NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Uvek mi je bilo naročito teško da pristupim uspomenama na prisnopamjatnog oca Jovana: bio je odveć veliki, a ja odveć grešan. Samo radi koristi drugih započinjem opis mojih ličnih utisaka o njemu. Pisanje počinjem u bolnici (u gradu Bruklinu) u kojoj ležim zbog svojih bolesti.
 
Kratka biografija
 
Zapisaću ono što sam zapamtio od pročitanog u knjigama i ono što sam lično video.
Njegov otac, Ilija Sergijev bio je običan crkvenjak u selu Sura, Pineškog sreza Arhangelske gubernije. Majka mu se zvala Teodora. Koliko mogu da zaključim iz raznih izvora, otac mu je bio mirne, krotke naravi, a majka nesumnjivo veoma energična žena, s pogledom orlice. Otac je posedovao prefinjen kaligrafski rukopis koji je sin takođe nasledio, a od majke buduće svetilo je nasledilo u rukopisu snažne poteze.
U porodici su bile još i devojčice. Sveti otac Jovan se rodio kao slabašan dečačić, zato su ga odmah krstili na dan rođenja, 19. oktobra 1829. godine, na dan bugarskog podvižnika Jovana Rilskog, po kome je dete i dobilo ime.
Kako je dete raslo, počeli su da ga uče pismenosti, a onda ga upisali u školu. Međutim, primarna mudrost sricanja slova u slogovima je veoma teško išla dečaku. I eto – pričao je kasnije sam otac Jovan – pao je na kolena i počeo vatreno da se moli da mu Gospod otvori razum za učenje. Odjednom, kao da mu se u glavi uklonila nekakva koprena, i on je počeo sve da razumeva. Bogosloviju je već završio kao najbolji učenik.
U to doba, za razliku od mog vremena (1900-te godine), studenti su učili savesno, a Sergijev se odlikovao naročitom trudoljubivošću. U moje ruke je dospeo udžbenik filosofije iz kojeg je učio ovu nauku usrdni student. Knjiga je sačuvana, veoma čista, tek ponegde su lepim rukopisom stavljene napomene uz tekst: očigledno je on sve usvajao ozbiljno, duboko.
Osim obaveznih predmeta Ivan Iljič je čitao i Svete Oce. Naročito je voleo dela svetog Jovana Zlatousta. Ponekad je, sedeći za knjigom njegovih pouka, odjednom počinjao da udara dlanom o dlan svetom Zlatoustu: toliko ga je ushićavala lepota i dubina govorništva velikog vaseljenskog učitelja.
U to vreme se njegov otac već upokojio, i mladi student je, da bi pomogao majci i sestrama, radio kao pisar u kancelariji Bogoslovske akademije i malu zaradu slao u zavičaj. Tu mu je dobro došao njegov nasleđeni lepi rukopis. Kancelarija je bila zatvorena izdvojena prostorija, pa je ozbiljni student imao još veću mogućnost da se na miru bavi svojim obrazovanjem, a naročito Svetim Ocima. Čitajući sada (1948. godine) Zlatousta i oca Jovana, jasno primećujem koliko su bliski, naročito u pitanjima koja se tiču bogatstva, siromaštva, ljubavi, pričešća, pokajanja.
Sa drugovima, izgleda, nije imao nekakvih naročito bliskih odnosa i druženja, a da ne govorim o veselim drugarskim sastancima. Poput drevnog svetog Vasilija Velikog, i otac Jovan je izazivao poštovanje i čak izvesnu bojazan od strane studenata: nije mu bilo uopšte do veselja i praznoslovlja. Učenje, kancelarija i samoobrazovanje oduzimali su mu sve vreme i pažnju.
Zato je u takvoj tišini i radu u njemu zrio duh predačke vere, ukrepljene Rečju Božjom, koji je uz to bio prosvećen pravoslavnom naukom i Svetim Ocima, i još i vaspitan od Svete Pravoslavne Crkve.
Pred kraj akademije prvo je želeo da uzme na sebe podvig misionarenja u monaškom činu. Ali, pogledavši malo bolje život prestonice oko sebe, video je da pastirsko-duhovnog posla ima preko glave i tu. Stoga je promenio svoju prvu odluku i zaustavio se na pastirskom pozivu. Poznato je da sveštenik prvo mora da se oženi devojkom: bezbračnih sveštenika u ono doba skoro da nije bilo. I inače je to i ispravnije i mudrije – da se sveštenici žene.
U to vreme u gradu Kronštatu se upokojio protojerej Andrejevskog hrama otac Konstantin, koji je imao odraslu ćerku Jelisavetu. Po starim običajima, u slučaju da posle smrti ostanu siročad, parohiju bi preuzimao kandidat koji bi uzeo za ženu osirotelu ćerku. Dobar običaj. Tako su Jovan i Jelisaveta ušli u brak. Ali na samom početku zajedničkog života mladi muž je zamolio ženu da žive devstveno, kao brat i sestra. Slični primeri – iako ih je malo – postoje u istoriji Crkve. Znao je za njih i Sergijev, ali nisu oni rešili tako teško pitanje, već čista celomudrena duša i čvrsta volja budućeg pastira. Želeo je da se potpuno preda služenju Bogu i bližnjima. Ako je već odbačeno monaštvo, onda treba sačuvati devstvo u braku. Svako može da shvati koliko je težak zadatak uzeo na sebe mladi student. Ali on je to učinio sa smelošću.
Nije tako lako prihvatila bezbračnost u braku mlada žena. Predanje svedoči da se ona čak žalila na muža eparhijskom arhijereju. Ali mladi sveštenik je nagovarao da se dobrovoljno složi s njim:
– Lizo! Srećnih porodica ima dosta i bez nas. A mi ćemo se u potpunosti predati Bogu i bližnjima.
I ona se na kraju složila. Ja sam je lično sreo jednom u kući, još za života oca Jovana. Prilikom moje posete ocu Jovanu izašla je da nas dočeka seda starica, sva u staračkim borama. Video sam je prvi put.
– Da li je otac Jovan kod kuće? – upitao sam je.
– Da, brat Jovan je kod kuće – krotko je odgovorila ona i tiho otišla da me najavi.
Tu sam shvatio da je to slavna „žena“ – popadija čuvenog u celom svetu „oca Kronštatskog“. Kako je bila jednostavna i tiha. I uvek je bila u senci, uz tako slavnog „muža“!
Posle rukopoloženja za jereja otac Jovan se predao svom poslu sa svojstvenom mu energijom: bogosluženja, časovi u školama, posete parohijanima, pisanje beseda, kućne molitve, dobročinstva prema siromašnima – sve ovo mu je uzimalo i vreme i snagu. Uskoro je počeo da zapisuje naročite svoje misli u dnevnik pod naslovom „Moj život u Hristu“.
Bogosluženja su bivala sve češća; na kraju je počeo da služi Liturgiju svakodnevno to je bila potreba njegove duše.
Sve ovo je postepeno stvaralo priče o njemu kao o potpuno izuzetnom pastiru. Počeli su češće da ga pozivaju na trebe po kućama, naročito tamo gde je postojala nekakva žalost, bolesnici i sl. I po njegovim molitvama su počela da se dešavaju čuda. Međutim, u ovom poslednjem vidu služenja postoji jedan naročit trenutak. Pozvali su ga da služi moleban za zdravlje bolesnika. Po svojem običaju, služio je s pouzdanjem, s verom. Ali jedna prisutna žena koja ga je veoma poštovala rekla je da se on ne moli kako treba i kako može da se moli. On treba da se moli s velikom smelošću (derznovenijem), s nesumnjivim uzdanjem u ispunjenje molbe, a ne obično, kako se svi mole.
Ove reči su na njega prema sopstvenom očevom priznanju – ostavile izuzetno dejstvo: čuo je u tim rečima volju Božju i od tada je počeo da se moli sa većom smelošću, kao da lično stoji pred Bogom i „zahteva“ od Njega milosrđe, milost i pomoć za nesrećnu, napaćenu, jadnu zemaljsku decu Nebeskog Oca.
Za života je učinio mnogo čudesa. Broj njihov niko ne zna. Ali ceo pravoslavni i čak inoslavni svet zna za Kronštatskog čudotvorca. I sam je u svojem dnevniku ne jednom otvoreno svedočio da Gospod preko njega čini čuda. Stoga postaje jasno: zašto su ga zvali na sva mesta gde je postojala nekakva potreba, nesreća, patnja. A pre svega su počeli da ga pozivaju u višemilionski Peterburg. Ali su i iz cele Rusije dolazile kod njega mnogobrojne grupe vernika, preko telegrafa je svakodnevno stizalo na stotine molbi za molitvu ili savet. Njegova slava je sve više rasla. Počeli su da ga pozivaju i u druge gradove: u Moskvu, Harkov, Kazan, Kijev, Vilnus, Ufu itd.
Poznavala ga je i carska porodica. Kada se razboleo car Aleksandar III, velikog molitvenika su pozvali na Krim, u Livadijski dvorac. Car ga je primio s poštovanjem i ljubavlju. Otac Jovan je odslužio Liturgiju, pričestio bolesnika. Iako su carevi dani bili izbrojani, molitvama oca Jovana dobio je izvesno olakšanje.
Najzad, njegova slava je toliko porasla da su se u različitim mestima Rusije pojavile grupice njegovih naročitih poštovalaca, koji su došli čak do sektaškog zanosa da je otac Jovan ovaploćenje Samog Boga. Takve sekte su po imenu oca Jovana nazvali „jovanitima“. Potrebne su bile određene crkvene mere protiv njih. I sam otac Jovan je javno i u pismenoj formi osuđivao ove bezumnike, ali ni to nije uvek pomagalo…
Bližili su se dani revolucije. Otac Jovan je u svojim govorima istupao protiv potpirivača revolucije. Naročito je razobličavao Lava Tolstoja za njegove bezbožne i antihrišćanske misli i propagandu.
Njegova crkvena slava je toliko porasla da je car Nikolaj II postavio oca Jovana za člana Svetog Sinoda: to je veoma retka nagrada. Ali otac Jovan je bio toliko zauzet i smatrao se nedostojnim da zaseda zajedno s arhijerejima, tako da se nije koristio ovim svojim položajem i ni jednom nije učestvovao na zasedanjima Svetog Sinoda.
Vreme je činilo svoje. Otac Jovan se bližio već kraju osme decenije života. Neko vreme pre smrti ga je zadesila bolest. A 20. decembra 1908. godine je predao Bogu svoju svetu dušu. Kao da je udar groma pogodio celu Rusiju. Ali o tome će još biti reči. Sada samo da dodam da je nekoliko meseci kasnije tiho počinula i njegova duhovna „sestra“, sluškinja Božja Jelisaveta. Ja ih obično pominjem zajedno u molitvi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *