МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 
Подвиг преподобништва
 
У глави о чудесима оца Јована сам већ говорио о томе да она нису највећи квалитет угодника Божјих, већ њихов свет живот, чудеса су резултат и знамење – па ни то није увек и обавезно – њихове светости. Стога и код оца Јована треба више да нас привлачи и задивљује његово унутрашње савршенство, његови духовни подвизи, или друкчије: његов свети живот. У томе је главна величина светих људи. Па и у сваком хришћанину уопште најважније је његово унутрашње стање.
О томе нам говори и Јеванђеље. Када су се ученици Христови вратили с проповеди, “са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје” (Лука 10, 17). Шта им је Господ на то рекао? Он се није обрадовао заједно с њима, већ супротно, умирио је њихову радост: “…томе се не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима” (20) – т.ј. што су они “записани” у небеској књизи живота, као житељи Царства Небеског, или као спасени. Реч “записани” је узета из земаљског поретка: грађани се приписују некаквој држави, граду, месту; и што је славнија та држава, то је славније подаништво човеково. За време Спаситеља и апостола било је почасно, значајно и вредно имати право “римског грађанина# (Дела 22, 25-29). Али за верујућег човека је највредније да има право Небеског грађанина. А ако је важно имати и “власт да стајете на сву силу вражију” (Лука 10, 19), онда опет само с те стране што је то било сведочанство пораза сатане, који је до тада био “кнез овога света” (Јован 12, 31): а сада је он “осуђен” (16, 11) и “бити избачен напоље” (12, 31) и “из овога света”, као што је био избачен раније и “с неба”. Зато је Господ на речи ученика о њиховој власти над демонима и рекао: “Видјех сатану гдје паде са неба као муња…” (Лука 10, 18), после његовог духовног пада Господ га је избацио. А сада и људи ученици уништавају демоне, уосталом, не својом снагом, већ “именом” Христовим.
Али Господ се не радује због тога за Своје ученике, већ зато што им је Отац Небески открио Сина Својег и дао веру у Њега. А сада се, после чуда над демонима та вера појачала код њих. Али ученици као деца нису још умели да вреднују тај главни дар. А Спаситељ се “узрадовао” за њих и уместо њих благодари Оца Свог управо зато што их је Он одредио за Небеско Царство преко Њега, Сина Својег. И у томе је њихова главна срећа, “блаженство”. Стога, “окренувши се ученицима рече” (не свима, јер Јудеји још нису поверовали у њега, већ само ученицима): “Благо очима које виде што ви видите” (Лука 10, 21-23), тј. Христа, Спаситеља света, с Којим они опште сада и општиће у Царству Небеском. То је битно, а не чудеса. “Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње” (Матеј 7, 22-23).
Стога су се свети људи трудили да сакрију чудесне догађаје из свог живота. На пример, апостол Павле је, када су непријатељи у Коринту устали против нега, бранећи се од њих, говорио о својим мукама и “хвалио се својим немоћима” (2 Кор. 11 и 12 глава). Тек се на крају одбране сетио и чудеса, па и то нерадо: “Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња” (12, 1). А онда прича о свом узношењу “до трећег неба” у рај (4). “Али се уздржавам” од ових прича, “да се не бих погордио због мноштва откривења”… 14 година је ћутао он о свом виђењу (2). И тек сада, приморан због напада, саопштава Коринћанима велико чудо откривења њему. Али не радује се томе апостол Павле, већ другоме: “Јер се радујемо када смо ми слаби” (13, 9), т.ј. у немоћима, поругама, невољама, гоњењима, тјескобама за Христа (2 Кор. 12, 10). Радујемо се када сте “ви јаки” духовно; “за то се и молимо Богу, за ваше савршенство” (13,9), а не за чудеса – што им он чак ни не помиње.
Тако се Писму Божјем гледа на значај чуда: они нису толико важни колико спасење, савршенство, светост.
Овде ће бити умесно сетити се речи светог Антонија Великог. Још у студентско доба прочитао сам у “Отачнику” који је сабрао епископ подвижник Игњатије (Брјанчанинов) следеће. Једном су се свети старци окупили код њега. Он им је поставио питање до ког су степена дошли у подвизима дугим? Један је одговорио да је дошао до висине молитве. Други да се удостојио да види анђеле. Трећи да твори чудеса. Затим су њега питали да каже нешто. Он је одговорио:
– Истину вам говорим, браћо: није велика ствар творити чудеса, није велика ствар видети анђеле. Одиста је велико видети сопствене грехе.
Морам да признам да тада нисам поверовао у истинитост ових речи. Помислио сам да је свети отац рекао тако да би нас усмерио на пут смирења и подвиг покајања из педагошких разлога, а да је творење чудеса и виђење анђела заиста неупоредиво више од сагледавања својих грехова.
Касније сам схватио да је у речима светог Антонија – највећа истина. Заиста, за наше спасење и усавршавање ни чудеса, ни виђења немају такав значај као сагледавање наше огреховљености, јер чудеса су за нас – спољашња ствар, а самосагледавање – унутрашња; чудеса нас обавезно не чине бољима, а виђење својих грехова обавезно побуђује на унутрашњи, органски рад на себи; чудеса нису наша ствар, већ Божја, а борба са грехом је наш директни подвиг и пут спасења.
Овај поглед на чуда и спасење јесте поглед уопште наше Православне Цркве и, конкретно, Светих Отаца. Они у чудесима виде духовну опасност од славе и гордости чак и за свете људе.
“Ако су неки свети – пише епископ Игњатије у својим делима – примили дарове, примили су их због потребе за тим или из разлога (духовне) простоте своје; други су их примили по указању Божанског Духа који делује у њима, а не случајно, без разлога”. Али уз све ово “истински праведници стално мисле да су недостојни Бога. Тако што се називају грешнима сведочи се њихова истина”.
Ове речи је епископ Игњатије преузео из дела великог подвижника светог Исака Сирина. Даље епископ Игњатије говори: “После овога постаје јасно зашто су се велики оци Сисоје, Пимен и други – имајући изобилне дарове исцелења, трудили да их сакрију”. Други који су поседовали тај дар имали су искушења и муке, да би се заштитили од преузношења. Каже свети Исак Сирин: “Дар без искушења јесте погибао за онога који га прими. Ако је твоје делање угодно Богу и Он ти да дар, онда Га умоли да ти да и разум: како да се смириш с тим даром; јер не могу сви да сачувају богатство без штете за себе”.
“Свето Писмо – пише епископ Игњатије – у целини сведочи о томе да Бог шаље различите муке, укључујући и телесне болести, онима које воли. Свето Писмо тврди да су сви свеци Божји без изузетка земаљски свој пут прошли путем уским и трновитим, испуњеним различитим мукама и лишавањима”. “Без тога се не може стећи духовна чврстина” – рекао је свети Исак. Од искушења човек задобија смирење; а “виђење своје ништавности и своје немоћи”, уједно с тим и “виђење Бога”, Његове величине, свемоћи и бесконачне благости подстиче душу да тежи кроз молитву Богу. Сва нада такве душе усредсређена је у Богу”.
“Свети, сви без изузетка, без обзира на то што су открили у себи вечни живот још за време овог привременог живота, подвргавали су се многим и тешким мукама и искушењима” – говори епископ Игњатије. Зашто је тако? “Ово питање се разрешава, према учењу Светог Писма и Светих Отаца, на следећи начин. Иако је огреховљеност побеђена у праведним људима… присуством у њима Светог Духа; али им није дата непромењивост у добру током целог земаљског странствовања: није им одузета слобода у избору између добра и зла” – како учи свети Макарије Велики. “Постојаност у добру је својство будућег века. Земаљски живот до његовог последњег часа је поприште подвига произвољних и нехотичних…”
“Док хришћанин, макар био сасуд Светога Духа, лута земљом… греховност поново може да обузме душу и тело.” “Најчистија природа људска има у себи нешто гордо” примећује преподобни Макарије Велики. “Пут земаљског живота за све свете био је пут са много тешкоћа, трновит.”
Има примера када су чудотворци сами молили Бога да им одузме тај дар. “Неки од Светих Отаца је због чистоте своје задобио од благодати Божје дар провиђења људи; али он је молио Бога, као и пријатеље своје да се за то помоле, да му се тај дар одузме.”
Али постоје и други “невидљиви благодатни дарови, неупоредиво већи од видљивих, на пример, дар руковођења душа ка спасењу и лечења од страсти”. Ове дарове често “не разуме и не примећује свет”, а они су кориснији од чуда.
Све ово наводим на почетку главе о подвигу преподобништва, или – друкчије речено – о светости оца Јована да би се добро схватио даљи опис великог целоживотног подвига оца Јована.
Неки сматрају да су свети безгрешни људи, и зато када чују за искушења од ђавола или сопствених грехова, обичне неискусне судије то не разумеју и сматрају недопустивим за свете. У ствари, како смо видели, они пролазе кроз посебно јаку борбу са ђаволом и својим сопственим страстима и искушењима. И то има веома важно значење за њих, па уопште и за сваког хришћанина: тако човек задобија смирење; почиње јаче да се подвизава; при том искуствено примећује и напад непријатеља и очигледну потребу за помоћу Божјом; тако се учвршћује вера и нада у Бога; и постепено, уз велики труд и духовну борбу, подвижник мало-помало достиже спасење, очишћење, бестрасност, освећење, светост – колико је то могуће за човека.
Управо то подвижништво – када се загледамо у живот оца Јована – нас и поражава највише, много више него чудеса. И заиста: чудеса обично трају кратко, а подвиг спасења – цео живот; чудеса може да прати одушевљење победе, а унутрашња борба је повезана са крстоносним мукама, жалошћу: понекад их исправно називају добровољним мучеништвом, а сами резултат подвига – задобијање благодати Светога Духа или светости јесте највећи дар Божји, крај и циљ свег живота хришћанског. Најзад, сама чудеса, како смо много пута говорили, јесу већ плод и знамење светости.
И зато треба да се дивимо у светима највише њиховом светом подвигу.
То сам и ја недостојан могао очигледно да осетим, када сам први пут служио Литургију с оцем Јованом: још једном ћу то поновити. Када је започела служба, ја сам, стојећи на левој страни и погледавши у њега без икаквих помисли, одједном сагледао његову духовну висину и величину, што се изразило у овим речима:
– Боже! Какав је он гигант духовни!
Зашто ми је на ум пала реч “гигант”, не знам. Такође не знам и не схватам до сада: како сам то схватио, видео, осетио? Па ништа спољашње нисам видео, на пример, ни светлост, како то некад буде око глава светих, ни благодатни огањ који их окружује, ништа тако посебно; али осећање великог духовног стања било је очигледно. Уосталом, и сва друга душевна својства ми доживљавамо на некакав унутрашњи начин; на пример, човек доброг срца оставља на нас радостан, пријатан утисак; а зао мучан. Отац Јован је оставио утисак високе светости и силе.
Истина, сада се плашим да нарочито верујем својим осећањима, али чињеница огромног утиска на мене била је и остаје несумњива.
Чак ми је било страшно да стојим крај њега! Такво је било непосредно дејство од духа оца Јована. И ако је оно истинито, тј. ако је од Бога, онда и ја тада и сада доживљавам то као дејство светости која постоји у њему; као што је дах благодати Божје у апостолима деловао на оне који их додирну. “Јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају…” – каже апостол Павле (2 Кор. 2, 15). Од првих хришћана и апостола “уђе страх у сваку душу” – каже се у Делима апостолским (2, 43). “Од осталих пак нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше” (5, 13).
Вероватно су и тада “остали” осећали некакав нарочити духовни утисак од хришћана. Тако је и из оца Јована истицало на људе благодатно непосредно дејство нарочите силе Божје која је у њему: без чуда, без речи, без напора се Дух Божји као миомир изливао од њега на људе.
И помишљам да црквени народ, то “тело Христово” непосредно духовним осећањем доживљава дух светости у светим људима, пре него што се он открије у знамењима; поштује их, пре него што се изврши њихова црквена канонизација. Тако је било и са преподобним Серафимом Саровским; тако је и са многим локално поштованим светима које је народ црквени славио и молио им се дуго пре званичног прослављења после смрти, поштовао их и тежио код њих још и за време њиховог живота.
Тако је било и с оцем Јованом.
Али постигао је то он великим и непрестаним подвизима целог живота. Тим подвизима се дивиш у њему кад читаш његове дневнике – унапред можемо да кажемо и да не знамо никаква његова чуда, он би нас само својим подвижништвом усхићавао и изазивао чуђење, страхопоштовање код нас. И тако се сам од себе у души јавља осећај његове светости. Тако је одавно руски православни народ осетио у њему свеца. А онда су видели у њему исту светост и сабраћа свештеници, и архијереји, и писци, и научници, и мирјани – интелектуалци…
Ево неколико сведочанстава таквих признања.
На дан педесетогодишњице свештенства оца Јована, 12. децембра 1905 године, међу многим говорима чуо се и поздрав од “Друштва за ширење религиозно-моралне просвете”. Чувени, талентовани проповедник, протојереј отац Ф. Орнатски пре свега говори управо о светости оца Јована:
“Историју духовног живота народа стварају… изузетне личности, свесни и снажни носиоци идеја око којих се, као око застава, сакупљају масе.
Нема сумње да ће у такве историјске личности непристрасни суд потомства убројити и вас; јер и сада народ већ види у вама личност изузетну и изговара ваше име са страхопоштовањем… Која реч је написана на вашој застави с којом ви предводите стадо, наш веома достојни и вољени представниче, живи примеру савременог пастирства, чије име је постало властито име “Оца”, пастира “Сверуског”?
На тој застави је написана само реч “светост”. И она је окупила око вас милионе народа руског, православног, који носи идеал светости у дубинама своје душе; увек спремног да се поклони ономе у коме види оваплоћење тог идеала.
Ваша педесетогодишња пастирска делатност је заиста била непрекидни подвиг, служење спасењу других…
Треба додати на почетку: уз помоћ подвига сопственог спасења и савршенства. Глава пастира Христос вас је показао као “изабрани сасуд” благодати (Дела 9, 15). Ваша јака и чврста вера, ватрена… молитва, неизбројива, беспримерна за наше време дела милосрђа и љубави то су свима познати плодови те благодати која живи у вама и очигледни знак вашег служења идеалу светости.
Верујућа Русија то види и тежи да ступи с вама у општење”.
Нешто слично је говорио 40. дана од упокојења оца Јована и други проповедник, члан истог Друштва, протојереј Павле Лахостски:
“Отац Јован је био рођен, близак свакој православно верујућој души; зато је и та душа толико стремила ка њему.
Колико год да је обремењен наш народ гресима… он је упркос томе свестан да то није његов прави живот, да је то грех, безакоње, одступништво од Бога…
Стремећи са свих крајева Русије код оца Јована, народна душа као да му је говорила: ја сам грешна, искварена, огрезла у сујети и пороку, али нећу тако да живим; чезнем за другим животом, оним којем ти учиш и речју, и – што је важније – примером; и зато се са побожношћу клањам пред тобом… Дај и мени делић, искрицу те снаге и тог живога…
И отац Јован је, по благодати која му је дата, обилато делио свима из изобилног извора духовног живота који је био у њему.”
Да! Отац Јован је био “представник и снажни носилац светости”. “Управо се тиме и објашњава она неупоредива тежња према њему код руског народа, коју нико други није имао и нема за последњих пола века.”
Ево и трећег сведока, такође свештенослужитеља: сви су они лично познавали оца Јована.
“Без икаквог претходног наговарања или намере ми видимо сама по себи се врши и уобличава општа оцена живота подвижника који је засијао праведношћу”.
У наставку проповедник набраја разне облике подвига: подвижнике науке, доброчинства, породице, јавних радника, храбрих војника, патриота.
“Али ипак постоји подвиг који је изнад свих набројаних подвига и људских заслуга; онај целоживотни подвиг који је примио и извршио отац Јован: то је подвиг праведности, тако драг руском народном срцу”.
У оцу Јовану су се сабрали многи од ових подвига. Али “подвиг праведности… све остале подвиге подиже, осмишљава, освећује… Само праведност… даје ону целовитост и хармонију духа и живота који толико запањују у хришћанским светима. Преко 50 година је пламтео пред светом светлошћу праведности и молитве покојни отац Јован”. (Протојереј Јован Восторгов)
Архиепископ Антоније изговара велику проповед у Санкт Петербургу у којој пореди оца Јована с другим праведницима света:
“Шта је све вукло према њему? Шта је нарочито привлачно било у његовој души и благочешћу? Ова питања природно настају при помисли на ону изузетну славу и чувеност оца Јована за његовог живота, које се нису удостојили други праведници који су се подвизавали у последња времена, а можда и у најстарија времена”.
И даље говорник пореди оца Јована с Николајем Чудотворцем. Али не пореди га због мноштва чудеса, већ због благодатног подвига оца Јована:
“Увек му је био својствен дух радосног слављења Бога… Он се више радовао него што је туговао: он је очигледно још у младости окајао своје грехе; и у њему је стално ликовала она благодатна духовна победа над грехом, ђаволом и светом. Видети таквог човека, чути овог облагодаћеног хришћанина, молити се с овим великим пастиром Цркве Христове била је велика духовна наслада за руски народ. Отац Јован је прошао пред нама кроз свој живот као носилац вере победничке, ликујуће.
Ето зашто су људи тако незадрживо хрлили ка њему, толико га желели. Свако од њих као да је говорио себи: “Нека сам ја слаб и сав у гресима; али ето постоји у свету праведник који побеђује нашу греховну природу, постоји таква хришћанска душа која је све победила и добила благодатну силу великог молитвеног дрзновења (смелости), која само слави лепоту Најслађег Исуса”.
У речима овог говорника постоје сумњиве мисли, рецимо да је отац Јован “у младости окајао грехе”, да се више радовао, да се “од њега нису могли чути вапаји покајања”: даље ћемо видети да је све ово веома преувеличано. Али да је он био праведник, и то више ликујућег, победничког духа, то је истина.
У закључку ћу поновити сведочења највише црквене власти, Светог Синода, о оцу Јовану и његовом поштовању:
“Угасило се јарко светило Цркве… Сав руски православни народ је поштовао оца Јована као праведника, веровао је у његове молитве и заузимање пред Богом.”
На крају, о њему даје своје сведочење његов савременик и други подвижник, епископ, затворник, Теофан Вишенски, у својим писмима. Карактеристично је то да се прво односио према њему са сумњом; јер се сасвим изузетан пример подвижништва у свету, сујети, међу мноштвом људи чинио епископу Теофану сумњивим, немогућим, опасним. Затим су почела и чудеса: и то је приморало епископа Теофана да буде опрезан. Али постепено је променио мишљење, и на питања људи који су се дописивали с њим почео је да сведочи да је отац Јован – “одиста муж Божји”, “изабрани сасуд Божје благодати”; друкчије и једноставније речено: свети.
Читав “облак” ових сведочења и опште поштовање оца Јована управо као праведника већ се толико укоренило у свести масе православног црквеног народа да га у наше време ми поштујемо као светог и називамо тим именом.
“Светост!” у нашем обичном схватању ова реч има веома висок смисао: свет значи већ савршен, тј. безгрешан човек. И обично тако називамо оне које је Црква већ прославила или канонизовала као “свете” људе. Стога обичним хришћанима, чак и најбољим међу њима, ми не дајемо то име, већ их називамо “благочестиви” или “богоугодни”, у најбољем случају “људима праведног живота”, не чак ни “праведницима”: ова реч се код нас схвата већ скоро као и реч “свет”.
И оваква опрезност у давању имена је за похвалу: свет или праведан човек – то су крајње ретки људи, изузетни, нарочити, који се издвајају благочестивим животом.

Comments are closed.