NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava XIV
Čudotvorac posle smrti
 
Kao što je bio veliki Božiji ugodnik i čudotvorac za vreme života na zemlji, on je takav ostao po prelasku u zagrobni svet. Na njegovom grobu – to smo već spomenuli – događala su se mnogobrojna čudesna iscelenja bolesnika. I ne samo na grobu nego i van njega dobijali su iscelenja bolesnici koji su mu se u svojim molitvama za to obraćali. Navešćemo nekoliko poznatih primera.
Iscelenje admirala Ponomareva od tifusa. Pokojni admiral Vladimir Fedorovič Ponomarev, kao komandant krstarice „Admiral Makarov“ prvi je pritekao u pomoć stanovnicima Mesine, na Siciliji, posle strašnog zemljotresa, 28. decembra 1908. godine.
Spasavajući unesrećene, on se zarazi tifusom i po carevoj zapovesti njega prebace u Pirej, u Grčkoj, u tamošnju bolnicu, koju je osnovala grčka kraljica Olga Konstantinova.
Dva meseca moj muž lebdeo je između života i smrti, sa temperaturom preko 40 stepeni. U očajanju ja pošaljem telegram svojoj materi u Petrograd da na grobu oca Jovana odsluži moleban za ozdravljenje moga muža. Ona to učini 3. marta, pred ikonom Kazanske Majke Božije, na grobu oca Jovana.
U noći između 3. i 4. marta kod bolesnika nastupi kriza. A posle nekoliko dana ja dobijem od matere pismo i u njemu listić sa venca oca Jovana. Na listiću je bio označen datum molebna: 3. mart 1909.
Posle mesec i po muž je napustio bolnicu i mi smo se vratili u Petrograd. (Iskaz udove Aleksandre Ponomareve – II, 228)
Iscelenje osmogodišnje devojčice, kćeri prote Orlova u Ženevi. Blažene uspomene otac Jovan Kronštatski čini čuda i posle smrti. Godine 1910., kad sam bio u Ženevi, teško oboli moja osmogodišnja kći. Lekari dugo nisu mogli da ustanove uzrok. Najzad pronađu čir u donjem delu stomaka, ali se nisu smeli usuditi da operišu. Devojčica je imala strašne bolove. Morala je da leži na leđima, nije mogla da prima nikakvu hranu, bila je u silnoj vatri i nekoliko dana i noći nije mogla oka sklopiti. U takvom stanju morao sam ostaviti svoje dete i poći radi bogosluženja u gradić Vev pridodat ženevskoj crkvi. Usput sam čitao list „Crkvene vesti“ i tamo našao saopštenje jednog sveštenika kako se njegova kći iscelila posle molitve pokojnom baćuški ocu Jovanu Kronštatskom. Ova vest izazvala mi je suze i ja sam se u duši molio ocu Jovanu da olakša patnje mojoj kćeri. Sa takvom molitvom u duši proveo sam sve vreme putovanja. Vrativši se kući, ja sam sa velikim strahom zazvonio na vratima stana. Žena mi otvara i šapatom saopštava da je kći pre sat i po zaspala i spava mirno. Spavala je još oko dva sata. Kad se probudila, bila je sva u goloj vodi i izjavila da se dobro oseća. Temperatura od 40 sišla je na 37 stepeni. Čir se provalio i istekao.
Lekar je radosno izjavio da za bolesnicu nema više nikakve opasnosti… Slava Bogu dobročinitelju našemu vavek! (Smireni i nedostojni protoprezviter Sergej Orlov – I, 218-219)
Spasao srebroljupca od samoubistva. Kao što mnogi sugrađani i savremenici Isusa Hrista nisu verovali u Njegovo božansko poslanstvo i moć Njegovih molitvi, tako i neki iz okoline oca Jovana nisu verovali da je blizak Bogu.
Jedan od takvih bio je i vratar doma u kome je živeo otac Jovan. On je rado primao novčane nagrade, često velike, od poštovalaca i posetilaca oca Jovana samo zato što bi ih propustio u dom i omogućio im da se vide sa ocem Jovanom.
Skupivši tako priličnu sumu, on posle smrti oca Jovana pređe u Petrograd u nameri da tamo otvori trgovinu. Kad je sve bilo gotovo i on podigao novac iz banke i krenuo u Petrograd, po Božijem dopuštenju, njemu novce, kao nepravedno stečene, usput ukradu.
Nesrećni i maloverni srebroljubac odluči da se udavi u moru. On priđe morskom kanalu, osvrne se oko sebe i videvši da u blizini nema nikoga, baci se u vodu. Ali odjednom neka ga sila izbaci iz vode i on pored sebe spazi oca Jovana, koji mu strogo rekne: „Ne čini to, greh je!“ i odmah posle toga iščezne.
Poražen takvom čudnom pojavom baćuške iz zagrobnog svega, spaseni utopljenik uzviknuo je sa suzama zahvalnosti: „Sad i ja verujem da je otac Jovan – svetitelj!“
Strast srebroljublja ostavila ga je i on se odao podvigu doživotnog putnika i skupljača dobrovoljnih priloga za crkve.
O ovom slučaju pričali su mi u Kronštatu ljudi dostojni poverenja, koji su lično znali ovog vratara i od njega čuli o ovom događaju.
Svešteničkom savešću potvrđujem istinitost opisanog slučaja – protojerej Jovan Levicki, grad Kibart. u Litvaniji. (Objavljeno u listu „Pravoslavna Karpatska Rus“, broj 1 od 6. januara 1933. – II, 274-275)
Iscelio mitropolita od kožne bolesti. Mitropolit moskovski Makarije 17 godina patio je od egzema. Došao je u kapelu, u kojoj je sahranjen otac Jovan, na njegovom grobu učinio tri poklona do zemlje pred grobom, i triput celivao grob.
Posle toga egzem je prošao i više se nije pojavio.
O ovome je mitropolit ispričao protoprezviteru Dernovu posle iscelenja. (I, 104)
Iscelenje besomučne žene. Prilikom jedne posete groba oca Jovana 1913. godine, a za vreme služenja parastosa, dva zdrava seljaka privela su silom jednu ženu koja se snažno otimala, drala i strašne hule izgovarala. U otimanju od njih ona se rukom dohvatila svoje kose i čitav pramen iščupala. Silom su je položili na grobnicu i sveštenik joj stavi epitrahilj na glavu. Ona se izvijala, kao zmija, a iz usta joj je tekla pena.
Prisutna monahinja zamočila je svoj prst u kandilo koje je gorelo na grobu i pomazala krstoobrazno čelo besomučne. Posle toga ona se momentalno umirila. Posadili su je na stolicu i ona je mirno sedela, a krupne graške znoja slivale su se sa njenog lepog i mladog lica. Ona je bila isceljena. (Svedočanstvo Poljakinje Sofije Karlovne Pinoci, reformatorske veroispovesti, Beograd, ulica Džordža Vašingtona, broj 40 – II, 294)
Iscelenja preko marame koju je oko vrata nosio otac Jovan. Među onima koji su posle revolucije napustili Rusiju i došli u Jugoslaviju bio je i protojerej Jovan Sokalj. On je jedno vreme služio kao profesor srpske pravoslavne bogoslovije u Bitolju a potom, pred Drugi svetski rat, prešao za starešinu Ruske crkve u Beogradu. (Po svršetku ovog rata vratio se u Rusiju i tamo bio rektor bogoslovije, a potom episkop)
On je kod sebe imao maramu, koju je oko vrata nosio otac Jovan Kronštatski. Blagodatna sila Božija koja je počivala u ovom svetitelju i delovala kroz njega produžila je da deluje, kao nekad kroz ubruse i marame svetog apostola Pavla (Dela ap. 19, 11-12), kroz njegovu maramu. Poznato je nekoliko takvih slučajeva.
Iscelenje bolesnika od išijasa. Jula 1940. godine moj sin Lev oboli od oštre forme išijasa. Isprobana su sva lekarska sredstva, ali ništa nije pomoglo. Tada mi jedna dama posavetuje da se obratim ocu Jovanu Sokalju, koga sam ja dobro znao. Ja ga zamolim da odsluži moleban, i on se odazove. Prilikom molebna on je na bolesnika stavio deo marame oca Jovana Kronštatskog. Kroz dva dana sin poče da se oporavlja i sasvim ozdravi. Do ovog slučaja ja sam se skeptički odnosio prema čudesima svake vrste. Davno se nisam ispovedao. Kad sam se javio ocu Jovanu i izložio mu svoje dotadašnje poglede, on je rekao da je dovoljno što sam došao i rekao. Neka Bog pomogne mome neverju! (Iskaz Leonida Ivanoviča Ivanova, Beograd, ulica Zahumska, broj 39 – II, 296-297)
Iscelenje preko fotografije. Ja imam fotografiju oca Jovana sa njegovim potpisom i blagoslovom. Tu fotografiju davao sam povremeno 1925. godine devojčici Andreji Nikolajeviča Šmemana, koja je bila teško bolesna i ležala na klinici. Imala je neki unutrašnji otok. Jednom nas je Šmeman noću razbudio, moleći da mu damo fotografiju jer je devojčici bivalo teže kad fotografija nije bila kod nje. Mi smo dali i čim ju je ona primila otok se neočekivano provalio i gnoj se očistio. Roditelji su ubeđeni da je devojčica spasena blagodareći zauzimanju oca Jovana. (Izvod iz pisma kneza Petra Dimitrijeviča Golicina iz Budimpešte, od 5. aprila 1937. godine – I, 222)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *