NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava XV
Posmrtna javljanja
 
Kao što se za života na zemlji javljao mnogima, tako je produžio da se javlja i po prelasku u večni život. Poznato je nekoliko takvih slučajeva.
Javio se ženi čija je desna ruka bila počela da se suši. Moj brat od strica Aleksandar Nikolajevič Solomkin pre Prvog svetskog rata, 1911. ili 1912. godine, bio je glavni knjigovođa ministarstva saobraćaja u Petrogradu. Prilikom posete svojoj materi, koja je živela u provinciji, on se u razgovorima sa njom nepovoljno a ponekad i uvredljivo izražavao o ocu Jovanu Kronštatskom, jer nije verovao u njegovu duhovnu moć iscelenja. To je činio zbog toga što je njegova mati bila religiozna žena i duboko poštovala oca Jovana.
Kad se brat oženio, i žena njegova, Aleksandra, imala je iste poglede na baćušku Jovana, kao i njen muž.
Ali nije prošlo mnogo vremena, a njena desna ruka, bez ikakvog uzroka, počne da se suši. Nikakvo lečenje nije pomoglo, nego je, činilo se, pogoršavalo bolest. Ona više nije bila u stanju sama da se oblači i sve više morala je zahtevati tuđu pomoć.
Tako se produžavalo sve dok se kod nje nije pojavilo religiozno raspoloženje. Tada joj se u snu javio stariji sveštenik i posavetovao da ode na grob oca Jovana Kronštatskog, odsluži mu parastos i pomoli se. Ona je sve to ispunila i još povrh toga zakazala je da se na grob oca Jovana postavi jedno kandilo, koje bi bez prestanka, dan i noć, gorelo. Sve to sakrila je od muža i zabranila posluzi da o tome ma šta otkrije.
Po povratku kući sa groba oca Jovana ona je osetila neobičan zamor i sanjivost. Legla je i spavala punih 36 časova. U kući je to izazvalo veliku zabunu i strah. Posluga je bila prinuđena da sve ispriča njenom mužu, a ovaj je pozvao lekare, da povrate ženu u normalno stanje. Kad su lekari čuli šta je prethodilo njenom dugom snu, nisu hteli da je bude, nego su slučaj prepustili prirodnom toku.
Kad se ona razbudila, ustala je i počela sama da se oblači, bez ičije pomoći, kriknuvši od radosti što može sama da se služi. U tom trenutku ona je shvatila da se sa njom desilo čudo po molitvi oca Jovana, da joj je on isprosio od Boga oproštaj grehova njenih, i Bog je, po svome beskrajnom milosrđu, uspostavio njeno zdravlje. (Iskaz Ane Emeljanovne Taran – I, 246-247)
Javio se ženi pukovnika u Smederevu. Godine 1936., početkom šeste nedelje uskršnjeg posta dođem ja iz Smedereva u Beograd kod svoje prijateljice K. N. Bartaševič s namerom da se postom pripremim za sveto Pričešće u Ruskoj crkvi na Cveti. Pošto sam se pričestila ja sam se vratila natrag u Smederevo.
Bilo je rano proleće. Kako sam slabog zdravlja i bolesnih pluća, ja nazebem i u utorak Strasne (Velike) nedelje legnem u postelju sa visokom temperaturom. Cele noći sanjam nekog „sveštenika monaha“, u crnoj donjoj mantiji, opasan širokim kožnim pojasom, sa crnom skufejskom (kadifenom kapom) na glavi. On se povremeno saginjao, širio svoje ruke i prostirao ih nada mnom i nešto mi govorio, ali ja ništa nisam razumela. Mučila sam se, budila i sekirala što ništa ne razumem, opet zaspala, i opet istog sveštenika sanjala. Najzad, ja mu se u očajanju obratim: „Reči tvoje ja nisam u stanju da shvatim i zapamtim, nego mi reci kako ti je ime?“ Na to sam dobila odgovor: „Ja sam Jovan Kronštatski, zapamti, Jovan Kronštatski!“ I ja sam zapamtila. Noć mi se učinila neobično duga, spavala sam i budila se sa strahom da ne zaboravim njegovo ime. Pred zoru zaspala sam čvrsto. Probudila sam se bez temperature, ali veoma malaksala celim telom.
Setila sam se sna i odmah zapitala muža da li on zna ko je to bio Jovan Kronštatski i uopšte da li je postojao takav čovek?
„Da, to je bio sveštenik pobožnog života“, odgovorio je muž.
Najbolji odgovor dao mi je arhiepiskop Nestor u svome predavanju, posvećenoj uspomeni oca Jovana Kronštatskog, održanom u Beogradu, na koje sam ja naročito došla iz Smedereva i sa velikom pažnjom pratila reči vladike.
Htela sam da sa njim porazgovaram, ali nisam imala hrabrosti, bila sam uzbuđena i bukvalno zamorena od doživljenih osećanja.
Ja sam se oslobodila svoje plućne bolesti, lekara, lekova i sanatorijuma. (Pismo Marije Nikolajevne Grišine, žene generalštabnog pukovnika, nastanjene u Smederevu, ulica Vovjode Đuše broj 6, I, 248-249)
Javio se svojoj bivšoj sekretarici. U gradu Kazablanki, u Maroku, živi ruski arhimandrit Varsonofije, koji je ispričao kako je jednom posetio oca Jovana i zatražio od njega nešto za uspomenu, ali ga je otac Jovan odlučno odbio. Posle smrti oca Jovana, njegova sekretarica, devojka koja je sebe posvetila na službu čudotvorcu, prišla je arhimandritu Varsonofiju i predala mu rukopis oca Jovana, rekavši da joj se javio otac Jovan i naredio da taj rukopis preda ocu Varsonofiju. (Ispričao Leonid Aleksandrovič Friebes, koji živi u Kazablanki, prilikom svog dolaska u Beograd 1935. godine – I, 249)
Javio se besomučnom mladiću. Godine 1909. po celom Petrogradu razneo se glas o šesnaestogodišnjem mladiću Pavlu Iljinu, koji je patio od neke za nauku neobjašnjive bolesti. Njega za vreme Liturgije dovezu u Jovanovski manastir, na karpovki, i tu mu se desilo ovo:
Za vreme Heruvimske pesme on se otme od petnaestorice snažnih ljudi koji su ga držali, a zatim poleti po vazduhu iznad prisutnog naroda ka zapadnim vratima hrama i padne na ulazu u hram onesvešćen. Podignu ga i dovedu do groba oca Jovana. Tu se za kratko vreme osvesti, a potom zaspi tvrdim snom. Za vreme sna javio mu se otac Jovan, poučio ga, ispovedio i zapovedio da ode u Valaamski manastir. Šta se za vreme sna dogodilo, bolesnik, kad se probudio, nije hteo reći. Ali kad su mu ponovili neke odlomke fraza koje je u snu izgovorio, na primer: „Oče Jovane, oprosti, pomoli se, ispuniću…“, on je otkrio sve i ispričao.
Video je oca Jovana kako sedi u naslonjači u svojoj grobnici i tom prilikom rekao mu: „Ti me vidiš u takvom obliku, u kakvom me niko nije video. Služi mi parastos, kako je to Crkva ustanovila. Ali velikom Bogu ugodno je da me proslavi. Doći će vreme kad će i meni da se služe molebani.“
Posle ovih reči, otac Jovan dunuo je na bolesnika, blagoslovio ga i dodao: „U svoje vreme ja ću ti reći šta treba da činiš radi potpunog iscelenja.“ Rekavši ovo, nestao je.
Za to vreme prisutni u hramu gledali su kako bolesnik zubima grize mramornu ploču na grobu oca Jovana i divljim glasom kriči:
„Izlazim, izlazim, veliki ugodniče i proroče Jovane, ali ne potpuno.“ Naravno, to nije govorio bolesnik, nego demon iz njega. Pavle već nije više tako patio od svoje bolesti, ali nije potpuno ni ozdravio.
U toku ove 1909. godine on iz Petrograda pređe u Viborg. Sa blagoslovom arhiepiskopa finskog stupi kao poslušnik u Valaamski manastir i nastani se u arhijerejskom domu, u gradu Serdobolju (imanje Hjumpela). Tu je vršio dužnost baštovana i kao čtec prisluživao crkvi. Tamo je živeo do 19. oktobra (dan rođenja oca Jovana) 1911. Toga dana Gospod mu je preko oca Jovana podario novu milost, koju mu je otac Jovan prilikom ranijeg javljanja na grobu bio obećao.
S njim se dogodilo sledeće. Uveče toga dana posle svenoćnog bdenija, brat Pavle čitao je Akatist Majci Božijoj i za vreme čitanja došao u stanje ushićenja. Njegovom duhovnom pogledu otkrila se divna vizija. Prvo mu se u slavi javio otac Jovan sa svetim Jovanom Rilskim, zatim Pavle Tivejski i Atanasije Atonski i mnoštvo drugih svetitelja. Svi su oni pozdravljali jedan drugoga radosnim pozdravima: „Raduj se, Jovane, raduj se, Pavle, raduj se Atanasije.“ Najzad, posle njih javila se sama Bogomati u neopisivoj slavi. Pri njenoj pojavi hor svetitelja svečano je zapevao pesmu: „Vozbranoj Vojevodje“ (Vojvotkinji koja se bori za nas…).
Posle toga otac Jovan prišao je bratu Pavlu i rekao mu: „A sad izađi iz tela i dušom pođi za nama.“ Pavlu je bilo veoma teško da ispuni ovo naređenje, ali je ispunio i pošao za Pavlom Tivejskim, Jovanom Rilskim i Jovanom Kronštatskim. „Oni su mi pokazali, pričao je Pavle docnije, prvo rajska staništa i naslade, pripremljene za one koji provode dobrodeteljan život na zemlji, a zatim mučenje grešnika.
Slava i blaženstvo pravednika, kao i mučenje grešnika – ne mogu se opisati ljudskim jezikom. Kad mi je sve to bilo pokazano, otac Jovan počeo je da me poučava kako da živim, da bih zadobio konačno iscelenje. Zapovedio mi da se vratim u svoje telo i uputim u Optinu Pustinju starcu Varsonofiju.“ Tim rečima završio je brat Pavle opis onoga što je za vreme umilenja video i doživeo.
U novembru 1911. godine on se, u pratnji jerođakona Valaamskog manastira Varsonofija, uputio u Optinu Pustinju ka starcu Varsonofiju. Ovaj je od oca Jovana već bio obavešten o dolasku bolesnoga Pavla i izvršio sve što mu je otac Jovan rekao da učini. On ga je ispovedio i pričestio, posle čega je bolesnik konačno ozdravio.
Do 1912. godine isceljeni Pavle, potpuno zdrav, živeo je u Serdobolju, na imanju Hjumpelja. Posle je pozvan na vojnu dužnost. Godine 1914. učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Da li je rat preživeo i šta je sa njim dalje bilo, nije mi poznato. Ali mi je on preko jeromonaha Varsonofija iz Valaamskog manastira, koji ga je pratio na putu u Optinu Pustinju, poslao svoje zapise da ih objavim posle deset godina od njegovog iscelenja. Iz tih njegovih sopstvenih zapisa, svojeručno pisanih, vidi se kako je i zbog čega oboleo.
U tim zapisima on piše kako je za vreme bavljenja u Moskvi, pred odlazak u Petrograd, upao u veliku nevolju. Nigde nije mogao da nađe mesta za sebe, i svi srodnici i poznanici okretali su glave od njega. Velika oskudica dovela ga je do očajanja.
U jednom takvom času iznenada javi mu se neki „tajanstveni starac“ i rekne mu: „Ja ću ti pomoći, ako ti sopstvenom krvlju pismeno potvrdiš da ćeš mi biti veran i ovde na zemlji, i po smrti tvojoj.“
A ko si ti, da bih ja verovao u tebe i tebi se poverio? Zapitao je Pavle.
– „Ja sam onaj koga ne voli i mrzi vaša Crkva“, odgovorio je nepoznati.
Dobro, biću ti veran, izjavio je zaslepljen očajanjem Pavle i dao je potpis.
„A sad treba da zbaciš sa svoga vrata nepotrebno breme“ – rekao je nepoznati starac i pri tom ukazao na krst.
Mladić je skinuo krst i time se odrekao Hrista i predao dušu svoju đavolu, koji se tada uselio u njega.
Od ovog nečistog duha iscelio ga je delimično neposredno otac Jovan Kronštatski, a delimično preko Optinskog starca Varsonofija.
Iz svega izloženog proističe sledeći zaključak. Besomučni ili demonom posednuti postoje i danas, kao što su postojali u staro doba. Nečistom duhu predaju se ljudi razvratnog, grešnog života, osobito grehom odricanja od Boga i bogohulstva. Ali i u naše vreme postoje, kao što su postojali u stara vremena, pravednici i ugodnici Božiji, koji imaju moć i vlast da izgone zle duhove iz ljudi.
Najveći od čudotvoraca u naše vreme jeste otac Jovan Kronštatski, čija stogodišnjica rođenja pada ove (1929) godine. On je toliko ugodio Bogu svojim svetim životom, da je već sada pribrojen u rajska naselja, u zbor prepodobnih, zajedno sa Antonijem Velikim, Pavlom Tivejskim, Jovanom Rilskim. „Velikom Bogu“ – kako je sam rekao, uskoro će biti ugodno da ga proslavi i na zemlji, kao što ga je već proslavio na nebesima. Tako ćemo uskoro imati novog molitvenika i posrednika za vas na nebesima.“ (Iz besede Teofana, arhiepiskopa poltavskog, u Varni, u Bugarskoj 8/21. jula 1929. godine. Ovu besedu prepisala je od autora knjeginja Lobanova – Rostovska, a autoru knjige predao inženjer Danil Gorskij – I, 252-256)
Javio se čoveku koji nije verovao u besmrtnost duše i večni život. Moj muž bio je verujući čovek, ali nije mogao da shvati besmrtnost duše i večni život. To me je mnogo jedilo i ja sam se molila ocu Jovanu da ga ubedi u budući život.
Jednog jutra u toku jula meseca 1940. godine ja se rano probudim i vidim muža već obučenog, ali veoma uzbuđenog i umornog lica.
– „Šta se dogodilo?“ zapitala sam začuđena njegovim čudnim izgledom.
On je odgovorio da nikad u životu nije imao takve snažne doživljaje, kao prošle noći.
Sanjao je veliki trg sa hramom i na njemu mnogo ljudi. U tom trenutku završila se služba u hramu. Iz hrama izlazi otac Jovan i upućuje se pravo k njemu, a u rukama drži krunu. Došavši do njega, otac Jovan stavio mu je krunu na glavu i čvrsto pritisnuvši, rekao mu: „Zašto sumnjaš? Veruj!“ Posle tih reči okrene se i počne da se udaljuje.
Tada je muž shvatio svoju krivicu i strašno uzbuđen pošao za njim, da bi mu celivao ruku i rekao da će verovati. Ali se otac Jovan udaljavao sve više.
Najzad, potpuno izmučen ovim naporom, on idući na kolenima sa pruženim napred rukama, dostigne oca Jovana, celiva njegovu nogu i budi se pod tim utiskom.
Od uzbuđenja toliko je bio iznemogao, da sam mu odmah morala skuvati crnu kafu, da bi se malo okrepio. Ali se umirio i došao k sebi tek po povratku kući sa Liturgije u crkvi.
A ja sam bila neiskazano srećna, što je moja molitva ocu Jovanu tako podejstvovala na muža i spasenje njegove duše. (Pismo Valentine Materno, Beograd, ulica Braničevska, broj 35, od 21. oktobra 1940. godine – II, 280-281)
Javio se mladiću u snu i iscelio ga od polipa u grlu. Živeći sa svojim duhovnim sinom Vladimirom Coppi u Italiji, u lekovitoj banji, radi lečenja od paralize i epilepsije, dobila sam od poznanika knjigu „Otac Jovan Kronštatski“ 1 tom, što je za mene bila velika sreća, jer sam ja dobro znala baćušku, poštujem ga mnogo i molim mu se postojano. A kad sam živela u Moskvi, ja sam imala njegov pojas, sa Kojim je on služio. U vezi sa tim ne mogu da prećutim o čudesnom iscelenju svoga duhovnog sina Vladimira.
Njegova majka bila je umetnica, članica Moskovskog hudožestvenog teatra. Pred njen odlazak za Ameriku, ona mi ga preda na vaspitanje i lečenje. Njen sin bio je paralizovan i do svoje 12. godine nije govorio, a jedna ruka i noga bile su oduzete. Uz to, imao je i napade epilepsije. Lekari su mu preporučili da živi ovde i leči se, mada su priznavali da je njegovo stanje beznadežno.
Od pre nekog vremena pojavio mu se i polip u grlu i sve mu više zatvarao grlo, da je vazduh jedva prolazno. Lekari su savetovali operaciju, ali se ja na nju nisam smela odlučiti, jer sam znala da se operacija kod paralitičara i epileptičara skoro uvek nesrećno završava.
Napadi gušenja produžavali su se svu noć. Najednom on je zaspao i u snu osetio da umire. Tada se pojavio otac Jovan Kronštatski, koga je on znao po fotografiji i često mu se molio, prišao mu i zapitao ga: „Šta je to s tobom?“ Zatim mu zavukao svoju ruku u grlo i kao da nešto čupa iz njega.
Izjutra mi je ispričao san. Ja sam se uplašila i rekla da snovima ne treba verovati. 1. januara Vladimir je čitao akatist svetom Serafimu Sarovskom (čiju uspomenu Crkva toga dana proslavlja) i posle toga rekao mi: „Pogledaj mi grlo!“ Ja sam pogledala i veoma se iznenadila: od polipa nije bilo ni traga i grlo je bilo potpuno čisto!
Kad ga je drugog dana pregledao doktor, i on je konstatovao da je grlo potpuno čisto i zdravo; sve je prošlo bez operacije. „To je samo čudo moglo biti“, rekao je on, a to su potvrdili i drugi lekari.
Našoj radosti nije bilo kraja. I napadi epilepsije su prestali i više se nisu ponovili. Ostala je samo paraliza noge i ruke. Vladimir bez roptanja nosi breme svoje bolesti, smatrajući da mu je ona dana od Boga, kao iskušenje za njegov budući život i spasenje. On se neprestano moli Bogu i jedina mu je želja da bude monah i stupi u manastir. (Pismo gospođe Natalije Defendove, koja živi u Italiji, Banja Monte Katini – II, 297-298)
 
Prevod: protojerej Živan M. Marinković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *