NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Podvig prepodobništva
 
U glavi o čudesima oca Jovana sam već govorio o tome da ona nisu najveći kvalitet ugodnika Božjih, već njihov svet život, čudesa su rezultat i znamenje – pa ni to nije uvek i obavezno – njihove svetosti. Stoga i kod oca Jovana treba više da nas privlači i zadivljuje njegovo unutrašnje savršenstvo, njegovi duhovni podvizi, ili drukčije: njegov sveti život. U tome je glavna veličina svetih ljudi. Pa i u svakom hrišćaninu uopšte najvažnije je njegovo unutrašnje stanje.
O tome nam govori i Jevanđelje. Kada su se učenici Hristovi vratili s propovedi, „sa radošću govoreći: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje“ (Luka 10, 17). Šta im je Gospod na to rekao? On se nije obradovao zajedno s njima, već suprotno, umirio je njihovu radost: „…tome se ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima“ (20) – t.j. što su oni „zapisani“ u nebeskoj knjizi života, kao žitelji Carstva Nebeskog, ili kao spaseni. Reč „zapisani“ je uzeta iz zemaljskog poretka: građani se pripisuju nekakvoj državi, gradu, mestu; i što je slavnija ta država, to je slavnije podaništvo čovekovo. Za vreme Spasitelja i apostola bilo je počasno, značajno i vredno imati pravo „rimskog građanina# (Dela 22, 25-29). Ali za verujućeg čoveka je najvrednije da ima pravo Nebeskog građanina. A ako je važno imati i „vlast da stajete na svu silu vražiju“ (Luka 10, 19), onda opet samo s te strane što je to bilo svedočanstvo poraza satane, koji je do tada bio „knez ovoga sveta“ (Jovan 12, 31): a sada je on „osuđen“ (16, 11) i „biti izbačen napolje“ (12, 31) i „iz ovoga sveta“, kao što je bio izbačen ranije i „s neba“. Zato je Gospod na reči učenika o njihovoj vlasti nad demonima i rekao: „Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja…“ (Luka 10, 18), posle njegovog duhovnog pada Gospod ga je izbacio. A sada i ljudi učenici uništavaju demone, uostalom, ne svojom snagom, već „imenom“ Hristovim.
Ali Gospod se ne raduje zbog toga za Svoje učenike, već zato što im je Otac Nebeski otkrio Sina Svojeg i dao veru u Njega. A sada se, posle čuda nad demonima ta vera pojačala kod njih. Ali učenici kao deca nisu još umeli da vrednuju taj glavni dar. A Spasitelj se „uzradovao“ za njih i umesto njih blagodari Oca Svog upravo zato što ih je On odredio za Nebesko Carstvo preko Njega, Sina Svojeg. I u tome je njihova glavna sreća, „blaženstvo“. Stoga, „okrenuvši se učenicima reče“ (ne svima, jer Judeji još nisu poverovali u njega, već samo učenicima): „Blago očima koje vide što vi vidite“ (Luka 10, 21-23), tj. Hrista, Spasitelja sveta, s Kojim oni opšte sada i opštiće u Carstvu Nebeskom. To je bitno, a ne čudesa. „Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje“ (Matej 7, 22-23).
Stoga su se sveti ljudi trudili da sakriju čudesne događaje iz svog života. Na primer, apostol Pavle je, kada su neprijatelji u Korintu ustali protiv nega, braneći se od njih, govorio o svojim mukama i „hvalio se svojim nemoćima“ (2 Kor. 11 i 12 glava). Tek se na kraju odbrane setio i čudesa, pa i to nerado: „Ne koristi mi da se hvalim, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja“ (12, 1). A onda priča o svom uznošenju „do trećeg neba“ u raj (4). „Ali se uzdržavam“ od ovih priča, „da se ne bih pogordio zbog mnoštva otkrivenja“… 14 godina je ćutao on o svom viđenju (2). I tek sada, primoran zbog napada, saopštava Korinćanima veliko čudo otkrivenja njemu. Ali ne raduje se tome apostol Pavle, već drugome: „Jer se radujemo kada smo mi slabi“ (13, 9), t.j. u nemoćima, porugama, nevoljama, gonjenjima, tjeskobama za Hrista (2 Kor. 12, 10). Radujemo se kada ste „vi jaki“ duhovno; „za to se i molimo Bogu, za vaše savršenstvo“ (13,9), a ne za čudesa – što im on čak ni ne pominje.
Tako se Pismu Božjem gleda na značaj čuda: oni nisu toliko važni koliko spasenje, savršenstvo, svetost.
Ovde će biti umesno setiti se reči svetog Antonija Velikog. Još u studentsko doba pročitao sam u „Otačniku“ koji je sabrao episkop podvižnik Ignjatije (Brjančaninov) sledeće. Jednom su se sveti starci okupili kod njega. On im je postavio pitanje do kog su stepena došli u podvizima dugim? Jedan je odgovorio da je došao do visine molitve. Drugi da se udostojio da vidi anđele. Treći da tvori čudesa. Zatim su njega pitali da kaže nešto. On je odgovorio:
– Istinu vam govorim, braćo: nije velika stvar tvoriti čudesa, nije velika stvar videti anđele. Odista je veliko videti sopstvene grehe.
Moram da priznam da tada nisam poverovao u istinitost ovih reči. Pomislio sam da je sveti otac rekao tako da bi nas usmerio na put smirenja i podvig pokajanja iz pedagoških razloga, a da je tvorenje čudesa i viđenje anđela zaista neuporedivo više od sagledavanja svojih grehova.
Kasnije sam shvatio da je u rečima svetog Antonija – najveća istina. Zaista, za naše spasenje i usavršavanje ni čudesa, ni viđenja nemaju takav značaj kao sagledavanje naše ogrehovljenosti, jer čudesa su za nas – spoljašnja stvar, a samosagledavanje – unutrašnja; čudesa nas obavezno ne čine boljima, a viđenje svojih grehova obavezno pobuđuje na unutrašnji, organski rad na sebi; čudesa nisu naša stvar, već Božja, a borba sa grehom je naš direktni podvig i put spasenja.
Ovaj pogled na čuda i spasenje jeste pogled uopšte naše Pravoslavne Crkve i, konkretno, Svetih Otaca. Oni u čudesima vide duhovnu opasnost od slave i gordosti čak i za svete ljude.
„Ako su neki sveti – piše episkop Ignjatije u svojim delima – primili darove, primili su ih zbog potrebe za tim ili iz razloga (duhovne) prostote svoje; drugi su ih primili po ukazanju Božanskog Duha koji deluje u njima, a ne slučajno, bez razloga“. Ali uz sve ovo „istinski pravednici stalno misle da su nedostojni Boga. Tako što se nazivaju grešnima svedoči se njihova istina“.
Ove reči je episkop Ignjatije preuzeo iz dela velikog podvižnika svetog Isaka Sirina. Dalje episkop Ignjatije govori: „Posle ovoga postaje jasno zašto su se veliki oci Sisoje, Pimen i drugi – imajući izobilne darove iscelenja, trudili da ih sakriju“. Drugi koji su posedovali taj dar imali su iskušenja i muke, da bi se zaštitili od preuznošenja. Kaže sveti Isak Sirin: „Dar bez iskušenja jeste pogibao za onoga koji ga primi. Ako je tvoje delanje ugodno Bogu i On ti da dar, onda Ga umoli da ti da i razum: kako da se smiriš s tim darom; jer ne mogu svi da sačuvaju bogatstvo bez štete za sebe“.
„Sveto Pismo – piše episkop Ignjatije – u celini svedoči o tome da Bog šalje različite muke, uključujući i telesne bolesti, onima koje voli. Sveto Pismo tvrdi da su svi sveci Božji bez izuzetka zemaljski svoj put prošli putem uskim i trnovitim, ispunjenim različitim mukama i lišavanjima“. „Bez toga se ne može steći duhovna čvrstina“ – rekao je sveti Isak. Od iskušenja čovek zadobija smirenje; a „viđenje svoje ništavnosti i svoje nemoći“, ujedno s tim i „viđenje Boga“, Njegove veličine, svemoći i beskonačne blagosti podstiče dušu da teži kroz molitvu Bogu. Sva nada takve duše usredsređena je u Bogu“.
„Sveti, svi bez izuzetka, bez obzira na to što su otkrili u sebi večni život još za vreme ovog privremenog života, podvrgavali su se mnogim i teškim mukama i iskušenjima“ – govori episkop Ignjatije. Zašto je tako? „Ovo pitanje se razrešava, prema učenju Svetog Pisma i Svetih Otaca, na sledeći način. Iako je ogrehovljenost pobeđena u pravednim ljudima… prisustvom u njima Svetog Duha; ali im nije data nepromenjivost u dobru tokom celog zemaljskog stranstvovanja: nije im oduzeta sloboda u izboru između dobra i zla“ – kako uči sveti Makarije Veliki. „Postojanost u dobru je svojstvo budućeg veka. Zemaljski život do njegovog poslednjeg časa je poprište podviga proizvoljnih i nehotičnih…“
„Dok hrišćanin, makar bio sasud Svetoga Duha, luta zemljom… grehovnost ponovo može da obuzme dušu i telo.“ „Najčistija priroda ljudska ima u sebi nešto gordo“ primećuje prepodobni Makarije Veliki. „Put zemaljskog života za sve svete bio je put sa mnogo teškoća, trnovit.“
Ima primera kada su čudotvorci sami molili Boga da im oduzme taj dar. „Neki od Svetih Otaca je zbog čistote svoje zadobio od blagodati Božje dar proviđenja ljudi; ali on je molio Boga, kao i prijatelje svoje da se za to pomole, da mu se taj dar oduzme.“
Ali postoje i drugi „nevidljivi blagodatni darovi, neuporedivo veći od vidljivih, na primer, dar rukovođenja duša ka spasenju i lečenja od strasti“. Ove darove često „ne razume i ne primećuje svet“, a oni su korisniji od čuda.
Sve ovo navodim na početku glave o podvigu prepodobništva, ili – drukčije rečeno – o svetosti oca Jovana da bi se dobro shvatio dalji opis velikog celoživotnog podviga oca Jovana.
Neki smatraju da su sveti bezgrešni ljudi, i zato kada čuju za iskušenja od đavola ili sopstvenih grehova, obične neiskusne sudije to ne razumeju i smatraju nedopustivim za svete. U stvari, kako smo videli, oni prolaze kroz posebno jaku borbu sa đavolom i svojim sopstvenim strastima i iskušenjima. I to ima veoma važno značenje za njih, pa uopšte i za svakog hrišćanina: tako čovek zadobija smirenje; počinje jače da se podvizava; pri tom iskustveno primećuje i napad neprijatelja i očiglednu potrebu za pomoću Božjom; tako se učvršćuje vera i nada u Boga; i postepeno, uz veliki trud i duhovnu borbu, podvižnik malo-pomalo dostiže spasenje, očišćenje, bestrasnost, osvećenje, svetost – koliko je to moguće za čoveka.
Upravo to podvižništvo – kada se zagledamo u život oca Jovana – nas i poražava najviše, mnogo više nego čudesa. I zaista: čudesa obično traju kratko, a podvig spasenja – ceo život; čudesa može da prati oduševljenje pobede, a unutrašnja borba je povezana sa krstonosnim mukama, žalošću: ponekad ih ispravno nazivaju dobrovoljnim mučeništvom, a sami rezultat podviga – zadobijanje blagodati Svetoga Duha ili svetosti jeste najveći dar Božji, kraj i cilj sveg života hrišćanskog. Najzad, sama čudesa, kako smo mnogo puta govorili, jesu već plod i znamenje svetosti.
I zato treba da se divimo u svetima najviše njihovom svetom podvigu.
To sam i ja nedostojan mogao očigledno da osetim, kada sam prvi put služio Liturgiju s ocem Jovanom: još jednom ću to ponoviti. Kada je započela služba, ja sam, stojeći na levoj strani i pogledavši u njega bez ikakvih pomisli, odjednom sagledao njegovu duhovnu visinu i veličinu, što se izrazilo u ovim rečima:
– Bože! Kakav je on gigant duhovni!
Zašto mi je na um pala reč „gigant“, ne znam. Takođe ne znam i ne shvatam do sada: kako sam to shvatio, video, osetio? Pa ništa spoljašnje nisam video, na primer, ni svetlost, kako to nekad bude oko glava svetih, ni blagodatni oganj koji ih okružuje, ništa tako posebno; ali osećanje velikog duhovnog stanja bilo je očigledno. Uostalom, i sva druga duševna svojstva mi doživljavamo na nekakav unutrašnji način; na primer, čovek dobrog srca ostavlja na nas radostan, prijatan utisak; a zao mučan. Otac Jovan je ostavio utisak visoke svetosti i sile.
Istina, sada se plašim da naročito verujem svojim osećanjima, ali činjenica ogromnog utiska na mene bila je i ostaje nesumnjiva.
Čak mi je bilo strašno da stojim kraj njega! Takvo je bilo neposredno dejstvo od duha oca Jovana. I ako je ono istinito, tj. ako je od Boga, onda i ja tada i sada doživljavam to kao dejstvo svetosti koja postoji u njemu; kao što je dah blagodati Božje u apostolima delovao na one koji ih dodirnu. „Jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju…“ – kaže apostol Pavle (2 Kor. 2, 15). Od prvih hrišćana i apostola „uđe strah u svaku dušu“ – kaže se u Delima apostolskim (2, 43). „Od ostalih pak niko ne smjede da im se pridruži, ali ih narod hvaljaše“ (5, 13).
Verovatno su i tada „ostali“ osećali nekakav naročiti duhovni utisak od hrišćana. Tako je i iz oca Jovana isticalo na ljude blagodatno neposredno dejstvo naročite sile Božje koja je u njemu: bez čuda, bez reči, bez napora se Duh Božji kao miomir izlivao od njega na ljude.
I pomišljam da crkveni narod, to „telo Hristovo“ neposredno duhovnim osećanjem doživljava duh svetosti u svetim ljudima, pre nego što se on otkrije u znamenjima; poštuje ih, pre nego što se izvrši njihova crkvena kanonizacija. Tako je bilo i sa prepodobnim Serafimom Sarovskim; tako je i sa mnogim lokalno poštovanim svetima koje je narod crkveni slavio i molio im se dugo pre zvaničnog proslavljenja posle smrti, poštovao ih i težio kod njih još i za vreme njihovog života.
Tako je bilo i s ocem Jovanom.
Ali postigao je to on velikim i neprestanim podvizima celog života. Tim podvizima se diviš u njemu kad čitaš njegove dnevnike – unapred možemo da kažemo i da ne znamo nikakva njegova čuda, on bi nas samo svojim podvižništvom ushićavao i izazivao čuđenje, strahopoštovanje kod nas. I tako se sam od sebe u duši javlja osećaj njegove svetosti. Tako je odavno ruski pravoslavni narod osetio u njemu sveca. A onda su videli u njemu istu svetost i sabraća sveštenici, i arhijereji, i pisci, i naučnici, i mirjani – intelektualci…
Evo nekoliko svedočanstava takvih priznanja.
Na dan pedesetogodišnjice sveštenstva oca Jovana, 12. decembra 1905 godine, među mnogim govorima čuo se i pozdrav od „Društva za širenje religiozno-moralne prosvete“. Čuveni, talentovani propovednik, protojerej otac F. Ornatski pre svega govori upravo o svetosti oca Jovana:
„Istoriju duhovnog života naroda stvaraju… izuzetne ličnosti, svesni i snažni nosioci ideja oko kojih se, kao oko zastava, sakupljaju mase.
Nema sumnje da će u takve istorijske ličnosti nepristrasni sud potomstva ubrojiti i vas; jer i sada narod već vidi u vama ličnost izuzetnu i izgovara vaše ime sa strahopoštovanjem… Koja reč je napisana na vašoj zastavi s kojom vi predvodite stado, naš veoma dostojni i voljeni predstavniče, živi primeru savremenog pastirstva, čije ime je postalo vlastito ime „Oca“, pastira „Sveruskog“?
Na toj zastavi je napisana samo reč „svetost“. I ona je okupila oko vas milione naroda ruskog, pravoslavnog, koji nosi ideal svetosti u dubinama svoje duše; uvek spremnog da se pokloni onome u kome vidi ovaploćenje tog ideala.
Vaša pedesetogodišnja pastirska delatnost je zaista bila neprekidni podvig, služenje spasenju drugih…
Treba dodati na početku: uz pomoć podviga sopstvenog spasenja i savršenstva. Glava pastira Hristos vas je pokazao kao „izabrani sasud“ blagodati (Dela 9, 15). Vaša jaka i čvrsta vera, vatrena… molitva, neizbrojiva, besprimerna za naše vreme dela milosrđa i ljubavi to su svima poznati plodovi te blagodati koja živi u vama i očigledni znak vašeg služenja idealu svetosti.
Verujuća Rusija to vidi i teži da stupi s vama u opštenje“.
Nešto slično je govorio 40. dana od upokojenja oca Jovana i drugi propovednik, član istog Društva, protojerej Pavle Lahostski:
„Otac Jovan je bio rođen, blizak svakoj pravoslavno verujućoj duši; zato je i ta duša toliko stremila ka njemu.
Koliko god da je obremenjen naš narod gresima… on je uprkos tome svestan da to nije njegov pravi život, da je to greh, bezakonje, odstupništvo od Boga…
Stremeći sa svih krajeva Rusije kod oca Jovana, narodna duša kao da mu je govorila: ja sam grešna, iskvarena, ogrezla u sujeti i poroku, ali neću tako da živim; čeznem za drugim životom, onim kojem ti učiš i rečju, i – što je važnije – primerom; i zato se sa pobožnošću klanjam pred tobom… Daj i meni delić, iskricu te snage i tog živoga…
I otac Jovan je, po blagodati koja mu je data, obilato delio svima iz izobilnog izvora duhovnog života koji je bio u njemu.“
Da! Otac Jovan je bio „predstavnik i snažni nosilac svetosti“. „Upravo se time i objašnjava ona neuporediva težnja prema njemu kod ruskog naroda, koju niko drugi nije imao i nema za poslednjih pola veka.“
Evo i trećeg svedoka, takođe sveštenoslužitelja: svi su oni lično poznavali oca Jovana.
„Bez ikakvog prethodnog nagovaranja ili namere mi vidimo sama po sebi se vrši i uobličava opšta ocena života podvižnika koji je zasijao pravednošću“.
U nastavku propovednik nabraja razne oblike podviga: podvižnike nauke, dobročinstva, porodice, javnih radnika, hrabrih vojnika, patriota.
„Ali ipak postoji podvig koji je iznad svih nabrojanih podviga i ljudskih zasluga; onaj celoživotni podvig koji je primio i izvršio otac Jovan: to je podvig pravednosti, tako drag ruskom narodnom srcu“.
U ocu Jovanu su se sabrali mnogi od ovih podviga. Ali „podvig pravednosti… sve ostale podvige podiže, osmišljava, osvećuje… Samo pravednost… daje onu celovitost i harmoniju duha i života koji toliko zapanjuju u hrišćanskim svetima. Preko 50 godina je plamteo pred svetom svetlošću pravednosti i molitve pokojni otac Jovan“. (Protojerej Jovan Vostorgov)
Arhiepiskop Antonije izgovara veliku propoved u Sankt Peterburgu u kojoj poredi oca Jovana s drugim pravednicima sveta:
„Šta je sve vuklo prema njemu? Šta je naročito privlačno bilo u njegovoj duši i blagočešću? Ova pitanja prirodno nastaju pri pomisli na onu izuzetnu slavu i čuvenost oca Jovana za njegovog života, koje se nisu udostojili drugi pravednici koji su se podvizavali u poslednja vremena, a možda i u najstarija vremena“.
I dalje govornik poredi oca Jovana s Nikolajem Čudotvorcem. Ali ne poredi ga zbog mnoštva čudesa, već zbog blagodatnog podviga oca Jovana:
„Uvek mu je bio svojstven duh radosnog slavljenja Boga… On se više radovao nego što je tugovao: on je očigledno još u mladosti okajao svoje grehe; i u njemu je stalno likovala ona blagodatna duhovna pobeda nad grehom, đavolom i svetom. Videti takvog čoveka, čuti ovog oblagodaćenog hrišćanina, moliti se s ovim velikim pastirom Crkve Hristove bila je velika duhovna naslada za ruski narod. Otac Jovan je prošao pred nama kroz svoj život kao nosilac vere pobedničke, likujuće.
Eto zašto su ljudi tako nezadrživo hrlili ka njemu, toliko ga želeli. Svako od njih kao da je govorio sebi: „Neka sam ja slab i sav u gresima; ali eto postoji u svetu pravednik koji pobeđuje našu grehovnu prirodu, postoji takva hrišćanska duša koja je sve pobedila i dobila blagodatnu silu velikog molitvenog drznovenja (smelosti), koja samo slavi lepotu Najslađeg Isusa“.
U rečima ovog govornika postoje sumnjive misli, recimo da je otac Jovan „u mladosti okajao grehe“, da se više radovao, da se „od njega nisu mogli čuti vapaji pokajanja“: dalje ćemo videti da je sve ovo veoma preuveličano. Ali da je on bio pravednik, i to više likujućeg, pobedničkog duha, to je istina.
U zaključku ću ponoviti svedočenja najviše crkvene vlasti, Svetog Sinoda, o ocu Jovanu i njegovom poštovanju:
„Ugasilo se jarko svetilo Crkve… Sav ruski pravoslavni narod je poštovao oca Jovana kao pravednika, verovao je u njegove molitve i zauzimanje pred Bogom.“
Na kraju, o njemu daje svoje svedočenje njegov savremenik i drugi podvižnik, episkop, zatvornik, Teofan Višenski, u svojim pismima. Karakteristično je to da se prvo odnosio prema njemu sa sumnjom; jer se sasvim izuzetan primer podvižništva u svetu, sujeti, među mnoštvom ljudi činio episkopu Teofanu sumnjivim, nemogućim, opasnim. Zatim su počela i čudesa: i to je primoralo episkopa Teofana da bude oprezan. Ali postepeno je promenio mišljenje, i na pitanja ljudi koji su se dopisivali s njim počeo je da svedoči da je otac Jovan – „odista muž Božji“, „izabrani sasud Božje blagodati“; drukčije i jednostavnije rečeno: sveti.
Čitav „oblak“ ovih svedočenja i opšte poštovanje oca Jovana upravo kao pravednika već se toliko ukorenilo u svesti mase pravoslavnog crkvenog naroda da ga u naše vreme mi poštujemo kao svetog i nazivamo tim imenom.
„Svetost!“ u našem običnom shvatanju ova reč ima veoma visok smisao: svet znači već savršen, tj. bezgrešan čovek. I obično tako nazivamo one koje je Crkva već proslavila ili kanonizovala kao „svete“ ljude. Stoga običnim hrišćanima, čak i najboljim među njima, mi ne dajemo to ime, već ih nazivamo „blagočestivi“ ili „bogougodni“, u najboljem slučaju „ljudima pravednog života“, ne čak ni „pravednicima“: ova reč se kod nas shvata već skoro kao i reč „svet“.
I ovakva opreznost u davanju imena je za pohvalu: svet ili pravedan čovek – to su krajnje retki ljudi, izuzetni, naročiti, koji se izdvajaju blagočestivim životom.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *