NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava XI
Napadi na oca Jovana i pokušaj ubistva
 
Pojava sekte „Jovanita“ pružila je protivnicima oca Jovana zgodan povod za napad, prvo u štampi a potom i fizički.
Posle objavljivanja manifesta (17. oktobra 1905) o slobodi štampe, u onoj, levičarski nastrojenoj, počeli su se javljati sve brojniji napadi na oca Jovana. Ova kampanja vodila se u „Petrogradskim novinama“. Ja sam jednom, u redakciji ovih novina, dok sam čekao njihovog izdavača, čuo sledeći razgovor između dvojice saradnika ovog lista, po narodnosti Jevreja. Jedan je zapitao drugog: „Šta je bilo, jesi li napisao nešto o ocu Jovanu?“ Na to mu je ovaj odgovorio: „Šta ću da pišem, kad o njemu ništa ne znam.“ Prvi je na to primetio: „Kakav si ti pisac, kad nemaš mašte?“
O fizičkom napadu na njega u crkvi za vreme Liturgije ispričao je sam otac Jovan, Aleksandri Aleksandrovoj Ankirovoj, stanovnici u Arhangelsku, gde je ona živela sa mužem, u čiju je kuću otac Jovan uvek svraćao, kad god je putovao u svoj kraj.
Za vreme jedne Liturgije u Andrejevskom hramu (posle objavljivanja spomenutog manifesta), u momentu kad je sa putirom u ruci izašao na carska vrata, spazio je jednog studenta kako sa kandila pred ikonom Hrista Spasitelja pripaljuje cigaretu. On mu je rekao: „Šta to činiš?“ Na to ga je student ošamario tako snažno po obrazu, da su se Sveti Darovi iz Čaše rasuli po podu. Ja sam se prekrstio i okrenuo mu drugi obraz, rekavši: „Udri još jednom!“ Ali narod je uhvatio studenta i sprečio. Od onda ja rđavo čujem.
U to vreme pokušano je i ubistvo, ali ga Bog spasao. To se ovako dogodilo:
U Petrogradu je živela mlekarica Nadežda. Njen muž bio je pijanica i ona ga je često zbog toga tukla. Njoj posavetuju da se obrati ocu Jovanu, što ona i učini. Otac Jovan isceli njenog muža od pijanstva. Ona se tako obradovala da je svome mužu prepustila sve domaćinstvo, a ona svom dušom počela da služi dragom baćuški i da ga često sprovodi u kolima prilikom posete bolesnika.
Nju jednog dana zamole neki bogati ljudi da dovede baćušku teškom bolesniku. Kad je ona počela da ga moli da pođe tamo, on joj odgovori: „Na zaklanje me vodiš.“ Ona se uplašila od ovih reči, ali ništa nije razumela.
U kolima su bile još dve žene, koje su čuvale baćušku. U toku puta on je još dvaput ponovio: „Na zaklanje me vodite“ I dodao: „Gospode, neka bude volja Tvoja!“
Stigli su u veoma bogatu kuću. U trpezariji je bio spremljen sto sa raznovrsnim jelima. Otac Jovan je zapitao: „A gde je bolesnik?“ Njemu pokažu jednu susednu sobu i pozovu da uđe u nju. A kad smo i mi, žene, htele da uđemo, nas su brzo odgurnuli i zaključali vrata. Mi smo se uplašile, naročito kad smo iznutra, iz sobe, začule larmu. Nas dve počnemo da lupamo u vrata, a treća otrči po kočijaša, koji je bio veoma snažan čovek. Kočijaš je dojurio i svom snagom navalio na vrata i slomio bravu. Pred nama se ukazao strašan prizor: baćuška je ležao u nesvesti popreko na krevetu, na njega natrpani jastuci, a na njima sedela su tri fanatika; na podu videla se krv. Kočijaš je zbacio fanatike, uzeo baćušku na ruke i odneo u kola. Mi smo sve tri plakale i molile baćušku za oproštaj, jer nismo znale da je ovo bila pripremljena zamka. Fanatici su nožem ranili baćušku u slabinu. Kad se baćuška osvestio u kolima, strogo nam je zapretio da o ovome nikome ništa ne pričamo, jer se bojao bunta i meteža u narodu. Sutradan je u novinama objavljeno da je baćuška bolestan. Sve ovo saopštila mi je Nadežda u poverenju. Od ovog događaja baćuška se nije mogao oporaviti i teško je patio sve do smrti. (Iskaz monahinje Efrosinije Tuljakove, Beograd – I, 122-123)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *