NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava X
Dar javljanja na daljini i isceljivanja na javi i u snu
 
Javio se bolesnoj Jevrejki u Harkovu i iscelio je. Godine 1902. srela sam se u vozu sa inteligentnom Jevrejkom, koja je putovala iz Harkova u Kronštat. Na moje pitanje o razlogu toga dalekog putovanja, ona mi je pričala sledeće:
„Idem da zahvalim ocu Jovanu Kronštatskom za iscelenje moje kćeri koja je bila na samrti. Profesori su joj prorekli smrt i odbili da leče. Tada milosrdna sestra, videći moj neopisivi užas, predloži da pošaljem telegram ocu Jovanu Kronštatskom, on će pomoći. Telegram je odmah bio poslat. Posle nekoliko časova istog dana ja ulazim u sobu bolesnice u našoj kući i na svoje veliko čuđenje spazim pored postelje svoje kćeri pravoslavnog sveštenika, stoji i moli se. Ja sam zbunjena stala, kao ukopana. Po završetku molitve, sveštenik se okrenuo, i ne pogledavši me uputio se vratima. Po izgledu ličio je na oca Jovana Kronštatskog, čiju sam sliku videla kod milosrdne sestre. Ja sam s poštovanjem pošla za njim da ga ispratim. Ali kad sam izašla u predsoblje, tamo nije bilo nikog, pa ni u dvorištu. Ja sam zapitala poslugu koga su pustili unutra ili iz kuće napolje, ali sam dobila odgovor da niko u kuću nije ušao niti iz nje izašao.
A kći moja počela se odmah oporavljati i ubrzo, na čuđenje lekara i svih ukućana, sasvim ozdravila.
Ja sam Jevrejka, ali idem u Kronštat da odslužim zahvalni moleban, zahvalim baćuški Jovanu i priložim svoju žrtvu za njegove dobrotvorne potrebe. (Ispričala luteranka, udova pravoslavnog inženjera iz Poltave – preštampano iz lista „Pravoslavnija Karpatskaja Rus“, broj 1, od 6. januara 1933. godine – II, 175-176)
Javljanje obolelom od raka u želucu. Seoski crkveni tutor Pavel Semjonovič Voronov bolovao je od raka u želucu. Izgubivši nadu na pomoć lekara, on se početkom februara 1895. godine telegramom obrati ocu Jovanu Kronštatskom s molbom da se pomoli za njegovo ozdravljenje.
Drugog dana uveče, kad je ostao sam u sobi, pojavi se pred njim nepoznati mu sveštenik, svetla i blaga lica, gologlav, u rasi (gornjoj svešteničkoj haljini sa širokim rukavima), sa blistavim krstom na grudima, stane kod vrata i sa očiglednim saosećanjem upre pogled u teškog bolesnika. Pojava je bila tako stvarna, da se bolesnik, malaksao od teških stradanja, obratio molbom nepoznatom mu svešteniku da svojom molitvom prekrati njegove patnje.
Samo što je bolesnik izrekao svoju molbu, vizija je iščezla, i on se odmah bolje osetio i brzo oporavio.
Posle Uskrsa, polovinom aprila, on se uputi u Kronštat, da lično zahvali ocu Jovanu na iscelenju od teške bolesti.
Po dolasku u Kronštat, on odsedne u Domu trudoljublja i pozove k sebi oca Jovana. Kad je ovaj ušao u njegovu sobu, bivši bolesnik je odmah u njemu prepoznao onog blagodatnog sveštenika, koji mu se javio i iscelio ga.
Posle ovoga Voronov je proživeo još 14 godina i mirno se upokojio 27. januara 1909. godine. (I, 251-252)
Javio se u snu ocu i ukorio ga što svoju kćer ne da za momka koga je ona izabrala. U Petrogradu je živela čestita devojka, koja je zavolela dobrog momka, ali siromašnog i bez službe. Njen otac bio je surov čovek i želeo je da kćer uda za bogatog čoveka i od položaja.
Našavši se u takvoj situaciji devojka ode na Baltijsku stanicu, odakle je otac Jovan obično odlazio u Oranijenbaum i Kronštat. Kad je on naišao, ona se progurala do njega i sa suzama mu objasnila svoju nevolju.
– „Ne tuguj, udaćeš se za svoga Mihaila“, ljubazno joj je odgovorio otac Jovan.
Kad se ona vratila kući, surovi otac ukorio je zbog dužeg odsustva.
Sutradan otac joj je rekao: „Možeš poći za svoga Mihaila. Otac Jovan Kronštatski celu prošlu noć nije mi dao mira zbog tebe.“ (I, 95)
Javio se bolesnici i prorekao skoru smrt. Godine 1894. ili 1895. moja sestra Pavla Markovna Ivanovska, stara 28. godina, živela je u sibirskom gradu Krasnojarsku. Njoj je jetra bila obolela. Prema njenom krevetu visila je slika oca Jovana Kronštatskog. Neočekivano, oko 10 časova izjutra bolna sestra reče mi: „Molila sam se ocu Jovanu za ozdravljenje, ali mi on odgovori: ‘Pripremi se, golubice, za tvoju dušu brzo će doći anđeo.'“ Ispričavši to, sestra je zatražila da je okupam i očešljam, i ja sam to učinila. U 11 časova ona se upokojila. (Svedočanstvo Anastasije Markovne Nasjedkin, Beograd, ulica Dositejeva, broj 15 -1, 230)
Javio se bolesnoj ženi i iselio je. Jedna žena altajske narodnosti, neznaboškinja bila je teško obolela. Njeni srodnici pošalju telegram ocu Jovanu da se pomoli za bolesnicu. Posle toga bolesnica je pričala da ju je posetio sveštenik sa mitrom na glavi (otac Jovan bio je odlikovan pravom da nosi mitru za vreme bogosluženja) i blagoslovio je, posle čega je ona potpuno ozdravila. (Kazivanje arhiepiskopa crnomorskog i novorosijskog Sergija na skupu u spomen oca Jovana u sali 11 muške gimnazije u Beogradu 20. decembra 1972. godine. Arhiepiskop Sergije bio je misionar među altajskim neznabošcima – I ,241)
Javio se u snu luteranskoj devojčici i rekao da će ozdraviti. U gradu Voznesensku, Hersonska gubernija, u nemačkoj porodici Majš, luteranske veroispovesti, devojčica od 8 godina oboli od difterije. Njeno stanje bilo je veoma teško. Lekari ništa nisu mogli pomoći. Roditelji su bili očajni. Neko od pravoslavnih posavetuje ih da se telegramom obrate ocu Jovanu Kronštatskom. Uveče mu pošalju telegram, a sutradan izjutra dobiju od njega odgovor da će učiniti što može. Devojčica, pošto se probudila, ispričala je roditeljima da je kod nje dolazio sveštenik, koga ona nikad dotle nije videla, i opiše njegovu spoljašnost.
A još pre toga poznanici su doneli njenim roditeljima fotografije oca Jovana. Kad su devojčici pokazali ovu fotografiju, ona je uzviknula: „Baš taj sveštenik bio je kod mene, prišao mome krevetu i rekao: ‘Ozdravićeš'“
I devojčica je stvarno brzo ozdravila. O ovom slučaju saznali su svi u gradu. (Svedočanstvo Nadežde Ivanovne Dubeljštajn žene pukovnička, Beograd, ulica Svetosavska, broj 30 – 1, 242)
Javio se onemeloj devojčici i iscelio je. Moj brat Stepan Nikolajevič Ponomarev bio je oženjen Julijom Georgijevskom Bjeljavskom, kćerkom boljara. Svastika bratovljeva Jelizaveta Georgijevna učila je u Harkovu. U višim razredima ona se razboli i izgubi moć govora – onemi. Najbolji profesor u Harkovu i inostrani čuveni specijalisti nisu mogli pomoći i najzad priznali su svoju nemoć. Liza je bila prinuđena da prekine školovanje i živi kod roditelja.
Nije teško zamisliti očajanje i bol roditelja. Ubedivši se u nemoć nauke, majka Lizina napiše ocu Jovanu Kronštatskom i zamoli da se pomoli za Lizu i isceli je nebeskom silom. Baćuška odgovori da će se pomoliti, da ne treba padati u očajanje, jer je milost Božija neizmerna.
Jednom brat moj, onda mlad oficir, dođe na imanje Bjeljajevih. To je bilo nekako pred Uskrs. Posle ručka svi se raziđu po svojim sobama. I Liza je otišla u svoju sobu, kao i dotle, nema i tužna. I dok još nisu zaspali, začuo se snažni i u isto vreme radostan i uplašen glas Lize: „Mama, mama!“
To je bilo tako neočekivano. Svi su poleteli u njenu sobu. Ona, kao u nekoj ekstazi i van sebe, progovori: „Sad je u moju sobu ušao jedan sveštenik, blagoslovio me i rekao da snažnim glasom pozovem mamu i ja sam pozvala.“
Po njenom opisu sveštenik je ličio na oca Jovana Kronštatskog.
I Liza i njeni srodnici bili su potreseni čudom i toplo zahvalili Bogu i ocu Jovanu.
Liza je posle toga bila potpuno zdrava, završila gimnaziju i udala se. (Iskaz generala Ponovareva, zapisao generalštabni general Boris Aleksandrovič Štejfon – I, 243-244)
Viđenje u snu ikone oca Jovana spaslo obolelog od smrtne opasnosti. Pukovnik petrogradske prestoničke policije Gustav Apolinarijevič Šebeko (rimokatolik) oboli od čira u grlu. Lekari izjave da mu ne mogu pomoći, i da sve zavisi kuda će se taj čir provaliti: ako se provali unutra, smrt je neminovna; ako napolje spašće se.
Pod ovim utiskom on je ležao na postelji i čekao šta će biti. U toku dana on zadrema i u snu nad krevetom vidi u vazduhu ikonu oca Jovana Kronštatskog, koji je tada bio živ. Kad se posle toga viđenja probudi, video je da je sav krevet bio poliven gnojem iz čira, koji je provalio napolje, i on je bio spasen. (Njegov lični iskaz I, 250-251)
U snu se javio mladiću obolelom od zapalenja pluća i pričestio ga. Pre 40 godina oboleo sam bio od zapalenja pluća u tako teškoj formi da je konzilijum lekara saopštio mojim roditeljima da mi nema spasa i da sledeću noć neću preživeti. Moji roditelji odmah pošalju telegram ocu Jovanu Kronštatskom. Sledeće noći ja zaspim i u snu vidim oca Jovana, koji je došao, doneo Svete Darove i pričestio me. Kad sam se probudio, ja pozovem mater i ukazujući na poveću fotografiju oca Jovana, koja se nalazila u sobi, kažem joj: „Taj sveštenik bio je sad kod mene i pričestio me.“ Otac i mati bili su ushićeni.
Toga trenutka ja sam ozdravio. Doktori koji su sutradan došli i videli me, zanemeli su od čuda. (Ispovest Arkadija Ivanoviča Severinova, nastavnika gimnazije u Tetovu, Jugoslavija – II, 176-177)
 
Sila blagoslova
 
Narodne mase intuitivno su osećale, a u to su se i svakodnevno uveravale primerima iscelenja najtežih i neizlečivih bolesnika, da je otac Jovan ugodnik Božiji, da njegove molitve i blagoslovi imaju čudotvorno dejstvo, pa su mu ne samo bolesni nego i zdravi hrlili i prosili njegove molitve i blagoslov za spasenje od zla i napasti, za sreću, blagostanje i uspeh u životnom poduhvatu. Narod se u tome nije varao. I blagoslov oca Jovana, kao i njegove molitve, pratila je blagodatna sila, koja je izobilno počivala u njemu. Od mnogih primera navešćemo pet-šest.
Blagoslovio maturanta bogoslovije da uspešno izgovori svoju prvu propoved. Ilja Vasiljevič Gumilevski, protojerej hrama Hrista Spasitelja u Moskvi i profesor Moskovske Duhovne akademije, kao maturant bogoslovije dobio je od profesora zadatak da održi propoved na određenu temu. Mesto gde treba da održi propoved nije naznačeno, što ga je naročito zabrinjavalo, pored drugih briga u vezi sa proiznošenjem prve javne propovedi.
On je bio među najboljima, od kojih su samo dvojica mogla da budu upućena u Duhovnu akademiju kao pitomci.
Pred jedan od Bogorodičinih praznika on je dobio naređenje da se javi starešini Uspenskog hrama, od koga je saznao da svoju propoved treba da održi u polovini svenoćnog bdenija, za vreme polijeleja (pevanja stihova 134. i 135. psalma u slovenskoj Bibliji). Uzbuđen zbog takve iznenadne naredbe, on se još više uzbudio kad se u oltaru pojavio otac Jovan Kronštatski i počeo da se priprema za služenje svenoćnog bdenija.
Neobjašnjivi strah, a istovremeno i pobožni trepet prožimali su ga. (Ovo priča njegov brat, kome je on posle poverio svoje doživljaje u tom času.) Što se više bližio čas kad treba da se u stiharu pojavi na amvonu kao propovednik, kod njega je sve više rasla želja da pobegne nekud, ili odloži istupanje, makar i simuliranjem bolesti. U borbi sa samim sobom vreme je neprimetno proteklo i nastupio trenutak kad treba da se pojavi iz oltara. Za razmišljanje više nije bilo vremena. On se triput prekrstio pred svetim prestolom i odlučno prišao ocu Jovanu za blagoslov.
– „Osećam i znam tvoja doživljavanja, mladiću, rekao je baćuška Jovan. Neka te ukrepi Bog svojim Duhom Svetim, te da se ubuduće nikad ne plašiš u svojim služenjima Bogu.“
Sa neobičnom snagom i osobitom dikcijom izgovorio je brat svoju prvu propoved napamet. Tom prilikom on se držao teme, kao stožera, ali su misli tekle slobodno, živo i ubedljivo.
Reči oca Jovana opravdale su se u toku daljeg života i aktivnosti maturanta Gumilevskog. Po završetku Duhovne akademije, on je bio zadržan u Akademiji radi odbrane disertacije za zvanje profesora. Kao profesor i protojerej hrama Hrista Spasitelja on je često imao prilike da govori propovedi u prisustvu cara. Sve njegove propovedi, sa uputstvom kako se za njih treba pripremati i kako ih izgovarati, sabrane su u knjigu pod nazivom: „Seme vere“.
U uputstvu, kao najvažnije govori se o tome da su za uspešno proiznošenje propovedi prethodno neophodno potrebna tri dana strogog posta i molitve, tajne i umne, da bi se duh oslobodio od tela i dobio krila.
Iz ovog kazivanja jasno izlazi da mu je otac Jovan prilikom blagosiljanja pred njegovu prvu propoved dao blagodat Svetoga Duha, koja ga je učinila velikim propovednikom… (Svedočanstvo njegovog brata – I, 206-208)
Želja devojke da nađe dobrog muža, po blagoslovu oca Jovana, ispunila se. Jedna devojka iz Petrograda želela je da joj Bog podari dobrog i lepog muža. O tome je ona zamolila i blagoslov oca Jovana. I Bog, po molitvama oca Jovana, dao joj je takvog muža iz reda pojaca.
Potom je ona počela da moli oca Jovana da njen muž postane đakon. Na to joj je on primetio: „Gle šta ti hoćeš? Dobro, pomolićemo se!“ I šta se dogodilo?
U to vreme dođe u Petrograd vladika iz Krasnojarska, spazi njenog muža, prizove ga i uzme za svoga đakona. (Pismo jeroshimonaha Pahomija, iz manastira Vaznesenja Gospodnjeg u Svetoj Gori Atonskoj – II, 187-188)
Prosimo molitve oca Jovana za uspeh na ispitu. Moj otac Ivan Emeljanovič Uliga, pukovnik Kubanske kozačke vojske, polagao je u Tiflisu 1896. godine ispit za upis u Generalštabnu akademiju i položio. Ali na prijemnom ispitu u Petrogradu, iako je ovaj položio, nije bio primljen.
Sledeće godine on je opet konkurisao za prijem. Pre ispita on je otišao u Kronštat i zamolio oca Jovana da odsluži moleban za uspeh na ispitu u Akademiji. Otac Jovan odslužio je moleban i ohrabrio ga da će dobro položiti. I stvarno, na ispitu je pokazao blistav uspeh i bio primljen u Akademiju, koju je završio među najboljima. (Kazivanje pukovnika Grigorija Ivanoviča Ulige, bivšeg oficira carske pratnje – II, 172)
Prosio molitvu oca Jovana za uspešan prijem u kadetski korpus. Pre mog stupanja u 1 kadetski korpus u Petrogradu, moja mati pozvala je oca Jovana u našu kuću da odsluži moleban i pomoli se za moj uspešan prijem. Otac Jovan odazvao se i došao. Pri dolasku ja sam mu prišao radi blagoslova. On je obe ruke svoje položio na moju glavu i rekao materi: „Stupiće, stupiće.“
I zaista, ja sam odlično položio ispit i bio primljen kao državni pitomac. Za dve državne stipendije konkurisalo je nas 35 kandidata. Ja sam ispit položio kao prvi.
Ja sam osećao kao da je neka blagodat sišla na mene, te sam ispit lako položio. Ovim ja objašnjavam i potonje uspehe i spasenja iz nevolja i opasnosti u mome životu. Učestvovao sam u rusko-japanskom ragu, bio sam ranjen i kontuzovan, u mnogim bojevima pretila mi je smrt, topio sam se u reci Hunhi 1905. godine, ali sam bio spasen, u ratu 1914 -1918. četiri puta bio sam ranjen i kontuzovan, izvukao glavu iz revolucije i srećno sa ženom dospeo u Srbiju. Sve to ja pripisujem blagodati Božijoj, koju mi je isprosio otac Jovan, prema kome ja i sad gajim pobožno-zahvalna osećanja, nalazeći se u tuđini. (Ispovest pukovnika E. Koveskoga – II, 170-171)
Kad je viđenje u snu istinito a kad lažno. Neko je zapitao oca Jovana može li se pridavati značaj onim snovima u kojima se on pojavljuje. On je na to odgovorio: „Ako ja dođem na san sa krstom na grudima, onda sam to ja; a ako bez krsta, onda je to vražje delo.“ (Iskaz ranije spomenute monahinje Marije Rodevič… II, 92)
 
Slučajevi odbijanja
 
Pored mnogih odziva na usmene molbe, pisma i telegrame da se pomoli za ozdravljenje obolelih, ili podari blagoslov, bilo je i slučajeva odbijanja.
„Jeretiku ne idem, pomoliću se za njega, ali neće ozdraviti.“ Živeći u Petrogradu, znam fakt o prozorljivosti oca Jovana, koji se dogodio u porodici mojih srodnika. Mlad čovek bio je na samrti (usled nesrećnog slučaja). On je bio nevernik a roditelji njegovi bili su verujući i pobožni. Na njihovu molbu da poseti samrtnika i pomoli se za njegovo iscelenje, otac Jovan je odgovorio: „Jeretiku ne idem, pomoliću se za njega, ali neće ozdraviti.“
Mladić je ubrzo umro. (Svedočanstvo Olge Šubbe, Nedalj, Jugoslavija – II, 179-180)
„Neka joj Bog podari carstvo nebesko.“ Nije uvek otac Jovan ispunjavao molbe srodnika za iscelenje njihovih bolesnika, nego je to činio samo onda kada je to bilo u saglasnosti sa voljom Božijom. Tako, kad se razbolela moja sestra, oca Jovana su zamolili da se pomoli za njeno iscelenje. Međutim, on je rekao: „Neka joj Bog podari Carstvo Nebesko!“ (Iskaz Jevgenije Aleksajevne Jefimove, udove pukovnika kronštatske tvrđavske artiljerije – II, 180)
„On više nije žitelj ovog sveta.“ Kad su oca Jovana jednom zamolili da se pomoli za iscelenje obolelog od šarlaha sa difteričnim komplikacijama, on je odgovorio: „Ne, on više nije žitelj ovoga sveta.“
Očigledno njegovo ozdravljenje nije bilo saglasno sa voljom Božijom, i to je ocu Jovanu otkrio Duh Sveti. (Iskaz udove generala Šepelove – Veronovič, Beograd, ulica Sonje Živanović, broj 34 – II, 180)
Uskratio blagoslov dami koja ga je ismejavala. Otac Jovan našao se u jednom društvu u kome je bila jedna dama. Ona ga je pre toga u tom društvu ogovarala i ismejavala. Kad su svi iz društva počeli da prilaze ocu Jovanu radi blagoslova, prišla je i ta dama, ali se on okrenuo od nje i uskratio joj svoj blagoslov. (Slučaj saopštio M. M. Rodzjanko u pismu od 29. decembra 1927. godine – II, 81)
Uskratio celivanje krsta ateisti. Porodica jednog bolesnika u gradu Jaroslavu pozvala je oca Jovana da odsluži za njega Liturgiju. Uoči Liturgije bilo je o tome govora u jednom društvu oko kartaškog stola. U društvu je bio i prokuror koji je počeo da se ateistički izražava i ismeva oca Jovana. Ali mu to nije smetalo da i on sutradan dođe na Liturgiju. Kad su posle Liturgije prisutni počeli da prilaze i celivaju krst u ruci oca Jovana, prišao je i onaj bezbožni hulitelj, ali ga je otac Jovan udario rukom po čelu i rekao: „Ti, prolazi!“ i nije mu dopustio da celiva krst. To je na ateistu potresno delovalo i on se potpuno preporodio. (Ispričao pukovnik Krilov – II, 81, 82)
 
Slučajevi obmane i kazna Božija za to
 
Obmana trojice studenata. Jedan student ispričao je sledeće: Nas trojica živeli smo u jednoj sobi. Naše bezverje navelo nas je da smislimo prevaru i ismejemo oca Jovana. Jedan od nas napravi se bolestan i legne u krevet, a mi zdravi zamolimo oca Jovana da dođe i pomoli se za ozdravljenje „bolesnika“. Kako smo se dogovorili, tako i učinismo.
Otac Jovan dođe i videvši „bolesnika“ u krevetu rekne mu: „Sad ti ja nisam potreban ali ću biti uskoro.“ Potom se pomolio i otišao (novac od nas nije uzeo jer smo ga mi predupredili da nemamo). Po njegovom odlasku tobožnji „bolesnik“ htede da ustane iz kreveta ali nije mogao. Neka nevidljiva sila prikovala ga je za krevet. Mi mu u početku nismo poverovali. Mislili smo da se on pretvara i šali, ali smo se uverili da se ne šali. Rešili smo da počekamo dan-dva. Prošlo je više od tri dana, a njemu sve gore i teže.
Videći šta smo učinili nas dvojica pođemo do oca Jovana, priznamo svoje delo i sa suzama zamolimo oproštaj.
Otac Jovan lepo nas je primio, oprostio nam i otpustio s mirom. Po povratku u svoj stan, zatekli smo druga zdrava i na nogama.
Onaj koji je ispričao ovaj slučaj dodao je: „Ova lekcija dobro mi je poslužila za sav život i učinila od mene čoveka verujućeg i religioznog.“ (Pismo pukovnika Mihaila Dimitrijeviča Timofejeva – I, 87)
Svoju prevaru seljak skupo plati. Prilikom jednog dolaska oca Jovana u svoje selo prišao mu je jedan seljak i zatražio od njega 25 rubalja da leči svoju bolesnu kobilu (koja je bila zdrava). Otac Jovan da mu ih bez reči.
Ali kad se seljak vratio kući, na svoj užas zatekao je kobilu mrtvu.
On se gorko pokajao, vratio se ocu Jovanu i priznao da ga je prevario, kobila mu je bila zdrava ali je sad uginula.
Otac Jovan ga pouči i oprosti mu. (II, 83)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *