МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
 
Како примамо највишу тајну Божанске љубави према нама – тајну хришћанске вере? Умом, срцем и животом, или слободном вољом нашом. Јесу ли све три силе наше душе прожете светом вером, као душе светих?… Царство небеско слично је квасцу који узе једна жена и стави у три копање брашна (три силе душе), док не ускисе све (Уп. Лк. 13, 21). Ми свим силама душе и тела примамо световно, пролазно, греховно (сластољубље, користољубље, частољубље), а не небеско и вечно.
* * *
Господ Бог је, тако рећи, поделио Свој бесконачни живот са нама: сви ми смо обожени Његовим пречистим телом и крвљу који су сједињени са Божанством. Ја рекох: Богови сте и синови Вишњег сви (Пс. 81, 6). (Оче наш Који си на небесима). Не треба ли и ми да деламо, по вољи Његовој, оно што служи за одржавање наше душе и тела: свој ум, своја знања, своју вештаствену имовину са ближњима нашим, будући да нам је управо Он Сам обећао не сиромашење, већ умножавање таланата који су нам поверени и које увећавамо? Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7, 2). Ако нас је Бог примио у заједницу Божанства, у заједницу Свога тела и крви, онда и све што имамо треба да буде заједничко, без повлађивања нераду и готованству, то јест, богати треба да помажу сиромашнима, да према својим могућностима удељују милостињу, да примају странце, посећују болесне, теше жалосне, да поучавају неуке, уразумљују заблуделе, да опраштају увреде, сећајући се да смо сви ми Христови. И за свакога и за све Христос ће наградити. Огладњех, и дадосте Ми да једем… (Мт. 25, 35).
* * *
Крст и крсно знамење је сила Божја, зато је у њима Господ увек присутан. Исто тако иконе Господа, Богомајке, светих Анђела и светих људи за верујуће људе такође могу бити сила Божја и на њима чинити чуда. Зашто? Зато што су у њима по благодати Божјој присутни Господ, Владичица, Анђели или свети, то јест, они су нам увек тако близу и чак ближе него ове иконе. Заиста. Искуство то веома често потврђује.
* * *
Шта уносе позоришта у срца људска? Дух овога века дух испразности (лењости, беспослице, залудности), празнословља, брбљања, изазивања смеха (смехотворства), лукавства и злобе, дух гордости, надмености и никоме не дају ништа добро и честито. Писци комада и глумци предају народу оно што сами у себи имају, свој дух, ни мање, ни више. А мисле ли глумци о моралности народној? Имају ли намеру да исправе народне обичаје? Не и не.
* * *
Увек великом срећом сматрај беседити у молитви са Господом или са Пречистом Госпођом Богородицом, или са Анђелима, или са светим људима, и увек Им се моли са радошћу, па и са трепетом страхопоштовања, памтећи са Ким беседиш ти, нечисти и ништавни црв.
* * *
Зашто наша искрена молитва једних за друге има велико дејство? Зато што, прилепљујући се током молитве за Бога, ја постајем један дух са Њим, а оне за које се молим сједињујем са собом вером и љубављу, јер Дух Божји који делује у мени, делује у исто време и у њима, будући да све испуњава. Једно смо тијело многи (1. Кор. 10, 17). Једно тијело, један Дух… (Еф. 4, 4).
* * *
Душевно спокојство и сладост које понекад осећамо у храму Божјем, приликом складног појања појаца и разговетног читања чтеца и свештенослужитеља, залог су нам оне бесконачне сладости коју ће осећати у себи они који вечно сазерцавају неизрециву доброту лица Божјег. Треба ревновати о складном појању и разговетном читању. Називајући у молитви по именима свете Божје, покрећемо их на молитву за нас.
* * *
Долазећи у храм Божји ради молитве, треба да знамо и памтимо да смо деца Оца небеског и да смо дошли у дом Његов; треба да стојимо са синовским осећањима искрене љубави, благодарности, са пламеном молитвом. Наш дух треба да виче: Ава Оче! (Уп. Рим. 8, 15).
* * *
Колико си добар, Господе мој, и колико си нам близу толико да се с Тобом увек може беседити и Тобом тешити. Тобом дисати, Тобом се просвећивати, у Теби мир имати, у Теби пространство срдачно налазити. Господе, научи ме искреној љубави према Теби и према мом ближњем, да увек будем с Тобом, да увек имам мир у Теби. Господе, не дај да иједног трена чиним прељубу са премрским и свезлобним непријатељем ђаволом ни злобом, ни гордошћу, ни завишћу, ни шкртошћу, ни лакомством, ни стомакоугађањем, ни блудним помислима, ни хулом, ни чамотињом, ни лажју, ничим греховним. Да увек будем сав Твој!
* * *
Сладости моја бесконачна, Господе Исусе Христе, какве ми све сладости ниси дао да окусим у животу мом пролазном! Благодарим Ти, Милости моја, Сладости моја! Али ако су земаљске сладости тако многобројне, разноврсне, пријатне, какве су онда сладости небеске, духовне: оне су заиста бесконачне, безбројне, незамисливо пријатне. Стога ме не лиши, многомилостиви, прештедри Господе, ни небеских Твојих сладости које си припремио онима који Те воле! Не лиши њих ни остале људе Твоје! Господе, дај им свима да познају Тебе, Сладост нашу! Па Ти, та Сладост наша, свуд си на земљи, то јест, свака сладост је Твоје дело. Али дај ми, Господе, да добродушно подносим и туге животне: оне су потребне ради мог многострасног тела, ради мог старог човека. Човекољупче, научи и остале људе Твоје да их добродушно подносе и дај им да познају њихову неопходност. У невољи трпељиви (Рим. 12, 12). У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33).
* * *
Иштеш за друге живот и веру и разум духовни – иштеш ли искрено, или лицемерно, само језиком? Желиш ли им тај напредак од свег срца? Да ли и сам напредујеш? Не пребиваш ли у страстима? Пази, Владика све види Својим најсјајнијим очима: треба Га молити умешно, искрена срца, пламена духа.
* * *
Када се због разних нечистота накупљених у желуцу и цревима, не осећаш добро и ниси расположен, и када је у том стању молитва твоја хладна, тегобна, пуна чамотиње и неког очајања – не очајавај и не клони тада, јер Господ зна твоје болесно, мучно стање. Бори се са својом немоћи, моли се из сне снаге, и Господ неће презрети (потценити) немоћи тела и духа твога.
* * *
Осећаш се као грешник безбожни, прљави, лукави, хулни и зато не желиш да приступиш Владичици и да Јој се молиш – али управо зато што си свестан да си такав грешник усрдно се помоли, немој лежати у калу греховном, приђи Владичици, стани пред икону Њену у нади да је ту Она Сама, покажи Јој без стида своје ране греховне, осети према њима гађење и моли Је да те очисти од те духовне губе и нећеш бити постиђен. Сведобра те неће презрети, Пречиста и Свесилна ће те очистити као што је Господ очистио десет губаваца.
* * *
Где да нађем правог хришћанина који би самим делима својим учио презирању тела, као краткотрајног, и старању о бесмртној души? Где да нађем таквог мужа узвишена духа? На земљи, међу живима, тешко га је наћи, премда таквих људи, наравно, има, али у Цркви првородних, записаних на небесима (Јев. 12, 23), у небеској Цркви – велико је мноштво таквих људи, као звезда на небу. Одрекавши се себе, као старог, поквареног, погибељног човека, као разбијеног суда у коме се не може држати вода, они су узели крст свој и пошли за Христом и сав свој живот Му предали, презревши тело и свег краткотрајни. Они су чули онога што говори: каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? (Мт. 16, 26). И знали су да ће тело и свет проћи и да их неће бити, да је душа наша, узгред буди речено, непроцењива управо зато што је, будући иконом Божјом, бесмртна, и да зато цео свет не значи ништа у поређењу са душом, да је пролазан, јер небо и земља ће проћи (Мк. 13, 31), по речи Спаситељевој. Па и на сваком кораку, сопственим очима се уверавамо у пролазност света, јер све на свету се креће и кружи, и све стихије су у покрету; годишња доба круже као у колу; људи, једни се рађају, други умиру; једни се жене, други остају без жена; једни се куће, други остају без свог стана и имовине; једни градови се изграђују и велелепно украшавају, други нестају у пламену и у пепео се претварају. Све на земљи пролази, значи да ће једном и сама земља проћи. Ако се у кући све запали, онда ће и сама кућа изгорети. Небеса и земља за огањ се чувају. Први свијет, водом потопљен, пропаде. А садашња небеса и земља за огањ се чувају за Дан суда и погибли безбожних људи (2. Пт. 3, 6-7). И где да нађем праве хришћане који би презирали све земно, као пролазно, и свим силама ревновали о угађању Богу, свом бесмртном Цару, о спасењу душа својих! Где да нађем таквог узвишеног мужа који би као цар или какав бог презирао земљу и све земно ради Бога (а не из надмености) и храбро свом уму или закону Божјем покоравао све страсти и пристрашћа овога живота, који би ревновао ревношћу Божјом о спасењу душа браће своје, саљуди, и бринуо се о њиховом просвећењу, очишћењу, укрепљењу у вери и врлини? Господе, Ти подигни такве светилнике на свећњаку овога света, на свећњаку Цркве Твоје, да проповедају славу Твоју, да ревнују за славу Твоју и за спасење људи Твојих! Господе, Теби је све могуће! Господе, докле ће нас ковитлати таштина овога света? Докле ћемо се одвраћати од Тебе, Створитеља и Спаситеља нашег? Господе, како умеш и како знаш, исправи то.
* * *
Када те туђи, горди, зли дух буде смућивао пред читање и током читања молитава Господу Богу или Мајци Божјој, замисли тад живо да су сви који стоје пред тобом деца Оца небеског, свемогућег, беспочетног, бесконачног, сведоброг и да је Господ Отац њихов, и смело, мирно, радосно, слободно Му се моли, у име свих, не бојећи се ни подсмеха, ни презира, ни злобе људи овога света. Не буди дволичан, стидећи се лица људских; не оклевај да се искрено помолиш Оцу небеском, нарочито молитву Господњу читај са страхопоштовањем, мирно, без журбе; уопште, све молитве читај спокојно, одмерено, са страхопоштовањем, знајући пред Ким их изговараш.
* * *
Колико је хришћана који говоре: верујем у Бога, а заправо не верују? Колико је уста која неме када у друштву треба заштити славу Божју и свете Његове на које хуле синови овога века и неме пред њима? Други ћуте када треба подржати разговор о Богу или када треба зауставити какву непристојност, дрскост. Многи говоре: верујем у Бога, а ако се деси да наиђе невоља, напаст, искушење, постају малодушни, клону, понекад ропћу, и где се дела сва вера? Ту би требало показати преданост вољи Божјој, рећи: како Господ изволе, тако а би: нека је благословено име Господње.16 Иначе, по свој прилици, у Бога верују само у срећи, а у несрећи Га одбацују.
* * *
Тешку и болну операцију ћеш поднети, али зато ћеш здрав бити (реч о исповести). То значи да на исповести духовнику треба без прикривања открити сва своја срамна дела, иако је болно, иако нас је стид, срамота, иако је понижавајуће. У противном рана остаје неизлечена и болеће, и бридеће, и подриваће душевно здравље, биће као квасац за друге душевне болести или греховне навике и страсти. Свештеник је духовни лекар; покажи му ране не стидећи се, искрено, отворено, са синовским поверењем: та духовник је твој отац духовни који треба да те воли више од твог рођеног оца и мајке, јер Христова је љубав изнад телесне, природне љубави – он за тебе треба да да одговор Богу. Зашто је наш живот постао тако нечист, испуњен страстима и греховним навикама? Духовне ране или гнојнице боле, и надражују се, и на њих се никакав лек не може ставити управо зато што их веома многи скривају.
* * *
Небо и земљо, које је Господ створио и који Њиме постојите, делујете и крећете се, уразумите мене који бивам један дух са Господом! Због чега да се бринем кад бивам и увек могу бити један дух са Господом? Сву бригу своју положићу на Њега. Небо и земља неколико хиљада година постоје Господом, Његовом силом и законима, док су сами без душе, тромо, недејствујуће, немоћно вештаство. А трава, а цвеће пољско, а дрвеће, а птичице, рибе и друго? Како нас све то учи да се потпуно поуздавамо у промисао Божји!
* * *
Не презири ниједног човека, ниједног несретника, него се са пуним уважавањем и благонаклоношћу односи према сваком добронамерном човеку, посебно према сиромашнима, као сажаљења достојним удовима нашим, или више од тога – удовима Христовим, у противном, жестоко ћеш ранити душу своју. О, како је, рекло би се, лако живети искрено љубећи, и како је тешко нашем поквареном срцу да живи у љубави! На сваком кораку изговор за непријатељство према ближњем.
* * *
Господе, ево, Твој сам сасуд: напуни ме даровима Духа Твога Светога, без тебе сам празан, без икаквог добра, или боље – пун сваког греха. Господе, ево, лађа сам Твоја: напуни ме теретом добрих дела. Господе, ево, ковчег сам Твој: напуни ме не обманом среброљубља и сласти, већ љубављу према Теби и живој икони Твојој човеку.
* * *
Човече, куд је вазнета природа твоја у лицу Исуса Христа – Богочовека? На престо Божанства. Куд је вазнета природа твоја у лицу Богомајке? Изнад Херувима и Серафима. Ради кога? Ради тебе, да би те, ослободивши те од трулежи похота, начинио причасником Божанске природе. Како ти одговараш на те намере, на та дела Божанства, на то сведобро промишљање Владике? Дате су ти све божанске силе за живот и благочашће – како их користиш? Не занемарујеш ли их? Ниси ли се сав као пуж прилепио за земљу?
* * *
Наша душа је просто биће, будући да је образ и подобије Божје; зато, када је благоустројена и живи у складу са вољом Божјом, тада је и мирна, и лака, и радосна; а када пристане на грех, или учини какав грех, или је непријатељ принуђује на грех, тада је неспокојна, мрачна, тешка. Дакле, непрестано твори вољу Божју, и бићеш прост, миран; али ако будеш грешио, мира нећеш имати. Немој се предавати непријатељу; он у душу уноси мучење, тескобу, мрак, огањ. Уклоните злоћу дјела својих. (Иса. 1, 16).
* * *
Дисање Духом Светим Који је дисање душе наше треба да буде природно, лако и слатко, као што је природно, слатко и лако удисање ваздуха. Љубав према сваком човеку треба да буде природна, пријатна и лака, као што је природно, лако и пријатно волети самога себе; јер сви смо ми једно исто, једног смо Бога створења, једног смо Бога слике и прилике, имамо исти дух, исту душу, исти лик.
* * *
Све туге, мучења, лишавања, болести Бог допушта да би изагнао заводљиви грех и у срца усадио истинску врлину, да би дао искуствено знање о лажности, безобзирности, безумљу, тиранији и смртоносности греха и побудио гађење према њему, и да би дао искуствено знање о истини, кротости, мудрости, кроткој власти над срцима људским, и животворности врлине. Зато ћу све жалости подносити храбро, са благодарношћу Господу, Лекару душа наших, Спаситељу нашем најчовекољубивијем.
* * *
Свуда је и у свему Господ, и све Господ носи и чува и зато се зове Сведржитељ. Морам бити безбрижан. Сви ми смо из ништавила позвани у биће Божјом свемоћу и, будући да смо сами по себи ништавни, ништа не можемо својом снагом, без Бога учинити или себе у животу одржавати, зато нам је Бог све: и живот, и сила наша, и светлост наша, и ваздух наш, и храна и пиће духовно, и одећа, и све. Та Он је и за вештаствено тело наше све створио и подаје: и светлост, и ваздух, и топлоту, и храну, и пиће, и одећу, и стан. Блажени сиромашни духом који су вазда свесни своје ништавности и светвораштва и сведржитељства Божјег; блажени безбрижни у животу овом; блажени простосрдачни; блажени они који се у свему предају Господу. Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Само увек буди са Богом, и све ће ти се дати, додати: иштите најприје Царство Божије (у себи и у другима), и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Нека само Бог буде у вашим срцима, будите са Њим увек нераздвојно сједињени, и све овоземаљско ће вам се додати. Само се не везујте срцем ни за шта овоземаљско: јер удео ваш је Бог, Бог срца вашег. Бог је неисцрпно богатство, извор непресушни; где је Бог, тамо је свако добро. Богољубивог прате сва добра, као што сенка прати тело.
* * *
Како да будем хладан према ближњем када ми је Господ заповедио да га волим као себе, или као што је Он Сам заволео нас? А хладни према ближњима постајемо зато што смо пристрашћени према сластима и самољубиви. Дакле, одбацимо сласти и неуздржање да Владики своме угодимо.
* * *
Да нема Господа и Владичице, и Анђела чувара, и светитеља – ђаво и његови помагачи би нам свима затворили уста и не би нам дали да славословимо име Господње; то би заиста било, јер они то сада настоје да чине и у томе понекад макар донекле успевају! Ко саплиће свештенике током службе? Ђаво.
* * *
Никада не треба заборављати да смо сви ми једно тело и да једни друге треба да подстичемо на љубав и на добра дела; а посебно ми, пастири, то треба да памтимо и чинимо. Да, ми треба да памтимо да ако смо душом светли, ако чврсто стојимо у вери и благочашћу, онда ће и паства наша бити чвршћа, светлијег и чистијег живота; ако је глава светла, светли су и удови, а ако смо потамнели душом од страсти разноликих, тамније ће бити и тело Цркве, паства наша, јер постоји тесна веза између главе и удова, између пастира и пастве. Зато је Господ и рекао: тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 16). Ако је свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама (Мт. 6, 23). Дакле, мислиш ли да се твоје стомакоугађање, твоја похлепа не одражава на пастви твојој, пре свега, због твог нестарања о душама, јер какво је старање о душама у онога ко се стара о рубљама? Никакво. Да, ако се светлост у пастиру помрачује, она се неизоставно помрачује и у пастви: због тесне, духовне везе његове са њом, главе са удовима. Ако си чврст у душевним врлинама и они су чврсти; ако стојиш на молитви и усрдно се молиш за њих они то осећају; ако се ти духовно укрепљујеш укрепљују се и они; ако се ти раслабљујеш раслабљују се и они. Господе, помилуј ме!
* * *
Тело наше састоји се од стихија земаљских: светлости, топлоте, ваздуха, воде и земље – на те стихије ће се и распасти по смрти својој. Светлост и топлота ће се сјединити са светлошћу и топлотом, ваздух ће се сјединити са ваздухом, вода са водом, земља са земљом. Састављамо се и опет се разлажемо. Слава твораштву Твоме, Господе! Знајмо и памтимо да смо од праха земаљског, да смо кратковремени, и имајмо страхопоштовање пред Творцем. Сви ми смо дела руку Његових, овце паше Његове (Пс. 99, 3).
* * *
Наш живот је непрекидни ток неизрецивих милости Божјих: зато он треба да буде непрестано благодарење и славословље Богу Творцу и Доброчинитељу, а нарочито непрестана љубав према Богу и ближњем икони Његовој и са-уду нашем. Волећи ближњег, ми волимо Бога; поштујући сваког човека, ми поштујемо икону Божју, Самога Бога и сами себе: јер ближњи – други, пети, десети, стоти, хиљадити, милионити и тако даље то сам ја. Много је лишћа на дрвету, а све је на истом дрвету, истим животом живи, исто порекло има, исти изглед, исти почетак, исти и крај.
* * *
Ако посумњаш да ли је освећена икона Божје Мајке пред којом се молиш, знај да је већ хиљаду девет стотина година света Сама прволика Владичица, преосвећена још у утроби родитеља Њених – Јоакима и Ане, потом освећена по рођењу у храму Јерусалимском, и напослетку, неизрецивим оваплоћењем од Ње Бога Логоса; Она је увек света и пресвета вечно, непоколебиво, непромењиво, и Она на сваком месту јесте, свакој икони Својој је присутна и самим сликањем Њеног лика и имена, и лика Спасовог и имена Његовог, освештава вештаство самим ликом Својим и писањем имена. Проста срца гледај сваку икону, а сумња је од ђавола, како би одвукао од срдачне молитве. Говори му: сва земља је света; на сваком месту владавине Господа мога и Пречисте Мајке Његове Владичице свег света; не поклањам се дасци, него Њу, Пречисту, срдачним очима гледам: слика је начињена само ради помоћи немоћи мојој.
* * *
Чудотворне иконе Божје Мајке и других светих уче нас да на сваку икону гледамо као на тог самог светог или свету којима се молимо, као на лица која су жива и са нама беседе, јер су нам исто тако близу, и још ближе него иконе, само ако им се са вером и срдачном наклоношћу молимо. Тако исто треба говорити и о крсту животворном. Где је крст или крсно знамење, тамо је Христос и сила Његова, и спасење Његово, само га са вером чини или му се поклањај.
* * *
Када се молиш Богу познатим молитвама на које се навикаваш, говори у срцу: Господе, Ти си увек један те исти. Срце моје се мења и хлади према речима молитве, док је сила њихова једна те иста, као што си и Ти вечно Један те исти.
* * *
Молећи се Богу, беседиш са Њим лицем у лице; и беседи са Њим као са Царем – очи у очи, са Мајком Царицом небеском беседи као са живом, са Анђелима и светима исто тако, као очи у очи, и нека се за то време срце твоје нипошто ничим споредним не занима и ни за шта не прилепљује, јер реци: би ли се ти, разговарајући са царем или са царицом, бавио нечим споредним или неважним, на пример, гледањем кроз прозор на путнике или разгледањем ствари које се налазе у одајама и др. И зар то не би било крајње увредљиво за царско величанство? А како ми, беседећи са Господом, чинимо томе слично и далеко горе од тога!
* * *
Жалости (невоље) су велики учитељ; жалости нам показују наше слабости, страсти, неопходност покајања; жалости очишћују душу, отрежњују је, као од пијанства, низводе благодат у душу, смекшавају срце, побуђују гађење према греху, утврђују у вери, нади и врлини.
* * *
Материја, када се за њу срцем прилепљујемо, страсно је желимо или нам је жао да је дамо другима, убија душу удаљавањем од Бога, Извора живота. Срце треба увек да буде у Богу Који је непресушни Извор живота духовног и материјалног: јер ко је узрок постојања свих створења и живота органског, биљног и животињског, постојања поретка и живота свих светова великих и малих? Господ-Бог. Све материјално треба сматрати за трице, као неважно, ништавно, пролазно, распадљиво, трулежно, ишчезавајуће, а пажњу треба обраћати на душу невидљиву, просту, бесмртну, која се не може распасти: не бринути, дакле, за тело пропадљиво, старати се пак за живот бесмртни (Тропар преподобнима). Делом то докажи: пости, срдачно удељуј сиромасима, радо угошћуј госте, не жали ништа за укућане, читај усрдно реч Божју, моли се, кај се, оплакуј своје грехове, свим снагама стреми ка светости, кротости, смирењу, трпљењу, послушности.
* * *
Како ми одржавамо везу са светом духовним, са црквом небеском? Призивањем њиховим у молитвама, празницима у њихову част и службама црквеним: јер Црква је једна, под једном Главом Христом. Како одржавамо везу са покојнима? Молитвама за њих, нарочито оним које су сједињене са приношењем бескрвне жртве. Како одржавамо везу са живим хришћанима и свим људима? Опет молитвама за све њих у храму Божјем и чак код куће. Тако ми одржавамо везу са покољењима на небесима, на земљи и под земљом. Велика је вера хришћанска!
* * *
У стварном свету се с једне стране појављује бесконачност материјалних ствари – живе и неживе вештаствене твари; са друге стране – бесконачност унутарњег света мисли и осећања, или бездан бесмислености и окамењености греховне, или бескрај мисли и осећања греховног, страсног. Али сва материјалност је ништа, једна благодатна мисао човекова, једно осећање свете љубави бесконачно је драгоценије од све материјалности.
* * *
Рече Господу грехове са скрушеношћу срца – и нестадоше; уздахну, зажали због грехова – и нема их. Говори безакоња своја да се оправдаш. Како долазе, тако и одлазе. Машта је машта. Схватио је да су она машта, лудост, безумље, решио је да се убудуће понаша исправно – и Бог га је од њих очистио преко Свог служитеља и Светих Тајни.
* * *
Христос, као Животодавац, као Бог свесавршени, као Творац, као Промислитељ, Старатељ и Спаситељ мој сасвим је довољан за мене, за пуноћу живота мога, и никакве ствари нису потребне мом невештаственом срцу: оне су потребне само телу трулежном и пролазном, али тело све што му је неопходно има свакодневно и уобичајено по доброти Божјој и милостима Његовим. Похоте и прохтеви тела, или старог човека су безбројни, али они су машта, таштина, привид, ништа; оне су помрачење, смућење и мука духу. Једино је у Богу мир мој и живот мој.
* * *
Како је тесна веза између Цркве небеске и земаљске, колика је љубав Цркве! Видите: она се непрестано сећа, призива у молитвама и прославља због подвига на земљи чињених ради Бога – Цркву небеску; моли се непрестано за Цркву земаљску и посредује за умрле у нади на васкрсење, живот вечни и заједницу са Богом и са светима. Неизмерна љубав, величанствена, божанска љубав! Проничимо у дух те љубави материнске Цркве наше православне и прожимајмо се духом те љубави. Све ближње сматрајмо удовима својим, себе и њих удовима једног тела Цркве и делатно их волимо, као себе – тада ћемо и сами бити живи удови Цркве небеске, а она ће бити делатна и брзопослушна помоћница наша и молитвеница за душе наше.
* * *
Све док водимо телесни живот и Богу не приступамо искрено, демони се таје у нама, скривајући се иза разних страсти; иза жудње за храном и пићем, блудног распаљивања, гордости и гордог слободоумља о вери, о Цркви, о догматима вере, иза злобе, зависти, шкртости, среброљубља, тако да живимо по њиховој вољи; али када почнемо искрено да служимо Господу и у болно место дирнемо демоне наших страсти који се гнезде у нама, тад они устају на нас свом својом пакленом злобом, свим својим огњеним застрашивањима и свакојаким силним, горким пристрашћима према земаљским добрима, док их све из себе не изагнамо усрдном молитвом или причешћем Светим Тајнама. Тако су бесомучни мирни све док их не приведу светињи, а чим их приведу – однекуд се јавља необична снага, одвраћање од светиње, хула, вређање светиње, продоран крик. Ето вам објашњења или разрешења вашег неразумевања због чега бесомучни, или такозване кликуше, вичу у цркви током литургије или када их приводе светим моштима; то је зато што се демони сусрећу са добром силом која им је мрска и јача од њих, која их сажиже, изгони, поражава их по правди Божијој, удаљава их из њима драгог станишта.
* * *
Сваки хришћански дом представља бесконачно велики дом васељену, небо и земљу у којима обитава Господ. Зато у сваком хришћанском дому видиш иконе Спаситеља и Мајке Божје, Који будно пазе на молитве оних што живе у дому и обраћају Им се за помоћ.
* * *
Човече, познај своју душевну невољу и снажно, непрестано се моли Спаситељу људи да те од ње спасе. Не говори у себи: нисам у опасности, нисам у невољи, није ми потребно да се често и много молим за избављење од невоље коју не схватам и не знам. Невоља и јесте у томе што, будући у највећој невољи, не знаш невољу своју; та невоља су греси твоји.
* * *
Ако мораш да подносиш снажна искушења, туге и болести, немој бити малодушан, не клони и не ропћи, не жели себи смрт, не говори дрске речи пред свевидећим Богом, на пример, овакве: о, каква тешка туга, о, какво искушење које превазилази снаге моје, боље би ми било да умрем, или: боље би било да се убијем! Нека те сачува Бог од такве малодушности, роптања и смелости! Него све то трпи храбро, као послано ти од Бога због грехова твојих, и са разбојником благоразумним понављај: примам по својим дјелима као што сам заслужио (Уп, Лк. 23, 41), и духовним очима гледај Спаситеља Који страда на крсту.
* * *
Пази да те реке унутарњих тугу и невоља не отргну од Господа Исуса Христа, јер непријатељ настоји да нас на све начине одвуче од Господа: и завођењем задовољствима, и тежином невоља, као Јова, а посебно унутарњим тескобама и тугама. Трпи све, благодарећи Богу, јер онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28). Сети се да свакодневно у молитви Богу исповедаш да због грехова својих којима свагда прогневљујеш Бога и Пречисту Мајку Његову, и све небеске Силе, и светог Анђела чувара, ниси достојан Његовог човекољубља, него си достојан сваке осуде и муке, и ево Господ на теби показује правду Своју и уједно љубав Своју, посећује те жалостима и тескобама и понижењем и срамоћењем да би очистио срце твоје, смекшао га, истанчао, смирио и учинио га достојним храмом Својим. Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Јер свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани (Јев. 12, 6; 11).
* * *
Онај грех на који не дајеш сагласност, не урачунава ти се; на пример, нехотично спотицање на молитви, помисли нечисте и хулне, нехотична злоба са којом се усрдно боримо, шкртост од које се одвраћамо све то су нападаји злог духа. Наше је да трпимо, да се молимо, смирујемо и волимо.
* * *
О, име најслађе, име најсветије, име свемогуће, име Господа нашег Исуса Христа! Победо моја, Господе, слава Теби! Господе, ми смо удови Твоји, ми смо једно тело, Ти си Глава наша. Господе, нека беже од нас све страсти, нека беже од нас демони! Господе, дај нам благодат љубави која никад не престаје! Господе, да поштујмо и волимо једни друге као Тебе Самог, као Тобом обожени.
* * *
Како је добро бити с Тобом изабранима Твојим на небесима, Господе! Како су све обмане земаљске мучне за срце! Како је погубно за срце ма и тренутно пристрашће према нечему земаљском! А какав је у Теби мир, каква слобода, какво пространство, каква светлост, каква радост!
* * *
Слава, Господе, сили крста Твога која никад не слаби! Када ме непријатељ притиска греховним помислом и осећањем и ја, немајући слободе у срцу, неколико пута са вером учиним крсно знамење, то наједном и грех мој отпада од мене, и тескоба нестаје, и ја излазим на слободу. Слава Теби, Господе! Господе, нека ме од Тебе ништа не откида, ништа телесно, вештаствено, да увек будем са Тобом! Како је добро бити с Тобом!
* * *
Господе, не лиши ме небеских добара Твојих, јер си Ти Господ и можеш то учинити ако зажелиш; Господе, избави ме вечних мука, јер си Ти Господ и то можеш такође лако учинити ако зажелиш; Господе, умом ли или помишљу, речју или делом сагреших опрости ми, видећи немоћ душе моје! Дакле, Ти си Господ и све можеш учинити за мене који се кајем и иштем добара Твојих. А Ти, Владичице свих Анђела и људи, сведобра и свесилна, као страшна заповедница, прогонитељка и пламен свих противничких сила, као Она Која лако, брзином муње, може да осујети сва многоврсна лукавства злих духова, избави нас од сваког греха и укрепи нас силом Твојом за сваку врлину; начини нас саобразнима Сину Твоме Богу нашем и Теби, Пресветој Дјеви, Мајци Господа нашег, јер ми се називамо именом Христа, Сина Твога, будући да смо удови Његови. Да не буде наше име хришћанин само празан звук, без снаге, него да сви ми будемо подражаваоци Христа, Начелника наше вере (Јев. 12, 2), и Тебе, Человође духовне обнове (Акатист Пресветој Богородици, 10. икос; превод оца Јустина Поповића). Да сви ми будемо као живо камење које се зида у дом духовни, свештенство свето, да бисмо приносили жртве благопријатне Богу (Уп. 1. Пт. 2, 5). О, Владичице, Владичице, да Те не бисмо узалуд и бадава називали Владичицом: покажи и показуј вазда Твоју свету, живу, делотворну власт над нама. Покажи, јер Ти је све што је на добро могуће, као сведоброј Мајци сведоброг Цара; разгони мрак срдаца наших, одбијај стреле злих духова које се на нас подмукло лете. Мир Сина Твога, мир Твој нека царује у срцима нашим да бисмо сви вазда радосно клицали: ко је после Господа као Владичица наша, сведобра, свесилна и пребрза Заштитница наша? Зато си Ти прослављена, Владичице, зато Ти је неисказано обиље божанске благодати дато, зато Ти је дата неизрецива смелост и сила крај престола Божјег и дар свемогуће молитве, зато си неизрецивом светошћу и чистотом благоукрашена, зато Ти је моћ неупоредива од Господа дата да би чувала, штитила, бранила, чистила и спасавала нас, наслеђе Сина Твога и Бога, и Твоје. И спасавај нас, о, Пречиста, сведобра, премудра и свесилна! Јер си ти Мати Спаса нашег Који је од свих имена највише благоволео да се назове Спаситељем, јер је и само име Његово Исус, или Спаситељ. Нама који странствујемо у овом животу, својствено је да падамо, јер смо обложени телом многострасним, окружени духовима злобе поднебесним који заводе у грех, живимо у свету прељуботворном и грешном који мами на грех; а Ти си изнад сваког греха, Ти си Сунце пресветло, Ти си Пречиста, предобра и свесилна, Теби је својствено да очишћујеш нас, гресима упрљане, као што мајка чисти децу своју, ако Те смирено позовемо у помоћ; Теби је својствено да подижеш нас који непрестано падамо, да штитиш, чуваш и спасаваш нас којима духови злобе чине лукавства, и да нас поучаваш да ходимо сваким путем спасоносним.
* * *
Ја сам чокот, говори Господ, а ви лозе (Јн. 15, 5), то јест, Црква је једна, света, саборна и апостолска. И зато, као што је свет Господ, тако је света и Црква; као што је Господ пут, истина и живот (Јн. 14, 6), тако је и Црква, јер Црква је исто што и Господ, она је тијело Његово, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 5, 30), или лозе Његове, усађене у Њега чокот живи, које се хране од Њега и расту у Њему. Цркву никада не замишљај одвојено од Господа Исуса Христа, од Оца и Светога Духа.
* * *
Када непријатељ удари на срце сумњом у какву реч Спаситељеву и рани те, реци му у себи: свака реч Бога мог Исуса Христа је за мене живот, и отров сумње ће бити избачен из срца и биће мирно и лако на души. А када удари сумња у какву реч или поруку црквену, у чинодејство, у обред, опет му у себи реци реч Спаситељеву о Цркви: када дође Он, Дух Истине, увешће вас (односио Цркву коју су апостоли учврстили, учинивши да се распростре по свој земљи, а особито пастире и учитеље) у сву истину (Јн. 16, 13; уп. 14, 26), и чврсто веруј да, по обећању Спаситељевом, у Цркви вавек пребива Дух Свети и уводи је у сву истину, значи, у њој је све истинито и спасоносно, због чега се она назива стубом и тврђавом истине (1. Тим. 3, 15). У црквеним књигама, у изрекама Светих Отаца и учитеља Цркве, свуда дише Дух Христов, Дух истине, љубави, спасења.
* * *
Молитва је непрестано осећање своје духовне беде и немоћи, сазрцавање у себи, у људима и у природи дела премудрости, доброте и свемогуће силе Божје, молитва је непрестано благодарно расположење.
* * *
Молитвом често називају оно што никако није молитва; оде до цркве, постоји, погледа иконе или људе, њихова лица и одела, вели: помолио се Богу; постоји код куће пред иконом, неколико пута климне главом, изговори научене речи без разумевања и саосећања, вели: помолио се Богу, премда се мислима и срцем уопште није молио, него је био негде на другом месту, са другим људима и стварима, а не са Богом.
* * *
Молитва је узношење ума и срца ка Богу, сазрцавање Бога, смела беседа створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем, као пред Царем и Саможивотом Који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна за душу, ваздух и светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва је непрестано осећање (схватање) своје немоћи или беде духовне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство анђелско, небески дажд који освежава, напаја и плодном чини земљу душе, снага и крепост душе и тела, освежење и очишћење духовног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна нит која твар спаја са Творцем, бодрост и мужаство у свим тугама и искушењима животним, светиљка живота, успех у делима, равноанђелско достојанство, утврђивање вере, наде и љубави. Молитва је заједница са Анђелима и светима који Богу од искона угодише. Молитва је исправљање живота, мајка срдачне скрушености и суза; снажна побуда на дела милосрђа; безбедност живота; уништење страха смртног; презирање земаљских блага, жеђ за небеским добрима, очекивање свеопштег Судије, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање о избављењу од вечних мука; непрестано тражење милости (помиловања) од Владике; живљење пред очима Божјим; блажено нестајање пред Творцем који је све створио и све извршава; жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу; свођење неба у душу; смештање у срце Пресвете Тројице, по реченом; њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).
* * *
Као што ти је близу мисао твоја, као што је вера близу срцу твоме, тако ти је близу Бог, и што је живља и чвршћа мисао о Богу, што је живља вера и познање сопствене немоћи и ништавности, и осећање потребе за Богом, то је Он ближе. Или, као што је ваздух близу тела, тако је Бог близу душе. Јер Бог је, тако рећи, духовни ваздух којим дишу сви Анђели, душе светих и душе људи који живе, особито благочастивих. Ти ни трена не можеш живети без Бога, и заиста сваког трена живиш Њиме: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 28).
* * *
Твоја сумња у присуство Божје на било ком месту и у било које време и мучење душе које отуд проистиче доказују да ми ни трена и ни на једном месту не можемо бити без Бога, и да свакога часа и на сваком месту само Њиме живимо; значи, сумња на негативан начин само потврђује истину присуства Божјег на сваком месту и немогућност нашу, као и сваке твари, да игде будемо без Бога. И заиста, ма где да си, ако посумњаш у присуство Божје, и буде ти тескоба и огањ на срцу, не подлежи сумњи, схвати је као опсену, маштање ђаволско, и одмах ће ти бити лако. Свагда треба памтити да је Бог, као и душа наша, мислено, духовно биће: и мислима и срцима нашим ми се или приближавамо Богу, бивамо један дух са Њим, или се од Њега удаљавамо и постајемо један дух са ђаволом и силом која му помаже.
* * *
Нека сваки хришћанин позна обману ђаволску која почива на свему световном и трулежном, која нас под разним пристојним изговорима одвраћа од љубави према ближњем као према себи самом.
* * *
Наша природа тражи иконе. Може ли природа наша бити без слике? Да ли је могуће сетити се онога што је одсутно, не замисливши га у слици? Није ли нам Сам Бог дао способност уобразиље? Иконе су одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе.
* * *
Човече који се молиш, име Господа, или Богомајке, или Анђела, или светог, нека ти буде наместо Самога Господа, Богомајке, Анђела или светог; близина речи твоје срцу твоме нека буде залог и сведочанство близине срцу твоме Самога Господа, Пречисте Дјеве, Анђела или светог. Име Господа је Сам Господ – Дух који је свуда и све испуњава; име Богомајке је Сама Богомајка, име Анђела је Анђео, светог свети. Како то? Не разумеш? Ево како: зовеш се, рецимо, Иван Иљич. Ако те ослове тим именима, ти ћеш препознати целога себе у њима, и одазваћеш се на њих, значи, сложићеш се са тим да је име твоје ти сам са душом и телом; тако је и са светима: ако призовеш име њихово, призвао си њих саме. Али они, рећи ћеш, немају тело. Какве то везе има? Тело је само вештаствени омотач душе, дом њен, а сам човек, суштина човекова, или унутарњи човек његов је душа. Па и тебе кад зову по имену, не одазива се тело твоје, него душа твоја, помоћу телесног органа. Дакле, име Бога и светог је Сам Бог и свети Његов. Али како је Бог Дух препрости и свудаприсутни, а сви свети у Богу пребивају, то је општење молитвом вере са свима светима најлакши посао, лакши од општења са људима који са нама живе, јер при односу са људима понекад не можеш да говориш, или се устручаваш и размишљаш како да нешто кажеш да они не би осудили твоје речи, док тамо чују и једноставан природан глас срца верујућег и љубећег, тамо и ћутање разумеју; тамо без говора нашег виде душу и њено стање, њене жеље.
* * *
Иконе у цркви и у домовима неопходне су, између осталог, и зато што нас подсећају на бесмртност светих, на то да су они живи (Лк. 20, 38), као што говори Господ, да нас у Богу виде, чују и помажу.
* * *
Како је име Богу нашем? Љубав, Доброта, Човекољубље, Милосрђе. Када се молиш, види очима срца да пред тобом стоји Љубав и Доброта, да те слуша Човекољубац.
* * *
Када се молиш небеским Силама, не замишљај их као веома страшне, неприступачне, немилостиве: не, то су бића прекротка, смирена, благочастива, љубећа, приступачна и дружељубива, спремна да помогну, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њихово је својство – тежња ка јединству са свим хришћанима кроз молитву вере. Још, када се молиш небеским Силама презири све земаљско, као трулежно, и свим срцем воли живот небески, духовни и ка њему тежи. Њима је веома драго да виде наше истинско подвижништво, нашу жељу да постанемо њихови суграђани, на шта смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици.
* * *
Хоћу ли Те заборавити, Господе, невидљиви, недокучиви Господе Који увек испуњаваш срце моје животом, светлошћу, миром, радошћу, снагом, трпљењем, Тебе Који си за мене свако добро у животу моме и једини чиниш живот мој? О, не дај ми да Те заборавим!
* * *
Господе, име Ти је Љубав: не одбаци мене, човека заблуделог! Име Ти је сила: поткрепи мене који губим снагу и падам! Име Ти је Светлост: просвети моју душу помрачену животним страстима! Име Ти је Мир: умири немирну душу моју! Име Ти је Милост: не престај да ме милостима дариваш!
* * *
Понекад се у цркви за људе Божје овако молим: ево, многи од оних који стоје преда мном у храму Твоме стоје празних душа, као празни сасуди, и не знају шта ће се молити као што треба; Ти испуни срца њихова сада, у ово за њих погодно време, у овај дан спасења, благодаћу Свесветог Духа Твога, и даруј их мени, молитви мојој, љубави мојој, испуњене познањем доброте Твоје и скрушености и умилења срдачног, као напуњене сасуде; даруј им Твог Духа Светога Који се моли у њима уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Ја сам, пастир, грешан сам и нечист више од сваког човека, али не гледај на грехе моје, Владико, него их превиди по великој милости Твојој, и молитву моју, ради благодати свештенства која на мени почива и у мени пребива, услиши у час овај; нека не буде у мени, Господе, узалудна благодат свештенства, него нека гори у мени свагда вером, надом, љубављу и синовском смелошћу молитве за људе Твоје.
* * *
Владико, сузну молитву моју за духовна чеда моја и за све православне хришћане који Ти угађају, прими као старање моје о њиховом спасењу, као бригу моју пастирску! Буди им, по молитви мојој, Ти Сам и глас, и труба која буди из сна греховног, и око које надгледа срца њихова, и рука која их поткрепљује на путу ка горњем отачаству и подиже оне што падају због маловерја, малодушности и клонулости, и љубав материнска, у којој ја оскудевам, која се нежно стара о њиховом истинском добру; буди им све, да како год неке спасеш (1. Кор. 9, 22). Јер само си Ти заиста Пастир Који саме душе људске невидиво и скривено напаса, само си Ти истински и премудри Учитељ, Који говори у сама срца људи Твојих; само си Ти истински Љубитељ Својих створења и деце по благодати; у Тебе је и премудрости и свемоћи бездан. Само си Ти увек будан и бдиш и у самом сну нас поучаваш путевима Твојим. Буди онда Ти, Владико, наместо мене Пастир и Учитељ овцама Твојим које си ми поверио; Сам их води на пашњаке травнате; Сам их чувај од духовних и телесних вукова; Сам управи ноге њихове на пут истине, правде и мира. Буди им наместо мене и светлост, и око, и уста, и рука, и премудрост, а пре свега љубав, у којој оскудевам ја многогрешни.
* * *
Бог је бездан сваког добра, свезнања, премудрости, свемоћи, благодати и милосрђа, правде, постојаности у добру, али ко се сједини са Господом молитвом вере и делима љубави један је дух с Њиме (1. Кор. 6, 17), зато се и сам, по мери своје вере и љубави, испуњава мудрошћу, снагом духовном, добија од Њега, као од истинске Доброте, све што је на спасење, и сам је добар и саосећајан према другима, испуњава се разумом духовним, чврстином и постојаношћу у вери и врлини. Како је Бог непресушни извор, треба само вером живом и љубављу нелицемерном да будемо сједињени са Њим да бисмо се испунили од Њега разним добрима духовним. То сједињење је могуће увек и на сваком месту, само је потребно да срце наше увек буде са Њим, а не са ђаволом и не са таштином овога света. Управо зато међу праведницима видимо прозорљивце и пророке који чине чуда свемоћи божанске, љубави и милосрђа, чврсте, истрајне у врлини до полагања живота свога за веру, ради љубави према Богу, испуњене духовном мудрошћу светих, јер је Свет Господ Бог наш (Пс. 98, 9).
* * *
Ако су срце и мисли твоје у складу са васељенским веровањем и са заповестима Божјим, онда си неизоставно у тесној вези са Богом и у сродству са Њим, зато што је Бог духовно, мислено, лично Суштаство; али ако срце твоје и помисли твоје у било чему свесно изневеравају васељенску веру и заповести Божје, или речи Јеванђеља које одређују правила хришћанског живота, онда се твоја сједињеност са Богом раскида и твоје срце ступа у погибељну везу са непријатељем истине и живота – ђаволом. Као што собни ваздух који не долази у додир са спољашњим ваздухом, постаје устајао, испуњава се мноштвом страних, по живот штетних елемената, и губи своје животне елементе, тако и душа која се одваја од Бога хотимичном сумњом, безверјем и безакоњима, губи свој животни елемент и живи само физичким, нижим животом. Као што ради освежавања ваздуха, ради његовог испуњавања животним елементима, у собу треба пуштати спољашњи ваздух, тако и у душу, као у ваздух који се налази у дому тела нашег, треба пуштати, вером и љубављу, животворно дисање или струјање Божанског Духа; и тада ће она сваки пут оживљавати, добијаће нове снаге за веру и љубав. Светим Духом се свака душа оживљава (Антифон 4. Гласа), поје света Црква. Јер шта је човек, ако не бочица испуњена дисањем Божјим, или душом по образу и подобију Божјем? И треба мењати ваздух у тој бочици, тим пре што је он у нама од рођења покварен, од самих првих виновника греха, и квари се нашим сопственим страстима и похотама, и често се заражава отровним ђаволским дисањем. Као што је собни ваздух истоветан спољашњем и од њега потиче, као што он нужно претпоставља спољашњи ваздух који се свуда распростире, тако и душа наша – дисање Духа Божјег – претпоставља постојање Духа Божјег Који је свуда присутан и све испуњава. Паралела између домова вештаствених и духовних.
* * *
Једном за свагда знај да у Цркви, у свим њеним службама, Светим Тајнама и молитвословљима све одише духом светиње, духом мира, духом живота и спасења, а то је својствено само Духу Светоме. Свете помисли или речи живота и истине лако је разликовати од помисли или речи лажи и смрти; прве у душу уносе мир и живот, последње мучење, неспокој, смрт духовну. Тјелесно мудровање је смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8, 6).
* * *
Будући да је Бог духовно Суштаство, могуће Га је веома брзо изгубити из срца; као што Га срце исто тако брзо може стећи одлучним покајањем због грехова.
* * *
Чудна ствар! Када је срце посредством живе вере сједињено са животним начелом – Духом Светим ,тада је мирно, пространо, и мисао је тада слободна и јасна, језик течан и одмерен; али чим човеку у мислима буде жао брата свога због нечег вештаственог, на пример, хране, новца, пошто се сети неког брата који иште његову храну, његово срце истог трена бива погођено духовним ударом, бива свезано, утучено; мисао такође бива свезана јер је погођено срце – извор мисли и постаје нејасна, као и језик, крв убрзано тече и навире ка глави, читав човек је у тескобном, ненормалном стању. Тако се по заслузи кажњава наше неуважавање (потцењивање, омаловажавање) духовности код нашег брата; тако се по заслузи кажњава наша привезаност за вештаственост! Слава правди Твојој, Господе!
* * *
Свемогућа сила Божја која постоји и дејствује у целом свету, усредсређује се, као што се сунчеви зраци сабирају у фокусу или у стаклу, у светим иконама. Сабирање силе Божје бива нарочито у разумној икони Божанства у човеку, управо у срцу његовом испуњеном вером, надом и љубављу, као у фокусу; управо у њему се одражава светлошћу Својом Сунце правде, триипостасни Бог наш, са обиљем дарова Својих, према вери свакога, грејући и обасјавајући свачију душу.
* * *
Јесте ли кадгод видели како се људски лик у сломљеном огледалу одражава у мноштву ликова у оноликом броју колико је одвојених, разбијених комада огледала, или како се у сваком воденом мехурићу, или у свакој капи росе и у свакој зеници ока одражава лик људски? Ако је то тако могуће и уобичајено у природи, зашто онда ми, хришћани, да не допустимо могућност многобројних приказивања једног те истог лица, рецимо, Господа, или Пречисте Мајке Његове, или светог, и зашто да у свакој икони не видимо Самога Господа, или Пречисту Мајку Његову, или светог, као што у огледалу или на цртежима видимо многобројне одразе једног те истог лица, и да их не поштујемо као што им приличи? Не учи ли нас на неки начин и сама природа да од ње прихватамо оно што служи нашем благочашћу?
* * *
Када се молимо Богу, Пречистој Богородици, Анђелима и светим људима, ми претпостављамо да они стоје пред нама и да нас слушају као што то обично бива приликом разговора двојице или неколицине људи лицем окренутих једних према другима. И то је заиста тако. Лице Господње је свагда пред нама; исто тако је и Владичица са Анђелима и светима у Господу Богу свагда лицем у лице с нама, само треба срца наша да буду окренута ка њима. Владичица, сви Анђели и свети људи су као у једном дому, једна породица – Владичица, као Мајка свих, свети Анђели и људи, као старија и млађа браћа наша. Као што су у породици доброг оца сва деца увек са њим, сва се међусобно воле и једна о другима брину, тако су и код Оца небеског Анђели и људи увек пред Његовим лицем, међусобно се воле и једни о другима брину, јаки о слабима, савршени о несавршенима.
* * *
Ако се од срца молиш Господу или Владичици, или Анђелима, или светоме, онда говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или светог: јер сви ми смо у истом срцу Божјем – у Духу Светоме, сви свети су у Божјем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56).
* * *
Када се молиш, чврсто веруј да је Господ присутан при свакој речи молитве и за шта год да замолиш, Он је испуњење сваке молбе твоје упућене и за тебе самог, и за свакога другог.
* * *
Непријатељ свакодневно снажно прогања моју веру, наду и љубав. Прогоне те, веро моја! Прогоне те, надо моја! Прогоне те, љубави моја! Трпи веро, трпи надо, трпи љубави! Храбро веро, храбро надо, храбро љубави! Бог је ваш поборник! Не клони веро, не клони надо, не клони љубави!
* * *
На све начине поштуј ликове живих људи да би поштовао како доликује лик Божји. Јер лик Господа Исуса Христа је лик човечји. Ко не поштује лик човечји неће поштовати ни лик Божји!
* * *
Нисам ли Ја све за тебе. Ја Отац, и Син, и Свети Дух – Бог твој, живот твој, спокој твој, радост и блаженство твоје, твоје богатство, твоја храна и пиће, твоја одећа и све твоје? А за шта се ти прилепљујеш? Зар за прах? Чега ти је жао за Мене у лицу ближњег? Зар праха? Зар за Мене Који сам све створио, за Мене Који могу земљу и камење у хлебове да претворим, воду из камена да пустим? Буди увек са Мном и у Мени, и увек ћеш бити спокојан и весео. Да ли је икад било изневерено твоје поуздање у Мене? Нисам ли те вазда успокојавао и оживотворавао?
* * *
Ако све твоје имање буде заједничко имање твоје и ближњег, онда ће све Божје бити и твоје. Што год хоћете иштите и биће вам. Све Моје Твоје је и Твоје Моје (Јн. 15, 7: 17, 10).
* * *
Када запрећујеш ђаволу именом Господа нашег Исуса Христа, онда то исто име, за нас најслађе а страшно и болно за демоне, само твори чуда, као мач двосекли. Исто тако, ако шта иштеш од Оца небеског или чиниш штогод у име Господа нашег Исуса Христа, онда ти Отац небески, у име Свог љубљеног Сина све подаје у Духу Светоме, ако твориш заповести Његове, а у Светим Тајнама, нимало не гледајући на твоју недостојност. Где се са вером употребљава име Божје, тамо оно чини чуда: јер само име Божје је сила.
* * *
Неки веле: зашто помињати имена покојних или живих при молитви за њих? Бог, као свезнајући, и Сам зна та имена, зна и потребе свакога. Али они који тако говоре заборављају или не знају важност молитве, не знају колико је важна од срца изговорена реч, заборављају да се правосуђе Божје и милост Божја могу умолити нашом срдачном молитвом коју Господ, по доброти Својој, као да убраја у заслуге самих покојника или живих, као удова једног тела Цркве. Такви не знају да се и Црква првородних, записаних на небесима (Јев. 12, 23), по љубави својој, непрестано моли за нас Богу, и управо помиње пред Богом нарочито имена оних људи који им се моле, узвраћајући истом мером. Ми смо помињали њих, они нас. А ко са љубављу својом не помиње ближње своје у молитви, тај и сам неће бити поменут и неће се удостојити помињања. Много значи на молитви једна реч вере и љубави. Много је моћна молитва праведника (Јак. 5, 16).
* * *
Молећи се за живе и покојне и називајући их по именима, треба од свег срца, са љубављу изговарати та имена, као да у души носиш та лица чија имена помињеш, као дојиља када носи и негује своју дјецу (1. Сол. 2, 7), памтећи да су они удови наши и удови Христовог тела (Уп. Еф. 4, 25; 5, 30); није добро пред лицем Божјим само пребирати језиком имена њихова, без саосећања и љубави срца. Треба помислити на то да Бог гледа на срце, да и лица за која се молимо такође траже од нас, по дужности љубави хришћанске, братско саосећање и љубав. Велика је разлика између безосећајног набрајања списка имена и њиховог срдачног помињања: једно је од другог далеко као небо од земље. Али име Самог Господа, Пречисте Мајке Његове, светих Анђела и светих људи Божјих пре свега увек треба призивати чиста срца, са вером и пламеном љубављу; уопште, речи молитве не треба само пребирати језиком, као да прстом окрећете листове у књизи, или као да пребројавате ситан новац: потребно је да речи излазе као што жива вода избија из врела свога, да буду искрени глас срца, да не буду, дакле, као туђа, позајмљена одећа, као туђе руке.
* * *
Према свакој речи имај пажњу и поштовање као према живом човеку, и чврсто веруј да је ријеч Божија жива и дјелотворна, као живо биће, као Анђео, и да због своје духовне тананости, продире до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца (Јев. 4, 12), Реч Божја је Сам Бог. Дакле, када говориш, веруј да имаш посла са живим, а не са мртвим бићима, са делотворним, а не са тромим и слабим. Знај да треба да говориш с вером и увереношћу сваку реч. Речи су живи бисери. Не бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7, 6).
* * *
Као доказ да је човек потекао од Речи Божје служи сама реч човек, а потом име које му је дато на крштењу или знамењу. Докле год је човек жив, сви га зову тим именом и он се одазива на њега показујући тиме да је то заиста он: он је сав садржан у свом имену. Напослетку, када умре и његове трулежне остатке положе у земљу, у сећању остаје само његово име, као сведочанство његовог порекла од Речи Божје – тај невештаствени, као душа вечни посед његов и наш.
* * *
У молитви се тражи, као прво, да предмет молитве буде јасно изречен, или бар да у срцу постоји јасна свест о њему и жеља за њим; друго, да та жеља буде изречена са осећањем и живом надом у милост Владике или Мајке Божје; треће, потребна је чврста решеност да се убудуће не греши и да се у свему чини воља Божја: ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).
* * *
Када се за штогод молиш Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и светима – молећи за њихово посредовање пред Богом за тебе или за друге људе, тада речи које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај самим стварима, самим делом које иштеш од Господа, и веруј да већ имаш сигуран залог да ћеш добити предмет мољења твојих у самим речима којима се тај предмет означава. На пример, молиш за здравље своје или чије било: реч здравље – сматрај самим делом; веруј да га већ имаш по милости и свемоћи Бога, јер сама реч, назив, у Господа за трен може постати дело, и због своје непоколебиве вере неизоставно ћеш добити тражено. Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).
* * *
Не обраћај пажњу на помрачења, огањ и тескобу вражју током молитве, и срцем се чврсто ослони на саме речи молитве, са увереношћу да су у њима сакривена блага Духа Светога: истина, светлост, животворни огањ, опроштај грехова, пространство, спокој и радост срца, живот и блаженство.
* * *
Велика имена Пресвета Тројица, или Отац, Син и Свети Дух, или Отац, Слово и Свети Дух, призвана са живом, искреном вером и страхопоштовањем, или замишљена у души, јесу Сам Бог и у душу нашу низводе Самога Бога у трима Лицима. Али од Бога и кроз Бога и ради Бога је све (Уп. Рим. 11, 36). Зато, ако си живом вером и врлином, особито кротошћу, смирењем и милосрђем сједињен са Богом триипостасним, ишти од Њега оно што желиш, оно што ће те научити да иштеш сам Дух Свети, и биће ти: или брзо, за трен, истога часа, или кроз неко време, по нахођењу Премудрости Божје. Тражи од Мене и даћу ти (Пс. 2, 8) – све, шта год да затражиш, мање је, без икакве сумње, бесконачно је мање од Самог Даваоца, будући да то од Њега потиче. А како Сам Давалац – Само то бесконачно, просто Суштаство на неки начин може бити обухваћено једном мишљу нашом, једном речју, то веруј да једна твоја реч, једна молба твоја за испуњење чега било, одмах, по заповести Господа може да се оствари и оделотвори. Рећи ће, и постаће; заповедиће, и саздаће се (Пс. 32, 9). Сети се Мојсејевих чуда, сети се како је тај човек Божији био бог за Фараона, и како се истог трена на његову реч, или покрет руке или жезла његовог, све претварало или појављивало. О, Боже велики, Боже препрослављени, Боже чудеса, Боже милости, доброчинстава и човекољубља неизрецивог, слава Теби свагда, сада и увек и у векове векова! Амин.
* * *
Гордост у вери пројављује се тако што се горд човек усуђује да поставља себе за судију вере и Цркве и говори: ја у то не верујем и то не признајем; то сматрам сувишним, оно непотребним, а, ево, ово чудним или смешним. Гордост човекова у вери испољава се још и у хвалисању тобожњим познавањем свега, премда зна веома мало или су му душевне очи сасвим слепе. Ово не вреди читати, вели: ово је познато; ове проповеди не вреди читати: у њима је све једно те исто што ми је већ познато. Висок степен људске гордости се испољава онда када се обични смртник усуђује да себе пореди са светитељима Божјим и не види њихова велика и чудесна савршенства које су они сопственим подвизима стекли, уз садејство благодати Божје, савршенства која је Сам Бог овенчао и прославио у њима. Он говори: зашто да их поштујем, поготово да им се молим? Они су такође људи, ја се молим само Богу, а не зна да нам управо Сам Бог заповеда да иштемо за себе молитве праведника. Доиста ћу погледати на њ (Јов, 42, 8).
* * *
Гордост у вери се испољава још и у неосећању грехова својих, у фарисејском оправдавању и самохвали, у неосећању милости Божјих, у неблагодарности Богу за све добро – у неосећању потребе да се славослови величина Божја. Сви они који се не моле Господу Сведржитељу, Богу духова и свакога тела, Животу своме, не моле се због тајне гордости.
* * *
Када током молитве Мајци Божјој не нађеш у срцу своме долично страхопоштовање према Њој, и осетиш зле и хулне помисли, ускликни тад следеће похвалне речи које јој по достојанству приличе: “сва Ти си, Владичице, светлост, сва си светиња, сва доброта, сва премудрост, све можеш као Мајка свемогућег, свагда си једна те иста свесавршена као Мајка свесавршеног Цара славе!”
* * *
Неверовање само себе изобличава тиме што је лажљиво и што нема ништа заједничко са истином; неверујуће срце је неспокојно, сметено, слабо, лакомислено; вера је, напротив, спокојна, блажена, величанствена, чврста.
* * *
Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или светима, не мисли да је Господу, Владичици, Анђелима и светима имало тешко да испуне твоју молбу или молбу верујућих, него веруј да као што је теби лако да о каквом добру мислиш, тако је Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и светих. Сем тога, како је Бог преизобилна, бесконачна Доброта, то Он и жели и вазда настоји да покаже Своју доброту створењима својим, само је потребно да Му се са вером, надом и љубављу обраћамо, као деца Оцу, свесни своје греховности, сиромаштва, беде, слепоте, немоћи без Њега.
* * *
Када се молиш Оцу и Сину и Светоме Духу – у Тројици једном Богу – не тражи Га изван себе, него Га сазрцавај у себи, као Онога Ко у теби живи, потпуно те прожима и познаје. Не знате ли да сте храм Божији (Бога у Тројици) и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16). Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац (3. Мој. 26, 12; Уп. 2. Кор. 6, 16; 18). Господе, прожимаш ме и познајеш (Уп. Пс. 138, 1), говори Давид.
* * *
Када током молитве посумњаш у могућност испуњења какве молбе твоје, сети се да је Богу све могуће да ти дарује, изузев зла које је својствено само ђаволу, да ти је сама реч или сама молба твоја за шта било већ сигурно јемство да је њено испуњење могуће: јер ако ја могу само да помислим да ли је нешто за мене могуће или немогуће, онда је то “нешто” неизоставно могуће Господу, за Кога је сама мисао већ дело, ако благоволи да је оствари; па и за тебе у речи то добро већ постоји, и само не постоји на делу; али за испуњење молбе Он има Сина Творца и Савршитеља Духа Светога. Могућности да све остварује додај Његову бесконачну доброту по којој је Он Извор непресушни како живота, тако и свих дарова живота, Он је Бог дарова, Бог милости и доброчинстава. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7). Томе додај премудрост Божју која дарујући уме да нам изабере најбоље добро које највише одговара нашем духовном и телесном стању. Од тебе се тражи чврста, несумњива увереност у могућност да Господ испуни молбу твоју, и још то да молба твоја неизоставно буде добра, за добро, а не за штогод лоше. Даће, речено је, добра онима који Му ишту (Мт. 7, 11).

Comments are closed.