NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Kod oca Jovana
 
Mislim da sam druge, a ne prve godine mojeg studiranja (to jest, godine) uspeo da odem kod oca Jovana. Zašto ne prve? pitaće čitalac prirodno. Da, vredi pitati. To se objašnjava opštim duhovnim, tačnije, neduhovnim stanjem Rusije. Sada, posle potresa revolucije, mnogi imaju običaj da hvale prošlost. Da, bilo je mnogo toga lepog. Ali nesreća je u tome što mi sami nismo hteli to da primećujemo. Tako je bilo i sa ocem Jovanom. Njegovo ime je bilo slavno u celom svetu. I mi, studenti, znali smo to. I mi sada živimo blizu Kronštata: za sat-dva smo mogli da stignemo u goste kod oca Jovana… Ali mi studenti nismo ni pomišljali na to. Kako to? Treba da priznamo da smo i dalje imali sjajnu spoljašnju religioznost, ali da nam je duh veoma oslabio. „Duhovni“ su postali svetovni. Šta je, na primer, interesovalo nas, nove studente u početku? Nedeljama smo išli po muzejima, peli se pod sami vrh kupole Isakijevskog hrama, posećivali pozorišta, upoznavali se sa porodicama u kojima se plesalo. Predavanja su nas veoma malo interesovala: išli su samo – dvoje troje „dežurnih“ radi zapisivanja i da učionice ne bi bile potpuno prazne. Službe smo takođe posećivali po želji. Samo je omanja grupa kupovala stočiće i petrolejke s abažurima koje nije postavljala u sobe gde nije bilo tišine, nego u učionice, duž zidova. Prema čvrsto ustanovljenoj tradiciji, ovde se nije dozvoljavalo pričanje. U takvoj tišini svako od nas se bavio omiljenim predmetom: neko svetim ocima, neko vavilonskim iskopavanjima, neko političkom literaturom (takvih je bilo veoma malo). I još je bila grupica bogomoljaca. Oni su išli na svakodnevne službe, ujutru na Liturgije, a uveče – na večernje i jutrenja. Na čelu ove grupe bio je sam rektor akademije, tada episkop Sergije (kasnije patrijarh), i inspektor arhimandrit Teofan (koji je umro u Francuskoj kao izbeglica)[1]*. U toj grupi su bili malobrojni pojedinci. A studentski život je tekao mimo religioznih interesovanja. Ne treba misliti uopšte da su duhovne škole bile rasadnici odstupnika od vere, bezbožnika, renegata. To su bili takođe malobrojni pojedinci. I oni su se plašili čak da pred drugovima pokažu svoj ateizam, jer smo se svi mi međusobno dobro poznavali i nismo pridavali posebno ozbiljan značaj tim ateistima.
Daleko je opasniji bio unutrašnji neprijatelj: religiozna ravnodušnost. Većina nas nije studirala radi sveštenstva, već da bi dobili mesta predavača ili činovnika, samo je 10 procenata odlazilo u pastire, tj. na 50-60 studenata otprilike 5-6 je primalo sveštenički čin.
U takvoj ravnodušnosti uopšte, a prema pastirskom pozivu konkretno, nije ni čudna ravnodušnost studenata prema sveruskom svetilu ocu Jovanu. Tad su nastupila i revolucionarna vremena: studente je interesovala politika, štrajkovi; a otac Jovan je dospeo na „tas“ desnih: nije bio u skladu sa duhom vremena.
Čak se ni profesori, odgovorniji ljudi od nas, mladih, nisu nimalo interesovali za oca Kronštatskog. Jednom prilikom sam ja, kao dirigent hora, stupio u razgovor s veoma obrazovanim profesorom, protojerejem Orlovom o bogoslovlju. U jednom trenutku sam pomenuo oca Jovana. A profesor mi je ironično rekao:
– Kakav je on bogoslov?!
Morao sam da prekinem razgovor.
Postojao je jedan deo prestoničkog sveštenstva koji je zajedno sa svojom pastvom poštovao oca Jovana. Još više ga je poštovalo sveštenstvo u provinciji.
Ali najveći njegov poštovalac je kao i uvek bio naš takozvani prost narod. Ne obraćajući nikakvu pažnju na više po znanju, on je hiljade i hiljade vrsta hodao, putovao, plovio do Kronštata. U to doba se već u potpunosti izvršila podela na narod i inteligenciju i delom sveštenstvo, koje se pre moglo pridružiti inteligenciji nego prostom narodu. Ta podela je postojala i u našim školama… I ne samo to: čak ni arhijereji nisu ispoljavali posebno interesovanje prema ocu Jovanu. Meni je, uostalom, poznato nekoliko imena arhijereja koji su ga poštovali i trudili se da budu s njim u kontaktu… Ali u dubini duše i arhijereji i jereji osećali su visinu oca Jovana. Očevici su mi pričali kako je ogromna sala Plemićkog sabranja, na čelu sa trojicom mitropolita, čekala oca Jovana koji je obećao da će doći na duhovni koncert. I kada je ušao, hiljade ljudi su ustali kao jedan, pokazujući poštovanje potresno do suza. Arhijereji su se izljubili s njim, ponudili mu da sedne kraj njih na pripremljeno za njega mesto… I koncert je onda počeo.
Među dubokim poštovaocima oca Jovana bio je i arhiepiskop Finski Sergije, kasnije patrijarh cele Rusije. U to vreme (1908-1910) sam ja bio njegov lični sekretar. Sećam se da je imao običaj i u Viborgu, i u Jaroslavskom podvorju da umesto nekih drugih pouka čita svakodnevno reči oca Jovana. I jedan od monaha, o. V-fije, čitao nam je njegove jednostavne, ali pravoslavne besede. Bio je to već početak proslavljenja. A drugi bogoslov, arhimandrit Teofan, njegova dela je smatrao jednakim delima Svetih Otaca i savetovao je da ih izučavamo onoliko ozbiljno, koliko i drevne oce.
A mi se, studenti i profesori, nismo interesovali. Bože, kako mi je teško zbog toga! Kako me je sramota sada! I sada mi se plače zbog našeg duhovnog siromaštva i okamenjene bezosećajnosti. Ne, nije sve bilo kako treba i u samoj Crkvi. Postajali smo kao oni o kojima se kaže u Otkrovenju: „Pošto nisi ni hladan, ni vruć, izbljuvaću te iz Mojih usta…“ Došla su uskoro takva vremena i mnogi od nas su izbljuvani iz svoje Otadžbine… Nismo cenili njene svetinje. Šta smo posejali, to smo i požnjeli.
Eto zašto nisam prve godine studija otišao u Kronštat, već na drugoj, zajedno sa dvojicom drugova sa prve godine.
Bio je hladni novembarski dan. Ali snega skoro da nije bilo. Kočijaši su još vozili otvorene kočije.
Došli smo u hotel „Doma trudoljublja“ koji je stvorio otac Jovan. Tamo su nas, kao studente bogoslovske akademije, primili brižno. Ujutro smo morali da ustanemo rano da bismo u 4 sata već bili u hramu. Sproveli su nas u oltar hrama. U Andrejevski hram je verovatno moglo da stane 5000 ljudi. On je tada već bio pun. U oltaru, osim nas, bilo je još nekoliko ljudi u duhovnom zvanju i nekoliko svetovnih lica.
Jutrenje je započeo jedan od pomoćnika oca Jovana. A uskoro je na uska desna bočna vrata oltara ušao i otac Jovan u krznenoj bundi – poklonu poštovalaca. Odloživši je na ruke jednog od čuvara (bilo ih je mnogo u hramu, kasnije ćemo videti), odlučno je prišao Časnoj trpezi i isto tako brzo pao na kolena pred njom… Ne sećam se da li se prekrstio tada. Kasnije sam primetio da je nekoliko puta padao pa kolena ne prekrstivši se: očigledno je tako tražila njegova plamena duša. Ponekad bi, umesto krsnog znamenja, pljesnuo rukama, a ponekad se krstio. Jasno je da za njega forma nije imala značaja – kako i treba da bude kod ljudi koji gore duhom: „nije čovek radi subote, već subota radi čoveka“ – govorio je Gospod. Naravno, to pravo ne pripada nama, običnim i slabim ljudima, već onima koji su ojačali u blagodati Božjoj; stoga niko ne sme veštački da imitira ovakve velikane…
Posle ovoga se otac Jovan obratio prisutnima u oltaru i sa svima nama se veoma ljubazno pozdravio, dajući blagoslov mirjanima.
Zatim se brzo odvojio od nas i energično uputio prema žrtveniku. Tamo se već nalazila čitava hrpa telegrama koji su stigli iz svih krajeva Rusije u toku prethodnog dana i noći. Otac Jovan nije mogao da ih sve odmah pročita ovde. Stoga je on s istom vatrenošću pao pred žrtvenik, stavio na sve te telegrame svoje svete ruke, naslonio glavu na njih i počeo u sebi da se moli Svevidećem Gospodu za darovanje milosti moliteljima… Šta je posle bilo sa svim tim telegramima, ja lično ne znam: verovatno su sekretari zaduženi za to slali odgovore na date adrese, u skladu sa očevim savetima. U naročitim slučajevima je on sam pisao tekstove za telegrame. Uostalom, nije bila stvar u tim odgovorima, već u onoj plamenoj molitvi koju je on uznosio pred žrtvenikom ili na drugim mestima, gde bi ga molbe zatekle…
Za to vreme jutrenje je proticalo svojim tokom.
Posle šestopsalmija, za vreme velike jektenije, otac Jovan je samo s epitrahiljem brzo izašao na desnu pevnicu. Učinilo mu se da nema dovoljno svetlosti. I on je, pozvavši jednog crkvenog služitelja, izvadio iz džepa nekakvu novčanicu i na glas rekao:
Svetlosti nema dovoljno! Svetlosti!
Očigledno da polumrak hrama nije odgovarao njegovom vatrenom duhu: Bog je Bog svetlosti! Bog slave i blaženstva! I zato je otac Jovan poslao po sveće…
Došao je čas za čitanje kanona. Prema Tipiku treba da se čitaju dva kanona dana nedelje koja dolaze na red, i još treći kanon – u čast svetoga koji se slavi tog dana. Bila je sreda. A slavio se, i danas se sećam, prepodobni Alimpije, 26. novembra. Kako je samo čitao otac Jovan! Ne kao mi, obični sveštenoslužitelji: ujednačeno, bez isticanja, pevljivim recitativom. A mi to radimo sasvim ispravno, prema crkvenoj praksi od najstarijih vremena: naše strahopoštovanje pred Gospodom i svest o sopstvenoj nedostojnosti nam ne dozvoljavaju da budemo smeli u čitanju. Bestrasnost ujednačenog, mirnog, pobožnog vršenja bogosluženja više pristaje našoj skromnosti. Nije slučajno to da potčinjeni ne razgovaraju s pretpostavljenima previše slobodno i nametljivo, već „s poštovanjem izlažu“ ravnom intonacijom. Naročito se to primećuje u vojničkoj sredini gde vojnici odgovaraju pretpostavljenima jednoličnim tonom, kao crkveni recitativ.
„… zakon nije propisan za pravednika…“ – kaže apostol Pavle.
I otac Jovan – s njegovom vatrenom energijom, gromkom verom, u prisustvu hiljada ljudi koji su žudeli za njegovom smelom molitvom, sa znanjem o potrebama, nesrećama, mukama, gresima ove obične dece Božje, u takvom ogromnom hramu koji je zahtevao jak glas – otac Jovan nije mogao da se moli onako kako se mi molimo. I on se molio veoma glasno, i što je još važnije: smelo. On je razgovarao sa Gospodom, Bogorodicom i svetima, razgovarao je sa smelošću oca koji moli za decu, molio je s nesumnjivom verom u to da Bog nije samo svemoguć, već i milosrdan preko svake mere. Bog je ljubav! A sveti su bogopodobni. Eto zašto im se otac Jovan obraćao s pouzdanom nadom. Kako je tačno to izgledalo, ne može se preneti na papir. Može samo delimično da se zamisli kako je to bilo:
– Slava, Gospode, Krstu Tvojem časnom!
– Presveta Bogorodice!!! Spasi-i nas!
– Prepodobni oče Alimpije! Moli-i Boga za nas!
A onda je usledilo čitanje tropara kanona s istom gromkošću, izražajnošću, strašnom snagom.
Da, nikada u životu nisam čuo takvu snagu molitve! Kod oca Jovana je sve to izgledalo potpuno prirodno.
Narod se na ove vozglase krstio. A otac Jovan je molio: „Spasi!… Moli Boga!“ Odmah posle jutrenja počeli su časovi i Božanska Liturgija. Hiljade prosfora su vadili drugi sveštenici u levom oltaru. Počela je Liturgija. Otac Jovan je gromoglasno, smelo i veličanstveno objavio slavu Carstva Trojice:
– Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova!
… I ovako nadahnuto je proticala cela Liturgija! I još više: što je više proticala, to je veći zanos obuzimao oca Jovana. Čak je i tako kratke reči kao „Mir svima“ izgovarao odvojeno, izražajno: Mir!.. svima!..
Pritom mu se na licu videla sve veća uzbuđenost i rumenilo. Oči su mu blistale. To nije bilo služenje, već upravo sveštenodejstvo, od početka do kraja.
Ali svoj vrhunac je ova smelost, oduševljenje i nadahnuće doseglo za vreme pretvaranja Svetih Darova. Izvršivši tajnu po poretku, on je prvo pao na kolena pred trpezom. A onda je uzimao Svetu Čašu i celivao Je, pribijao Je uz svoje čelo i ponovo celivao… Niko u svetu nigde nije tako vršio ovu Tajnu!
Ali evo došlo je vreme za pričešćivanje vernika. A bile su tu hiljade ljudi… Bilo bi to jednostavno fizički nemoguće za jedno lice – jer bi trajalo nekoliko sati. A ocu Jovanu je svaki dan bio unapred isplaniran po satima, kako u Kronštatu, tako i u Sankt Peterburgu. Ovog puta je samo neke on sam pričestio.
Svako može da shvati da su svi vernici želeli da se pričeste kod oca Jovana. Stoga se ispred glavnog amvona nalazila naročita ograda iza koje su služitelji propuštali u grupama po nekoliko ljudi; a onda još i još… Ali stalni posetioci i poštovaoci su znali da će uskoro te „srećne“ grupe od po deset presušiti, a oni se neće naći među njima. I šta se onda dešavalo? Ljudi – kako muškarci, tako i žene – prilazili su sa strana prema slobodnim mestima na amvonu, koji je odvojen visokom gvozdenom ogradom, i pokušavali da pređu preko nje. Tu bi odmah prilazili služitelji i vraćali nazad one koji su pokušali da preskoče. Čuli bi se i protesti, krici, žalbe, jauci, ali nije bilo drugog načina da se zaustavi haos… Naravno, bilo je bolno čak i gledati sve to. A s druge strane, kako da osudiš takvu težnju običnih duša ljudskih prema poštovanom i voljenom ocu Jovanu?! Pa pred njima je bio sveštenik jedinstven u celoj Rusiji, veliki molitvenik, čudotvorac, vatra koja je sve palila! Zato su i stremili prema njemu… A prema nama tako ne streme.
Otac Jovan bi ponekad odbijao da pričesti neke od onih koji su dospeli iza ograde.
Sećam se kako je jednoj ženi iz nekog razloga oštro rekao:
– Odstupi! Nisi dostojna!
Odveli su je i propustili nazad kroz ogradu, a ušli su drugi. Kako to da se objasni, za mene je tajna, ali verovatno je njegov prozorljiv pogled video nešto zbog čega nije smeo da je pusti da se pričesti.
Onda je brzo završio ovog puta pričešćivanje i uneo Svete Darove u oltar, gde je kasnije i sam upotrebio deo.
Završivši Liturgiju, on nikoga više nije puštao da celiva krst – kako se to obično čini… Brzo je skinuo odežde, obukao se, blagoslovio nas. Neki su ga u oltaru nešto pitali, on im je kratko odmah odgovarao. I na ista desna vrata oltara je izašao u baštu, opasanu visokom ogradom.
On nije mogao ni da uđe, ni da izađe kroz hram kako to činimo svi mi – i sveštenici, i arhijereji. Mi možemo, a on nije mogao. Narod bi se tada bacio u masi na njega, tako da bi mogli da ga pregaze u zanosu. Imao sam priliku da čujem za davni događaj, kada ga je gomila oborila s nogu, pocepala mu na komadiće „za blagoslov“ rasu, tako da je jedva ostao živ.
Stoga je morao da izabere drugi put: od kuće ga je dovozio fijaker (a ne kočije, kako neki pišu) do bašte, iako je razdaljina bila svega pet minuta pešice. Fijaker ga je i odvozio. U bašti nije bilo nikoga: visoka kapija je bila zatvorena. Otac Jovan je brzo sedao u kola, i fijakerist bi odmah pojurio po bašti prema kapiji. Tamo su već stajali služitelji, oni su odmah otvarali izlaz, i konj bi pojurio pravo, iako je tamo stajao narod, želeći da „makar još jednom pogleda“ oca Jovana. Jedino su se od straha da ne padnu pod kopita ili točkove ljudi nevoljno razmicali, i otac Jovan bi izletao „na slobodu“.
Ali ni ovo nije prošlo bez incidenta. Pred mojim očima – mi smo iz oltara izašli za njim u baštu – neki seljak se bacio pravo u sredinu fijakera, želeći da očigledno dobije lični blagoslov. Ali brzi konji su ga oborili u trenutku i on je pao na zemlju. Uplašio sam se za njega i, zaklonivši lice rukama, instinktivno povikao:
– Zgazili su ga, zgazili!
Kad čujem potpuno miran odgovor na moj strah:
– Ne boj se, ne boj se! Očevi točkovi ne gaze, već isceljuju!
Otvorio sam oči: to je govorila mršava, zaista mirna starica.
Ustao je i smeli seljak čitav, otresao sa sebe prašinu i krenuo svojim putem, a ostali ljudi – svojim: kao da se ništa nije ni dogodilo. Gde je otišao otac Jovan, ne znam: neki su mi rekli u Peterburg.
 


 
NAPOMENE:

  1. Arhiepiskop Teofan Poltavski, Novi Zatvornik (1872-1940).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *