas poučavaš da hodimo svakim putem spasonosnim.
* * *
Ja sam čokot, govori Gospod, a vi loze (Jn. 15, 5), to jest, Crkva je jedna, sveta, saborna i apostolska. I zato, kao što je svet Gospod, tako je sveta i Crkva; kao što je Gospod put, istina i život (Jn. 14, 6), tako je i Crkva, jer Crkva je isto što i Gospod, ona je tijelo Njegovo, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef. 5, 30), ili loze Njegove, usađene u Njega čokot živi, koje se hrane od Njega i rastu u Njemu. Crkvu nikada ne zamišljaj odvojeno od Gospoda Isusa Hrista, od Oca i Svetoga Duha.
* * *
Kada neprijatelj udari na srce sumnjom u kakvu reč Spasiteljevu i rani te, reci mu u sebi: svaka reč Boga mog Isusa Hrista je za mene život, i otrov sumnje će biti izbačen iz srca i biće mirno i lako na duši. A kada udari sumnja u kakvu reč ili poruku crkvenu, u činodejstvo, u obred, opet mu u sebi reci reč Spasiteljevu o Crkvi: kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas (odnosio Crkvu koju su apostoli učvrstili, učinivši da se rasprostre po svoj zemlji, a osobito pastire i učitelje) u svu istinu (Jn. 16, 13; up. 14, 26), i čvrsto veruj da, po obećanju Spasiteljevom, u Crkvi vavek prebiva Duh Sveti i uvodi je u svu istinu, znači, u njoj je sve istinito i spasonosno, zbog čega se ona naziva stubom i tvrđavom istine (1. Tim. 3, 15). U crkvenim knjigama, u izrekama Svetih Otaca i učitelja Crkve, svuda diše Duh Hristov, Duh istine, ljubavi, spasenja.
* * *
Molitva je neprestano osećanje svoje duhovne bede i nemoći, sazrcavanje u sebi, u ljudima i u prirodi dela premudrosti, dobrote i svemoguće sile Božje, molitva je neprestano blagodarno raspoloženje.
* * *
Molitvom često nazivaju ono što nikako nije molitva; ode do crkve, postoji, pogleda ikone ili ljude, njihova lica i odela, veli: pomolio se Bogu; postoji kod kuće pred ikonom, nekoliko puta klimne glavom, izgovori naučene reči bez razumevanja i saosećanja, veli: pomolio se Bogu, premda se mislima i srcem uopšte nije molio, nego je bio negde na drugom mestu, sa drugim ljudima i stvarima, a ne sa Bogom.
* * *
Molitva je uznošenje uma i srca ka Bogu, sazrcavanje Boga, smela beseda stvorenja sa Tvorcem, stajanje duše pred Njim sa strahopoštovanjem, kao pred Carem i Samoživotom Koji svima daje život; zaboravljanje radi Njega svega što nas okružuje, hrana za dušu, vazduh i svetlost, životvorna toplota njena, očišćenje grehova, blagi jaram Hristov, lako breme Njegovo. Molitva je neprestano osećanje (shvatanje) svoje nemoći ili bede duhovne, osvećenje duše, predukus budućeg blaženstva, blaženstvo anđelsko, nebeski dažd koji osvežava, napaja i plodnom čini zemlju duše, snaga i krepost duše i tela, osveženje i očišćenje duhovnog vazduha, prosvetljenje lica, veselje duha, zlatna nit koja tvar spaja sa Tvorcem, bodrost i mužastvo u svim tugama i iskušenjima životnim, svetiljka života, uspeh u delima, ravnoanđelsko dostojanstvo, utvrđivanje vere, nade i ljubavi. Molitva je zajednica sa Anđelima i svetima koji Bogu od iskona ugodiše. Molitva je ispravljanje života, majka srdačne skrušenosti i suza; snažna pobuda na dela milosrđa; bezbednost života; uništenje straha smrtnog; preziranje zemaljskih blaga, žeđ za nebeskim dobrima, očekivanje sveopšteg Sudije, opšteg vaskrsenja i života budućeg veka; pojačano staranje o izbavljenju od večnih muka; neprestano traženje milosti (pomilovanja) od Vladike; življenje pred očima Božjim; blaženo nestajanje pred Tvorcem koji je sve stvorio i sve izvršava; živa voda duše; molitva je smeštanje u srce svih ljudi ljubavlju; svođenje neba u dušu; smeštanje u srce Presvete Trojice, po rečenom; njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
* * *
Kao što ti je blizu misao tvoja, kao što je vera blizu srcu tvome, tako ti je blizu Bog, i što je življa i čvršća misao o Bogu, što je življa vera i poznanje sopstvene nemoći i ništavnosti, i osećanje potrebe za Bogom, to je On bliže. Ili, kao što je vazduh blizu tela, tako je Bog blizu duše. Jer Bog je, tako reći, duhovni vazduh kojim dišu svi Anđeli, duše svetih i duše ljudi koji žive, osobito blagočastivih. Ti ni trena ne možeš živeti bez Boga, i zaista svakog trena živiš Njime: jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo (Dap. 17, 28).
* * *
Tvoja sumnja u prisustvo Božje na bilo kom mestu i u bilo koje vreme i mučenje duše koje otud proističe dokazuju da mi ni trena i ni na jednom mestu ne možemo biti bez Boga, i da svakoga časa i na svakom mestu samo Njime živimo; znači, sumnja na negativan način samo potvrđuje istinu prisustva Božjeg na svakom mestu i nemogućnost našu, kao i svake tvari, da igde budemo bez Boga. I zaista, ma gde da si, ako posumnjaš u prisustvo Božje, i bude ti teskoba i oganj na srcu, ne podleži sumnji, shvati je kao opsenu, maštanje đavolsko, i odmah će ti biti lako. Svagda treba pamtiti da je Bog, kao i duša naša, misleno, duhovno biće: i mislima i srcima našim mi se ili približavamo Bogu, bivamo jedan duh sa Njim, ili se od Njega udaljavamo i postajemo jedan duh sa đavolom i silom koja mu pomaže.
* * *
Neka svaki hrišćanin pozna obmanu đavolsku koja počiva na svemu svetovnom i truležnom, koja nas pod raznim pristojnim izgovorima odvraća od ljubavi prema bližnjem kao prema sebi samom.
* * *
Naša priroda traži ikone. Može li priroda naša biti bez slike? Da li je moguće setiti se onoga što je odsutno, ne zamislivši ga u slici? Nije li nam Sam Bog dao sposobnost uobrazilje? Ikone su odgovor Crkve na vapijuću potrebu naše prirode.
* * *
Čoveče koji se moliš, ime Gospoda, ili Bogomajke, ili Anđela, ili svetog, neka ti bude namesto Samoga Gospoda, Bogomajke, Anđela ili svetog; blizina reči tvoje srcu tvome neka bude zalog i svedočanstvo blizine srcu tvome Samoga Gospoda, Prečiste Djeve, Anđela ili svetog. Ime Gospoda je Sam Gospod – Duh koji je svuda i sve ispunjava; ime Bogomajke je Sama Bogomajka, ime Anđela je Anđeo, svetog sveti. Kako to? Ne razumeš? Evo kako: zoveš se, recimo, Ivan Iljič. Ako te oslove tim imenima, ti ćeš prepoznati celoga sebe u njima, i odazvaćeš se na njih, znači, složićeš se sa tim da je ime tvoje ti sam sa dušom i telom; tako je i sa svetima: ako prizoveš ime njihovo, prizvao si njih same. Ali oni, reći ćeš, nemaju telo. Kakve to veze ima? Telo je samo veštastveni omotač duše, dom njen, a sam čovek, suština čovekova, ili unutarnji čovek njegov je duša. Pa i tebe kad zovu po imenu, ne odaziva se telo tvoje, nego duša tvoja, pomoću telesnog organa. Dakle, ime Boga i svetog je Sam Bog i sveti Njegov. Ali kako je Bog Duh preprosti i svudaprisutni, a svi sveti u Bogu prebivaju, to je opštenje molitvom vere sa svima svetima najlakši posao, lakši od opštenja sa ljudima koji sa nama žive, jer pri odnosu sa ljudima ponekad ne možeš da govoriš, ili se ustručavaš i razmišljaš kako da nešto kažeš da oni ne bi osudili tvoje reči, dok tamo čuju i jednostavan prirodan glas srca verujućeg i ljubećeg, tamo i ćutanje razumeju; tamo bez govora našeg vide dušu i njeno stanje, njene želje.
* * *
Ikone u crkvi i u domovima neophodne su, između ostalog, i zato što nas podsećaju na besmrtnost svetih, na to da su oni živi (Lk. 20, 38), kao što govori Gospod, da nas u Bogu vide, čuju i pomažu.
* * *
Kako je ime Bogu našem? Ljubav, Dobrota, Čovekoljublje, Milosrđe. Kada se moliš, vidi očima srca da pred tobom stoji Ljubav i Dobrota, da te sluša Čovekoljubac.
* * *
Kada se moliš nebeskim Silama, ne zamišljaj ih kao veoma strašne, nepristupačne, nemilostive: ne, to su bića prekrotka, smirena, blagočastiva, ljubeća, pristupačna i druželjubiva, spremna da pomognu, bliska onima koji ih sa iskrenom verom i ljubavlju prizivaju u svojim molitvama. Njihovo je svojstvo – težnja ka jedinstvu sa svim hrišćanima kroz molitvu vere. Još, kada se moliš nebeskim Silama preziri sve zemaljsko, kao truležno, i svim srcem voli život nebeski, duhovni i ka njemu teži. Njima je veoma drago da vide naše istinsko podvižništvo, našu želju da postanemo njihovi sugrađani, na šta smo i prizvani po blagodati Isusa Hrista u Prebožanstvenoj Trojici.
* * *
Hoću li Te zaboraviti, Gospode, nevidljivi, nedokučivi Gospode Koji uvek ispunjavaš srce moje životom, svetlošću, mirom, radošću, snagom, trpljenjem, Tebe Koji si za mene svako dobro u životu mome i jedini činiš život moj? O, ne daj mi da Te zaboravim!
* * *
Gospode, ime Ti je Ljubav: ne odbaci mene, čoveka zabludelog! Ime Ti je sila: potkrepi mene koji gubim snagu i padam! Ime Ti je Svetlost: prosveti moju dušu pomračenu životnim strastima! Ime Ti je Mir: umiri nemirnu dušu moju! Ime Ti je Milost: ne prestaj da me milostima darivaš!
* * *
Ponekad se u crkvi za ljude Božje ovako molim: evo, mnogi od onih koji stoje preda mnom u hramu Tvome stoje praznih duša, kao prazni sasudi, i ne znaju šta će se moliti kao što treba; Ti ispuni srca njihova sada, u ovo za njih pogodno vreme, u ovaj dan spasenja, blagodaću Svesvetog Duha Tvoga, i daruj ih meni, molitvi mojoj, ljubavi mojoj, ispunjene poznanjem dobrote Tvoje i skrušenosti i umilenja srdačnog, kao napunjene sasude; daruj im Tvog Duha Svetoga Koji se moli u njima uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26). Ja sam, pastir, grešan sam i nečist više od svakog čoveka, ali ne gledaj na grehe moje, Vladiko, nego ih previdi po velikoj milosti Tvojoj, i molitvu moju, radi blagodati sveštenstva koja na meni počiva i u meni prebiva, usliši u čas ovaj; neka ne bude u meni, Gospode, uzaludna blagodat sveštenstva, nego neka gori u meni svagda verom, nadom, ljubavlju i sinovskom smelošću molitve za ljude Tvoje.
* * *
Vladiko, suznu molitvu moju za duhovna čeda moja i za sve pravoslavne hrišćane koji Ti ugađaju, primi kao staranje moje o njihovom spasenju, kao brigu moju pastirsku! Budi im, po molitvi mojoj, Ti Sam i glas, i truba koja budi iz sna grehovnog, i oko koje nadgleda srca njihova, i ruka koja ih potkrepljuje na putu ka gornjem otačastvu i podiže one što padaju zbog maloverja, malodušnosti i klonulosti, i ljubav materinska, u kojoj ja oskudevam, koja se nežno stara o njihovom istinskom dobru; budi im sve, da kako god neke spaseš (1. Kor. 9, 22). Jer samo si Ti zaista Pastir Koji same duše ljudske nevidivo i skriveno napasa, samo si Ti istinski i premudri Učitelj, Koji govori u sama srca ljudi Tvojih; samo si Ti istinski Ljubitelj Svojih stvorenja i dece po blagodati; u Tebe je i premudrosti i svemoći bezdan. Samo si Ti uvek budan i bdiš i u samom snu nas poučavaš putevima Tvojim. Budi onda Ti, Vladiko, namesto mene Pastir i Učitelj ovcama Tvojim koje si mi poverio; Sam ih vodi na pašnjake travnate; Sam ih čuvaj od duhovnih i telesnih vukova; Sam upravi noge njihove na put istine, pravde i mira. Budi im namesto mene i svetlost, i oko, i usta, i ruka, i premudrost, a pre svega ljubav, u kojoj oskudevam ja mnogogrešni.
* * *
Bog je bezdan svakog dobra, sveznanja, premudrosti, svemoći, blagodati i milosrđa, pravde, postojanosti u dobru, ali ko se sjedini sa Gospodom molitvom vere i delima ljubavi jedan je duh s Njime (1. Kor. 6, 17), zato se i sam, po meri svoje vere i ljubavi, ispunjava mudrošću, snagom duhovnom, dobija od Njega, kao od istinske Dobrote, sve što je na spasenje, i sam je dobar i saosećajan prema drugima, ispunjava se razumom duhovnim, čvrstinom i postojanošću u veri i vrlini. Kako je Bog nepresušni izvor, treba samo verom živom i ljubavlju nelicemernom da budemo sjedinjeni sa Njim da bismo se ispunili od Njega raznim dobrima duhovnim. To sjedinjenje je moguće uvek i na svakom mestu, samo je potrebno da srce naše uvek bude sa Njim, a ne sa đavolom i ne sa taštinom ovoga sveta. Upravo zato među pravednicima vidimo prozorljivce i proroke koji čine čuda svemoći božanske, ljubavi i milosrđa, čvrste, istrajne u vrlini do polaganja života svoga za veru, radi ljubavi prema Bogu, ispunjene duhovnom mudrošću svetih, jer je Svet Gospod Bog naš (Ps. 98, 9).
* * *
Ako su srce i misli tvoje u skladu sa vaseljenskim verovanjem i sa zapovestima Božjim, onda si neizostavno u tesnoj vezi sa Bogom i u srodstvu sa Njim, zato što je Bog duhovno, misleno, lično Suštastvo; ali ako srce tvoje i pomisli tvoje u bilo čemu svesno izneveravaju vaseljensku veru i zapovesti Božje, ili reči Jevanđelja koje određuju pravila hrišćanskog života, onda se tvoja sjedinjenost sa Bogom raskida i tvoje srce stupa u pogibeljnu vezu sa neprijateljem istine i života – đavolom. Kao što sobni vazduh koji ne dolazi u dodir sa spoljašnjim vazduhom, postaje ustajao, ispunjava se mnoštvom stranih, po život štetnih elemenata, i gubi svoje životne elemente, tako i duša koja se odvaja od Boga hotimičnom sumnjom, bezverjem i bezakonjima, gubi svoj životni element i živi samo fizičkim, nižim životom. Kao što radi osvežavanja vazduha, radi njegovog ispunjavanja životnim elementima, u sobu treba puštati spoljašnji vazduh, tako i u dušu, kao u vazduh koji se nalazi u domu tela našeg, treba puštati, verom i ljubavlju, životvorno disanje ili strujanje Božanskog Duha; i tada će ona svaki put oživljavati, dobijaće nove snage za veru i ljubav. Svetim Duhom se svaka duša oživljava (Antifon 4. Glasa), poje sveta Crkva. Jer šta je čovek, ako ne bočica ispunjena disanjem Božjim, ili dušom po obrazu i podobiju Božjem? I treba menjati vazduh u toj bočici, tim pre što je on u nama od rođenja pokvaren, od samih prvih vinovnika greha, i kvari se našim sopstvenim strastima i pohotama, i često se zaražava otrovnim đavolskim disanjem. Kao što je sobni vazduh istovetan spoljašnjem i od njega potiče, kao što on nužno pretpostavlja spoljašnji vazduh koji se svuda rasprostire, tako i duša naša – disanje Duha Božjeg – pretpostavlja postojanje Duha Božjeg Koji je svuda prisutan i sve ispunjava. Paralela između domova veštastvenih i duhovnih.
* * *
Jednom za svagda znaj da u Crkvi, u svim njenim službama, Svetim Tajnama i molitvoslovljima sve odiše duhom svetinje, duhom mira, duhom života i spasenja, a to je svojstveno samo Duhu Svetome. Svete pomisli ili reči života i istine lako je razlikovati od pomisli ili reči laži i smrti; prve u dušu unose mir i život, poslednje mučenje, nespokoj, smrt duhovnu. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje život i mir (Rim. 8, 6).
* * *
Budući da je Bog duhovno Suštastvo, moguće Ga je veoma brzo izgubiti iz srca; kao što Ga srce isto tako brzo može steći odlučnim pokajanjem zbog grehova.
* * *
Čudna stvar! Kada je srce posredstvom žive vere sjedinjeno sa životnim načelom – Duhom Svetim ,tada je mirno, prostrano, i misao je tada slobodna i jasna, jezik tečan i odmeren; ali čim čoveku u mislima bude žao brata svoga zbog nečeg veštastvenog, na primer, hrane, novca, pošto se seti nekog brata koji ište njegovu hranu, njegovo srce istog trena biva pogođeno duhovnim udarom, biva svezano, utučeno; misao takođe biva svezana jer je pogođeno srce – izvor misli i postaje nejasna, kao i jezik, krv ubrzano teče i navire ka glavi, čitav čovek je u teskobnom, nenormalnom stanju. Tako se po zasluzi kažnjava naše neuvažavanje (potcenjivanje, omalovažavanje) duhovnosti kod našeg brata; tako se po zasluzi kažnjava naša privezanost za veštastvenost! Slava pravdi Tvojoj, Gospode!
* * *
Svemoguća sila Božja koja postoji i dejstvuje u celom svetu, usredsređuje se, kao što se sunčevi zraci sabiraju u fokusu ili u staklu, u svetim ikonama. Sabiranje sile Božje biva naročito u razumnoj ikoni Božanstva u čoveku, upravo u srcu njegovom ispunjenom verom, nadom i ljubavlju, kao u fokusu; upravo u njemu se odražava svetlošću Svojom Sunce pravde, triipostasni Bog naš, sa obiljem darova Svojih, prema veri svakoga, grejući i obasjavajući svačiju dušu.
* * *
Jeste li kadgod videli kako se ljudski lik u slomljenom ogledalu odražava u mnoštvu likova u onolikom broju koliko je odvojenih, razbijenih komada ogledala, ili kako se u svakom vodenom mehuriću, ili u svakoj kapi rose i u svakoj zenici oka odražava lik ljudski? Ako je to tako moguće i uobičajeno u prirodi, zašto onda mi, hrišćani, da ne dopustimo mogućnost mnogobrojnih prikazivanja jednog te istog lica, recimo, Gospoda, ili Prečiste Majke Njegove, ili svetog, i zašto da u svakoj ikoni ne vidimo Samoga Gospoda, ili Prečistu Majku Njegovu, ili svetog, kao što u ogledalu ili na crtežima vidimo mnogobrojne odraze jednog te istog lica, i da ih ne poštujemo kao što im priliči? Ne uči li nas na neki način i sama priroda da od nje prihvatamo ono što služi našem blagočašću?
* * *
Kada se molimo Bogu, Prečistoj Bogorodici, Anđelima i svetim ljudima, mi pretpostavljamo da oni stoje pred nama i da nas slušaju kao što to obično biva prilikom razgovora dvojice ili nekolicine ljudi licem okrenutih jednih prema drugima. I to je zaista tako. Lice Gospodnje je svagda pred nama; isto tako je i Vladičica sa Anđelima i svetima u Gospodu Bogu svagda licem u lice s nama, samo treba srca naša da budu okrenuta ka njima. Vladičica, svi Anđeli i sveti ljudi su kao u jednom domu, jedna porodica – Vladičica, kao Majka svih, sveti Anđeli i ljudi, kao starija i mlađa braća naša. Kao što su u porodici dobrog oca sva deca uvek sa njim, sva se međusobno vole i jedna o drugima brinu, tako su i kod Oca nebeskog Anđeli i ljudi uvek pred Njegovim licem, međusobno se vole i jedni o drugima brinu, jaki o slabima, savršeni o nesavršenima.
* * *
Ako se od srca moliš Gospodu ili Vladičici, ili Anđelima, ili svetome, onda govoriš samom srcu Gospoda, Vladičice, Anđela ili svetog: jer svi mi smo u istom srcu Božjem – u Duhu Svetome, svi sveti su u Božjem srcu. U Meni prebiva i Ja u njemu (Jn. 6, 56).
* * *
Kada se moliš, čvrsto veruj da je Gospod prisutan pri svakoj reči molitve i za šta god da zamoliš, On je ispunjenje svake molbe tvoje upućene i za tebe samog, i za svakoga drugog.
* * *
Neprijatelj svakodnevno snažno proganja moju veru, nadu i ljubav. Progone te, vero moja! Progone te, nado moja! Progone te, ljubavi moja! Trpi vero, trpi nado, trpi ljubavi! Hrabro vero, hrabro nado, hrabro ljubavi! Bog je vaš pobornik! Ne kloni vero, ne kloni nado, ne kloni ljubavi!
* * *
Na sve načine poštuj likove živih ljudi da bi poštovao kako dolikuje lik Božji. Jer lik Gospoda Isusa Hrista je lik čovečji. Ko ne poštuje lik čovečji neće poštovati ni lik Božji!
* * *
Nisam li Ja sve za tebe. Ja Otac, i Sin, i Sveti Duh – Bog tvoj, život tvoj, spokoj tvoj, radost i blaženstvo tvoje, tvoje bogatstvo, tvoja hrana i piće, tvoja odeća i sve tvoje? A za šta se ti prilepljuješ? Zar za prah? Čega ti je žao za Mene u licu bližnjeg? Zar praha? Zar za Mene Koji sam sve stvorio, za Mene Koji mogu zemlju i kamenje u hlebove da pretvorim, vodu iz kamena da pustim? Budi uvek sa Mnom i u Meni, i uvek ćeš biti spokojan i veseo. Da li je ikad bilo iznevereno tvoje pouzdanje u Mene? Nisam li te vazda uspokojavao i oživotvoravao?
* * *
Ako sve tvoje imanje bude zajedničko imanje tvoje i bližnjeg, onda će sve Božje biti i tvoje. Što god hoćete ištite i biće vam. Sve Moje Tvoje je i Tvoje Moje (Jn. 15, 7: 17, 10).
* * *
Kada zaprećuješ đavolu imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, onda to isto ime, za nas najslađe a strašno i bolno za demone, samo tvori čuda, kao mač dvosekli. Isto tako, ako šta išteš od Oca nebeskog ili činiš štogod u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, onda ti Otac nebeski, u ime Svog ljubljenog Sina sve podaje u Duhu Svetome, ako tvoriš zapovesti Njegove, a u Svetim Tajnama, nimalo ne gledajući na tvoju nedostojnost. Gde se sa verom upotrebljava ime Božje, tamo ono čini čuda: jer samo ime Božje je sila.
* * *
Neki vele: zašto pominjati imena pokojnih ili živih pri molitvi za njih? Bog, kao sveznajući, i Sam zna ta imena, zna i potrebe svakoga. Ali oni koji tako govore zaboravljaju ili ne znaju važnost molitve, ne znaju koliko je važna od srca izgovorena reč, zaboravljaju da se pravosuđe Božje i milost Božja mogu umoliti našom srdačnom molitvom koju Gospod, po dobroti Svojoj, kao da ubraja u zasluge samih pokojnika ili živih, kao udova jednog tela Crkve. Takvi ne znaju da se i Crkva prvorodnih, zapisanih na nebesima (Jev. 12, 23), po ljubavi svojoj, neprestano moli za nas Bogu, i upravo pominje pred Bogom naročito imena onih ljudi koji im se mole, uzvraćajući istom merom. Mi smo pominjali njih, oni nas. A ko sa ljubavlju svojom ne pominje bližnje svoje u molitvi, taj i sam neće biti pomenut i neće se udostojiti pominjanja. Mnogo znači na molitvi jedna reč vere i ljubavi. Mnogo je moćna molitva pravednika (Jak. 5, 16).
* * *
Moleći se za žive i pokojne i nazivajući ih po imenima, treba od sveg srca, sa ljubavlju izgovarati ta imena, kao da u duši nosiš ta lica čija imena pominješ, kao dojilja kada nosi i neguje svoju djecu (1. Sol. 2, 7), pamteći da su oni udovi naši i udovi Hristovog tela (Up. Ef. 4, 25; 5, 30); nije dobro pred licem Božjim samo prebirati jezikom imena njihova, bez saosećanja i ljubavi srca. Treba pomisliti na to da Bog gleda na srce, da i lica za koja se molimo takođe traže od nas, po dužnosti ljubavi hrišćanske, bratsko saosećanje i ljubav. Velika je razlika između bezosećajnog nabrajanja spiska imena i njihovog srdačnog pominjanja: jedno je od drugog daleko kao nebo od zemlje. Ali ime Samog Gospoda, Prečiste Majke Njegove, svetih Anđela i svetih ljudi Božjih pre svega uvek treba prizivati čista srca, sa verom i plamenom ljubavlju; uopšte, reči molitve ne treba samo prebirati jezikom, kao da prstom okrećete listove u knjizi, ili kao da prebrojavate sitan novac: potrebno je da reči izlaze kao što živa voda izbija iz vrela svoga, da budu iskreni glas srca, da ne budu, dakle, kao tuđa, pozajmljena odeća, kao tuđe ruke.
* * *
Prema svakoj reči imaj pažnju i poštovanje kao prema živom čoveku, i čvrsto veruj da je riječ Božija živa i djelotvorna, kao živo biće, kao Anđeo, i da zbog svoje duhovne tananosti, prodire do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca (Jev. 4, 12), Reč Božja je Sam Bog. Dakle, kada govoriš, veruj da imaš posla sa živim, a ne sa mrtvim bićima, sa delotvornim, a ne sa tromim i slabim. Znaj da treba da govoriš s verom i uverenošću svaku reč. Reči su živi biseri. Ne bacajte bisera svojih pred svinje (Mt. 7, 6).
* * *
Kao dokaz da je čovek potekao od Reči Božje služi sama reč čovek, a potom ime koje mu je dato na krštenju ili znamenju. Dokle god je čovek živ, svi ga zovu tim imenom i on se odaziva na njega pokazujući time da je to zaista on: on je sav sadržan u svom imenu. Naposletku, kada umre i njegove truležne ostatke polože u zemlju, u sećanju ostaje samo njegovo ime, kao svedočanstvo njegovog porekla od Reči Božje – taj neveštastveni, kao duša večni posed njegov i naš.
* * *
U molitvi se traži, kao prvo, da predmet molitve bude jasno izrečen, ili bar da u srcu postoji jasna svest o njemu i želja za njim; drugo, da ta želja bude izrečena sa osećanjem i živom nadom u milost Vladike ili Majke Božje; treće, potrebna je čvrsta rešenost da se ubuduće ne greši i da se u svemu čini volja Božja: eto postao si zdrav, više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14).
* * *
Kada se za štogod moliš Gospodu, ili Presvetoj Bogorodici, ili Anđelima i svetima – moleći za njihovo posredovanje pred Bogom za tebe ili za druge ljude, tada reči koje izražavaju tvoju molbu, tvoje potrebe, smatraj samim stvarima, samim delom koje išteš od Gospoda, i veruj da već imaš siguran zalog da ćeš dobiti predmet moljenja tvojih u samim rečima kojima se taj predmet označava. Na primer, moliš za zdravlje svoje ili čije bilo: reč zdravlje – smatraj samim delom; veruj da ga već imaš po milosti i svemoći Boga, jer sama reč, naziv, u Gospoda za tren može postati delo, i zbog svoje nepokolebive vere neizostavno ćeš dobiti traženo. Ištite, i daće vam se (Mt. 7, 7). Što ištete u svojoj molitvi, vjerujte da ćete primiti; i biće vam (Mk. 11, 24).
* * *
Ne obraćaj pažnju na pomračenja, oganj i teskobu vražju tokom molitve, i srcem se čvrsto osloni na same reči molitve, sa uverenošću da su u njima sakrivena blaga Duha Svetoga: istina, svetlost, životvorni oganj, oproštaj grehova, prostranstvo, spokoj i radost srca, život i blaženstvo.
* * *
Velika imena Presveta Trojica, ili Otac, Sin i Sveti Duh, ili Otac, Slovo i Sveti Duh, prizvana sa živom, iskrenom verom i strahopoštovanjem, ili zamišljena u duši, jesu Sam Bog i u dušu našu nizvode Samoga Boga u trima Licima. Ali od Boga i kroz Boga i radi Boga je sve (Up. Rim. 11, 36). Zato, ako si živom verom i vrlinom, osobito krotošću, smirenjem i milosrđem sjedinjen sa Bogom triipostasnim, išti od Njega ono što želiš, ono što će te naučiti da išteš sam Duh Sveti, i biće ti: ili brzo, za tren, istoga časa, ili kroz neko vreme, po nahođenju Premudrosti Božje. Traži od Mene i daću ti (Ps. 2, 8) – sve, šta god da zatražiš, manje je, bez ikakve sumnje, beskonačno je manje od Samog Davaoca, budući da to od Njega potiče. A kako Sam Davalac – Samo to beskonačno, prosto Suštastvo na neki način može biti obuhvaćeno jednom mišlju našom, jednom rečju, to veruj da jedna tvoja reč, jedna molba tvoja za ispunjenje čega bilo, odmah, po zapovesti Gospoda može da se ostvari i odelotvori. Reći će, i postaće; zapovediće, i sazdaće se (Ps. 32, 9). Seti se Mojsejevih čuda, seti se kako je taj čovek Božiji bio bog za Faraona, i kako se istog trena na njegovu reč, ili pokret ruke ili žezla njegovog, sve pretvaralo ili pojavljivalo. O, Bože veliki, Bože preproslavljeni, Bože čudesa, Bože milosti, dobročinstava i čovekoljublja neizrecivog, slava Tebi svagda, sada i uvek i u vekove vekova! Amin.
* * *
Gordost u veri projavljuje se tako što se gord čovek usuđuje da postavlja sebe za sudiju vere i Crkve i govori: ja u to ne verujem i to ne priznajem; to smatram suvišnim, ono nepotrebnim, a, evo, ovo čudnim ili smešnim. Gordost čovekova u veri ispoljava se još i u hvalisanju tobožnjim poznavanjem svega, premda zna veoma malo ili su mu duševne oči sasvim slepe. Ovo ne vredi čitati, veli: ovo je poznato; ove propovedi ne vredi čitati: u njima je sve jedno te isto što mi je već poznato. Visok stepen ljudske gordosti se ispoljava onda kada se obični smrtnik usuđuje da sebe poredi sa svetiteljima Božjim i ne vidi njihova velika i čudesna savršenstva koje su oni sopstvenim podvizima stekli, uz sadejstvo blagodati Božje, savršenstva koja je Sam Bog ovenčao i proslavio u njima. On govori: zašto da ih poštujem, pogotovo da im se molim? Oni su takođe ljudi, ja se molim samo Bogu, a ne zna da nam upravo Sam Bog zapoveda da ištemo za sebe molitve pravednika. Doista ću pogledati na nj (Jov, 42, 8).
* * *
Gordost u veri se ispoljava još i u neosećanju grehova svojih, u farisejskom opravdavanju i samohvali, u neosećanju milosti Božjih, u neblagodarnosti Bogu za sve dobro – u neosećanju potrebe da se slavoslovi veličina Božja. Svi oni koji se ne mole Gospodu Svedržitelju, Bogu duhova i svakoga tela, Životu svome, ne mole se zbog tajne gordosti.
* * *
Kada tokom molitve Majci Božjoj ne nađeš u srcu svome dolično strahopoštovanje prema Njoj, i osetiš zle i hulne pomisli, usklikni tad sledeće pohvalne reči koje joj po dostojanstvu priliče: „sva Ti si, Vladičice, svetlost, sva si svetinja, sva dobrota, sva premudrost, sve možeš kao Majka svemogućeg, svagda si jedna te ista svesavršena kao Majka svesavršenog Cara slave!“
* * *
Neverovanje samo sebe izobličava time što je lažljivo i što nema ništa zajedničko sa istinom; neverujuće srce je nespokojno, smeteno, slabo, lakomisleno; vera je, naprotiv, spokojna, blažena, veličanstvena, čvrsta.
* * *
Moleći se Gospodu, ili Vladičici, ili Anđelima, ili svetima, ne misli da je Gospodu, Vladičici, Anđelima i svetima imalo teško da ispune tvoju molbu ili molbu verujućih, nego veruj da kao što je tebi lako da o kakvom dobru misliš, tako je Gospodu lako i jednostavno da ga daruje ljudima Svojim, kao i molitvama Prečiste Svoje Majke, Anđela i svetih. Sem toga, kako je Bog preizobilna, beskonačna Dobrota, to On i želi i vazda nastoji da pokaže Svoju dobrotu stvorenjima svojim, samo je potrebno da Mu se sa verom, nadom i ljubavlju obraćamo, kao deca Ocu, svesni svoje grehovnosti, siromaštva, bede, slepote, nemoći bez Njega.
* * *
Kada se moliš Ocu i Sinu i Svetome Duhu – u Trojici jednom Bogu – ne traži Ga izvan sebe, nego Ga sazrcavaj u sebi, kao Onoga Ko u tebi živi, potpuno te prožima i poznaje. Ne znate li da ste hram Božiji (Boga u Trojici) i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3, 16). Useliću se u njih, i živjeću u njima, i biću im Otac (3. Moj. 26, 12; Up. 2. Kor. 6, 16; 18). Gospode, prožimaš me i poznaješ (Up. Ps. 138, 1), govori David.
* * *
Kada tokom molitve posumnjaš u mogućnost ispunjenja kakve molbe tvoje, seti se da je Bogu sve moguće da ti daruje, izuzev zla koje je svojstveno samo đavolu, da ti je sama reč ili sama molba tvoja za šta bilo već sigurno jemstvo da je njeno ispunjenje moguće: jer ako ja mogu samo da pomislim da li je nešto za mene moguće ili nemoguće, onda je to „nešto“ neizostavno moguće Gospodu, za Koga je sama misao već delo, ako blagovoli da je ostvari; pa i za tebe u reči to dobro već postoji, i samo ne postoji na delu; ali za ispunjenje molbe On ima Sina Tvorca i Savršitelja Duha Svetoga. Mogućnosti da sve ostvaruje dodaj Njegovu beskonačnu dobrotu po kojoj je On Izvor nepresušni kako života, tako i svih darova života, On je Bog darova, Bog milosti i dobročinstava. Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7, 7). Tome dodaj premudrost Božju koja darujući ume da nam izabere najbolje dobro koje najviše odgovara našem duhovnom i telesnom stanju. Od tebe se traži čvrsta, nesumnjiva uverenost u mogućnost da Gospod ispuni molbu tvoju, i još to da molba tvoja neizostavno bude dobra, za dobro, a ne za štogod loše. Daće, rečeno je, dobra onima koji Mu ištu (Mt. 7, 11).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *