NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Poslednji dani
 
Koliko je poznato, otac Jovan je bio bolestan nekoliko puta, ali relativno malo i kratko. U potrebnim slučajevima se obraćao za pomoć lekarima. Apostol Pavle je svom učeniku Timoteju davao ovakav savet za bolest: zbog svoga želuca i čestih bolesti svojih pij malo vina s vodom… Međutim, otac Jovan nije uvek slušao savete lekara. Na primer, jednom su mu lekari prepisali da u postu jede meso: inače mu prete loše posledice. On je odbio. Lekari su insistirali. Onda je otac Jovan izjavio da će pitati telegrafom majku za blagoslov. Ova duhovna orlica je odgovorila:
„Bolje je umreti pre nego post prekršiti!“
Naravno, otac Jovan je bez reči poslušao majku.
Mislim da je ovako nešto mogla da naloži jedna od hiljadu, možda čak i milion majki! Nije ni čudo što se od takve majke rodio čovek takve duhovne snage. Istorija velikih svetih nam svedoči da su oni imali velike majke: sveti Vasilije, Grigorije, Zlatoust, Avgustin rođeni su od slavnih majki, prepodobnog Sergija Radonješkog, svetog Tihona Zadonskog, svetog Serafima Sarovskog su vaspitale jake i svete po duhu majke. Filareta Moskovskog, Teofana Zatvornika su rodili blagočestivi roditelji. I uopšte, ako pogledamo sve Četij Mineje (time sam se jednom bavio), videćemo da su ili jedan ili oboje roditelja svetoga bili bogougodni, uglavnom – majka, ponekad i baba. Samo su veoma izuzetno sveta deca imala loše roditelje: Bogu je sve moguće! Sveta Varvara je rođena od zlog oca, sveta Antusa od zlog imperatora Konstantina.
Nije tek tako rečeno u Pismu Božjem da za blagočestivost roditelja Gospod blagosilja potomke do 20. kolena! A kažnjava za njihove grehe – do 3. i 4. kolena (2. Mojs. 20).
Ali mene je kod oca Jovana uvek zadivljavalo nešto drugo: poražavajuća snaga u nošenju neverovatnih trudova u pastirskom poslu. Kad samo pomislim: od 3 sata ujutru do 11-12 noću bio je zauzet. Zbog ljudi. Mi sami iz svog iskustva znamo koliko je teško podnositi ljude uopšte. Čovek je teško biće! Jer je ogrehovljen, izlomljen, iskvaren. Pa ako je sam Gospod jednom uzviknuo: „Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?“ koliko je tek nama teže. Mi volimo da se makar na neko vreme osamimo od ljudi, da se „odmorimo“ od njih. Stoga grade odvojene kuće, odvojene sobe, zatvaraju vrata, rade u kancelarijama, a žure kući, pa i kod kuće mole još da ih „ostave na miru“.
A otac Jovan nije imao mogućnost osamljenja, niti odmora maltene ceo dan! A i s kim je provodio vreme? S bolesnicima, nesrećnima, napaćenima… To je posebno teško.
U Parizu sam posećivao ponekad ustanove za nervne bolesti u kojima se nalazilo i do 5000 bolesnika. U jednoj mi je glavni lekar, verujući katolik, rekao u svom kabinetu:
– Molite se za mene! S ovim nesrećnicima čini mi se da i sam počinjem da ludim!
Zamislite samo koliki napor uopšte, a naročito molitveni su ljudi zahtevali od oca Jovana: pa skoro svi su očekivali čudo! Lako je to reći! I u Jevanđelju je rečeno da je posle iscelenja krvotočive Hristos osetio „kako sila izlazi iz Njega“. Verovatno se i sa drugim čudotvorcima dešava nešto slično. Kakva ogromna snaga je bila potrebna da bi se izdržalo sve to svaki dan, mesecima, godinama, skoro do 80 godina! Sve ovo najviše zadivljuje kod oca Jovana.
Ali Božanska blagodat ga je podržavala u ovakvom neprekidnom podvigu. Služenje svakodnevnih Liturgija, neprestana srčana molitva, prizivanje Božje sile za vreme molebana – to je ukrepljavalo i, verovatno, obnavljalo njegovu prirodnu snagu.
Osim toga, mislim da ga je radovalo i to što je stalno prebivao među verujućima, tj. među najboljim ljudima!
Kakvu je zato borbu vodio protiv njega „anđeo satanin“! U Dnevniku on stalno piše o tome! Nije ni čudno što je otac povremeno odlazio na odmor: ili u zavičaj, ili kod prijatelja… Čak su i apostoli posle propovedi imali potrebu za tim, i Sam Hristos ih je odvodio u osamljena mesta bez ljudi.
Sama njegova molitva je zahtevala ogroman utrošak snage. Nama, običnim ljudima, nije teško da služimo, ali da bi se molili tako kako se on molio – potrebna je snaga! Ili da bismo besedili: mi ravnim tonom objašnjavamo slušaocima, kao na času u učionici, a njegova je svaka reč palila. Jednom me je u Srbiji neki stari i razboriti vernik upitao (na srpskom):
– Oče vladiko! Šta to znači? Jedan kaže „Bog“ i nema ništa, a drugi isto kaže „Bog“ i oganj se zapali?
Tako je i kod oca Jovana uvek bilo sve „s ognjem“. Upravo zato su bile jake i njegove molitve, i delotvorne besede. Besede njegove po svojem sadržaju i s oratorske tačke gledišta nisu bile ništa posebno. Kao predavač na petrogradskoj akademiji jednom prilikom sam zadao studentima za referat temu: da prema besedi odrede besednika.
Autora im nisam rekao, naravno. Ovog puta su tri referenta dali ovakvu ocenu besede:
– Autor je sveštenik nekakvog sreskog gradića. Ništa posebno.
Drugi je rekao:
– Običan besednik. Obična beseda.
Samo je treći rekao:
– Ne, ja osećam u autoru naročitog čoveka. Ali ne mogu da ga shvatim.
Pa to je veliki otac Jovan Kronštatski! rekao sam na opšte čuđenje čitavog auditorijuma.
Onda se postavilo pitanje zašto su njegove besede tako jednostavne i obične? Odgovor je jasan: snaga njegovih reči nije bila u originalnosti misli, niti u oratorskom izlaganju, već u sili njegovog duha: njegove reči su plamtele… Baš kako je rekao onaj Srbin: jedan kaže „Bog“ i nema ništa, a drugi kaže istu tu reč „Bog“ i „oganj zapali“.
Apostol Pavle je takođe pisao: naša snaga nije u ubedljivim rečima, nego u pokazivanju Duha i sile!
I otac Jovan je trošio kolosalnu snagu u svojem služenju Bogu i ljudima. Ali uz sve to je poživeo skoro 80 godina. Prema rečima cara Davida, „jači“, tj. koji ima naročitu snagu – može i 80 godina da poživi. Ali svemu dolazi kraj.
Kratko vreme pre smrti otac Jovan se razboleo. Pre toga sam imao sreće da dvaput budem s njim. Jednom prilikom, već kao jeromonah, bio sam pozvan da mu saslužujem na Liturgiji. On je načalstvovao. Stajao sam pred Časnom trpezom s leve strane. I tek kad je on izgovorio vozglas s uobičajenom za njega snagom: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“, mene je kao munja pogodila jasna misao koja se izrazila ovim rečima: „Bože! Kakav je on duhovni gigant!“ I sagledajući ovu očiglednu stvar, razmišljajući o tome, pokrio sam svoja usta služebnikom. „Kakav gigant!“ Odjednom on prema meni pruža levu ruku, skida mi knjigu s usta i govori zapovednički:
– Ne misli! Moli se!
Verovatno je provideo moje tajne misli o njemu.
Moja poslednja poseta ocu Jovanu bila je otprilike pola godine pre njegove smrti. Sa prijateljem s akademije, jeromonahom Š., otišao sam kod oca Jovana zbog prijateljeve bolesti. Otac je izašao pred nas veoma oslabeo. Pozvavši nas da sednemo, umorno nas je upitao:
– Šta vam je od mene, starca, potrebno?
– Oče – slobodno sam odgovorio ja, neka mi Gospod oprosti! da ste običan star čovek ne bi kod vas cela Rusija dolazila.
– Dobro, de – odmahnuo je rukom, ne želeći da se prepire.
– Recite nam nešto za spasenje duše.
Tad je on uzeo u ruke krst koji je visio na grudima mojeg prijatelja i, gledajući u njega, počeo da se moli. Onda ga je višekratno i dugo ljubio, priljubljivao ga je uz svoje čelo, opet ga je ljubio. Zatim je isto to učinio i s mojim krstom… Sve ovo je trajalo nekoliko minuta, bez reči. Zatim nam je rekao:
– Monasi, monasi! Ne osvrćite se nazad! Setite se Lotove žene!
Onda sam mu postavio ovakvo pitanje:
– Oče! Recite nam otkud vam takva vatrena vera?
– Vera? ponovio je i na trenutak se zamislio.
Onda mi je sa sigurnošću i jasnošću odgovorio:
– Ja sam živeo u Crkvi!
– A šta to znači – živeo u Crkvi? upitao sam ja.
– Pa – donekle začuđeno zbog mog pitanja nastavi on – šta znači živeti u Crkvi? Uvek sam prebivao u crkvenom životu… Služio Liturgiju… Voleo sam da čitam u hramu bogoslužbene knjige, mineje. Ne Četij Mineje (Žitija svetih), iako su i oni divni! – već bogoslužbene mineje, stihire, kanone… Eto! Živeo sam u Crkvi!
Na žalost, nisam tada zapisao podrobnije sav razgovor, ali ove reči o značaju Crkve urezale su mi se u pamćenje za ceo život.
Zahvalivši ocu Jovanu, otišli smo… Uskoro je moj mladi prijatelj umro. Ja… još živim milošću Božjom. I često se sećam njegovih reči…
Bolest oca Jovana nije prolazila. Čekao se kraj. I 20. decembra (po starom kalendaru) 1908. godine otac se upokojio. Ta vest je strelovito stigla u sve delove Rusije. Sahranili su ga u ženskom manastiru koji je on stvorio u Sankt Peterburgu, na Karpovki.
Nisam dospeo u hram na opelo, ali sam išao daleko iza sanduka među bezbrojnim masama naroda. Saobraćaj je potpuno bio obustavljen. Srca hiljada ljudi su zajedno disala: na jednom mestu se pevalo „Sa svetima upokoj“, druga grupa je započinjala „Vječnuju pamjat“, treća „Sveti Bože“ za pokoj duše… Duhovna deca oca Jovana su bila veoma ožalošćena. Ponekad bi se čuo povik:
– Više nećemo videti ovakvog oca!
Ili:
– Dragi oče! Pomoli se za nas!
A onda opet pojanje hiljada glasova… Teško je bilo suzdržati se od suza u tom opštem plaču i žalosti.
U podrumskom delu manastirskog hrama – svetlom, u belom mermeru – pripremljena je bela mermerna grobnica na podu. Ovde su položili časne mošti svetog oca Jovana. Sada se, umesto u Kronštat, ide na poklonjenje na Karpovku. Svakodnevne službe… Stalni pomeni. Opet čuda. Sveopšte poštovanje. Sveti Sinod je propisao da se dan smrti oca Jovana proglasi za neradni dan u duhovnim školama. Car se obratio Rusiji s naročitim manifestom o njegovom značaju i poštovanju. A narod je sećanje na njega urezao u svoja srca i zapisao ga u „molitveno pominjanje“… Tako je započelo već proslavljenje oca u Crkvi. Nećemo dugo čekati do kanonizacije i proglašenja za sveca.
Pre tri godine (1948) bio sam u Lenjingradu i saznao da je manastir na Karpovki zatvoren, ali da je sve u manastiru, uključujući i grobnicu ostalo nedirnuto.
Prepodobni oče Jovane! Moli Boga za nas grešne!
… Eto i ja zapisah šta sam zapamtio o njemu.
Koliko god da opisuješ, ipak sve to ne može da prenese onaj utisak o njemu koje su ostavljale žive, originalne reči samog oca Jovana…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *