МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 
Чудеса оца Јована Кронштатског
 
Сврха ових записа је делимично та да бележим оно што сам лично видео или барем сам чуо од поузданих сведока. ‘Го ћу и да запишем.
За његова чуда се знало по целој Русији. Једна мајка је довела свог сина који је имао проблема с очима. Замолила ме је да их спроведем код оца Јована. Отац их је примио са мном заједно. Мајка му је испричала о свом десетогодишњем сину. Отац Јован га је примакао, поставио између својих колена и почео, молећи се у себи, да милује његове затворене очи својим великим прстима. Касније се – говорила је мајка – син више никада није жалио на своје очи.
Други догађај ми је испричао човек о својем рођеном оцу. Ту причу сам већ објавио у кратком листићу о оцу Јовану. Присећам је се поново.
Отац је био из богате трговачке породице Шустиних. Син му је касније похађао наставу у богословској школи коју сам ја организовао у Југославији (у Белој Цркви). Био је то чист и савестан човек, који не би могао да превари. Сада је свештеник. Ево шта ми је испричао.
Отац му се разболео од туберкулозе грла. Доктори нису могли да му помогну. Смрт је већ куцала на врата. Било је то негде пред Божић. У ранија времена би се спремали за “божићну јелку”, а сада никоме није било до тога: чекали су крај сваки дан. Болесник више није могао да говори гласно.
Позвали су оца Јована као последњу наду. А он је био кум једног детета тог трговца. Отац Јован је стигао и упитао зашто га нису раније позвали. Крај болесникове постеље је био сточић с бескорисним лековима. Он га је померио ногом, бочице су попадале на под.
– Верујеш ли у Господа Исуса Христа свим срцем?
– Верујем – прошаптао је болесник.
– Верујеш ли да он може и сада да твори чудеса?
– Верујем.
– Отвори своја уста.
Болесник је отворио. Отац Јован му је уз молитву трипут дунуо у грло и рекао:
– За три дана дођи код мене у Кронштат, да се припремиш за Причешће и причестиш.
И онда је отишао. Како да таквог болесника водимо зими у Кронштат? Да негде умре?
Али болесник је наредио да испунимо очево наређење. Одвезли смо га и довезли…
И после тога – завршно је син – отац је поживео још 25 година.
Трећи случај се догодио у Паризу 1933. године, 2. априла. Једне недеље је било заказано крштење одрасле Јеврејке. Она је изразила жељу да то буде после Литургије у празном храму… Сви су отишли. Остало је само свештенство и кумови. Осим њих, видим још две жене средњих година.
“То су вероватно ~ помислим – познанице новокрштене”.
Али за сваки случај им приђем и питам их да ли познају Јеврејку.
– Коју?
– Ову што ћемо сада да је крстимо.
– Ми то нисмо ни знале.
– А зашто сте остали у храму?
– Имамо нешто да разговарамо с вама.
– Добро, онда сачекајте док завршимо крштење.
Крстили смо је. Узела је име Ефросинија. Обукла се. Отишла. Ја сам пришао двема женама. И ево шта су ми оне рекле. Једна је била жена козачког генерала О. А друга – пуковникова жена: презиме сам сада заборавио. Она је те ноћи имала необичан сан.
Раније сам била верница, када сам ишла у гимназију. Касније сам као старија уз пријатеље постала “неверујућа”, без посебних разлога, онако! Затим сам се удала, дошла је револуција, евакуација: није ми ни било до вере. Тако да сам једноставно престала да се интересујем за то. И нисам се мучила. Али ето данас сам имала некакав сан. Јавио ми се некакав свештеник са златним крстом на грудима, а поред њега старчић, сав у белом.
Свештеник ми је страшно рекао:
– Ја сам отац Јован Кронштатски, а ово је отац Серафим Саровски.
Затим ми је строго рекао:
– Ти си потпуно заборавила Бога. То је грех! Врати се вери опет. Иначе ће ти бити лоше! – и обојица су нестала.
Пробудила сам се. Ујутро сам отрчала код моје познанице генералице О. Она је верујућа. Показала ми је иконицу Серафима, а онда је пронашла и слику оца Јована. Управо сам њих видела у сну. Молимо вас да сада дођете код мене у стан и одслужите тамо молебан.
Позвао сам појца, брата Г. и одмах сам испунио њихову молбу.
Осим ових случајева, чуо сам десетине сличних прича о оцу Јовану, али сам их заборавио, јер их својевремено нисам записао.
Одавно сам чуо причу коју је сам отац Јован записао у свом Дневнику. Као што је познато, он се враћао из Санкт Петербурга у Кронштат касно; понекад је било чак близу поноћи. После молитви би легао да спава.
Ако се добро помолиш – саветовао је у Дневнику – уштедећеш два-три сата доброг сна.
Ујутру, пре 3 сата, он је већ устајао да прочита јутарње правило за причешће. Та књига се као и све у његовом малом стану – налазила увек на одређеном месту. Али овај пут као да је негде нестала.
Дуго сам је и узалуд тражио. Одједном сам приметио да сам за све то време потпуно заборавио на Бога. И, зауставивши се, рекао сам у себи: “Господе! Опрости ми што сам због ствари заборавио Тебе, Творца!” Истог часа сам пронашао књигу.
Више нећу да копам по свом сећању у потрази за чудесима. Чудеса, уосталом, и нису главно сведочанство о висини или светости човека.
Апостол Павле говори Коринћанима да ако и чуда творим, а љубави немам – ништа сам. Тако и ја могу да кажем: чуда без светости такође нису ништа.
Највеће чудо је био сам отац Јован! Проживети такав живот, чинити добро својим молитвама, живети непрестано у Богу – то је највеће чудо!
И при том, како је проживео? Једном приликом сам у Паризу посетио руску библиотеку у католичком манастиру. Тамо сам наишао на Дневник оца Јована. Почео сам да га читам и убрзо сам набасао на белешку пред Нову 1898. годину. Он је писао благодарења Богу за много тога. А на крају је написао речи које могу свакога да потресу: он је захваљивао Богу за свој непорочни живот!!! “За непорочни живот!”
Боже, Боже! Ко од нас може да се осмели чак не само да каже, већ и да помисли тако нешто?! Буквално – нико. А он је изрекао и записао заувек… Колико је тада већ имао година? Већ 70!.. Па то је чудо! Доживети до старости у “непорочности”.
Чудо је и његово богослужење, нарочито свакодневне Литургије. Није ствар у томе чак што их је свакодневно служио, већ што је узрастао духовно до те црквене висине – до Литургије. Литургија је врхунац и центар целог хришћанства. Литургија је пунота и крај свих осталих богослужења. И ако је неко дошао до тог врхунца и живео је тако (а не само служио), онда је тај дошао до врхунца Црквеног живота! А то је још веће чудо! Човек се није само сачувао од грехова, већ је и досегао висину небеску, јер је отац Јован сматрао и називао Литургију “Небом на земљи”.
Да не знамо ништа више о оцу Јовану, већ само о овој висини његовог литургијског богослужења, и тада бисмо могли да кажемо за њега:
“Био је то свети служитељ Цркве Божје!”