NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava XIII
Sahrana
 
Telo oca Jovana svečano je iz Kronštata prevezeno preko leda po moru u Oranienbaum, a odavde železnicom u Petrograd. Led na Finskom zalivu bio je tanak i veliko je čudo kako je izdržao ogromnu masu naroda i pogrebnu povorku. Po ulicama Kronštata do mora stajala je vojska. Za vreme kretanja povorke sa kovčegom Izmailovskom ulicom u Petrogradu jedna žena iscelila se od zastarele bolesti. Ovo čudo opisano je u knjižici specijalno posvećenoj opisu smrti i pogreba oca Jovana (izdanje Jovanovskog ženskog manastira). Kovčeg je bio postavljen u velikom hramu Jovanovskog ženskog manastira.
Opelo i sahrana obavljeni su sutradan. Službu su vršila tri mitropolita. Ja sam opet celivao ruku oca Jovana, koja ni ovoga puta nije bila hladna niti ukočena.
U momentu kad je mitropolit Antonije stavljao u kovčeg razrešenu molitvu, moja žena obraća se meni i govori: „Jesi li video?“ Mi smo stajali na stolicama među stubovima manastirske saborne crkve, da bismo bolje videli. Ja sam je zapitao o čemu govori. Ona mi je odgovorila kako je videla da se ruka oca Jovana pokrenula.
Sahranili su ga u grobnoj kapeli, specijalnoj za tu svrhu pripremljenoj, u suterenu hrama. Kapela je sva obložena belim mermerom. Od istog mermera su ikonostas i grobnica. U kapeli ima mnogo okruglih električnih kandila zagasite boje. Ikone je radio čuveni umetnik, ako se ne varam, Njesterov.
Kapela je mala, ali izuzetne lepote. Podignuta je ličnim sredstvima monahinje blagajnice manastira i koštala je oko 30.000 rubalja.
Sveštenik Jovan Aljbov objavio je u listu „Ruski Palomnik“ (Ruski Poklonik), broj 4, od 24. januara 1909. godine, svoje uspomene u vezi sa sahranom oca Jovana. Saopštićemo ih ovde.
„Za vreme života oca Jovana ja nisam pripadao njegovim poštovaocima u strogom smislu reči, mada sam duboko cenio tog pastira, koga je znala sva Rusija.
Razume se, ja nisam verovao i ljutio sam se na izmišljotine levičarskih novina, kojima su se one trudile da ukaljaju cenjenog pastira. Ja sam smatrao za svoju dužnost da uvek branim njegovo ime u pojedinačnim razgovorima i po predavanjima i objasnim njihov pokvareni smisao – da pošto-poto unize autoritet neobičnog sveštenika, a zajedno sa njim i uopšte svu pravoslavnu veru… No sve to još je bilo daleko od „poštovanja“ oca Jovana.
Ali na tri dana pre njegove smrti ja sam u snu imao viziju, neobično svetlu po snazi doživljavanja i jasnoći utiska. Nalazim se u oltaru sa ocem Jovanom, i on me obilno pričešćuje iz svete čaše svetom Krvlju, onako kako obično episkop pričešćuje sveštenike. I pri tom tako se nežno odnosi prema meni, govori mi tako čudesne reči utehe, da sam se probudio sav pod utiskom toga sna i počeo da razmišljam šta on znači. Pre toga oca Jovana nisam video nekoliko godina, o pogoršanju njegove bolesti ništa nisam znao… „Sigurno se on po nečemu setio mene“, pomislio sam i umirio se. Kroz tri dana doznao sam da je umro.
Na dan prevoza njegovog tela u Petrograd ja sam se rešio da pođem i oprostim se sa dobrim pastirom, to jest rešio se da na nekoliko minuta uđem u crkvu Jovanovskog manastira, gde će biti sahranjen otac Jovan, da se poklonim njegovom kovčegu i poslednji put celivam počivšega. Sa sobom nisam uzeo ni sveštena odjejanija, misleći da će na opelu služiti sveštenici za to unapred određeni ili pozvani.
Polazim. Kamenoostrvska ulica puna naroda. Na laktu u Kariovsku ulicu, gde se nalazi manastir, veliki odred policajaca. Nikoga ne puštaju bez pismene dozvole. Mene, kao sveštenika, propustiše. Ulazim u hram. Na stepenicama pred ulazom sede monahinje i manastirski poslušnici počevši od najmlađih, po dvoje na svakoj stepenici, i sa tužnim licem očekuju „svoga“ baćušku.
Najzad dospevam u oltar. Čekam oko 2-3 časa. Oko 9 časova uveče žalosna povorka, sa krstom na čelu, stiže u hram. Mi svi, koji čekamo u hramu, stojimo sa zapaljenim svećama u rukama. Unose kovčeg sa telom oca Jovana i u tom času crkvom odjeknu gromki plač manastirskih sestara.
Započinje bdenije. Služi preosvećeni episkop arhangelski Mihej. Monahinje pevaju.
Ja sam mnogo želeo da uzmem učešća u bogosluženju, ali nema više sveštenih odjejanija. Manastirske odežde sve razgrabljene. Na moju sreću, jedan sveštenik ustupi mi svoje odjejanije.
Izlazimo na litiju. Preosvećeni Mihej i oko 20 sveštenika – svi dobrovoljno došli. Ah kakva je to služba bila! Pesme tužne, ali raspoloženje pobožno-praznično, po nečemu slično uskršnjem jutrenju. I što dalje teče služba, tim praznično raspoloženje raste sve više. Neka blagodatna sila izlazi iz kovčega i ispunjava srca prisutnih nebeskom radošću, bukvalno daje im krila i oslobađa od nečega.
Oseća se, i to opipljivo, da u kovčegu počiva svetitelj, pravednik i duh njegov nevidljivo lebdi u hramu i svojom ljubavlju i naklonošću grli sve koji su došli da mu odaju poslednju počast.
Za mene nema sumnje da je otac Jovan svetitelj pravednik. Ko se našao pored njegovog kovčega, taj više nije mogao u to da sumnja. Iz njegovog kovčega izlivao se nekakav duhovni prijatni miris, koji duša oseća…
U početku ja sam se molio za oca Jovana ali sam posle osetio potrebu da se pored njegovog kovčega molim i za druge, srodnike i poznanike, žive i umrle i bolesne, uveren da će Gospod po njegovim molitvama primiti maše molbe.
Svršila se ta čudna služba i sveštenstvo je prilazilo da celiva pokojnika – i opet osećanje blagodati…
Svenoćna služba završila se u jedan sat posle ponoći. Nije mi se išlo iz hrama. Htelo mi se da ostanem tamo svu noć. Mnogi su i ostali.
Ipak, izašao sam. Ogromna masa naroda od više hiljada duša očekuje da bude puštena u hram radi oproštaja sa ocem Jovanom. Narod je svu noć u poretku punio hram. Svu noć služili su se pomeni. Posle toga služena je hrana, a za njom kasnija Liturgija.
Svenoćna služba bila je tako divna, da sam odlučio da na svaki način uđem u broj sveštenika koji će služiti Liturgiju i opelo. Ali je za to bilo potrebno imati dozvolu, sa kojom je raspolagala igumanija manastira Angelina. Na moju sreću, preostale su bile još dve i mati igumanija dade mi jednu od njih.
Sledećeg dana poranim i požurim u crkvu. Ulazim u oltar i oblačim se. Služi mitropolit Antonije i mnoštvo sveštenika… I opet ono već poznato osećanje ispunjava dušu. Što je bliži kraj službe, tim je ono sve jače. A kad sam se približio kovčegu da poslednji put celivam ruku dobrog pastira, blagodatno osećanje ispunilo je svu moju dušu i ja priklanjajući se poslednji put ocu Jovanu već sam mu se u duši molio rečima proroka Jeliseja, upućenim proroku Iliji: „Oče, podari mi od duha tvoga!“ Podari mi od tvoje plamene vere, tvoje smele molitve, tvoje sveobuhvatne ljubavi prema ljudima, tvoje nežne naklonosti prema svima… I živo sam osećao da duh pravednika lebdi u hramu i blagodatno grli sve okupljene.
Još nekoliko minuta. Podižu kovčeg. U hramu se začu plač manastirskih sestara. Nose telo pravednika ka mestu odmora. U nošenju kovčega učestvujem i sam. On je za mene već bio dragocen.
Evo nas u novoj crkvici kapeli, tek osvećenoj.
Savršava se pomen. Na kovčeg je stavljen poklopac i spušta u grobnicu, pripremljenu u zemlji. Po kovčegu ruke poštovalaca posipaju pesak, koji je zatim odmah bio razgrabljen od prisutnih „za uspomenu“. Na grobnicu je stavljen metalni poklopac. Za vreme života oca Jovana narod mu je hrlio gomilama sa svih strana. Zašto? Zato što je osećao da „sila od njega izlažaše…“
Nekoliko dana i noći ja sam bio pun onih osećanja, koje sam doživeo u hramu pored njegovog kovčega.
Prvi put ja sam do opipljivosti doživeo i osetio živu vezu počivšeg pravednika sa nama koji smo još, ostali na zemlji.“ Sveštenik Jovan Aljbov (I, 126-132)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *