МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
Виђао сам и слушао људе који с подмуклошћу и злурадошћу причају о неким тамним мрљама у животу и раду великих и чак светих људи, и због тих тамних тобожњих или стварних мрља осуђују цео живот човека, називајући га лицемером и малтене богоотступником. Они ће вам пружити и чињенице, само што су те чињенице исто тако мутне и сумњиве, као што је мутна, тамна и подозрива, злобна душа која из туђе мрље, из туђег греха, туђе слабости, жели да извуче за себе привидно оправдање за своја порочна дела. Али они себе неће оправдати, него ће више осуде на себе навући зато што виде трун у оку брата свога и осуђују га; а брвно (заиста брвно) у оку своме не осјећају (Мт. 7, 3). Ти кажеш: овај свети отац или овај благочастиви човек има такве и такве грехове. Па шта? Он је човек, а нико од људи није безгрешан. Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. (1. Јн. 1, 8) Али зар си ти без греха? А ако ниси, зашто се бацаш на брата каменом осуде? Ако бих почео да претресам твој живот, по речи Божјој, онда бих те твојим властитим речима осудио због безбројних и тешких грехова: и због гордости, и због надмености, и због безверја, и због похлепе, и због прељубе, и због кривог тумачења речи Божје и заповести Божјих, и због хладноће према вери својој… и још ко зна због чега. Дошао бих до закључка да је можда цело тело твоје тамно, јер је срдачно око твоје кварно. О, како ми је одвратна та ђаволска злурадост због греха ближњег, тај паклени напор да се докаже његова стварна или измишљена слабост. И људи који тако поступају још се усуђују да говоре како поштују и како се свим снагама труде да испуњавају закон о љубави према Богу и ближњем! Та каква је то љубав према ближњем када чак и у великим и светим људима свесно желе да виде и пронађу тамне мрље, због једног греха да оцрне цео живот његов и не желе да покрију грех ближњег, ако га заиста има? Заборавили су да љубав све сноси (1. Кор. 13, 7). Како много зла ти морални црви наносе себи и другима! Они у многима подривају оправдано поштовање према извесној особи, помрачују им њену светлост, одвлаче га од подражавања њој и смућују душе њихове помислима осуде, а себи наносе штету тиме што од ђавола примају отров осуде ближњег. Брате, ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему Господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи. (Рим. 14, 4)
* * *
Призвавши Духа Светога на предложене Дарове и осветивши их молитвом претварања (за време литургије) сети се да ће небо и земља проћи, али ријечи Господње неће проћи (Мт. 24, 35), и да се хлеб и вино неизоставно претварају у тело и крв Господњу, вољом Самога Господа и дејством Светога Духа, макар онај ко врши свештенодејства био и недостојан због какве слабости своје.
* * *
О принуђивању себе на свако добро. Царство небеско, речено је, с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) Стога је потребно непрестано принуђивати себе на истину и добро; на молитви се у сваком тренутку ваља принуђивати да се свака реч изговара снажно, истински, од срца; а у случају несмотрености, непажње према своме срцу, принуђивања себе на искреност, молитва ће бити лицемерна, лажна, богомрска; треба убедљиво за себе самог говорити речи молитве. Када за тебе самог буду убедљиве молитвене речи, тада ће бити убедљиве и за Бога, а без убеђивања себе немој мислити да ћеш убедити Бога да ти дарује какво добро. Бог даје по срцу нашем (Пс. 19, 5): што је више искрености, срдачног жара у молитви, то је штедрији дар.
* * *
Човече, опомињи се да си морална и физичка ништарија; морална зато што си сав – грех, страст, немоћ, и физичка – зато што је тело твоје земни прах; да би тиме живо, опипљиво показао своје смирење пред Богом, као што су га очигледно изражавали стари, а неки и сада, посипајући главе своје пепелом, скидајући са себе сјајне хаљине које подстичу таштину и сујету у бесмртном духу човечјем. Дакле, човече, и најмање добро у теби је од Бога, као што и најмањи млаз ваздуха који се у теби налази или га удишеш потиче из ваздуха који те окружује.
* * *
Слава Пресветој, једносуштној и животворној Тројици! Када ђаво притисне са свих страна зловољом, мржњом према ближем због нечег овоземаљског, телесног, и буде ми тешко, мучно, устајем и управљам срдачне очи ка Тројици и говорим: Оче, Сине, Душе Свесвети, помилуј ме, а на име Оца и Сина и Светога Духа гледам као на само биће Пресвете Тројице која је свуда заиста присутна, чак и у самој речи. И гле: одмах и лакше буде и непријатељ бежи од свесилног, увек обожаваног Имена, ишчезава као дим. Слава Теби, Светој и Једносуштној, и Животворној, и Нераздељивој Тројици![1]8 Пресвета Тројице, научи ме да презирем све земаљско, научи ме да једино у Теби видим мир, благостање, блаженство! А да се не бих погордио, због милостиве пажње Пресвете Тројице према мени и спасења које ми Она подаје, сећаћу се да Она милостиво пази на сваког црва, сваког птића. Још ћу се сећати да ће неки хришћани који су многа чудеса учинили именом Божјим, једном од Господа, због свог нејеванђељског живота, чути речи: идите од Мене, не познајем вас (Мт. 7, 23; 25, 12). Пресвета Тројице, сачувај ме од гордости и научи ме смиреноумљу! Ти ме милостиво и брзо чујеш и спасаваш ме; због те милости могу се погордити, Твоју бескрајну доброту и милосрђе могу претворити у изговор за самохвалу, као да сам био достојан такве пажње као неко ко је учинио какво добро! Закрили ме, премилосрдна Тројице, Оче, Сине и Душе Свети, окриљем крила Твојих од сваког греха.
* * *
Када у себи у срцу казујеш или изговараш име Божје, Господа, или Пресвете Тројице, или Господа Саваота, или Господа Исуса Христа, онда у том имену имаш самог Господа: у њему је Његова доброта бескрајна, премудрост безгранична, светлост неприступна, свемоћ, непроменљивост. Са страхом Божјим, са вером и љубављу мислима и срцем дотичи се тог свесаздајућег, свеодржавајућег, свеуправљајућег Имена. Ето зашто заповест Божја строго забрањује изговарање имена Божјег узалуд: зато што име Његово јесте Он Сам један Бог у трима Лицима, јединствено Биће које се у једној речи изражава и садржи, и у исто време не садржи, то јест не ограничава се њоме нити ичим постојећим.
* * *
Овај живот није шала и није играчка, међутим људи су га претворили у шалу и у играчку: лакомислено се поигравају временом датим ради припремања за вечност, поигравају се празним речима. Оду у госте, седе и празнослове, а онда почну да играју разне игре; оду у позориште, а тамо се само забављају и лица која учествују у радњи и они који њихове радње гледају; други се забављају својим умним даровима, људским слабостима или врлинама, способношћу да добро говоре и пишу; забављају се чак храном и пићем, употребљавајући их прекомерно, уместо да их користе само за неопходно засићивање; забављају се одећом својом, забављају се лицима својим; забављају се децом својом, уместо да их васпитавају у вери, благочашћу и страху Божјем. Сав живот њихов је забава. Али тешко онима који се забављају!
* * *
О како је страшно ради разоноде употребљавати храну и пиће, преједати се и опијати! Сита утроба губи веру, страх Божји, и постаје неосетљива за молитву, за благодарење и славословљење Божје. Сито срце се одвраћа од Господа и постаје као камен тврдо и неосетљиво. Ето зашто нас Спаситељ брижно упозорава на преједање и пијанство, да дан смрти не наиђе на нас изненада (Лк. 21, 34), због гнева Господњег на нас, због лакомисленог и празног провођења времена у храни и пићу.
* * *
Колико човек удовољава својој чулности, толико постаје телесан и удаљава од себе Пресветог Духа Божјег Који не може да борави у људима који воде телесни живот: јер какву заједницу има свјетлост с тамом? (2. Кор. 6, 14) У том стању достојном суза налазе се веома многи и, авај, не схватају да немају у себи Духа Божјег, као што слепи од рођења нису свесни да је велики губитак то што не виде светлост. Такви људи немају вере и љубави у срцу и духа молитве, избегавају заједницу са Црквом. Боже мој, колико је за мене опасности у животу. Постајем највећи непријатељ самом себи када прекомерно удовољавам свом телу.
* * *
Имај на уму да је савршавање животворних Тајни непромењиво саизвољење животворне Тројице, од постања свега предодређено: њега не може да не буде. Када савршаваш Тајне, онда Сам Бог Отац Духом Својим Светим претвара хлеб и вино у тело и крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ти си само оруђе. Сам Отац, Син и Дух Свети тобом савршава литургију и освећује дарове. Ти си Онај Који приноси и Који се приноси, каже се, Христе Боже наш.[2]9 И памти непромењивост Божју и истинитост у свим речима Његовим.
* * *
Свету Тајну покајања ћеш достојно савршавати тек онда када будеш не користољубив, већ душељубив, када будеш стрпљив, а не раздражљив. О, како велику љубав према ближњем треба да имаш да би их достојно, без журбе и плаховитости, стрпљиво исповедао! Свештеник који исповеда треба да има на уму да бива радост на небу због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10). И како он треба да се труди да побуди покајна осећања у онима који се кају, који не знају за шта да се покају као што треба. Свештеник још треба да се опомиње како је апостол дан и ноћ поучавао сваког од новопросвећених хришћана, поучавао са сузама (Дап. 20, 31). Свако користољубље у Божјем делу мора бити одбачено, награду треба налазити једино у Богу Душељупцу. Питај за грехове и поучавај чврсто и искрено, а не млако и неискрено; чврста реч ће изазвати чврсто покајање, брзо ће продрети у срце и истиснути сузу умилења и скрушености срдачне; али ако свештеник не пита чврсто, већ млако, не свим срцем, онда се и духовна деца, видећи млакост и неискреност оца духовног, неће настројити на душевно, срдачно кајање.
* * *
Замисли, колико ти снаге допуштају, свемоћ и величанство испостасног Логоса Божјег. Он говори и реч Његова одмах постаје разноврсно и разнолико постојање; говори: нека буде свјетлост и бива светлост; говори: нека буде свод, и бива свод; говори: нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто… нека буду видјела на своду небеском, нека врве по води живе душе… и друго (1. Мој. 1, 3 20), и све бива по речи Његовој. Тако глас војсковође покреће војнике како му је воља, одјекујући у ваздуху и допирући до њиховог слуха; постављајући их на различите положаје, усмерава их на различита дејства, постижући преко њих испуњење различитих намера и циљева својих. Замисли те громаде вештаства које се ствара; замисли како су се издизале из земље, на реч Божју, громаде планина; каква је била хука вода када су се сабирале у океане, мора, реке и изворе; замисли како се разлио ваздух; замисли како се наједном појавио најразноврснији биљни свет, на једну реч Светворца Бога; замисли како су се појавила и заблистала видела и почела да врше своја бесконачна кружења; како су се наједном појавиле рибе, птице, гмизавци, звери и, напослетку, човек. И све то (сем човека) од једног те истог безобличног вештаства, или, тачније, од само четири бездушне, безобличне, беживотне стихије. Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио! (Пс. 103, 24) Тако и сада Владика ствара од вештаства колико хоће: казује и бива (од хлеба и вина -Тело и Крв евхаристије).
* * *
Као словесно биће, имај на уму да си настао речју Творца и Саздатеља свега и да, сједињен (вером) са творачким Словом, посредством вере, сам можеш бити творац материјални и духовни. Веруј да ти се, уз твоју веру у творачку Реч Очеву, твоја реч никада неће вратити као узалудна, немоћна (када се, на пример, молиш Богу чинитељу свакога добра по савету свете Цркве или по поуци Христа Господа) него ће ти донети потребан дар; веруј да са вером у творачку Реч нећеш без успеха поучавати народ у храму приликом Богослужења, при савршавању Светих Тајни у домовима; неће бити бесплодна реч твоја у школи, него ће изградити умове и срца оних који те слушају.
* * *
Знај да се у самој речи садржи и могућност дела; само треба имати чврсту веру у моћ речи, у њену творачку способност. У Господа је дело неодвојиво од речи; ниједна реч Му се неће вратити неиспуњена: у Бога је све могуће што каже (Лк. 1, 37); тако треба да је и код нас, јер ми смо иконе Логоса, и Логос се на исти начин сјединио са нама, оваплоћењем, обложивши нас, примивши нас за заједничаре Божанске природе.
* * *
Отварајући другима крштењем врата у Царство небеско, зар нећемо и сами ући? Очишћујући друге покајањем и разрешујући туђе грехове, зар нећемо добити опроштај својих грехова? Сједињујући друге са Христом у Светој Тајни Причешћа, зар се сами нећемо исто тако сјединити са Њим у незалазни дан Царства Христовог! Подајући у миропомазању благодат Духа Светога која укрепљује и којом узрастамо, зар и сами нећемо добити крепости и снаге од Свесветог Духа и умножити дарове свога духа? Заиста се чврсто надамо да ћемо добити обећана добра благодаћу, милосрђем и човекољубљем Спаса нашег Бога. Дај Боже да их и сви добију! Само да се не разлењимо, не клонемо, да старање за тијело не претварамо у похоте (Рим. 13, 14), да чувамо тајну вјере у чистој савјести (1. Тим. 3, 9) и да напредујемо у љубави према Богу и ближњем.
* * *
Када посумњаш у савршивост или испуњење речи молитвене, сети се да је природа речи – савршивост, делотворност, и да Дух Свети који нас учи да се за нешто молимо као што треба (Исп. Рим. 8, 26), јесте и назива се Савршитељем, Он и савршава нашу молитву (која се савршава Духом). Сети се да је реч сила, у Бога је, речено је, све могуће што каже (Лк. 1, 37). Реч Господња не враћа Му се празна (Иса. 55, 11), него попут кише или снега напаја земљу срдаца наших и даје семе (испуњење) ономе који сеје. И за људе кажу: речи му имају необичну снагу. Видиш, реч је сила, дух, живот.
* * *
Када изговараш одлучне, заповедне, творачке речи Самога Господа, тада њихово испуњење сматрај тако уобичајеним и лаким делом, као што је за тебе лако и уобичајено дисање, као што је лако и уобичајено стварање детета у утроби материној, и чак неупоредиво лакше.
* * *
Да би био непоколебиво уверен да ћеш током молитве од Господа добијати свако духовно добро, веруј да, сједињујући се на молитви са Господом, постајеш један дух с Њиме (1. Кор. 6, 17), а Бог је сведобар, свемогућ, свемудар; Он је свесавршено савршенство; значи, и ти ћеш према могућности примити, према својој вери и љубави постати учесник Његових божанских савршенстава. У сједињењу душе твоје са Богом ништа не сматрај тешко испуњивим, немогућим, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27): не само оно о чему можеш само да помислиш или размишљаш, него и оно о чему ни помислити не можеш, или о чему мислиш као о немогућем. Јер Бог је Биће бесконачно и сва Његова савршенства су бесконачна.
* * *
Ако сумњаш у добијање од Бога добара која иштеш, сети се макар тога како чак и ти, будући зао и шкрт, и не будући богат, ни свемогућ, подајеш сиромасима који од тебе траже, или подајеш чак и пре него што затраже, само знајући за њихову беду. Колико ће више Отац ваш небески, сведобри, свебогати, премудри, свемогући, дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11)
* * *
Што је више људи за које измољаваш добра од Господа и што су виша та добра, то се ђаво јаче супротставља свештенику који се моли како због његове усрдне, пламене молитве Бог не би дао та добра, јер: по вјери вашој, речено је, нека вам буде (Мт. 9, 29), и ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23). Али где се умножавају лукавства ђавола, тамо изобилује благодат Божја.
* * *
Онај ко се моли треба да зна да, ако Бог ради нас грешних Сина Свог јединородног није поштедео, него Га је за све нас дао, како нам онда са Њим неће дати све, свако добро о коме само помислити можемо, јер ако је бесконачно, велико добро дато, неће ли онда и мања добра бити дата? У Христу нам је Отац небески дао и подаје нам свако добро. У Њему нам је божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност. (2. Пт. 1, 3)
* * *
Током молитве, приликом јаких искушења од ђавола, све своје бриге положи на Господа, јер се Он стара за тебе (1. Пт. 5, 7). На молитви само веруј у Господа, да ти је са десне стране, и све ће ти бити могуће.
* * *
Када сагрешиш педесети и стоти пут у току дана и обузме те крајња ђаволска чамотиња и губљење сваке наде у Божје милосрђе, реци из дубине душе са Метафрастом: “Знам, Владико мој, да безакоња моја надвисише главу моју, али је безмерна величина милосрђа Твога, и неисказана милост незлобиве доброте Твоје, и нема греха који побеђује човекољубље Твоје. Стога учини чудо, чудесни Царе, незлобиви Господе, и на мени грешном, покажи силу доброте Твоје, и обелодани јачину самилосног милосрђа Свог, и прими мене грешног који Ти се обраћам. Прими ме, као што си примио блуднога сина, разбојника, блудницу! Прими мене који сам неизмерно згрешио и речју, и делом, и срамном похотом, и неразумном помишљу, и немој ме праведним судом Твојим карати, нити праведним гневом Твојим казнити. Помилуј ме, Господе, јер сам не само немоћан, него сам и Твоје створење. Ти си утврдио на мени страх Твој, а ја пред Тобом учиних зло. У Тебе се уздам, Боже мој! Ако постоји нада на моје спасење, ако човекољубље Твоје надилази безбројно мноштво безакоња мојих, буди ми спаситељ, и по милосрђу Свом и милости Својој отпусти, остави ми све што ти згреших, јер се душа моја испуни многим гресима, и у мени нема наде на спасење. Помилуј ме, Боже, по великој милости својој, и немој ми узвратити по делима мојим, и немој ме осудити по поступцима мојим, него обрати, заштити, избави душу моју од зала која расту заједно са њом, и од злих потхвата. Спаси ме ради милости Своје: нека онде где се умножио грех, још већма изобилује благодат Твоја и ја ћу Те хвалити и прослављати увек, у све дане живота свога. Јер си ти Бог оних што се кају, и Спаситељ оних што греше.” [3]10
* * *
Опомињи се да, ако током молитве не празнословиш, него са осећањем говориш речи молитве, онда ти се речи твоје неће вратити празне, без снаге (као љуска без зрна), него ће ти неизоставно донети оне исте плодове који се садрже у речи, као плод у омотачу. То је сасвим природно, као што су у природи уобичајени плод и његов омотач. Али ако речи бацаш улудо, без вере, не осећајући снагу њихову, као љуску без језгра, онда ће ти се вратити празне; бацаш ли љуску, љуска ће ти се и вратити; бацаш ли семе, даће ти читав клас и што је боље, једрије семе, то је богатији клас. Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће више плода бити од молитве; свака реч, као зрнце, даће ти духовни плод као зрели клас. Ко од оних који се моле то није искусио. Није узалуд Спаситељ семе поредио са речју, а срце човеково с земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. И још: ко не зна да киша влажи земљу, биље и да их напаја? Тако нам се реч Божја, па и наша реч, са вером изречена, неће вратити не напојивши нашу душу или душе послушне и верујуће. То је исто тако природно као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и доприноси њиховом расту.
* * *
Ко се срди на другога због нечег материјалног, ставља тај материјални предмет изнад брата. А шта је више од човека? На земљи ништа.
* * *
Када се молиш, труди се да се молиш више за све, него само за себе, и током молитве живо замишљај да су сви људи заједно са тобом једно тело, а свако појединачно – уд тела Христовог и твој сопствени уд: удови смо један другоме (Еф. 4, 25); моли се за све као што се молиш за себе, са истом искреношћу и топлином; њихове немоћи, болести сматрај својим немоћима и болестима; њихово духовно незнање, њихове грехове и страсти својим незнањем, својим греховима и страстима; њихова искушења, напасти и разне туге – својим искушењима, напастима и тугама. Такву молитву са великим благовољењем прима Отац небески – тај свима заједнички сведобри Отац, а Он не гледа ко је ко (Рим. 2, 11), и у Њега нема сјенке промјене (Јак. 1, 17).
* * *
Чудна ствар! Наша душа при сукобу са неверујућим и према Богу хладним човеком осећа према њему одвратност, а ђаво настоји да ту оправдану неблагонаклоност и негодовање претвори у злобу према њему. Да не би било злобе и да се не би служило ђаволу, треба самом себи рећи: неблагонаклон сам и хладан према брату због његове неблагонаклоности и хладноће према Богу, а у срцу своме не осећам мржњу и злобу према њему, јер га трпим, као свој болесни уд и желим да га лечим са кротошћу, карајући онога који се противи, еда би им (му) како Бог дао покајање за познање истине (2. Тим. 2, 25). Ако се он окрене Богу, и ја ћу се окренути њему срдачном љубављу, ако буде саосећајан према другима, и не буде мислио само на себе, на своје користи и задовољства, онда ћу и ја са њим саосећати. Уза све то, трпи са љубављу свакога и више гледај на себе: какав си ти сам, јеси ли хладан према Богу и ближњем? А ако је тако, онда немаш зашто да бацаш камен на брата кад треба да га управиш према себи.
* * *
Бог ради тог на земљу сиђе, да нас на небеса узведе.1[4] После тога, по свој прилици, и живећи на земљи треба да живимо на небесима, унапред се тамо пресељавајући надом. У стварности најчешће бива супротно. Људи се целим бићем прилепљују за земљу и за све земаљско. Зашто? Зато што заједнички непријатељ, ђаво, свим силама настоји да се противи намери Богочовека Христа. Он се стално упиње да све чини супротно ономе што је чинио и чини Христос. Христос хоће да узведе људе на небо и за то је дао сва средства; ђаво, будући због гордости свргнут са неба у област ваздушну, доле, хоће на све могуће начине да привеже човека за земаљско, чулно, пролазно, и ради тога употребљава најснажнија, највећа средства. Христос нас је научио истини; ђаво учи лажи и на све начине се труди да противуречи свакој истини на различите начине је клевећући. Ђаво се на све начине труди да људе држи у заблуди, у обмани страсти, у помрачењу ума и срца, у гордости, шкртости, среброљубљу, зависти, мржњи, злобном нестрпљењу и раздражљивости, у љутој чамотињи, у гадостима блуда, прељубе, лоповлука, лажног сведочења, хуле, немара, лењости, готованства.
* * *
У срцу непрестано носи речи: Христос је љубав, и труди се да волиш све, жртвујући ради љубави не само имовину, него и себе.
* * *
Корен сваког зла је самољубиво срце, или самосажаљење, попустљивост према себи; од самољубља или прекомерне и безаконе љубави према самом себи проистичу све страсти: хладноћа, безосећајност и бездушносг према Богу и ближњем, заједљиво нестрпљење, или раздражљивост, мржња, завист, шкртост, чамотиња, гордост, сумња, маловерје и безверје, жудња за храном и пићем, или стомакоугађање, похлепа, сујета, лењост, лицемерје. Не жали себе никада и ни због чега, распни себе – свог старог човека који се гнезди пре свега у телу, и одсећи ћеш све своје страсти. Благодушно трпи све што је непријатно за тело, не штеди га, иди против њега, и бићеш прави следбеник Христов. Сва мудрост хришћанина састоји се у томе да у животу своме разборито иде против тела свога у свему, јер добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему, говори апостол (Рим. 7, 18).
* * *
Срце потпуно здравог човека раслабљује се за веру и љубав према Богу и ближњем и лако се упушта у похоте телесне: у лењост, немар, хладноћу, стомакоугађање, шкртост, блуд, гордост; а срце болесног човека, или срце рањавано, притискано, изнуравано укрепљује се у вери, нади и љубави и далеко је од страсти телесних. Ето зашто нас Отац небески који се брине о нашем спасењу кажњава различитим болестима. Тескобе и туге болести поново нас окрећу Богу.
* * *
Волети ближњег као себе, саосећати са њим у радости и жалости, хранити га, одевати га, ако му је потребна храна и одећа, удисати са њим, тако рећи, исти ваздух – сматрај да је то исто тако природно као хранити и топло одевати себе, и о делима љубави према ближњем не мисли као о врлини да се због њих не би погордио. Удови смо један другоме. (Еф. 4, 25)
* * *
Дивим се Божјој свемоћи и премудрости – како ми је од једне те исте земље и воде створио разнолике делове тела: плот, крв, кожу, кости, косу, плућа, јетру, жуч, жиле, очи, уши, све, како је саму по себи инертну и непокретну материју покренуо, те се у мени непрекидно одвија складан проток крви, сокова, влаге, варење хране и друго. Дивна су дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио. (Пс. 103, 24) Ако немаш речи да искажеш премудрост, доброту, свемоћ Бога Творца и Промислитеља, тражи од Речи Божје. А каква је разноликост творевине небеске и земаљске, живе и неживе, од четири стихије створене? Чудесно је знање Твоје за мене, не могу према њему. (Пс. 138, 6) Од четири стихије су сунце, месец, звезде, облаци, светлост, ваздух, вода, земља, разно камење и метали, дрвеће, сав биљни свет, тело свих животиња, птица, риба и човека!
* * *
Ја могу само да помислим, а за Бога је да помисли и учини или оствари једно те исто, јер Он је Онај Који јесте, јединствено и свемогуће Биће. Због саме јединствености Његове Њему је све могуће за један трен. Ако је Господ рекао, за мене је то довољно да без сумње верујем да је извесна ствар управо оно што је Он рекао. Сумње нека буде немогућа. Божанство не би било Божанство када не би било свемогуће. Бог је наш на небу и на земљи, све што захтеде, учини (Пс. 113, 11); зажели и бива. Зажели да из камена потече вода и тече; зажели да из ничега буде свет и бива. Дела показују да је Он свемогућ. Дођи и види.
* * *
Труди се да сав живот свој претвориш у служење Богу: читаш ли што код куће, отпочињи то дело кратком срдачном молитвом како би те Бог уразумио и умудрио у вери и благочашћу и у брижљивом испуњавању твојих обавеза; никада не читај из доколице, да убијеш време; тиме ћеш унизити реч која сва треба да служи нашем спасењу, а не празнословљу, и као средство за уживање и пријатно провођење времена; говориш ли са ближњим, говори разумно, промишљено, поучно, на назидање; празнословље као отров змијски избегавај, памтећи да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт. 12, 36), то јест чуће праведну пресуду Судије; учиш ли децу своју или туђу, претварај дело у служење Богу, учећи их са усрђем, претходно добро размисливши о средствима за јасно, разумљиво, потпуно (по могућности) и плодно поучавање. Именом Господњим и силом крста побеђуј лукавства непријатеља који настоји да те смути, помрачи, стегне, раслаби. Чак ако једеш, пијеш или шта друго уобичајено чиниш, све чини на славу Божју (Исп. 1. Кор. 10, 31).
* * *
У свакој речи је Бог Логос, јединствено Биће. И како опрезно треба изговарати речи, са каквим смирењем, промишљеношћу, да не бисмо разгневили Бога Логоса са Оцем и Духом!
* * *
Владару мој, Господе Исусе Христе! Мој брзи, пребрзи Заштитниче који ме не постиђујеш! Благодарим Ти од свег срца свога што си ме чуо милостиво када сам Те у помрачености, тескоби и пламену вражјем позвао, што си ме пребрзо, снажно, милосрдно избавио од непријатеља мојих и даровао срцу моме пространство, лакоћу, светлост! О, Владару, како сам страдао од лукавстава непријатељевих, како си ми благовремено пружио помоћ и како је очигледна била Твоја свемогућа помоћ! Славим доброту Твоју, Владару Који си спреман да помогнеш, надо очајних; славим Те јер нимало ниси посрамио лице моје, него си ме милостиво од помрачености и бешчашћа пакленог избавио. И како да после тога икада губим наду да ћеш чути и помиловати мене јадног? Призиваћу, увек ћу призивати најслађе име Твоје, Спаситељу мој; а Ти ме, о пренеизмерна Доброто и у будуће, као и увек, спасавај по бескрајном милосрђу Твом, јер је име Твоје Човекољубац и Спас!
* * *
Не веруј телу своме када слаби и одбија да ти служи, наводно због недовољног поткрепљивања храном. То је маштарија. Савладај себе, усрдно се помоли, и видећеш да је слабост тела твога била лажна, привидна, а не стварна: видећеш на делу да не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Не уздај се у хлеб.
* * *
Христос на земљи, узносише се (1. ирмос на Рождество Христово), речено је. То значи да се онај који верује у долазак Христов на земљу, у оваплоћење Његово и у сав Његов човекољубиви промисао о нашем спасењу, не прилепљује за земљу, него се непрестано мислима и срцем узноси горе; воља његова непрестано стреми горе, ка Богу, ка вишњим добрима, и не заноси се земаљским сластима, земаљским сјајем, богатством, почастима. На несрећу, у нама је мало вере у Христа и ми желимо да љубав према свету спојимо са љубављу према Христу, пристрашћа овога живота са љубављу према Богу. А то је неспојиво! Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16, 24), свега у свету што воли до пристрашћености, и нека омрзне душу своју грехољубиву. (24. децембар 1869. године)
* * *
Боже мој, како љубав и искрено саосећање ближњег са нама прија срцу нашем! Ко ће описати то блаженство срца прожетог осећањем љубави других према мени и моје љубави према другима? То је неописиво! Ако нам је овде, на земљи, узајамна љубав тако слатка, каквом ћемо се тек онда сладошћу љубави преиспунити на небесима, живећи заједно са Богом, са Богомајком, са небеским Силама, са светим Божјим људима? Ко може да замисли и опише то блаженство и има ли шта пролазно, земаљско што нећемо жртвовати ради добијања таквог неизрецивог блаженства небеске љубави? Боже, име Ти је Љубав, научи ме истинској љубави, јакој као смрт. Ево, преизобилно сам окусио сладости њене од заједнице са верним слугама и слушкињама Твојим у духу вере у Тебе, и преизобилно сам њоме умирен и оживотворен. Учврсти, Боже, то што си учинио у мени! О, када би тако било у све дане! Даруј ми да чешће имам заједницу вере и љубави са верним слугама Твојим, са храмовима Твојим, са црквом Твојом, са удовима Твојим!
* * *
Најслађи мој Спаситељу! Пошавши на служење роду људском, Ти ниси само у храму проповедао реч о небеској истини, него си обилазио градове и села, никога ниси избегавао, свима си у домове одлазио, посебно онима чије си топло покајање провидео божанским погледом Својим. Дакле, Ти ниси седео код куће, него си имао заједницу љубави са свима. Даруј и нама да имамо ту заједницу љубави са људима Твојим, да се не затварамо ми, пастири, од оваца Твојих у домове наше, као у замкове или тамнице, излазећи само ради службе у цркви или ради треба у кућама, само из обавезе, само наученим молитвама. Нека се отварају уста наша ради слободног разговора са нашим парохијанима у духу вере и љубави. Нека се открива и укрепљује хришћанска љубав наша према духовној деци кроз жив, слободан, очински разговор са њима. О, какву сладост кријеш Владико, Љубави наша безгранична, у духовном, љубављу прожетом разговору духовног оца са својом духовном децом, какво блаженство! И како да се не подвизавам на земљи свим силама за такво блаженство? А оно представља тек слабе почетке, тек неки слаби одраз небеског блаженства љубави! Љуби нарочито заједницу доброчинства, како материјалног, тако и духовног. А доброчинство и заједништво не заборављајте. (Јев. 13, 16)
* * *
Када те ђаво буде смућивао неверовањем у Тајне, говорећи: немогуће је да хлеб и вино буду тело и крв Христова, реци му: да, за тебе и за мене то је немогуће, истину говориш, али не и за Бога, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Сама мисао у Бога је дело; реч је у Бога – дело. Рече, и постадоше (Пс. 32, 9) – говори и бива. Кратко и јасно. И сви светови се одржавају речју Божјом. Који држи све моћном ријечју Својом! (Јев. 1, 3) Зар ми да учимо Саздатеља свих? Може ли се сумњати у оно у чије нас постојање уверава сопствено искуство и видљиви и невидљиви свет! У чему се састоји тајна постојања свих створења? У речи Творчевој: рече, и постадоше. Све је од речи, сва бескрајна разноликост створења је од свемоћне, премудре, сведобре речи Божје, ни од чега другог. Дат ти је и пример у Светом Писму како је све постало речју Божјом моћно, брзо: воде се, на Мојсејев глас, претварају у крв, земља – у ваши, жезал у змију; рука се губом покрива и одједном се исцељује, обнавља; светлост се претвара у опипљиву таму. Мојсеј само простире руку своју, и Господ за трен претвара суштину ствари; земља египатска се покрива жабама зато што је Арон, на Мојсејев глас, пружио руку на воде; Мојсеј узима у руку пепео и баца га у ваздух и људи и стока се прекривају крастама; Мојсеј само подиже жезал свој ка небу и бива страшна олуја са градом (Види 2. Мој. глава 4. и 7-10). Дођи и види. Ето како је Господу лако да све ствара и претвара! Не делује ли исти тај Господ и преко нас свештеника, и у нама? Ту је Сам Господ Који се ради нас оваплотио и Посредник и Савршитељ свега: Он је Онај Који приноси жртву и Који се приноси, Који прима и Који раздаје (Молитва јереја на Литургији пред херувимску песму). Свештеник само говори речи, пружа руку – и Господ све претвара.
* * *
Имај на уму: разум је слуга срца, које је живот наш; ако он води срце ка истини, ка миру, ка животу – испуњава своје назначење, он је истина; ако води ка сумњи, ка беспокојству, мучењу, чамотињи, мраку – он одступа од свог назначења и сигурно је лажан (лажно названога знања) – 1. Тим. 6, 20. Ако срце због вере у нешто осећа спокојство, радост, лакоћу то је довољно; од разума не треба захтевати доказе истинитости те ствари; она је несумњиво истинита, у то срце уверава својим животом, јер је циљ свих трагања истина и живот.
* * *
Савршавајући Свету Тајну Покајања, осећаш и своју најкукавнију кукавност пред Богом и сву несрећу, незнање, греховносг природе људске. Крст је, заиста је крст исповест! О, каквим се дужником пред својом духовном децом осећа свештеник на исповести! Заиста вечитим дужником, који је крив пред небеском правдом и заслужује хиљаде огњева паклених! Видиш и осећаш да при дубоком незнању људи, при њиховом непознавању истина вере и грехова својих, при њиховој окамењеној неосетљивости, духовник треба снажно, снажно да се моли за њих и да их учи даноноћно, свакога часа. О, какво незнање! Не знају Тројицу, не знају ко је Христос, не знају ради чега живе на земљи! А колико је греховних падова? А ми тражимо богаћење, мир, не волимо послове, љутимо се када их је више него обично! Тражимо простран стан, богату одећу! Немојмо заволети земаљски покој, немојмо се разлењити, немојмо занемарити духовна дела своја и немојмо се лишити вечних добара и спокоја небеског, јер они који у изобиљу окусише световни спокој овде, какав спокој треба да очекују тамо?
* * *
Пресвета Тројица је најсавршеније сједињење трију Лица у једном Суштаству, зато што међу њима постоји најсавршенија једнакост.
* * *
Истински подаје милостињу онај ко подаје од срца и са љубећим срцем. Истински је милостив онај ко са сваким разговара срцем, а не умом или устима, ко свакога искрено, од срца поштује, ко проповеда реч Божју и служи искрена срца, нелицемерно, једном речју, ко све обухвата и све љубављу носи у срцу своме, презирући све вештаствено што постаје препрека у љубави између њега и ближњег.
* * *
Да би нашу изопачену природу одучио од заношења пролазном сладошћу греха, Господ је устројио тако да су најпријатнија чулна задовољства на која се жудно бацамо, штетна и по самом својству њиховом и по нашој жудњи и неумерености; таква су готово сва укусна јела, сви пријатни напици, таква су задовољства сладострашћа. Слава доброти и премудрости Оца небеског Који нас на све начине одвраћа од падања у чулност или у груба уживања чулности. Ко има очи душевне да види и уши да чује, нека види све то и чује. (Исп. Мт. 13, 9) Дакле, хришћанине, сама штета од чулних наслађивања, разорних за тело наше, показује да нисмо ради њих створени и живимо на земљи, већ ради наслађивања виших, духовних, вечних! Зато се у Богу успокојавај и наслађуј, душо моја! Ето твог савршеног, нешкодљивог, истинског, вечног наслађивања! Осетила си га већ много пута. А све земаљске насладе су варљиве, штетне, пролазне и у самој бити својој носе клице трулежности, и труле чим их се дотакнемо. Муке и болести служе као доказ томе.
* * *
Брате, ти осећаш у срцу убиствену злобу према ближњем, муче те зле мисли о увредама које ти је нанео. Ево ти средства да се избавиш од унутарње тескобе: замисли мноштво својих грехова, безбројно мноштво, и живо замисли како их на теби трпи Владика живота твога, како ти, ако Га за то искрено молиш, свакодневно опрашта безбројна сагрешења твоја. А ти не желиш да опростиш ближњем неколико варница страсти које је у њему изазвао ђаво. Уздахни, ако можеш, отплачи због свог безумља, осуди неизоставно само себе, нипошто не ближњег и ево, спремно ти је помиловање од Владике: тескоба унутарња ће као дим ишчезнути, мисли ће се разбистрити, срце ће се умирити и опет ћеш ходити слободна срца; научи себе на незлобивост тако што прекоре, клевете, увреде као да нећеш слушати ти, него неко сасвим други, или сенка твоја; не допуштај подозривост. Ходих у незлобивости мојој. (Пс. 25, 1) Кад устане грешник наспрам мене, постадох глувонем и понизих се и ућутах. (Пс. 38, 2-3) А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја. (Пс. 37,14)
* * *
Хлеб живота је Христос, дакле, другу бригу о хлебу ћемо оставити. Господ Који нам за храну и пиће даје тело и крв Сина Свога, тим пре ће нам подати хлеб природни; Који одева душу нашу у Христа, тим пре ће нам послати одећу вештаствену; Који пристаје да Сам обитава у нама неће нас лишити стана пропадљивог.
* * *
Сумњати у Божанство Духа Светога значи сумњати у живот свој, јер Дух Свети све оживотворава и духовно храни, служи као духовно сунце, ваздух, храна и пиће за душу; то значи одрећи се молитве, јер се молимо Духом Светим; истине и светости, јер Дух Свети је Дух истине и сваке светиње; сваке духовне утехе у тугама и болестима, јер је само Дух Свети истински и једини Утешитељ са Оцем и Сином: вере, јер вера се даје Духом Светим: наде и љубави, јер се надање и љубав срцима подају такође од Духа Светога: љубав се Божија излила у срца наша Духом Светим Који је дат нама (Рим. 5, 5): снаге духовне и телесне, јер Дух Свети је Дух снаге и крепости; премудрости и разума, страха Божјег, дисања свога, јер Он је дисање, ваздух душе: једном речју, то значи осуђивати себе на моралну ништавност. Не обраћај пажњу на сумње у истину, оне су дисање духа злога, духа лажи – убице. По плодовима њиховим познаћете их. (Мт. 7, 16) Сумња у истину увек је убиствена за душу. Свака истина је дисање Духа Божјег: реч Божја, дела светих отаца и учитеља Цркве, речи и дела сваког благочастивог и истини привољеног човека.
* * *
Љубави према Богу и ближњем, у овом нашем поквареном стању, без самопожртвовања, нема и не може бити: ко хоће да испуни заповести о љубави према Богу и ближњем, тај треба унапред да буде спреман на подвиге и лишавања ради вољених. (Амин.) По Томе смо познали љубав што Он (Христос) за нас живот Свој положи. (1. Јн. 3, 16) Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13)
* * *
Бог је вечно будан и зато Му се увек треба молити будним и трезвеним умом и срцем: будите трезвени у молитвама (1. Пт. 4, 7), речено је, и још треба одгонити од себе расејаност и лењост. Не допусти да молитва твоја ишчили и да од ње остану само хладне речи, него нека одише топлотом духа, као влажни и топли хлеб, тек извађен из пећи.
* * *
Многи људи се моле лицемерно и њихова лицемерна молитва им је прешла у навику; они чак и не примећују и не желе да примете да се моле лицемерно, а не у духу истине, тако да би се, ако би им ко ради изобличавања рекао да се моле лицемерно, разгневили на оног што се дрзнуо да каже такву, по њиховом мишљењу, глупост. До лицемерја човек не долази одједном, већ постепено. На почетку се он можда моли од срца, али потом, будући да непрестана молитва срцем изискује велики труд на који се треба увек принуђивати, јер Царство небеско, казано је, с напором се осваја (Мт. 11, 12), он почиње да се моли више уснама, површно, а не из дубине душе, јер је то далеко лакше; и напослетку, при појачаној борби тела и ђавола, моли се уснама, не доводећи до срца снагу молитвених речи. Таквих људи је веома много. Господ о таквима говори: приближава Ми се народ овај уснама својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од Мене (Мт. 15, 8/Иса. 29, 13/). Што је речено о молитви, то треба рећи и о причешћивању светим, бесмртним и животворним Тајнама. Често се на почетку човек причешћује са живом вером, са осећањем љубави и страхопоштовања, а потом, при непрестаном противљењу тела и ђавола истини Божјој, допушта им победу над собом и причешћује се лицемерно, не Телом и Крвљу, него, по његовим мислима срдачним, хлебом и вином. Суштина Светих Тајни дух и живот (Јн. 6, 63), као што каза Спаситељ, нема мјеста у њему (Јн. 8, 37); њега изнутра поткрада сатана. Сачувај Боже све од таквог причешћивања, од такве хуле на Господа! Исто је и са Светом Тајном Покајања.
* * *
Исповест је за свештеника школа самоодрицања: колико је за самољубље свештениково повода за нестрпљење, раздражљивост, лењост, гледање на спољашње, немар, непажњу – ето пробног камена љубави свештеникове према парохијанима! Свештеник нипошто не сме да живи угађајући телу и да себе нарочито негује спавањем и пријатним јелима и пићима, у противном ђаво ће лако спотаћи његово срце каквом страшћу и бациће га у тескобу и раслабљеност. Распети, неизоставно распети свој стомак! Исповест је за свештеника подвиг љубави према својој духовној деци која не гледа ко је ко, која дуго трпи, која је благотворна, која се не горди, не надима, не тражи своје (свој спокој, корист), не раздражује се или не повлађује неправди, а радује се истини, која све сноси, све трпи, која никада не престаје (1. Кор. 13, 4-8). Ту се види, види сам свештеник, виде његова духовна деца, је ли он пастир или најамник, отац или туђин својој деци, тражи ли своје или оно што је Христа Исуса. Боже мој, како је тешко исповедати како треба! Колико је препрека непријатељевих! Како тешко сагрешујеш пред Богом не исповедајући како треба! Како реч сиромаши! Како се извор речи заграђује у срцу! Како издају језик и разум! О, колико се треба припремати за исповедање! Колико се треба молити за успешно вршење тог подвига! А какво је незнање духовне деце! Даноноћно треба седети са њима, с миром, кротошћу и дуготрпљењем поучавати свакога од њих. Какав је крст за свештеника исповест, уз свест о незнању оних који се исповедају, о њиховој хладноћи, свакојакој греховности, и због свести о својој кукавности, својој немоћи, млакости, тромости срца за саосећање и за ревновање за славу Божју и спасење ближњих као за своје сопствено! А колико крстова на тебе меће ђаво током исповести! Дело љубави, дело беседе оца са децом он претвара у дело најамника са слугама које он нерадо исплаћује!
* * *
Господ Исус Христос је заједно са Оцем и Духом Светим свугде. Анђели и свети људи су један дух са Господом. Али ако си, услед дејства злог духа, за неко време изгубио срдачну веру у Духа Светога, за тебе тада нема ни Сина, ни Оца, јер се вера подаје Духом Светим, Духом истине, то јест Духом Христа Који за Себе каза: Ја сам истина (Јн. 14, 6), или Духом Оца: Дух Оца вашега ће говорити из вас (Мт. 10, 20), или Духом Сина: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6).
* * *
О речи. У речи је икона Пресвете Тројице, у речи је и мисао и реч и дух. Молећи се заиста од срца осећаш да се молиш Духом Светим: речи су прожете таквом срдачном топлином; а понекад осећаш да се молиш не Духом Светим, већ духом лажи: уста казују једно, а срце осећа друго, често сасвим супротно; на пример, изговараш речи са сумњом, у духу нестрпљења, љутње на неког, или у духу гордости, надимања, неприхватања себе онаквим какав си.
* * *
О злоби. Ако осећаш злобу према брату због грехова његових, рецимо чак и саблажњивих, сети се тада да ни сам ниси без грехова, такође саблажњивих, премда, можда, друге врсте. Ти сам желиш да се твоји саблажњиви греси подносе милостивом љубављу ближњих која све (грехове) сноси; како би им ти био захвалан, са каквом би их љубављу загрлио, пољубио због њихове љубави која све трпи; како би ти то снисхођење олакшало без тога тешку тугу твоју због грехова, како би ободрило и укрепило твоју немоћ у борби са њима, укрепило дух твој надом у милосрђе Божје! Али оно што би у таквим случајевима желео себи, то жели, то чини и брату; он је твој уд и уд Христов, љуби, речено је, ближњега својега као самога себе (Мк. 12, 31). Опомињи се увек, приликом осуђивања, због злобе срца твога према брату због грехова његових, да и сам ниси без грехова. Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш!? Лицемјере, заиста лицемере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. (Мт. 7, 3; 5) Притом брат твој својему Господару стоји или пада (Рим. 14, 4), а не теби. А ако се о тебе огрешио, онда неизоставно мораш да му опростиш увреду коју ти је нанео, или његова огрешења о тебе. Ти сам свакодневно имаш снажну потребу да ти Отац небески опрости грехове и молиш се: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). А ако хоћеш да ти греси буду опроштени, опраштај брату његова сагрешења према теби. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша. (Мт. 6, 14-15)
* * *
Душа наша је једна и јединствена, зато не може у исто време да воли и Бога и, на пример, новац, храну, пиће, или ближњег и истовремено новац, храну и пиће; зато се и каже: нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати; не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24) Зато и псалмопојац Духом Светим казује: богатство ако тече, не прилагајте (му) срце (Пс. 61,11). Тако сваки хришћанин да се боји прилагати срце новцу, храни, пићу, лепој одећи, лепо уређеном стану, књигама, световној музици; немој волети, немој мазити тело своје ничим, ма шта то било: весељима, или лепом спољашњошћу, јелима и напицима, сном, нерадом и лењошћу, бесрамним делима, играма, испразним путовањима, испразним књигама и представама. Једино Бога заволи свим срцем, свом душом, и свом снагом, и свом мишљу, и ближњег, као себе самог, а према свему осталом у свету буди равнодушан, ни према чему не буди пристрашћен и похлепан. И ревнуј у простоти да у свему Богу, Бићу јединственом, мио будеш. Одстрани лукавство, сумњу, маловерје и дволичност од душе своје.
* * *
Бог је Живот: Он је свему даровао постојање и живот; Он је Онај Који јесте и Сведржитељ, јер од Њега је све и Њиме се све одржава; и знајмо само Њега Који јесте. Ђаво је смрт јер је добровољно одступио од Живота – Бога, и како је Бог Онај Који јесте, тако је он, ђаво, услед отпадања од Онога Који јесте, виновник онога што не постоји, виновник маштања, преласти, јер заиста не може ништа речју да приведе у биће; он је лаж, као што је Бог истина.
* * *
Што је за животињска тела и биљке ваздух, то је за духовна бића, за анђеле и људе Дух Свети; зато је Господ и рекао: Дух дише гдје хоће, и глас (дисање) Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде (Јн. 3, 8). Зато веруј да душа твоја дише Духом Светим, знај свог Доброчинитеља, свој Живот и пред Њим свакодневно имај страхопоштовање, и поштуј Га љубављу и добрим делима. Избегавај смрадно ђавоље дисање, грехове и страсти, особито непријатељство, непристојност, гордост, безверје. Чешће говори у себи: душа моја дише Духом Светим, нека је зато од мене вечно слава Духу Светоме заједно са Оцем и Сином.
* * *
Треба се увек опомињати да је човек дах уста Божјих, икона Божја – Оца и Сина и Светога Духа, а да су грехови и немоћи у њему – ствар случајна, споља придошла, прљаве мрље које благодат лако очишћује. Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега. (Пс. 50, 9) Ваља се опомињати да Бог тако завоље свијет, иако прељуботворан и грешан, да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3, 16). И ми, угледајући се на Бога, сваког човека треба да волимо као себе. Ми волимо себе, иако смо велики грешници, треба волети и другог, иако је грешан: јер нема човека који није грешник.
* * *
Лажне мисли у вери одмах саме себе изобличавају, убијају живот срца – то је знак да потичу од лажљивца, маштара, који има моћ смрти – ђавола. Истините мисли показују на делу своју истинитост: оне оживљавају срце – то је знак да потичу од животворног Духа Божјег, Живота, Који од Живота-Оца исходи и у Животу-Сину пребива. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их. (Мт. 7, 20) И немој се узнемиравати и не препуштај се немиру и смућењу када се погубне мисли буду тискале у твојој глави и раздирале твоје срце, твоју душу: оне су лажне, оне су од ђавола – човекоубице. Одгони их и не питај одакле су дошле, те незване гошће: зачас ћеш их по плодовима познати. Не надмећи се са њима – одвући ће те у такав лавиринт да нећеш моћи изаћи, изгубићеш се и измучити.
* * *
Волим да гледам икону васкрслог Животодавца са барјаком у руци, са тим символом победе над смрћу и над оним који има моћ смрти – ђаволом. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа? (1. Кор. 15, 55) Какав славан Победник! Каквог је љутог, свезлобног непријатеља победио! Непријатеља који се дичио својим победама неколико хиљада година! Теби, Победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у Име Господње![5] Величамо Те, Жизнодавче Христе, Који си ради нас у ад сишао и са Собом све васкрсао.[6] Васкрсавши из Гроба, васкрсао си са Собом праоца Адама.[7]
* * *
За сваку празну ријеч коју рекну људи ће дати одговор у дан Суда. (Мт. 12, 36) Видиш да те чека одговор и казна за сваку празну реч, не само саблажњиву. Зато што у Господа нашег, Творца свега, Логоса, нема и не може бити празне речи: ријеч Господња неће Му се вратити празна (Иса. 55, 11); у Бога је све могуће што каже (Лк. 1, 37); а ми смо створени по икони Божјој, зато и наше речи такође не треба да се изговарају у празно, узалуд, без потребе, већ свака реч наша треба да има духовну, поучно изграђујућу снагу: ријеч ваша да бива свагда у благодати (Кол. 4, 6)… Зато у молитви и у разговорима буди крајње опрезан да не говориш речи узалуд, у ветар.
* * *
Како ћеш достојно, са вером и љубављу примити Тело Христово када презиреш удове Његове или ниси милосрдан према њима? Хришћани су удови Христови, особито сиромаси. Воли Његове удове, покажи милост према њима, и Владика ће показати Своју богату милост и према теби. А има ли богатије милости од оне коју нам Спаситељ наш подаје у причешћу самим пречистим Телом и самом пречистом Крвљу Његовом?
* * *
Речи: јер је Твоје Царство и сила и слава у векове значе следеће: једино Ти свуда и вечно царујеш, Царе свемогући и славни; или: Царство је Отац, сила-Дух, слава-Син; јер је речено: Ја Те прославих на земљи (Кол. 4, 6).
* * *
Не буди мртав због срца: не допусти да срцем овлада лењост, духовни сан и окамењена неосетљивост; иначе тешко теби када са таквим срцем будеш морао да делаш дело Божје које захтева труд срдачни и умни. На све начине искорењуј из срца гордост која се противи Духу Светоме, и телесну и духовну; она се неприметно крије у срцу и јасно се испољава у понашању према ближњима или током молитве.
* * *
Из бића мислећег духа рађа се реч која му је својствена, у којој се пројављује мисао и која јој је једнака; од мисли и са мишљу исходи дух који пребива у речи и који се у речи саопштава онима који слушају; тај дух је потпуно једнак и мисли и речи и својствен им је. На пример, у речи волим видиш и волеће начело и реч која је из њега рођена, и осећаш некакав пријатан дух љубави.
* * *
Господу Богу моме, Богу спасења мога узносим благодарење! Пред исповест у време велике (страсне) недеље непријатељ ме је саплео, ударивши на срце моје тескобом, немиром и љутом чамотињом. Али, ево, помолих се од свег срца са вером несумњивом Њему, Богу спасавања мојих, рекох: Боже Оче сведобри! Ти си јединородним Твојим Сином Господом нашим Исусом Христом рекао: Иштите, и даће вам се. Јер сваки који иште, прима… Или који је међу вама човјек од ког ако син његов заиште хљеба, камен да му да?… Колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту. (Мт. 7, 7-11) Дакле, вером обухватајући у срцу своме оно што си рекао, призивам Те: дај ми сада Духа Твога Светога да укрепи срце моје за предузимање труда исповести, за разборито разрешење или свезивање савести људских, за трпљење и добродушност, за љубазно и поучно поступање са мојом духовном децом. И шта бива? О, Боже милости! Сву исповест сам провео дивно: мирно, љубазно, поучно, без икаквог оптерећења и немирне ужурбаности. Прослављам милостиву десницу сведоброг Оца небеског. Тако себе и свагда ваља укрепљивати срдачном молитвом Оцу небеском за сваки подвиг духовни, као што се Господ наш Исус Христос молио пре него што је почео да проповеда роду људском, пред избор апостола, пред Своја страдања.
* * *
Не вређај се ако когод неискрено говори или поступа са тобом: јер да ли ти увек искрено говориш и поступаш са другима? Ниси ли неретко лицемеран? Да ли са Богом у молитви увек беседиш искрено, нелицемерно? Не дешава ли се да уста често изговарају истину, док срце лаже? Да ли искрено, чистосрдачно живиш пред Богом? Ако си неискрен пред Богом и пред људима, често си лажљив и лицемеран – не гневи се ако су и други према теби неискрени, лицемерни. Чиме човјек гријеши, тиме бива кажњен (Прем. 11, 17). Буди благ према другима у ономе у чему си и сам грешан.
* * *
Чврсто веруј да твоја и злоба ђавола у теби никада не надјачавају и никада неће надјачати неизрециву, бесконачну доброту Господа. Велика је у теби злоба ђаволска – доброта Господа је бесконачно већа. Зато у сумњи, маловерју, хули, злоби, зависти, шкртости, среброљубљу, нехотичном лицемерју, са надом преклињи Господа и знај да ће се Његова доброта бесконачна умилостивити према теби, ако се одвратиш од злобе своје.
* * *
Сиромаху драговољно чини добро, без подозривости, сумње и ситничаве љубопитљивости, опомињући се да у лику сиромаха чиниш добро Самом Христу, по писаноме: кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Знај да је твоја милостиња увек ништавна у поређењу са човеком, тим чедом Божјим; знај да је твоја милостиња земља и прах; знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна: нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост. Који даје, речено је, нека даје искрено, који чини милостињу, нека чини радосно (Рим. 12, 8). И пази, не одузимај вредност својој материјалној милостињи недавањем духовне. Знај да ће Владика на суду и добра дела испитивати. Опомињи се да небо и земља постоје ради човека, јер је за њега сачувано насљедство непропадљиво на небесима (1. Пт. 1,4); ради човека Бог Отац Сина Свога јединородног није поштедео, него је дао да за њега умре. Ђаво нас на сваком кораку саплиће у добрим делима нашим, а разлог томе јесте зло што га у себи носимо.
* * *
Речи молитве налик су киши или снегу, ако се изговарају са вером и саосећањем: свака од њих садржи своју снагу и свој плод. Капи кише које падају као непрекидна нит или пахуље које веју, напајају земљу и она рађа и даје плод; тако и речи молитве – тај дажд душевни – свака понаособ, напајају душу и она даје плодове врлине уз садејство Светога Духа, нарочито ако постоји још и дажд суза.
* * *
Људска милостиња је подозрива: као да се боји да не да ономе ко има, или да не да много. А милост Господња није таква: добар је Господ свима и свему, и милосрђе је Његово на свим делима Његовим (Пс. 144, 9); свакоме који има, говори Господ, даће се, и претећи ће му, а од оног који нема, и што има узеће се од њега (Мт. 25, 29).
* * *
На молитви не угађај лењивом телу – не жури: тело коме је свето дело мука и терет, хита да што пре стигне до краја како би се успокојило или латило телесних, овоземаљских дела.
* * *
Простота нека те прати свуда; особито буди прост у вери, нади и љубави, јер Бог је јединствено Биће, Јединица увек обожавана, и наша душа је јединствена. Простоти наше душе смета тело онда када му угађамо, када, на пример, слатко и уопште са уживањем и много једемо и пијемо, пушимо, веселимо се, уопште када чинимо оно што му прија, јер тада оно има превагу над духом.
* * *
Колико се силно у нама разликују, с једне стране дух добри, дух мира, спокојства, радости, светлости, дух животворни, а са друге дух зли, дух тескобе, мучења, чамотиње, мрака, дух који убија душу нашу. Први је Дух Божји Којим живимо, духовно дишемо, крећемо се и постојимо; други је зао дух, сатана.
* * *
Бог Љубав је непромењив, и ми треба да будемо непромењиви и постојани у љубави: љубав никад не престаје (1. Кор. 13, 8). А нељубав, мржња или само равнодушност и омаловажавање од ђавола су.
* * *
Свака реч Владике је постојање духовно или вештаствено, зато што је Он – Онај Који јесте и Саздатељ. Владика Господ Бог је свемогућ, јер Он је бесконачни Дух, безгранична Сила и Премудрост; а свака мисао Његова јесте или може бити, по вољи Његовој, истог трена дело, живот.
* * *
Злосретан је онај ко прекомерно воли удобности у животу и ко се окружио најразличитијим удобностима: он ће избегавати сваку неудобност, размазиће се и неће се навићи на трпљење; а живот хришћанина је сав неудобност, пут узак и трновит, крст који изискује непријатности и велико трпљење. Према томе, подвижниче, не тражи стан и покућство са свим комфором, и немој заволети удобности овога света, но заволи Христа Крстоносца. Трпи непријатности, навикавај се на непријатности. Научио сам се да будем задовољан оним што имам, говори апостол (Фил. 4, 11). Злосретан је онај ко воли украсе и тражи украсе за тело своје: он се неће како треба старати о украшавању душе своје вером, љубављу, кротошћу, смирењем, правдом, трпљењем; нарочито је злосретан онај ко тражи да буде украшен почастима: он ће од себе направити срамног идола и као Навуходоносор ће се надимати пред онима који немају његове почасти и захтеваће да му се клањају. (Не у лепим украсима – 1. Тим. 2, 9; наш превод; то место у Синодалном преводу гласи: Исто тако, и жене у пристојном одијелу, а на црквенословенском: Такожде и жени во украшенији љепотном). Чак и ми, мушкарци, постадосмо као жене: упорно настојимо да прибавимо украсе и сами себе украшавамо као какве идоле, а о унутарњој лепоти мало мислимо, чак смо сасвим запустили унутарњи дом или скинију душе своје. Злосретан је онај ко воли да жури: он ће се много пута спотаћи, наићи ће на хиљаду непријатности и унутарњих тескоба због своје журбе и често ће имати повода за раздражљивост. Злосретан је онај ко је страсно везан за храну и пиће, ко ревнује о засићивању и уживању: он ће на делу видети, када почне да служи Господу, да су храна и пиће, ако се за њих срцем везујемо, терет телу, туга и жалост духу, и да се човек може заситити веома, веома малом количином притом једноставне хране.
* * *
Душа човечја је проста као дух; зато она и у љубави треба да буде проста, то јест треба да воли Бога, као Родитеља свога од Кога је потекла, и човека као самога себе, слична сличног, а за ствари овога света нипошто се не сме прилепљивати ни за трен, јер јој нису сродне, и ето, због њихове несродности нашој души, она се осећа тако болесно када се за њих прилепљује.
* * *
Свака реч Светог Писма, свака реч Божанствене литургије, јутрења и вечерња, свака реч светотајинских молитава и молитвословља у себи има њој одговарајућу и у њој садржану снагу, слично знамењу часног и животворног крста. Таква благодат својствена је свакој црквеној речи због обитавајућег у Цркви ипостасног Логоса Божјег Који је постао човек, Који је Глава Цркви. Па и свака истинита добра реч има њој одговарајућу снагу због Божје Речи која све испуњава. И са каквом пажњом и страхопоштовањем треба изговарати сваку реч, са каквом вером! Јер Реч је Сам Саздатељ Бог, и Речју је све из небића приведено у биће.
* * *
Свете Тајне се називају Божанским даровима зато што нам их Господ подаје сасвим бадава, бесплатно, незаслужено с наше стране; уместо да нас кажњава за безбројна безакоња наша која се чине свакога дана, сата, трена и предаје смрти духовној, Господ нам у Светим Тајнама подаје опроштај и очишћење од грехова, освећење, мир душевних сила, исцељење и здравље душе и тела и свако добро, само по вери нашој. А ако нам Владика свакодневно бадава за храну подаје Себе Самог, Своје Божанске Тајне, нисмо ли дужни да неодложно дајемо бадава, бесплатно пропадљива добра: новац, храну, пиће, одећу – онима који их од нас траже? И како можемо да се љутимо на оне који бадава једу хлеб наш, када и сами бадава једемо непроцењиву и бесмртну храну – Тело и Крв Господњу? Који твоје узме, не ишти. (Лк. 6, 30)
* * *
Живиш у дому Божјем – у овом предивном свету – бадава и свим даровима доброте и милости Божјих који се кроз природу подају користиш се такође бадава; живиш у дому Божјем – у Цркви или у заједници оних који се спасавају – и свим благодатним даровима за твоје спасење користиш се бадава; и не оклевај да браћи бадава чиниш добро, колико можеш; буди добар чак и према незахвалнима и злима, да будеш син Оца небеског (Исп. Лк. 6, 35). Све радо примај у дом свој, знајући да ти сам бадава живиш у дому Божјем у овој васељени и у духовном дому Божјем Цркви која те припрема за живот вечни; свима са радошћу и бадава дај да једу од твоје трпезе, сећајући се да свакодневно бадава једеш од трпезе Владике само пречисто тело Његово и крв Његову. (16. април 1862. године)
* * *
Говориш: шта да чиним са срцем својим? Оно противречи свему истинитом и светом; раслабљује се неверјем тамо где је потребна чврста вера, издаје тамо где је потребна верност до смрти; не боји се и чак је спремно да се смеје тамо где се треба бојати и плашити. Шта да чиним, шта да чиним, велиш, са срцем својим? Прихвати чврсто, једном за свагда, као непромењиву истину, да је срце твоје лаж и стуб лажи – сваки је човек лаж (Пс. 115, 2); а све што је у Цркви, почев од речи Божје до саме кратке молитве, јесте истина, да Црква Божја јесте стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), будући да је основана на крајеугаоном камену Христу Који је Истина, и вавек оживљавана и руковођена Духом Светим Који је Дух истине.
* * *
Црква је поуздан пут ка вечном животу: иди њиме право, држи га се, и доћи ћеш до небеског Царства; ако скренеш на распућа својеумља и безверја, сам си крив: залутаћеш и погинућеш. Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14, 6)
НАПОМЕНЕ:
- Возглас на почетку јутрења
- Молитва јереја на Литургији пред херувимску песму
- Молитва пред свето причешће; превод оца Јустина Поповића, незнатно измењен према изменама у тексту светог Јована Кронштатског – прим. прев.
- 1 Акатист Сладчајшем Господу нашем Исусу Христу, 8. Кондак, превод оца Јустина Поповића.
- 2 Тропар на Цвети
- Величање на јутрењу на Томину недељу
- Пасхални канон, 6. Песма; превод оца Јустина Поповића
Tags: Свети ЈОВАН Кронштатски
