NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Nesumnjivo je da je đavo u srcima veoma velikog broja ljudi prisutan u vidu srdačne tromosti, raslabljenosti i lenjosti za svako dobro i korisno delo, naročito za delo vere i blagočašća koje zahteva pažnju srca i trezvenost, uopšte duhovni trud. Tako on tokom molitve srce pogađa tromošću, a um tupošću; tako on pogađa srce hladnoćom i pasivnošću srdačnom onda kada treba činiti dobro, na primer: sastradavati sa stradalnikom, pomoći onome ko je u nevolji, utešiti žalosnog, naučiti onoga ko ne zna, upraviti na put istine zabludelog i poročnog. Treba neprestano osluškivati svoje srce, progoniti iz njega maglu lenjosti i okamenjene neosetljivosti, paziti da ono vazda gori verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjem i da bude spremno na sve trudove i samopožrtvovanja radi slave Božje i radi spasenja bližnjeg. U revnosti ne budite lijeni; budite duhom vatreni; Gospodu služite. (Rim. 12, 11) Đavo je prisutan u našim srcima još i u vidu neobično snažne razdražljivosti; mi ponekad tako bolujemo od samoljublja da ne trpimo ni najmanje protivrečenje, prepreku materijalnu ili duhovnu, ne trpimo nijednu oštru, grubu reč. Alu trpeti treba upravo onda kada vode zlobe i nestrpljenja dopiru do duše naše. Trpljenjem svojim spašavajte duše svoje. (Lk. 21, 19) Dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše na kuću onu. (Mt. 7, 27) Šta će biti sa njom, šta će biti sa čovekom kada đavo na njega pusti reku svojih iskušenja i dune na njega vetrom svojih lukavstava? Ako hrišćanin čvrsto stoji na kamenu Hristu, neće pasti, a ako stoji na pesku svog mudrovanja i strasti, strašan će biti pad njegov (Isp. Mt. 7, 24-27).
* * *
Nisam li Ja sve za tebe, crve Moj, likom Mojim ukrašeni? A za šta se ti prilepljuješ? U šta se još uzdaš? Ne ostavljaj Mene, Izvora vode žive (života), Ja sam – sam Život. Život naš – Gospod – jedan je i jedinstven. Ako Ga ima u srcu, to je dovoljno. Samo On će održati život naš. Zato je i rečeno: ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4,4).
* * *
Ako ne budeš lenj za usrdnu molitvu za druge, na molbu njihovu ili sam i zajedno sa njima, dobićeš milost od Boga – blagodat Božju u srcu koja ti pričinjava zadovoljstvo i ukrepljuje te u veri i ljubavi prema Bogu i bližnjem. To su reči istine, zasnovane na iskustvu. Mi se obično ne tako rado, više prinudno ili po navici molimo za druge, bez potpunog učešća srca; treba da prinuđujemo sebe da se molimo iz sveg srca, sa velikom verom, sa velikom smelošću, kako bismo dobili veliku i bogatu milost od štedrog i dobročinstvima neizmerno sklonog Boga. Ali neka ište, rečeno je, s vjerom, ne sumnjajući ništa; jer koji sumnja on je kao morski val što ga vjetar Podiže i vitla (Jak. 1, 6). Gospodu, tom svima zajedničkom Ocu, milo je kada se rado, sa verom i ljubavlju jedni za druge molimo, jer On je Ljubav, spremna da pokazuje milost prema svima zbog uzajamne ljubavi. Sveti Duh je rekao: molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite (Jak. 5, 16). Vidiš kako je Bogu ugodna i delotvorna molitva jednih za druge.
* * *
Kada se moliš Bogu, blizinu Njegovu ne zamišljaj drugačije do tako da Njime svakog trena dišeš, da se krećeš, prosvećuješ, osvećuješ, uspokojavaš, tešiš i ukrepljuješ jednom rečju, da Njime živiš, po Pismu: jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo. Koji daje svima život i dihanje i sve (Dap. 17, 28; 25). Blizu ti je Bog (riječ), u ustima tvojima i u srcu tvome… Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u Njega u srcu svojemu, bićeš spasen. (Rim. 10, 8: 9)
* * *
Hrišćanin treba da se moli za sve hrišćane kao za sebe da im Bog daruje napredak u životu i veri i razumu duhovnom, i oslobođenje od grehova i strasti. Zašto? Zbog hrišćanske ljubavi koja u svim hrišćanima vidi svoje udove i udove Hrista Boga, svima zajedničkog Spasitelja, želi im isto što i sebi, a isto tako na sve načine nastoji da im čini isto što i sebi.
* * *
Ikone držimo u svojim domovima i poklanjamo im se, između ostalog, da bismo pokazali da su oči Gospoda Boga i svih nebeskih žitelja neprestano upravljene na nas i da vide ne samo sva dela naša, nego i reči i pomisli, i želje.
* * *
Blagodarim majci Crkvi što mi je u jektenijama pokazala za šta da se molim, jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas, u jektenijama, uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26). Slava blagodati Svetog Utešitelja Duha! Verujem da On, po obećanju Spasiteljevom, uvek prebiva sa nama i poučava nas svakoj istini i ne dopušta da zablude oni koji usrdio i smireno traže istinu Božju. Zašto svoje molitve otpočinjemo molitvom Caru nebeskom Duhu istine? Zato što je On Učitelj molitve i Davalac molitve, On Koji uvek prebiva sa nama i dejstvuje u svetu. Blagodarim Ti, Gospode Isuse, jer Tebe radi i Duh Sveti u svet uđe!
* * *
Hristos – nada naša, očišćenje i osvećenje, vaskrsenje, život i mir jedino je što je potrebno svima nama, i zato nam sveta Crkva neprestano naglas izgovara te reči prilikom opela ili parastosa i u drugim službama crkvenim, jer mi smo skloni da zaboravimo jedino što je potrebno; telesne strasti odvlače za sobom i um naš, i pamćenje, i uobrazilju, i srce, i volju. Sve će se od nas oduzeti smrću, sva zemaljska dobra: bogatstvo, počasti, lepota tela, lepota odeće, prostranstvo stana, sve sladosti hrane i pića (a vrlina duše će večno ostati sa nama, ta netruležna odeća); a Hristos – naše večno bogatstvo, naš život i naša istinska lepota, istinska slava i čast, naša odeća netruležna – večno će ostati sa nama.
* * *
Da bi hrišćanin živeo hrišćanskim životom i da se u njemu ne bi potpuno gasio život duha, neophodna mu je kućna i zajednička molitva, neophodno je da sa verom, razumevanjem, usrđem posećuje Bogosluženje u hramu, kao što je neophodno dolivati ulje u kandilo da bi gorelo i da se ne bi gasilo; a kako iskrena, plamena molitva biva pri uzdržanju, to su radi održavanja hrišćanskog života u sebi, ili plamene vere, nade i ljubavi, potrebni uzdržanje i post. Ništa u nama tako brzo ne gasi duh vere, kao neuzdržanje, sladokustvo i prejedanje, i rasejan, razuzdan život. Ja se gasim, duhovno umirem kada cele nedelje ne služim u hramu, i razbuktavam se, oživljavam dušom i srcem kada služim, prinuđujući sebe na molitvu ne formalnu, već pravu, duhovnu, iskrenu, plamenu. Ali koliko mi tada neprijatelja bestelesnih valja pobediti! Koliko lukavstava i podvala njihovih savladati! Pozorište takođe gasi veru i hrišćanski život, učeći rasejanosti, prepredenosti (ili veštini življenja u svetu), ispraznom smehu; ono vaspitava zle sinove ovoga veka, ali ne sinove svetlosti. Pozorište je protivnik hrišćanskog života; ono je porod duha ovoga sveta, a ne Duha Božjeg. Istinska čeda Crkve ga ne posećuju.
* * *
Na svetu nema ničeg važnijeg od spasenja duša ljudskih, i nema predmeta dostojnijeg neprestanog i svagdašnjeg pamćenja od Hristovog iskupljenja sveta od greha, prokletstva i večne smrti. Sveta Crkva je za sva vremena, za svu vekovečnost neizbrisivim slovima, ikonama i obredima u svom Bogosluženju prikazala sav domostroj našega spasenja da bi ljudi, toliko skloni zaboravljanju Boga i spasenja duša svojih i svega onoga što je Bog učinio radi našeg spasenja, večne radosti i blaženstva, neprestano imali, tako reći, pred očima i pri ruci sva velika, premudra i dobra dela Božja prema nama, da bi neprestano podsticali sebe na pokajanje, ispravljanje i spasenje i izbegavali taštinu sveta, truležnog i kratkotrajnog. Svijet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek. (1. Jn. 2, 17)
* * *
Neprestano pazi da ne presahne u tebi duhovni život, duhovno umovanje. Razmišljaj češće o svemu onome što čitaš i poješ ili slušaš u crkvi ili ponekad kod kuće. Živi životom svetih, molitvom, umom njihovim, vrlinama njihovim: krotošću, smirenoumljem, nezlobivošću, nepošteđivanjem sebe i odricanjem od sebe, od svog spokoja, blagostanja i uživanja radi ljubavi prema Bogu i bližnjem, trpljenjem, hrabrošću, borbom, njihovom verom, nadom, ljubavlju. Neka budu bedra tvoja opasana i svjetiljka zapaljena. A ti sličan čovjeku koji čeka Gospodara svojega kada će se vratiti sa svadbe. (Isp. Lk, 12, 35-36)
* * *
Ako čitaš svetovne časopise i novine da bi iz njih izvukao ono što je korisno za tebe kao građanina i hrišćanina i porodičnog čoveka, onda najviše i najčešće čitaj Jevanđelje i dela Svetih Otaca, jer je za hrišćanina greh čitati svetovna dela a ne čitati dela bogonadahnuta. Pratiš događaje u spoljnom svetu: ne ispuštaj iz vida ni svoj unutarnji svet, svoju dušu: ona ti je bliža i dragocenija. Čitati samo novine i časopise znači živeti samo jednom stranom duše, a ne svom dušom, ili živeti samo po telu, a ne po duhu. Sve svetsko sa svetom će se i okončati. I svijet prolazi i pohota njegova, svi pothvati njegovi; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek (1. Jn. 2, 17).
* * *
Pristrašćenost prema stvarima neizostavno povlači za sobom zahladnelost prema Bogu i prema delu svog spasenja, zahladnelost prema bližnjem, ili mržnju i zavist prema njemu, ako od njega zavisi da li će nam neke stvari biti date, a on ih ne daje, ili ukoliko smo primorani da mu mi pružamo neke stvari. Zato je dobro biti potpuno ravnodušan prema stvarima kako ne bi bilo ni najmanjeg povoda za neprijateljstvo prema bližnjem koje je veliki greh. Budi iznad pristrašća ovog truležnog, taštog i kratkotrajnog sveta; srcem živi na nebesima i voli tamošnja nepropadljiva dobra, pripremljena za one koji vole Boga i bližnjeg.
* * *
Sveštenik, kao anđeo Gospoda Svedržitelja, treba da bude iznad svih strasti i uzbuđenja duha, svih svetovnih pristrašćenosti ili neosnovanih strahova koji dolaze od demona; on treba sav da bude u Bogu, samo Njega da voli i samo Njega da se boji. Ljudski strah znači da se on nije svecelo prilepio za Boga.
* * *
Ne zagledaj se u lice telesno, već pomnije unutarnjim okom posmatraj lice duše svoje, kakvo je: nisu li ga nagrdile strasti; odagnavaj tu gnusobu molitvom i suznim pokajanjem. Ne zagledaj se u lepu odeću, ona je trulež, već u netruležnu odeću duše svoje, kakva je: nije li prljava ili nečista zbog čestih grehovnih padova tajnih i javnih, i stiči odeću duši u netruležnoj lepoti krotosti, smirenja, celomudrenosti i čistote, milosrđa, pravde.
* * *
Verujem u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Veruješ li da su svi pravoslavni hrišćani udovi jednog te istog tela, i da smo zato svi mi dužni da čuvamo jedinstvo Duha svezom mira (Ef. 4, 3), dužni da čuvamo jedni druge, da se brinemo jedni o drugima, da jedni drugima pomažemo? Veruješ li da su sveti ugodnici takođe udovi jednog tela Hristovog, odnosno Crkve, i naša braća, koja se zauzimaju pred Bogom za nas na nebu? Poštuješ li svakog hrišćanina kao ud Hristov, kao brata Njegovog po ljudskoj prirodi? Voliš li svakoga kao samoga sebe, kao svoje telo i krv? Opraštaš li velikodušno uvrede? Pomažeš li siromasima, ako sam imaš u izobilju? Poučavaš li onoga ko ne zna, obraćaš li grešnika od zablude puta njegovoga? Tešiš li žalosnog? Sve to te podstiče, obavezuje da činiš vera u Crkvu svetu, sabornu i apostolsku i za sve to ti je obećana velika nagrada od Glave Crkve Gospoda Isusa Hrista.
* * *
Zanoseći se pristrašćenošću prema truležnim stvarima, pomislima, brigama o njima, gubimo stvari od najveće važnosti, stvari istinski srodne našoj duši koji čine njen istinski i večni element: kopamo sebi studence, koji ne mogu da drže vode, i ostavljamo izvor žive vode (Jer. 2, 13); ne pretvaramo u život svoj, u sokove i krv pomisli duhovne, svete, nebeske, životvorne, i nastavljamo da živimo pomislima i težnjama ovoga života, zemaljskim, strasnim, koje nas samo more, muče, ubijaju. O, kada bismo uvek umovali onako kako umuje sveta Crkva u svom Bogosluženju, u molitvama, pri savršavanju Svetih Tajni i raznih molitvoslovlja, kako umuju Sveti Oci u delima svojim! Tada bismo svi mi još na zemlji bili nebeski građani, slovesna nebesa.
* * *
Sveta liturgija je zaista nebeska služba na zemlji, tokom koje je Sam Bog na poseban, najbliskiji, najprisniji način prisutan i prebiva sa ljudima, Sam budući nevidljivi Sveštenosavršitelj Koji prinosi i Koji se prinosi. Nema na zemlji ničeg svetijeg, višeg, veličanstvenijeg, radosnijeg, životvornijeg od liturgije! Hram, naročito tada, biva zemaljsko nebo, sveštenoslužitelji predstavljaju Samoga Hrista, Anđele, Heruvime, Serafime i apostole. Liturgija je neprestano ponavljanje trijumfa ljubavi Božje prema rodu ljudskom i svesilno posredovanje za spasenje celog sveta i svakog člana ponaosob. Svadba Jagnjetova je svadba carskog sina, na kojoj je nevesta Sina Božjeg svaka verna duša. Obručnik je Duh Sveti. Sa kakvom pripremljenom, čistom, uzvišenom dušom treba uvek prisustvovati liturgiji da se ne bismo našli među onim ljudima što im, budući da ne behu u svadbenom ruhu, već u uprljanoj odeći strasti, svezaše ruke i noge te ih izbaciše iz svadbene dvorane u tamu najkrajnju. A sada, na nesreću, mnogi smatraju da nije potrebno odlaziti na liturgiju; drugi idu samo po navici, i kakvi dolaze, takvi i odlaze, bez uzvišenih misli, bez skrušena srca, nepokajane duše, bez rešenosti da se isprave. Treći stoje bez strahopoštovanja, rasejano, bez iole usredsređenosti, nimalo se kod kuće ne pripremivši razmišljanjem i uzdržanjem, jer mnogi stignu da se pre liturgije napiju, a ponekad i najedu. Kada je Gospod silazio na Sinaj, jevrejskom narodu je pre toga bilo zapoveđeno da se pripremi i očisti; ovo nije manje od sinajskog silaska Božjeg, nego veće; tamo su samo leđa Božja (2. Moj. 33, 23), a ovde samo lice Boga Zakonodavca. Kada se na Horivu Gospod javio Mojseju u kupini, bilo mu je zapoveđeno da izuje obuću s nogu; a ovo je veće od horivskog Bogojavljenja; tamo je praslika, ovde Sam Prvolik. O kako smo strasno vezani za zemaljsko! Ne želimo čak ni jedan tren da posvetimo samo Bogu na način kako to Njemu dolikuje! Čak i za vreme svete, nadnebeske liturgije dopuštamo sebi da maštamo o zemaljskom i ispunjavamo dušu slikama i željama za zemaljskim stvarima, ponekad, avaj, čak i nečistim slikama; a kako bi trebalo da se molimo plameno, da razmišljamo usrdno o ovoj velikoj tajni, da se kajemo zbog grehova svojih, da želimo i ištemo očišćenje, osvećenje, prosvećenje, obnovljenje i utvrđenje u hrišćanskom životu, u ispunjavanju zapovesti Hristovih, da se molimo za žive i umrle: jer liturgija je žrtva umilostivljujuća, blagodarna, hvalebna i molbena. Velika je liturgija! Na njoj se sećamo celog života ne kakvog velikog čoveka, već Boga Koji se ovaplotio, postradao i umro za nas, Koji je vaskrsao i vazneo se i Koji će opet doći da sudi celom svetu!
* * *
Šta je lažna blagodarnost Bogu? Lažna blagodarnost je kada, dobijajući od Boga štedre, nezaslužene darove duhovne i materijalne, ljudi jezikom za njih blagodare Bogu i upotrebljavaju ih samo u svoju korist, ne deleći ih sa bližnjima; dobijaju ih i sakrivaju u svoje riznice, škrinje, biblioteke, lišavajući tako mnogu braću svoju duhovnog prosvećivanja, izgrađivanja, utehe ili hrane, pića, odeće, stana, lečenja u bolesti ili premeštanja s jednog radnog mesta na drugo radi zarađivanja sredstava za hranu. Takva blagodarnost je lažna i bogoprotivna. To znači: jezikom blagodariti, a na delu pokazivati krajnju neblagodarnost i zlu narav. A kako je mnogo takvih blagodarnih ili, tačnije, neblagodarnih!
* * *
Naša iskvarena priroda sklona je brzom zaboravljanju svega svetog i spasonosnog, jer gresi i strasti neprestano zamagljuju, pomračuju naše glave i srca, zaposedaju ih i gospodare u njima, potiskujući sećanja, misli i osećanja o svetim događajima i velikim Božjim dobročinstvima prema nama. Zato je sveta Crkva, verna čuvarka zapovesti Gospoda svoga, sveg učenja i svih dela Njegovih, večno zahvalna za Njegova neizreciva dobročinstva, odredila da se u znak sećanja u svakodnevnim, kao i u nedeljnim i prazničnim bogosluženjima svečano, sa živopisnom, očiglednom, simvoličnom obrednošću, savršavaju svi spasonosni događaji iz života i dela Gospoda našeg Isusa Hrista, sav domostroj Njegovog spasenja, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu, kao i samo Njegovo stvaranje sveta vidljivog i nevidljivog, i ne samo događaji iz Njegovog spasonosnog, čudotvornog života, već i iz života Prečiste Majke Njegove Koja je tako slavno poslužila tajni ovaploćenja Sina Božjeg, iz života Njegovog Preteče, apostola, proroka Njegovih, jeraraha, mučenika, prepodobnih, besrebrenika, pravednih i svih svetih koji su na razne načine Bogu poslužili i ugodili, tih bezbrojnih svedoka Gospoda, istine i spasonosnosti Njegove božanske vere i sveg Njegovog božanskog učenja, koji su nasledili, po obećanju Njegovom, život večni. To je korisno i potrebno radi utvrđivanja naše vere, nade i ljubavi, radi duhovnog vaspitanja hrišćanskog čovečanstva, radi njegovog neprestanog poučavanja dogmatima vere, raznim vrlinama: vernosti, hrabrosti, trpljenju, krotosti, nezlobivosti, smirenju, nesticanju, uzdržanju, čistoti i celomudrenosti i drugim vrlinama, jer život Gospoda i Prečiste Majke Njegove, kao i svetih, predstavlja primere svih vrlina, ostvarujući koje čovek lako može ugoditi Bogu i spasti i svoju dušu i duše braće svoje.
* * *
Nauka nad naukama je pobeđivanje greha koji živi u nama, ili strasti koja deluje u nama; na primer: velika je mudrost ni na koga i ni zbog čega se ne ljutiti, ni o kome zlo ne misliti, ako nam je ko i pričinio zlo, nego mu na sve načine praštati; mudrost je preziranje pohlepe, slasti, a ljubav prema nesticanju i jednostavnosti u hrani i piću uz stalnu umerenost; mudrost je nikome ne laskati, nego svakome neustrašivo govoriti istinu; mudrost je ne zanositi se lepotom lica, nego u svakom lepom i ružnom čoveku poštovati lepotu ikone Božje koja je ista u svih; mudrost je voleti neprijatelje i ne svetiti im se ni rečju, ni mišlju, ni delom; mudrost je ne gomilati bogatstva, već podavati milostinju siromasima, da steknemo sebi riznicu na nebesima koja se neće isprazniti (Lk. 12, 33). Avaj, mi skoro svaku nauku izučismo, a nauku udaljavanja od greha nikako ne učismo i često se ispostavlja da smo potpune neznalnce u toj moralnoj nauci. I znači da su istinski mudri, istinski učeni bili sveti, istinski učenici istinskog Učitelja Hrista, a svi mi, takozvani učeni – neznalice smo, i što smo učeniji, to smo veće neznalice, zato što ne znamo i ne činimo jedino što je potrebno, nego služimo samoljublju, slavoljublju, slastoljublju i pohlepi.
* * *
Koliko sveštenik treba da je nepristrašćen prema zemaljskim stvarima da bi savršavajući takve službe i tako uzvišene nadnebeske Svete Tajne bio neulovljiv od neprijatelja i da bi vazda plamteo čistom ljubavlju prema Bogu i prema braći i sestrama koji ginu zbog grehova i spasavaju se blagodaću Hristovom u Svetome Duhu! Ali kako je velika naša naviknutost na greh! Kako su jake naše pristrašćenosti zemaljske! I savršavajući Svete Tajne, mi ponekad ne ostavljamo sasvim životne brige i pristrašća jer smo na njih navikli, i zato neprijatelj smućuje, pomračuje i preokreće naš um, svezuje srce i baca nas u svoje teško ropstvo. I tako nam i treba! Ne predaj se maštarijama. Sveštenik treba da bude anđeo po uzvišenosti misli, po čistoti duševnoj i telesnoj, po revnosti prema Bogu Tvorcu svega i Spasitelju i prema ljudima, braći svojoj.
* * *
Ljubiti Boga svim srcem znači ljubiti svom dušom krotost, smirenje, čistotu i celomudrenost, mudrost, pravdu, milosrđe, poslušnost Boga radi, i nikada ne činiti suprotno tim vrlinama, to jest ne gorditi se, ne razdraživati se, ne ljutiti se ni na koga, ne činiti preljube čak ni u srcu, ni pogledom, ni rečju, ni mišlju, ni pokretom tela ne narušavati celomudrenost, uklanjati se od svake nepromišljene izlišne reči i dela, izbegavati svaku nepravdu, nenavideti škrtost i pohlepu, bežati od samovolje i nepokornosti.
* * *
Strasti nas gone kao nemilosrdni goniči, svakodnevno nas prinuđujući, zbog naše strasnosti prema zemaljskim stvarima, da činimo ono što je protivno Gospodu i našem istinskom dobru a ugodno lažljivom satani.
* * *
Blagodarim Ti, Radosti mojoj, Gospodu slave, jer si ovaploćenjem od Prečiste Djeve primio lik moj, i uzvisio i obožio čovečanstvo; blagodarim Ti, jer me iz truležnosti opet ka netruležnosti uzvodiš, nečistote moje očišćuješ, nemoći i bolesti izlečuješ, tuge u radost preobraćaš, teskobe grehovne pretvaraš u pučinu opravdanja Tvoga zbog vere i pokajanja srdačnog, mračne strasti progoniš i svetlost Tvoju duhovnu daruješ, nemire oduzimaš i mir sviše nispošilješ, malodušnost oduzimaš i hrabrost i smelost daruješ. Slava milosrđu Tvome!
* * *
Gledam ikone u hramu: ikonu Tvoju – Gospoda moga, Prečiste Majke Tvoje, Svetih Anđela i Arhanđela i ikone svetih, ukrašene, sjajne od zlata i srebra, i mislim u sebi: kako si počastvovao i ukrasio našu prirodu, Tvorče i Promislitelju svega! Tvojom svetlošću sijaju sveti Tvoji, Tvojom blagodaću su sveti, pošto su pobedili grehovnost i sprali grehovne nečistote tela i duha; Tvojom slavom su slavni, Tvojom netruležnošću netruležni. Slava Tebi, Koji si toliko počastovao, prosvetio i uzvisio prirodu našu! Evo Tvojih apostola i jeraraha, živih ikona Tebe Koji si prošao nebesa, Poslanika Očevog, Prvosveštenika i Arhipastira; Tvoja dobrota, Tvoja premudrost, Tvoja sila, krasota duhovna, vlast, veličina, svetinja sija u njima. Evo mučenika Tvojih, koji silom Tvojom odoleše užasnim iskušenjima, koji pretrpeše strašna mučenja, u Tvojoj krvi ubeliše rize duša svojih. Evo prepodobnih Tvojih koji postom, bdenjem, molitvom dobiše čudesne darove Tvoje, darove isceljenja, prozorljivosti; Tvoja sila ih je ukrepila da se izdignu iznad greha i svih demonskih lukavstava; Tvoje podobije u njima sija kao sunce.
* * *
U hramu, njegovom izgledu i delovima, na ikonama, u Bogosluženju sa čitanjem Svetog Pisma, pojanjem, obredima, predstavljena je slikovito, kao na mapi, u opštim crtama, kroz galeriju likova, sva starozavetna, novozavetna i crkvena istorija, sav božanski domostroj ljudskog spasenja. Veličanstven je prizor Bogosluženja naše pravoslavne Crkve za one koji ga razumeju, koji se udubljuju u njegovu suštinu, duh, značenje, smisao!
* * *
Slastoljupče, šta ćeš ljubiti po smrti svojoj, kada u tebe više ne bude slasti i njihovo mesto zauzme gorčina potpunog lišavanja? Čime će se hraniti netruležna duša tvoja? Slasti su sa njom nespojive. Srebroljupče, šta ćeš ljubiti srcem svojim kada sa smrću prestane posedovanje tvoga novca i uživanje u njemu? Duši, duhovnom biću, ta blaga tada neće biti potrebna, biće joj mrska kao otrov, kao moljac i rđa koji su je za života kvarili i udaljili od Boga, lišili netruležnog blaga Boga. Nadmeni častoljupče koji si iskao odlikovanja i počasti i ljubio ih više od svega na svetu, šta ćeš ljubiti kada smrt svuče sa tebe sva odlikovanja i pokaže te u svoj nagoti i nakaznosti? Šta će tad biti hrana i život netruležnog duha koji se udaljio od Boga radi ništavnih počasti ovoga sveta, koji je bogotvorio sebe poput idolopoklonika? Tako je lakomislen čovek podvrgnut strastima, ne zna šta čini, kakav gubitak sebi sprema, kakvu muku zbog svojih bezumnih strasti, zato što se, pošto beše počastvovan ikonom Božjom, nazivanjem čedom Božjim, prijateljem Božjim, naslednikom nebeskog Carstva, sunaslednikom Hristovim, izjednači sa stokom nerazumnom, sa svoje nerazumnosti, i postade joj sličan (Ps. 48, 13) u gramzivosti, u slastoljubivoj pomami, u zlobi, u zavisti! Zato se boj prilepljivanja dušom za bilo šta zemaljsko.
* * *
Ikoničnost ili simvolika je potreba ljudske prirode u ovom našem duhovnočulnom stanju: ona nam očigledno objašnjava veoma mnogo toga iz duhovnog sveta što bez slika i simvola ne bismo mogli znati. Zato je Božanstveni Učitelj, Ipostasna Premudrost Koja je sve stvorila, Sin Božji Gospod naš Isus Hristos ljude često poučavao pomoću slika ili priča; zato je i u hramu našem pravoslavnom uobičajeno da se mnogo toga pogledu hrišćana predstavlja slikom, na primer, Sam Gospod na ikoni, Prečista Bogorodica, Anđeli i svi sveti, da bismo saobražavali život svoj, saobražavali sve misli, reči i dela mislima, rečima i delima Gospoda i svetih Njegovih; otud često osenjivanje krsnim znamenjem, kađenje tamjanom, paljenje sveća i kandila, ulasci i izlasci iz oltara; radi toga su pokloni, priklanjanja glave, padanje ničice (mi smo duboko pali grehom). Sve to nas podseća na razne duhovne predmete i stanja. Ikoničnost mnogo utiče na dušu čovekovu, na njenu stvaralačku ili delatnu sposobnost. Tako, kažu, ako majka noseći dete u utrobi često gleda lice ili sliku voljenog muža, dete će veoma ličiti na oca, ili ako gleda portret lepog deteta, rodiće lepu bebu; tako ako hrišćanin često, sa ljubavlju i strahopoštovanjem gleda ikonu Gospoda Isusa Hrista ili Prečiste Majke Njegove i svetih Njegovih, onda i njegova duša prima duhovne crte lica koje sa ljubavlju posmatra (krotosti, smirenja, milosrđa, uzdržanja). O, kad bismo češće pogledali na ikone i osobito na život Gospoda i svetih Njegovih, kako bismo se menjali, uzrastali iz sile u silu! Tako nas miomir kadionice u crkvi ili kod kuće, po analogiji podseća na miomir vrline, a po suprotnosti – na zaudaranje grehova, i pažljivog prema unutarnjem čulu uči da izbegava smrad strasti, neuzdržanje, blud, zlobu, zavist, gordost, očajanje i druge strasti i da se ukrašava svim hrišćanskim vrlinama; kadionica nas podseća na reči apostola: miomir smo Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju; jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život (2. Kor. 2, 15-16), na sličan način nas sveća ili kandilo podsećaju na svetlost i oganj duhovni, na primer, na reči Gospoda: Ja u svijet dođoh kao svjetlost, da svako ko veruje u Mene ne ostane u tami (Jn. 12, 46), ili: dođoh da bacim oganj na zemlju, i kako bih želio da se već zapalio (Lk. 12, 49), ili: neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore (Lk. 12, 35-36), ili: tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima (Mt. 5, 16) – i samom stvari, samom suštinom svojom uče nas duhovnim stvarima ili predmetima koji odgovaraju svetlosti i ognju duhovnom, na primer, da srca naša uvek gore ljubavlju prema Bogu i bližnjem, da ne dopuštamo da u nama planu strasti ili pakleni oganj, da primerom vrlinskog života svetlimo drugima, kao što nama sveća svetli u svakodnevnim poslovima.
* * *
Prirodna je stvar imati ikone Hrista, Prečiste Bogorodice, Anđela i svetih; kao prvo, to zahteva naša priroda: mi uvek želimo da pred sobom imamo sliku voljenog, sliku Dobročinitelja, kako bismo se, gledajući Ga, češće sećali Njega i dobročinstava Njegovih (poklanjali se Njemu), kao što obično postupamo i sa živim ljudima, posebno sa onima koje poštujemo i volimo; drugo, mi smo stvoreni po liku i podobiju Božjem: prirodno je što želimo da uvek pred očima imamo svoj Prvolik, svoje Prvonačelo, Gospoda Boga na onim ikonama na kojima je On Sam blagovoleo da se pokaže ljudima, kako bismo se češće sećali Njega, Njegovog svagdašnjeg saprisustva sa nama, Njegovog promišljanja, kako bismo u vidljivim znacima ili obredima izražavali naše strahopoštovanje prema Njemu, blagodarenje, ljubav, jer smo telesni i sa svoje telesnosti imamo potrebu za veštastvenim slikama, materijalnim obredima (zato se, naravno, Sam Gospod javljao ugodnicima Svojim u vidu, na primer, tri putnika kod hrasta Mamvrijskog Avramu; Isaiji – u vidu velikog Cara Koji sedi na prestolu visokom i izdignutom; proroku Danilu – u vidu Staroga danima i u vidu Sina Čovečjeg Njemu dovedenog). Da nije potreban vidljivi lik nevidljivog Boga, On se, naravno, ne bi ni projavljivao vidljivo, ne bi se pojavio na zemlji u telu našem, ne bi uzeo obličje sluge: i David veli: tražite lice Njegovo svagda (Ps. 104, 4). Upravo zato mi izrađujemo, imamo kod sebe i poštujemo ikone Prečiste Bogorodice, Anđela i svetih, to jest zato što su oni živi likovi i podobija Božja, i mi se, gledajući ih, življe prisećamo njihovih podviga, vrlina, dobročinstava prema nama, njihove plamene ljubavi prema Bogu, i sami bivamo pobuđeni da im podražavamo, da bdimo nad sobom, da se očišćujemo od svake nečistote tela i duha, da proslavljamo njihove podvige, čineći ih tako zaštitnicima i zastupnicima našim pred Bogom, jer Bog blagovoli da prima posredovanje prijatelja Svojih i vernih slugu Svojih za ljude za koje se oni pred Njim zauzimaju. Budući da nismo bestelesni duhovi, već bića obložena telom koja imaju veštastvene obrise, lik veštastveni, prirodno je da tražimo lik bića nevidljivih i, naravno, snishodeći našoj slabosti, Gospod je i Anđelima dao moć da uzimaju na sebe naš lik i da nam se javljaju (kada On blagovoli) u našem obličju, kao što se, na primer, Arhangel javio Isusu Navinu, Davidu, Manoju i Ani, Zahariji, Presvetoj Djevi Mariji i drugima u Starom i Novom Zavetu. Ne dokazujemo li i mi sami u svakodnevnom životu potrebu naše prirode, njenu težnju da poseduje slike lica koja volimo kada izražavamo želju da kod sebe imamo njihove portrete, i kada sami sebi pravimo slike i vešamo ih na zid ili stavljamo u album kako bismo ih često gledali i uživali u posmatranju lica koja poštujemo i volimo? I to toliko prirodno, dolično i bogougodno delo – poštovanje svetih ikona, mnogi luterani i anglikanci smatraju za nešto neprirodno, Bogu protivno, za idolopoklonstvo i jeres, i ne samo u domovima svojim, nego ni u hramovima svojim nemaju ikona i grehom smatraju njihovo posedovanje i poklanjanje njima, čime izuzetno mnogo gube u pogledu vere i blagočašća, jer su, prekinuvši vidljivu vezu sa svetima, prekinuli i vezu nevidljivu, dok je Crkva nebeska i zemaljska – jedno telo; na taj način oni su prekinuli vezu i sa umrlima jer se ne mole za njih i ne prinose žrtve za duše njihove – žrtve kojima se ugađa milosrdnom Bogu, i time pokazuju svoje neverovanje u snagu molitava Crkve za umrle. I kakva je to onda crkva – crkva koja je nerazumno i smelo prekinula vezu sa nebeskom crkvom, prekinula opštenje sa umrlima u molitvama i prekinula opštenje sa crkvom koja ispoveda veru Hristovu u prvobitnoj čistoti?! Je li to živo i sveto telo crkve? Može li se organizovanim i živim telom nazvati samo trup bez glave, i bez ruku, i bez nogu, bez očiju i bez ušiju? I takva zajednica još proglašava svoju veru očišćenom, istinskom verom i izbegava obrede naše vere svete, neporočne. Je li očišćena ona vera koja je odbacila sveštenstvo i ostale Svete Tajne, sem krštenja i pričešća koje, međutim, nije pravo, koja je odbacila poštovanje svetih, njihovih moštiju i ikona, postove, monaštvo, molitve za umrle? Je li to vera jevanđeljska? Je li to Crkva Hristova i apostolska? Ne, to je crkva na svoju ruku, koja je sačinjena po samovolji ljudskoj, pod uticajem ljudskih strasti i koja ugađa ljudskim strastima; to je istina u nepravdi (Rim. 1, 18), to je iskrivljeno jevanđelje Hristovo; to je izopačivanje ili odvraćanje ljudi Hristovih na drugo jevanđelje, o kome je apostol rekao: ako vam mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude (Gal. 1, 6; 8)! To nije crkva, već dušepogubno rasecanje tela Hristovog. Dakle, poštovanje ikona je i prirodno, i opravdano, i bogougodno, i korisno.
* * *
Sveti Anđeli i sveti Božji ljudi su najbolja, najdobrotnija, verna naša braća i prijatelji koji nam tako često pomažu u raznim prilikama u kojima niko od ljudi ne može pomoći. Budući da su ta braća, koja večno žive i čine nam dobro, nevidljiva, a mi sa svoje telesnosti – želimo da ih imamo pred svojim očima, kao da su uvek sa nama, pravimo njihove ikone i kad gledamo njihove ikone, čini nam se da su sa nama, i prizivamo ih u molitvama svojim, znajući da oni imaju veliku smelost pred Bogom i da nam pomažu u raznim prilikama. Prema tome, poštovanje ikona je za nas veoma blagotvorno, u skladu je sa našom prirodom, sa zdravim razumom, pa i sa samim Svetim Pismom, jer ikone Heruvima behu i na starozavetnoj skiniji Mojsejevoj. Ikone nam služe kao stalno podsećanje na to da je Gospod uvek sa nama: sa vama sam u sve dane do svršetka vijeka (Mt. 28, 20); da nam je Presveta Bogorodica uvek blizu kao Čelovođa duhovne obnove crkvene, kao Majka po blagodati svih istinskih hrišćana, i svi istinski hrišćani u svojim domovima imaju ikonu Majke Božje i svoje po blagodati Carice i Majke, i izobilno, dostojno i pravedno je ukrašavaju srebrom, zlatom, dragim kamenjem, jer za njih posle Boga nema nikog dražeg i poštovanijeg od Prečiste Majke Njegove. I Sami Gospod i Prečista Majka Njegova neprestano nam svedoče i iznutra i spolja posredstvom čuda da Mu je naše istinsko poštovanje svetih Njegovih i Majke Njegove, i svetih Njegovih ikona ugodno, a za nas u najvećoj meri korisno.
* * *
Rođenje Hristovo. Na zemlju je došao Onaj Koji nas je u početku stvorio od zemlje i udahnuo u nas Svoj božanski dah; došao je Onaj Koji daje svima život i dihanje i sve (Dap. 17, 25); došao je Onaj Koji je jednom rečju pozvao iz nebića u biće sve vidljivo i nevidljivo, Koji je rečju zapovedio da nastanu ptice, ribe, četvoronoge životinje, insekti, svako stvorenje koje postoji pod Njegovim svemogućim promislom i zaštitom; došao je Onaj Kome neprestano sa strahom i radošću služe bezbrojne vojske Anđela. I u kakvoj uniženosti! Rađa se od siromašne Djeve, u pećini, prepovija se ubogim pelenama, polaže u jasle! Bogatstvo, uglede, slavo ovoga sveta, padni, pripadni sa smirenjem, suznom skrušenošću i dubokom blagodarnošću ka Spasitelju ljudi i deli bogatstvo svoje sa siromasima i ubogima, ne gordi se svojim prividnim, brzo prolaznim ugledom: pravi ugled uživa samo vrlina. Slavo ovoga sveta, poznaj tu, kraj jasala, svoju ispraznost. Dakle sve neka se smiri, sve neka padne na zemlju pred neizmernim smirenjem i samouniženjem Vladike svih. Boga Koji je došao da izleči bolesti naše, da nas spase od gordosti, taštine, od propadljivosti, od svake nečistote grehovne.
* * *
Greh je sam po sebi oganj, zato govorimo da taj i taj plamti od gneva ili od telesne ljubavi, ili od zavisti. Dakle, greh sam po sebi nosi ognjenu osudu. I kakav će biti taj oganj u grešnicima kada ih zbog nepokajanosti dobrota Božja bude sasvim ostavila? Kakav će biti taj oganj van grešnika? Jer bez sumnje će biti i jezero ognjeno i peć ognjena, ili pakao ognjeni, ili dolina ognjena! Sve je to stvarno, istinito. A mi neosetljivi, ne plašimo se, ne bojimo, proćerdavamo život u uživanjima, hladni smo prema crkvi, obaveze hrišćanske ne ispunjavamo, u gresima utapamo! Teško nama!
* * *
Dužnost nas sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja je da ponavljamo jedne te iste molitve, premda i veoma raznovrsne, počev od molitve „Oče naš“, kao što je i dužnost svih uopšte da ispunjavaju jedne te iste zapovesti moralnog zakona, jer duša se ne utvrđuje različitošću molitava, već njihovim ponavljanjem i sprovođenjem u misli naše, u srce naše i u volju našu, ili u delo, u sav život naš.
* * *
Na sve načine izbegavaj prilike, povode, reči kojima se izražava neprijateljstvo i svaku priliku, povod koristi za iskazivanje ljubavi iskrene i svete: u prvom slučaju se postepeno iskorenjuje neprijateljsko raspoloženje duše, u drugom slučaju se podstiče i učvršćuje ljubav. Neka ti srce ni za tren ne bude zlo, uvek prema svima budi ljubazan, pobeđujući svoje zlo raspoloženje ljubavlju koja sve trpi i sve pobeđuje, izbegavaj tvrdoglavost, samovolju i protivljenje bližnjima, ne staraj se da ostvariš svoj zli hir kako bi kome namerno naudio.
* * *
Jedna određena zapovest beše data ljudima, Evi i Adamu, da bi ispunjavanjem te jedne zapovesti, pritom lake, ljudi mogli da steknu naviku da ispunjavaju volju Božju, u čijem se ispunjavanju sastoji sve blagostanje stvorenja, i da bi mogli da se utvrde u ljubavi prema Bogu. Obraćajući pažnju na suprotno – na neispunjavanje volje Tvorca i ispunjavanje sopstvene volje protivne Tvorcu, primećujemo da se čovek postepeno navikava na zlo i izopačava svoju uzvišenu, po obrazu i po podobiju Božjem sazdanu prirodu, da postaje neprijatelj Božji. Tako je važno ispunjavanje zapovesti Božjih i tako pogubno neispunjavanje! Dajući određenu zapovest prvim ljudima da ne jedu plodova od drveta poznanja dobra i zla, Gospod Bog se Sam pokazao kao odgojitelj novostvorene razumne tvari, Svoje dece po usinovljenju. Ko je kriv što to odgajanje beše odbačeno, i što čovek radije zažele da sam sa sobom izlazi na kraj! Evo i do sada, uza sve uspehe u naukama i umetnostima, uza sve riznice mudrosti ljudske, stari i novi čovek nije kadar sam sebe da vaspita zato što je još u početku odbacio vaspitavanje Božje, jer recite ko je drugi, ako ne Bog, trebalo da bude odgojitelj naš? I sada i u prošlosti uspešno su se umno i moralno vaspitali samo oni ljudi koji su sebe poverili Bogu, koji su živeli po zapovestima Njegovim, koji sada žive po Jevanđelju i učenju Crkve, potčinjavajući se njenom rukovodstvu. Eto vam korisne opomene, svi vi savremeni pedagozi! Nauka je u nas mnogo, a dela po svoj prilici malo, u glavama mladića naših je mnogo čega, a u srcu malo, malo, a često, avaj, nema ničega! Život ne odgovara obrazovanju i nauci. Ali ako znam sve tajne i sve znanje, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1. Kor. 13, 2-3).
* * *
Crkva hramom i Bogosluženjem deluje na celog čoveka, svecelo ga vaspitava: deluje na njegov vid, sluh, na čulo mirisa, dodira, ukusa, na uobrazilju, na osećanja, na um i volju velelepnošću ikona i sveg hrama, zvukom zvona, pojanjem pojaca, tamjanom miomirisnim, celivanjem Jevanđelja, krsta i svetih ikona, prosforama, pojanjem i milozvučnim čitanjem Svetog Pisma.
* * *
Molitva naša treba da bude duboka, iskrena, razumna, plodotvorna, treba da menja naše srce, da upravlja volju ka dobru, da odvraća od zla. Površna molitva je licemerje, svetogrđe, uzaludna molitva. Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. (Mt. 15, 8)
* * *
Moleći se Bogorodici, Anđelima i svetima, smatramo ih jednim mističkim telom Crkve kome pripadamo i mi, premda smo grešni, i verujemo da se oni zbog ljubavi svoje mole Bogu za naše spasenje: moleći se srdačno za razne staleže i pojedince iz zemaljske otadžbine i za ceo svet, smatramo da i sami zajedno sa svima takođe činimo jedno veliko telo, zbog duha ljubavi i zbog toga što svima želimo dobra isto koliko i sebi; naposletku, moleći se za pokoj duše usnulih (na nebesima, na zemlji i pod Zemljom), mi i njih smatramo jednim telom sa nama, duhovnim telom i želimo im mir i pokoj u zemlji besmrtnosti, ispovedajući da su njihove duše žive, i da ćemo i mi možda veoma brzo otići njima. Evo ploda vere Hristove: sveza ljubavi sa svima na nebesima, na zemlji i pod zemljom! Kako je uzvišen duh Crkve! O, kada bismo se uzdigli do tog duha! Pogružavajte se u duh hrišćanskog Bogosluženja, u duh jektenija, molitava, Svetih Tajni, obreda i njime se prožimajte. Teško onima koji se udaljavaju od Crkve: njih će sasvim obuzeti duh sveta, duh zlobe.
* * *
Samo verne sluge Hristove uviđaju pravu vrednost ovaploćenja Sina Božjeg i promisla Boga Oca i sve Svete Trojice o spasenju roda ljudskog; samo oni zaista cene prečisto telo i krv Hristovu, a ljudi ovoga veka žive kao nerazumne životinje, u ovozemaljskim brigama i u čulnim zadovoljstvima, ne ceneći ni ovaploćenje Sina Božjeg, ni Njegove prečiste Tajne. I budući da izabranici Božji cene kao što dolikuje dela Božja i beskonačnu ljubav Božju prema svetu preljubotvornom i grešnom, i Bog ceni njih, i čudesna dela preko njih čini; u njima obitava Duh Sveti, zajedno sa Ocem i Sinom, i iz utrobe njihove teku reke vode žive; a oni koji znaju Boga idu ka njima da piju, kao ka izvorima slatkim. Budimo svi sluge Hristove.
* * *
Sunce sija. Duhovno Sunce – Bog neprestano sija u dušama izabranih.
* * *
Bog u svetima prebiva i u samom imenu njihovom, u samoj ikoni njihovoj, samo treba sa verom koristiti njihove ikone, i oni će činiti čuda.
* * *
Daj mi Vladičice, čistotu srdačnu, prostotu srdačnu, sinovsko poverenje, odanost i ljubav prema Tebi vazda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
* * *
Liturgija je očigledno, ikoničko prikazivanje različitih stvari, reči i dejstava, rođenja, života, učenja, zapovesti, čuda i proroštava, stradanja, raspeća na krstu, smrti, vaskrsenja i vaznesenja na nebo Ustanovitelja vere naše, Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg jedinorodnog. Tokom liturgije On Sam je nevidljivo prisutan, Sam dejstvuje i sve savršava preko sveštenika i đakona koji su samo oruđa Njegova.
* * *
Verniku je lako da privlači u sebe Duha Svetoga kao što mu je lako da udiše vazduh; poput vazduha, On sve ispunjava i sve prožima. Koji si svuda i sve ispunjavaš. Ko se usrdno moli, privlači u sebe Duha Svetoga i moli se Duhom Svetim.
* * *
Molitva je disanje duše, kao što je vazduh disanje prirodnog tela. Dišemo Duhom Svetim. Ni jednu reč molitve ne možeš reći od sveg srca bez Duha Svetoga. Moleći se, oči u oči sa Gospodom besediš, i ako su ti verom i ljubavlju otvorena srdačna usta, tada kao da Duhom Svetim iz Njega udišeš tražena duhovna dobra.
* * *
Šta je život naš? Plamen sveće: dovoljno je da dune Onaj Ko ju je dao i ona se gasi. Šta je život naš? Hod putnikov: došao je do izvesne granice, otvaraju mu se vrata, on ostavlja putničku odeću svoju (telo) i štap i ulazi u dom svoj. Šta je život naš? Dugotrajan, krvav rat za ovladavanje istinskom otadžbinom i za istinsku slobodu. Rat je završen, vi ste pobednik ili pobeđeni, pozivaju vas sa mesta borbe na mesto plate po zaslugama, i vi dobijate od Onoga Koji nagrađuje ili nagradu večnu, slavu večnu, ili kaznu večnu, sramotu večnu.
* * *
Čovek je čudesno, prekrasno, veličanstveno stvorenje Božje, osobito sveti čovek; to je zvezda Božja; to je cvet prekrasan, sav divan, čist, neuprljan, to je kedar miomirisni; to biser skupoceni; to kamen dragi kome nema cene; to je prelepo plodno drvo raja Božjeg! Čudesno je stvorenje Božje čovek! Slava Tvorcu i Promislitelju njegovom! Slava Spasitelju roda ljudskog koji izvlači rod naš iz kala, iz truležnosti i smrti i uvodi nas u život večni.
* * *
Blagodarim Gospodu i svetoj majci svojoj, Crkvi, neporočnoj i netruležnoj nevesti Hristovoj što mi je pokazala, poravnala, ugotovila pravi put ka spasenju, odsekavši na saborima vaseljenskim i pomesnim sve jeresi i raskole koji su mogli biti izuzetno veliko spoticanje i prepreka ka spasenju u Bogu, blagodarim što se hrabro, sa pobedničkom slavom izborila sa svim progoniteljima vere i odbranila mi carski put svete istine koji uvodi u život večni; blagodarim što je sačuvala sve Gospodom ustanovljene Svete Tajne koje me pravim putem vode ka spasenju; blagodarim što je radi mene uspostavila i uvela bogodolično Bogosluženje – to anđelsko služenje na zemlji; što svake godine praznuje sve najvažnije događaje iz zemaljskog života Gospoda moga i Prečiste Bogorodice, radi dužnog i blagodarnog sećanja na neizreciva Božja dobročinstva prema nama, projavljena u našem iskupljenju Sinom Božjim od greha, prokletstva i smrti, i što svakodnevno u božanskoj liturgiji predstavlja mojoj bogobojažljivoj pažnji sav zemaljski život Gospoda moga; blagodarim što u svakodnevnom Bogosluženju proslavlja podvige svetih ugodnika Božjih i pokazuje mi u njima žive primere vere, nade i ljubavi prema Bogu i različite puteve ka večnom životu; blagodarim njoj, svetoj majci mojoj, za dela svetih otaca i učitelja crkve, za njihove slatke i dušespasonosne reči ostavljene nam u nasleđe kao neprocenjivo duhovno blago; blagodarim za bogoustanovljeno sveštenstvo koje u Hristu i Hristom sveštenodejstvuje moje spasenje, koje me izmiruje sa Bogom, osvećuje, teši, ukrepljuje, napasa i uvodi u tor nebeski.
* * *
Nemoj klonuti prilikom snažnih iskušenja, žalosti ili bolesti ili spoticanja zbog vražjeg smućivanja: sve to je izobličavanje i pravedna kazna od Gospoda Koji ispituje srca i bubrege, radi očišćenja, buđenja i ispravljenja tvoga, radi spaljivanja trnja telesnih strasti, i zato nemoj žaliti ako ponekad bude jako bolno. Nemoj gledati na bol, nego na dobre posledice te kazne i na zdravlje duše. Šta sve ne činiš radi zdravlja tela? Utoliko pre sve valja podnositi radi zdravlja i spasenja duše, koja ima život besmrtni.
* * *
Nemoj se u hrpe novca uzdati, već u Boga koji se neprestano stara o svima, a pre svega o razumnim i slovesnim stvorenjima Svojim, osobito o onima koji žive blagočastivo. Veruj da neće osiromašiti ruka Njegova posebno za one koji čine milostinju, jer čovek ne može biti štedriji od Boga. Kao dokaz tome služi tvoj sopstveni život i život svih negdašnjih ljudi što davahu milostinju. Neka samo Bog bude blago srca tvoga; Njemu se prilepljuj svecelo, kao stvorenje sazdano po obrazu i podobiju Njegovu, i beži od rđe zemaljske koja neprestano kvari duše i tela naša. Hitaj ka životu neprolaznom, ka životu koji traje u beskonačne vekove; vuci onamo i sve ostale, koliko ti snage dopuštaju.
* * *
Gospode, nauči me da podajem milostinju drage volje, srdačno, sa radošću, i da verujem da podajući je ne gubim, već dobijam beskonačno više nego što podajem. Odvrati oči moje od ljudi tvrda srca koji ne saosećaju sa siromašnima, koji se ravnodušno susreću sa bedom, osuđuju je, kore, žigošu sramnim imenima i raslabljuju srce moje kako ne bih činio dobro, kako bi i mene učinili nemilosrdnim prema siromasima. O, Gospode moj, kako je mnogo takvih ljudi! Gospode, ispravi delo milostinje! Gospode, neka svaka moja milostinja bude na korist, a ne na štetu! Gospode Sam primi milostinju u licu ubogih ljudi Tvojih! Gospode, blagovoli da se podigne dom za siromahe u gradu ovom kao što Te više puta molih, svedobrog, svemogućeg, premudrog, čudesnog! (I bi podignut).
* * *
Gledajući ikonu Hrista Spasitelja, Prečiste Majke Njegove, svetih ugodnika Božjih, zamisli u kakvu slavu je odenuta priroda naša Božjim milosrđem, Božjom premudrošću i silom, i kakvo blaženstvo čeka sve Gospodu verne sluge Njegove; ostavi beslovesne težnje i pristrašća ovozemaljska, trulež i prah zemaljski; uzljubi Gospoda i sveti zakon Njegovog Jevanđelja svim srcem, svom dušom i stremi ka nagradi nebeskog prizvanja Božjeg, ka životu večnom, beskonačnom.
* * *
O kada bismo obraćali pažnju na posledice grehova ili dobrih dela naših! Kako bismo tada bili oprezni, izbegavajući greh, i kako bismo bili revnosni za dobro: jer tada bismo jasno videli da svaki greh koji nije na vreme istrgnut, koji se navikom učvrstio, pušta duboko svoje korene u srce čovekovo i ponekad ga krajnje uznemirava, ranjava i muči, budeći se, tako reći, i oživljavajući u njemu u svakoj prilici koja podseća na nekad učinjeni greh, i poganeći tako njegovu misao, osećanje, savest. Potrebne su reke suza da bi se sprala zapuštena prljavština greha: toliko je lepljiva i razjedajuća! Nasuprot tome, svako dobro delo, učinjeno kadgod iskreno, nesebično, ili koje je ponavljanjem prešlo u naviku, raduje naše srce, čini radosnim naš život uz svest o tome da nismo sasvim uzalud proživeli naš život, pun grehova, da smo nalik na ljude, a ne na zveri, da smo i mi po slici Božjoj stvoreni, i da u nama postoji iskra božanske svetlosti i ljubavi, da će makar neka dobra dela biti protivteža rđavim delima našim na vagi nepotkupljive pravde Božje.
* * *
Mene dira duh svete ljubavi prema vascelom čovečanstvu, prisutan u svim molitvama, moljenjima, molbama, blagodarenjima, pesmopojima i čitanjima (čtenijima) prilikom Bogosluženja naše pravoslavne Crkve! O, kakav treba da bude sveštenik, oruđe te božanske, nebeske majke na zemlji koja se sa takvom ljubavlju neprestano stara o svim čedima svojim, počev od cara do seljaka, od svetog sabora do najnižeg klira crkvenog, i ne samo o svojim istinskim čedima, nego i o celom svetu. Kakvom ljubavlju prema svima treba da je preispunjen pastir to čedo Crkve koga je ona odenula blagodaću sveštenstva i tako približila prestolu Božjem kao svoga rođenoga, kao prijatelja Božjeg koga je počastvovala, darovala velikim duhovnim darovima i preimućstvima, ovenčala slavom i čašću kao ženika crkvenog, kao slugu Cara – Hrista, Boga – Spasitelja, i pastira duša! Kako daleko od njega treba da su sve strasti: pristrasnost, samoljublje, čulna, telesna ljubav, gordost, neprijateljstvo, pohlepa, lenjost, čamotinja, roptanje i druge strasti! On treba sav da bude prožet i preispunjen božanskom ljubavlju prema svima i glavna briga treba da mu bude da bez greha stoji pred prestolom Božjim i uzdiže prepodobne ruke za sve ljude, i da spasava pre ili kasnije mu poverene duše, iskupljene neprocenjivom krvlju Hristovom. A za ovo ko je sposoban? (2. Kor. 2, 16). Neka nam to da Sam Gospod po mnoštvu dobrote Svoje, jer mi smo hladni, samoljubivi, svadljivi, srebroljubivi, klonuli, ropćući i lenjivi.
* * *
Šta znači Gospodi pomiluj koje se često poje u crkvi? To je vapaj krivca i osuđenog na pogubljenje koji traži pomilovanje od izazvanog pravosuđa. Svi mi zaslužujemo večno prokletstvo i večni oganj zbog svojih bezbrojnih grehova, i samo blagodat Gospoda Isusa Hrista Koji se za nas zauzima pred Ocem nebeskim, spasava nas od večne kazne. To je vapaj onoga koji se kaje i izražava čvrstu nameru da se ispravi i otpočne novi život kakav dolikuje hrišćaninu. To je vapaj grešnika koji se kaje, koji je i sam spreman da bude milostiv prema drugima, kao onaj koga je Bog, Sudija dela njegovih, bezmerno pomilovao i miluje ga.
* * *
Strast je vrela, nemirna, nepromišljena, zla, nagla, i zato čovek u strasti, u gnevu, na primer, govori mnogo nepromišljenog, neistinitog, izmišljenog, zlog što ne bi rekao u mirnom stanju. Stoga, poznajući iz iskustva takvo svojstvo strasti, kao prvo, ni sam ne govori kada si obuzet nemirom, zlobom, i opraštaj naprasitim i razdražljivim ljudima kada sipaju pogrde i prekore nepravedne ili pravedne.
* * *
Kao što su svetlost i toplota neodvojive od sunca, tako od ličnosti jereja treba da su neodvojive: svetost, poučavanje, ljubav, milosrđe prema svima; jer čiji čin on nosi? Hristov. Kime se on tako često pričešćuje? Samim Hristom Bogom, Njegovim telom i krvlju. Zato sveštenik u duhovnom svetu, u krugu svoje pastve, treba da bude isto što i sunce u prirodi – treba da bude svetlost svima, oživljujuća toplota, duša svih.
* * *
Spasitelj je blagovoleo da se ovaploti ne samo da bi nas spasavao onda kada nas gresi, strasti savladaju, kada smo njima već svezani, nego i da bi nas spasavao, po molitvi našoj, onda kada greh i strast tek nastoje da prodru u nas, kada nas napadaju. Ne treba spavati i malodušno klonuti kada na nas ustaju strasti, nego upravo tada treba biti na oprezu, bdeti i moliti se Hristu da ne dopusti da sagrešimo. Kuća se od požara ne spasava onda kada se plamen svud u njoj već proširio, nego čim počne da gori. Tako je i sa dušom. Duša je kuća, strasti su plamen. Ne dajte mesta đavolu (Ef. 4, 27).
* * *
Ne boj se borbe i ne izbegavaj je: gde nema borbe, nema ni vrline, gde nema iskušavanja vernosti i ljubavi, ne zna se ima li vernosti i ljubavi prema Gospodu. Vera, nada i ljubav naša poznaju se u teškoćama, to jest u teškim i tegobnim okolnostima spoljnim i unutarnjim: u bolestima, u nevoljama, u oskudici.
* * *
Milostinja je seme; ako želiš da ona donese dobar i stostruk plod, učini dobrim to seme, podajući iskreno i od dobra, milostiva i sastradalna srca, i budi uveren da ne gubiš mnogo, ili, bolje rečeno, nimalo ne gubiš, već dobijaš beskonačno više putem propadljive milostinje, ako podaješ od dobra srca, sa verom u Onoga Koji nagrađuje, a ne iz koristoljubivih ili samoljubivih namera. Meni, Gospodu vašem, učiniste, kad učiniste milost jednome od ove Moje najmanje braće (Mt. 25, 40).
* * *
Misli čovekove imaju izuzetno jak uticaj na stanje i nastrojenje njegovog srca i delanja; stoga, da bi srce bilo čisto, dobro, spokojno, a nastrojenje volje dobro i blagočastivo, treba čistiti svoje misli molitvom, čitanjem Svetog Pisma i dela Svetih Otaca, razmišljanjem o propadljivosti, kratkotrajnosti i prolaznosti zemaljskih zadovoljstava.
* * *
Sebi ili kome drugom, ili svima želiš kakvo duhovno dobro, a Gospod mnogo, mnogo pre tebe to želi tebi i drugima, i spreman je da daruje, dovoljno je da postoji spremnost za primanje božanskog dara, dovoljno je da su toga iole dostojni oni koji treba da prime, jer Bog je beskonačna dobrota, beskonačno dobro i uvek je spreman da daruje svako dobro, i često pre nego što se zaište podaje i, u svakom slučaju, može neuporedivo više učiniti od onoga što mi ištemo ili mislimo (Ef. 3, 20). Zato sa nadom i smelošću uvek od Gospoda ištem dobra duhovna, čak i veštastvena, kada su ta poslednja neophodna, i Gospod podaje po nelažnom obećanju Svome: ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, primi; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt. 7, 7 8).
* * *
Tela naša će po vaskrsenju biti duhovna, a ne zemna: sve zemno ostaće na zemlji. Pa hrišćani, imajući na umu takav budući život svoj, počnimo da se postepeno oslobađamo od svega zemaljskog. O vaskrsenju mrtvih Ljudi će biti kao anđeli na nebu (Mt. 22, 30) tako duhovni! Upravo zato tamo neće biti ni hrane, ni pića, ni odeće, ni vazduha, ni toplote koji hrane, greju i održavaju naša tela, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim. 14, 17). Sada se zemaljska tela naša zemljom održavaju, to jest, zemaljskim stihijama, ali tada će se sve stihije užarene raspasti i zemlja i djela što su na njoj izgorjeće (2. Pt. 3, 10). Dakle, imajući u vidu te buduće preokrete u sudbini našoj, u telima našim i u životu našem, i videći kako se Bog na neobičan način učovečio, uklonimo se od sujetnog sveta i upravimo um na božanske stvari: jer Bog radi toga na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede.[1]15 Telo duhovno je sasvim drugačije od veštastvenog, stihijnog (onoga čiji sastav čine stihije materijalnog sveta). Biće Bog sve u svemu (1. Kor. 15, 28).
* * *
Budući da nas je Gospod sazdao od dvaju načela duhovnog i veštastvenog, od razumne duše i veštastvenog tela koje ima potrebu za veštastvenom potporom, to se đavo, u inat Bogu i nama, na sve načine upinje da iz samog tog dvojstva naše prirode izvuče za sebe korist, nagovarajući nas da se ne uzdamo u Boga, nego u telesne stvari, i mameći preko tela na svaki greh: na stomakougađanje, blud i svaku nečistotu, na srebroljublje, pohlepu, zavist, lenjost, lopovluk, škrtost, mržnju, ubistvo. Tako nas on, na primer, nagovara, prinuđuje da se ne uzdamo u Boga, nego u novac, u hranu i piće, u ljudske veze, u činove, odličja i privilegije, u plemenitost roda, u um, u obrazovanje, u knjige, nagovara nas da tražimo uživanja u hrani, piću, odeći, u svetovnim koncertima, u pozorištima, u ispraznom smehu, u praznoslovlju, u igri reči. Ali istinski sluga Božji se uvek i u svemu oslanja na Gospoda svoga koji čini sve u svima, svima zajedničkog Oca i Promislitelja, slušajući onoga koji govori: sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas (1. Pt. 5, 7). Po nemiru i nasilju koji nastaju u duši prepoznaj Velijara i odmah mu suprotstavljaj kamen – Hrista; razbiće o Njega zube svoje Velijar, a do tebe neće doći. Ali, pazi, voli svakog kao sebe samog.
* * *
Vladičica Bogorodica, sveti Anđeli i svi sveti, kada ih čistim, svecelim srcem prizivam, blizu su mi kao što mi je blizu moja duša, i čuju me isto tako kao što ja čujem sebe: jer sve je jedno telo, jedan duh, jedna Crkva Anđela i ljudi. U kakvom su odnosu jedan prema drugom udovi tela, u takvom su odnosu jedan prema drugom udovi Crkve: jedan drugom služe, jedan drugom pomažu, oslonac su jedan drugome, jedan drugog spasavaju. (A kod protestanata?)
* * *
U kakvom visokom, svetom društvu hrišćanin vidi sebe u hramu, okružen ikonama svetih Anđela i svetih ugodnika! On je ud Crkve, one iste kojoj pripadaju i ti sveti. Kakav podstrek za moralnu promenu i težnju ka onom istom životu beskonačnom kome su i oni težili, i dostigli ga.
* * *
Đavo porobljava i pobeđuje čoveka u ovom svetu tako što prekomerno pobuđuje prirodne duševne i telesne potrebe čoveka, kakve su: potreba za hranom i pićem (a budući da se sve dobija za novac, i za novcem), potreba za odećom, potreba za zadovoljstvom, potreba za čašću ili slavom, ugledom. Sve te i slične ljudske potrebe koje je Bog stavio u samu prirodu čovekovu, đavo neprestano izvitoperuje, dovodeći ih do krajnjih granica, čak i onda kada nema nikakve potrebe (na primer, za hranom i pićem), i time pogubljuje i dušu i telo, odvaja dušu od Boga njenim prilepljivanjem za čulno, ili njenim padanjem u čulnost i u strasti zlobe, gordosti, zavisti, čamotinje, lenjosti, stomakougađanja, bluda, pijanstva, lakomosti, častoljublja i dr. Zato su potrebni: post, devstvenost, nesticanje, krotost, smirenje, nezlobivost, vera, nada i ljubav, molitva, bogomislije.
* * *
Na sve moguće načine čuvaj srce svoje ili iskrenost srdačnu, sposobnost saosećanja sa bližnjima u njihovim radostima i tugama, i kao od otrova smrtonosnog beži od hladnoće i ravnodušnosti prema raznim nevoljama, iskušenjima, bolestima, potrebama ljudskim: jer se saosećanjem, osobito delatnim, izražava ljubav i dobrota hrišćanina, a ljubavlju sav zakon, i obrnuto, bezosećajnošću se izražava naše samoljublje, naša zloba, nedobronamernost i zavist. Dakle, moli se za sve za koje Crkva nalaže da se molimo ili za koje se sam dobrovoljno moliš, kao za sebe, i ne posustaj u iskrenosti, ne gubi unutarnje poštovanje prema licu ili prema licima za koje se moliš; ne dopuštaj da se ugasi sveti oganj ljubavi, da se pomrači svetlost tvoja: nemoj klonuti zbog lukavstava neprijatelja koji podriva srce tvoje i nastoji da u srcu pobudi gađenje prema svima, da iz usta tvojih otme molitvu za sve ljude koja je najbolji dokaz jevanđeljske ljubavi prema bližnjima.
* * *
Gospode, daruj da hram Tvoj svima koji u njega dolaze sa verom, pobožnošću i strahom Božjim, daruje prosvećenje duša, očišćenje od grehova, osvećenje, mir, zdravlje, spokojstvo duševno, da ukrepljuje veru, nadu i ljubav, da doprinosi ispravljanju života, uspesima u svim dobrim pothvatima i delima, uzajamnoj ljubavi, čistom hrišćanskom životu, smekšavanju srdaca i prestanku samoljublja, bezdušnosti, pohlepe (koristoljublja), lakomosti, zavisti, zlobe, stomakougađanja, pijanstva, razvrata – tih poroka koji su toliko štetni u društvenom životu i podrivaju osnove njegove. Daruj to, daruj, Gospode, svima koji vole da posećuju hram Tvoj, pa i one koji ga ne vole nastroj da ga vole i da ispravljaju srca i dela svoja: jer vreme je blizu i sud je pred vratima za sve ljude svakog zvanja i staleža, svakog pola i uzrasta, i svima predstoji delo od beskonačno velike važnosti – davanje odgovora na strašnom sudu Hristovom.
* * *
Kako i kad da se brinemo o netruležnoj odeći duše: krotosti, pravdi, celomudrenosti, trpljenju, milosrđu, kad su sve naše brige, staranja i sredstva upravljeni na truležnu odeću i ukrašavanje tela? Nemoguće je služiti dvama gospodarima: jer duša je prosta i jedna. Kako i kad da se brinemo o duševnom bogatstvu dobrih dela kada žudimo samo za propadljivim bogatstvom i gomilamo ga svim snagama, sredstvima, kada se srce priljubilo za novac, za svet, a ne za Boga? Kako i kad da se brinemo o hrani netruležnoj, duhovnoj, o piću blagodatnom – o molitvi, čitanju reči Božje i žitija Svetih Otaca, o pričešću telom i krvlju Gospodnjim, kada iz usta svojih ne ispuštamo hranu i piće i taj omamljujući zapaljeni duvan i dim koji je za mnoge tako sladak? Kako da se duša razigra Duhom Svetim kada smo neprestano zaokupljeni igrama i zabavama zemaljskim, ispraznim? O, pogubnog li služenja truležnosti koje nas odvodi od života netruležnog, istinskog, večnog!
* * *
Kada se molimo, u mislima se na čudan način komešaju najsvetiji, uzvišeni predmeti naporedo sa predmetima zemaljskim, svakodnevnim, ništavnim: na primer, i Bog, i kakav omiljen predmet, na primer, novac, kakva stvar, odeća, šešir, ili kakav sladak zalogaj, sladak napitak, ili kakvo spoljno odlikovanje, krst, orden, lenta i dr. Tako smo lakomisleni, pristrašćeni, rasejani! To je svojstveno možda samo neznabošcima koji ne znaju istinitog Boga i Sina Njegovog Isusa Hrista i Duha Svetoga, a ne hrišćanima čije blago nije na zemlji, već na nebesima. I gde je živa voda u našem srcu koja kao oživljujuće vrelo bije u srcima svecelo predanim Bogu? Nje nema upravo zato što je istisnuta iz njega ovozemaljskim taštinama i drugim strastima. Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6, 24), govori Istina.
* * *
Postoji tesna veza između obraza i Prvoobraza – čoveka blagočastivog i Boga; između udova i glave, pastira i ovaca, između čokota i loze (grana). Kada bismo uvek verovali u tu istinu i pamtili je, o, u kakvoj bismo slozi, u kakvoj ljubavi i čistoti bismo živeli, kako bismo jedan prema drugom milosrdni bili, kako bismo jedan drugom snishodili, opraštali, znajući da je pre svega nama samima potrebno snishođenje i milosrđe Božansko i ljudsko, kao krajnje nemoćnima duhom i telom.
* * *
Misao o blagodati. Šta je blagodat? Blagodat je sila Božja koja se daruje čoveku koji veruje i kršten je u ime Isusa Hrista ili Svete Trojice, sila koja očišćuje, osvećuje, prosvećuje, pomaže u činjenju dobra i udaljavanju od zla, koja teši i bodri u napastima, tugama i bolestima, posreduje u dobijanju večnih dobara koje je Bog pripremio na nebesima izabranima Svojim. Ako je kogod bio gord, samoljubiv, zao, zavidljiv, pa postao krotak i smiren, samopožrtvovan, radi slave Božje i dobra bližnjeg, prema svakom dobronameran, blag, popustljiv bez povlađivanja – takav je postao silom blagodati. Ako je kogod bio nevernik, pa postao vernik i usrdan izvršitelj onoga što propisuje vera takvim je postao silom blagodati. Ako je ko bio srebroljubiv, pohlepan i nepravedan, nemilosrdan prema siromasima, pa je, promenivši se u dubini duše, prestao da žudi za sticanjem, postao pravedan, štedar, saosećajan (sažaljiv) to duguje sili blagodati Hristove. Ako je ko ugađao stomaku, mnogo jeo i mnogo pio, pa postao uzdržan, isposnik, ne zbog bolesti ili zbog svesti o štetnosti neuzdržanja za telo, već zbog svesti o moralnom, višem cilju takvim je postao zbog sile blagodati. Ako je ko bio nenavidan (zlobnik, zloban) i zlopamtiv, osvetoljubiv, pa najednom postao čovekoljubiv, počeo da voli i same neprijatelje, zlonamernike i kuditelje svoje, prestao da pamti bilo kakve uvrede takav je postao zbog preporađajuće, preobražavajuće i obnavljajuće sile blagodati. Ako je ko bio hladan prema Bogu, prema hramu, prema Bogosluženju, prema molitvi, uopšte prema Svetim Tajnama vere koje očišćuju, ukrepljuju naše duše i tela, i najednom, promenivši se u duši, postao gorljiv prema Bogu, prema Bogosluženju, prema molitvi, pun strahopoštovanja prema Svetim Tajnama – takav je postao dejstvom spasavajuće blagodati Božje. Iz ovoga se vidi da mnogi žive bez blagodati, ne shvatajući njenu važnost i neophodnost za sebe i ne tražeći je, po reči Gospodnjoj: ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu (Mt. 6, 33). Mnogi žive u svakom izobilju i blagostanju, uživaju u zdravlju, sa zadovoljstvom jedu, piju, banče, zabavljaju se, stvaraju, rade u raznim oblastima ili granama ljudske delatnosti, ali blagodat Božju u srcima svojim nemaju, to neprocenjivo blago hrišćansko, bez koga hrišćanin ne može biti istinski hrišćanin i naslednik Carstva nebeskog.
* * *
Kod hrišćana su i nauke i književnost gotovo sve postale samo ovozemaljske – Jevanđelje i zakon Božji se omalovažavaju, žitija svetih ismevaju; uopšte, svi su zaokupljeni nekom grozničavom, ovozemaljskom delatnošću – o ugađanju Bogu i o spasenju duše gotovo niko ne misli. Žalosno!
* * *
Evo našeg savremenog idolopoklonstva u hrišćanstvu: samoljublje, častoljublje, zemaljsko uživanje, stomakougađanje i pohlepa, blud: upravo ono je sasvim odvratilo oči naše i srca naša od Boga i nebeskog otačastva i prikovalo za zemlju; upravo ono je iskorenilo ljubav prema bližnjem i podiglo jedne protiv drugih. Teško, teško nama!
 


 
NAPOMENE:

  1. Akatist Sladčajšem Gospodu Isusu Hristu. 8. kondak: prevod oca Justina Popovića.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *