NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava IX
Dar iscelenja bolesnika molitvom
 
U početku blagodatnih iscelenja bolesnika po molitvama oca Jovana doznajemo iz njihovih ispovesti pred crkvenim pastirima u Nižegorodu 1901. i u Sarapulu 1904. godine. Tom prilikom on je, pored ostaloga, rekao:
„U vašim dušama braćo saslužitelji, nesumnjivo se javlja pitanje, kako se ja usuđujem da putujem po celoj Rusiji, da se molim za toliko mnoštvo, koji prose moje molitve. Možda će neko to nazvati drskošću… No ja, braćo, ne bih se rešio na tako veliko delo, kad na njega ne bih bio pozvan sviše… Evo kako je počelo. Neko se u Kronštatu razboleo. Prosili su moju molitvenu pomoć. Kod mene je bilo pravilo: ničiju molbu ne odbijati. Ja sam se počeo moliti, predajući bolesnika u Božije ruke, proseći od Gospoda da se na njemu izvrši Njegova sveta volja. Ali neočekivano dolazi mi jedna starica, koju sam odavno poznavao. Ona je bila duboko verujuća, bogobojažljiva, živela po hrišćanskim načelima i život provela u strahu Božijem. Dolazi mi i uporno zahteva da se molim za bolesnika i to za njegovo ozdravljenje. Sećam se, ja sam se tada od takvog zahteva skoro uplašio: Kako mogu, mislio sam, da imam takvu slobodu? Međutim, starica je čvrsto verovala u moć moje molitve i uporno nastojala na svome. Ja sam tada pred Gospodom ispovedio svoje ništavilo i svoju grešnost, video u tome volju Božiju i počeo da prosim od Gospoda iscelenje bolesnika. I Gospod mu je poslao Svoju milost – on je ozdravio, a ja sam zahvalio Gospodu za tu milost.
Iscelenje se ponovilo i drugi put posle mojih molitava. Tada sam ja u tome video volju Božiju, novo poslušanje dato mi od Boga – da se molim za one koji od mene to budu zahtevali. Sad i ja znam, i drugi pričaju, da se događaju iscelenja bolesnika po mojim molitvama.
Osobito su zadivljujuća iscelenja demonom posednutih, teških stradalnika. Takvi bolesnici obično su veoma nemirni: izgovaraju strašne hule i reči bez veze i smisla, pljuju, ritaju se i otimaju od svojih pratilaca. Kad ih privode, oni uvek zatvaraju oči. Ali ja zapovedam da otvori oči. Ponekad više puta moram da ponovim: „Otvori oči!“ Pri tom ja upravljam svoj pogled na njega, i kad on otvori oči ja, gledajući mu u oči, govorim: „Imenom Gospoda našeg Isusa Hrista zapovedam ti, duše nečisti, izađi iz njega!“ i blagosiljam krstom bolesnika. Bolesnik dolazi k sebi, smirava se i počinje da se moli. Ja ga potom pričešćujem Svetim Tajnama, od kojih je pre toga svim silama bežao. Pošto se iscele, takvi bolesnici ne sećaju se šta su u svome besnilu govorili. Iz toga je jasno da oni u besnom stanju nisu projavljivali svoju volju, nego volju protivnu volji Božijoj – volju demonsku.
Često zli duhovi dugo zadržavaju svoju vlast nad bolesnicima, dugo se opiru, i kroz bolesnike govore: „Mi smo se u njemu nastanili, odavno smo zadobili vlast nad njim (bolesnikom).“ Ali sila Božija, od koje zli duhovi drhte, pobeđuje ih.
O, braćo moja, nama je mnogo blagodati dato od Boga, i ako mi sačuvamo ovaj dar Božiji, mi smo nepobedivi…
O svome duševnom stanju mogu vam reći da ispunjavam veliko drevno pravilo: poznaj sebe samoga. U tome se sadrži sav moj život: ja i do sada ne prestajem „poznavati samog sebe“. Kroz ovo ja dolazim do saznanja svoje nemoći u svemu, a to me nagoni da se smiravam.“ (I, 172-173)
„Tako ja služim proslavljanju Crkve Božije i širenju vere pravoslavne. Sve vam ovo govorim iskreno, kao sa pastirima, i po vašoj želji, a na korist pastirske službe Svete Crkve i otadžbine naše.“ (I, 171)
 
Iscelenja prisutnih bolesnika
 
Iscelenje monahinje Jevsevije. Monahinja Jovanovskog manastira Jevsevija, čija je dužnost bila da radi u kujni, na neki veliki praznik, kad su očekivali dolazak u manastir oca Jovana, tako se rđavo osećala da nije mogla ustati iz postelje. Dolazi otac Jovan i njemu saopštavaju o njenoj bolesti. On odmah ide k njoj i kaže joj: „Mati Jevsevija, danas je veliki praznik, zašto ti ležiš?“ Ona odgovori da je glava toliko boli, da ne može da se podigne iz postelje. Otac Jovan je položio svoju ruku na njenu glavu i bol je odmah prestao. Ona se odmah osetila zdravom, ustala iz postelje i otišla u kujnu da sprema ručak. (Saopštenje monahinje Marije iz istog manastira – I, 90)
Iscelenje monahinje istog manastira od bolova u nogama. Druga monahinja istog manastira, čije je ime pripovedačica ovog događaja zaboravila, ali ju je lično znala, bila je kažnjena od igumanije time što joj je bila oduzeta dužnost koju je dotle vršila. Tako je bez dužnosti („poslušanja“) provela skoro godinu dana, a onda se razboli: zabole je noge. Jednog dana naišao je otac Jovan i zapitao igumaniju jesu li sve sestre na svojim dužnostima (na „poslušanju“). Igumanija je bila začuđena i zbunjena ovim pitanjem i odgovorila: „Da, sve su.“
– „A monahinja I. (i spomenuo ime) na kakvom je poslušanju?“ zapitao je on dalje.
Igumanija je odgovorila da nju bole noge.
Tada se otac Jovan uputio ovoj monahinji i rekao joj: „Vreme je da ideš na svoje poslušanje.“
Odmah potom ova se monahinja osetila potpuno zdravom, bolovi u nogama su iščezli, kao da ih nikad nije bilo. Posle iscelenja vršila je dužnost vratarice. (Saopštila ista monahinja – I, 90-91)
Iscelenje oduzete ruke. Po odsluženju rane Liturgije u Andrejevskom hramu u Kronštatu, otac Jovan je odlazio u Petrograd radi posete bolesnika kojima je bio pozvan. Uveče se vraćao natrag u Kronštat. Sa njim se istim brodom vraćao i A, Pleščejev, koji je to putovanje opisao u novinama ovim rečima:
„Putovao sam uveče iz Petrograda u Kronštat parobrodom „Kotin“. Ušao sam u kabinu I klase. Neko od poznatih pozva me i napravi mi mesto na divanu u dnu kabine. U kabini su nešto živo razgovarali. Na moje pitanje poznaniku o čemu to govore, odgovori mi: „Otac Jovan putuje brodom… Njega su tako opkolili, da zamalo nisu svi u vodu popadali.“
– A gde je on? zapitao sam.
– Gostioničar Vasilije Feodotovič silom je razdvojio masu putnika i oca Jovana ubacio u najvišu kabinu posred broda, postavio pred kabinom stražu od posluge i zapovedio da nikoga ne puštaju unutra, ma ko to bio.
Otac Jovan se tako u toku dana umorio u Petrogradu, da je odmah zaspao u kabini.
U razgovoru o ocu Jovanu moj sused ispriča sledeće: „Mome ocu bila se oduzela ruka. Otac Jovan znao je moga oca i voleo ga. Čuvši za očevo obolenje, on je bez poziva došao da ga poseti. Dugo je sedeo pored očevog kreveta, molio se i plakao, skoro neprekidno gladio očevu ruku. Ruka je proradila, Ja sam bio svedok toga.“ (I, 99 – 100)
Iscelenje tuberkuloze grla pričešćem. Otac sveštenika Vasilija Šustina umirao je od tuberkuloze grla u Petrogradu. Lečio ga je profesor Simanovski i rekao da će živeti još 10 dana. Pošto je porodica Šustina bila bliska ocu Jovanu, ona mu pošalje telegram u Kronštat i zamoli da dođe. On se odazove i dođe. Videvši bolesnika, uzviknuo je:
„Što mi niste rekli da je on tako ozbiljno bolestan? Ja bih doneo Svete Darove i pričestio bih ga.“
Bolesnik je ćutao i tužno gledao oca Jovana. A otac Jovan, zamislivši se, zapita ga: „Veruješ li ti da ja silom Božijom mogu pomoći?“ Bolesnik, pošto nije mogao da govori, potvrdno je klimnuo glavom.
Otac Jovan mu je zapovedio da otvori usta i triput krstoobrazno dunuo. Onda je rukom udario po stočiću sa lekovima. Svi staklići sleteli su i razbili se. Zatim je zapovedio da se bolesnik preveze kod njega u Kronštat radi pričešća. Bez obzira na hladnoću i opasnost, učinjeno je kako je zapovedio. Kad se bolesnik vratio kući, profesor Simanovski došao je da ga poseti i veoma se iznenadio: sve rane u grlu bile su zarasle. „Ovo je neviđeno; ovo je pravo čudo!“ izjavio je on.
Otac je posle ovoga proživeo još 25 godina. (I, 109)
Iscelenje sedmogodišnje devojčice od boginja. Sestrica spomenutog sveštenika Vasilija Šustina u svojoj sedmoj godini života oboli od boginja po licu. Otac Jovan je rukom pogladio unakaženo lice devojčice. Bolest je prošla i nikakvog traga na licu nije ostalo. (I, 109)
Iscelenje rektora Moskovske bogoslovije arhimandrita (potonjeg mitropolita) Antonija. Otac Jovan stigao je u Moskovsku bogosloviju, u Trojice-Sergijevoj Lavri, uoči hramovne slave i svojim dolaskom sve obradovao. Arhimandrit Antonije zamolio je oca Jovana da sutra služi svetu Liturgiju kao najstariji, ali je on iz velikog smirenja odbio da načalstvuje i stao kao mlađi sa strane. Pri kraju Liturgije stigne telegram da je u Moskvi preminuo mitropolit. Rektor odluči da sa ocem Jovanom posle ručka pođe u Moskvu na sahranu mitropolita.
Ali posle ručka on se naglo razboli. U to vreme vladala je epidemija kolere. Rektor oseti jake bolove u stomaku, od kojih nije mogao da ustane iz postelje. Otac Jovan nije o tome ništa znao. Prema ranijem dogovoru, on se posle ručka spremio za put. A kad je video da rektora nema, zapitao je: „A gde je rektor, otac arhimandrit Antonije?“
Odgovorili su mu da je rektor teško oboleo i leži u svojoj sobi.
Otac Jovan se uputio bolesniku i ušavši zapitao ga: „Šta je s vama? Vi mnogo patite?“
– „Umirem“, odgovorio je arhimandrit Antonije.
– „Koješta““ – odgovorio je otac Jovan i položivši ruku na glavu arhimandrita, dodao: „Ustajte i hajdemo.“
Rektor je osetio da ga je bolest trenutno ostavila. Ustao je i potpuno zdrav krenuo sa svojim isceliteljem u Moskvu, gde je učestvovao u sahrani mitropolitovoj, prešavši za njegovim kovčegom više od 10 kilometara. (Iz besede arhiepiskopa Serafima Bogučarskog, održanoj 20. decembra 1931. godine u ruskoj crkvi u Beogradu – I, 205-206)
Iscelenje operskog pevača Hohlova u Moskvi. Sin operskog pevača Hohlova ispričao je autoru ove knjige kako se njegov otac razboleo od zapalenja pluća. Lečili su ga čuveni moskovski profesori i najzad kazali njegovoj supruzi: „Mi smo učinili sve što je u našoj moći, ali mi nismo bogovi i dužni smo da vas predupredimo: vaš će muž umreti i sve što možemo učiniti to je da mu produžimo život za 3-4 dana.“
Kad su se profesori razišli, bolesnik, koji već nije mogao govoriti, prošaputao je: otac Jovan. Iz ovoga su ukućani shvatili njegovu želju da se obrate ocu Jovanu s molbom da se pomoli za njega. Iz daljeg razgovora pokazalo se da se otac Jovan slučajno nalazio u Moskvi. Našli su ga na stanici i zamolili da dođe. On se odazvao i došao. Kad je naišao, zatekao je bolesnikove drugove iz opere kako se naglas smeju.
Kad je otac Jovan počeo da se moli, sasvim drugo nastrojenje obuzelo je prisutne, u mnogih su se pojavile suze. A otac Jovan molio se otprilike ovako: „Gospode, Ti si rekao da ćeš učiniti ako ma šta zaištemo u ime Tvoje, i da će nebo i zemlja proći, a reči Tvoje neće proći, a da se ne ispune. Zato Ti se i molim, u ime Samoga Gospoda Isusa Hrista, oprosti ovom slugi svome sve grehove njegove hotimične i nehotične i isceli ga.“
U glasu oca Jovana osećala se sila vere i nade u Boga. Pošto se pomolio, osenio je bolesnika krsnim znakom i rekao mu: „A sad zaspi!“ i otišao.
Posle toga bolesnik je zaspao i proveo u snu neprekidno 36 sati. Za to vreme profesori koji su ga lečili i obilazili mislili su da je on pao u letargični san. Kad se bolesnik probudio i profesori ga pregledali, konstatovali su da je potpuno zdrav.
Ovaj slučaj tako je preobratio sina bolesnikovog, koji je ovo ispričao autoru knjige, da je on otada stekao nepokolebivu veru, nadu i ljubav prema Bogu. (I, 238-240)
Iscelenje dečaka obolelog od difterije u Petrogradu. Mihailo Aleksijevič Suvorin ispričao je autoru ove knjige sledeće:
Moga sinčića jako je zabolelo grlo. Ja sam pozvao čuvenog dečjeg lekara doktora Rusova. Ovaj je došao, pregledao bolesnika i rekao: „Vaš sinčić je oboleo od difterije i nema mu nikakvog spasa jer je grlo pocrvenelo.“
Ja sam tada uputio telegram ocu Jovanu da dođe. On je došao, pomolio se i počeo da gladi i miluje obolelog dečka. Najzad je rekao: „Ništa, ništa, ne brinite se, ozdraviće!“
I stvarno dečak je ozdravio. To je čudo ravno vaskrsenju mrtvaca – rekao je Suvorin. (I, 240-241)
Iscelenje starice od bolova u očima. Monahinja Marija Rodevič ispričala je kako je njena mati mnogo patila od bolova u očima zbog stalnog čitanja Svetog Pisma noću pri slaboj svetlosti lojane sveće. Za vreme jednog boravka naše porodice u Domu trudoljublja u Kronštatu, ja sam to ispričala ocu Jovanu. On je uzeo osvećenu vodu i njome oprao mamine oči, i od toga časa ona više nije osećala nikakve bolove i videla je odlično sve do smrti. (II, 91)
Iscelio povređenu ruku petogodišnje devojčice. U Petrogradu devedesetih godina ovoga veka petogodišnja sestričina poručnika Pronjina prignječila je palac vratima fijakera i sasvim ga razmrskala. Lekar je preporučio da se palac odseče. Drugog dana nastalo je trovanje krvi i lekar je rekao da će se morati ruka odseći do lakta. Devojčica je neprestano plakala od jakih bolova. Kad je lekar odvio zavoj, osetio se težak zadah.
Neočekivano otac Jovan došao je kod suseda. Otac devojčice otrči i zamoli ga da dođe. Iako je bio mnogo zauzet, on se, zbog hitnog slučaja, odazvao i došao. Odslužio je moleban i rekao da operacija nije potrebna i da će povreda proći. Po odlasku oca Jovana, otac devojčice insistirao je na operaciji, ali majka koja je čvrsto verovala rečima oca Jovana, nije se saglašavala. Devojčica je zaspala i dugo spavala. Sutradan došao je lekar i skinuo zavoj. Otoka nije bilo, niti se osećao neprijatan zadah. Samo je osušena žilica visila kao končić. Žilicu su odrezali i devojčica je ozdravila. Trovanje krvi je iščezlo i lekar je izjavio da je to čudo. (II, 102)
Iscelenje učenika Paževskog korpusa od posledica povrede glave. Za vreme gimnastike jedan učenik zadobio je jak udarac u glavu i posle toga opasno se razboleo. Lečili su ga svi mogući lekari i profesori, ali bez uspeha. Majci su saopštili da nade na ozdravljenje nema, i da će u najboljem slučaju, ako ne umre, ostati idiot. Mati je tada otišla u Kronštat, našla oca Jovana i on je sa njom došao bolesniku, pomolio se i rekao da će njen sin ozdraviti. I stvarno, dečku je odmah bilo bolje i on se ubrzo potpuno oporavio, na opšte čuđenje svih lekara. (Saopštio Mihail Mihailovič Rodzjanko, Zemun, pismom od 29. decembra 1927. godine – II, 114)
Iscelenje od teške povrede pomorskog kapetana Aleksejeva, potonjeg episkopa arhangelskog Miheja. Kao brodski kapetan II klase on se sa brodom nalazio u pristaništu i spremao za letnju plovidbu. Jednog dana on se po završetku dnevnih vežbi broda na moru spuštao po mostiću u radnički čamac, kojim je hteo da se iskrca u pristaništu. Tom prilikom on se oklizne i padne u čamac, ali tako nesrećno, da mu gvozdena šipka sa strane čamca, koja drži veslo, probije vilicu i pomeri zube. Dok je čamac došao do pristaništa, sva glava toliko mu je bila otekla, da mu je otok potpuno zatvorio oba oka, i on ništa nije mogao videti niti govoriti. Javili su njegovoj ženi. Kad je ona stigla, savetovali su joj da potraži nekog lekara. Žena to nije poslušala, nego ga je odmah odvezla u crkvu, gde je otac Jovan završavao večernje.
Postradalog kapetana s teškom mukom su priveli do oltara, gde ga je otac Jovan susreo sa krstom u ruci. Bolesniku su pomogli da klekne na kolena. Otac Jovan pokrio mu je glavu epitrahiljem i počeo dugo da se moli pred prestolom za ozdravljenje i spasenje postradalog vojnika. Za vreme te duge molitve otok je iščezao, oči se otvorile i postradali mogao je jasno da zahvali baćuški za njegove molitve.
Pri izlasku iz oltara postradali kapetan osetio je kako mu se povređeni zub klati u vilici. On se i nehotice okrenuo ocu Jovanu i požalio: „A zub?“
Otac Jovan pogladio ga je rukom po obrazu i rekao: „Nije to ništa, idi, sve će proći!“
Po odlasku u penziju, kapetan Aleksejev ostao je udov i po blagoslovu oca Jovana zamonašio se, pod imenom Mihej, i stupio u Duhovnu akademiju. Po svršetku Akademije postavljen je za episkopa Arhangelske eparhije. (Iz usta episkopa Miheja zabeležio general A. Eljšin i saopštio autoru knjige – 119-122)
Obolelu staricu dvaput iscelio. Aleksandra Kolokoljcova piše autoru knjige, kako je otac Jovan dvaput iscelio njenu babušku (majčinu majku) od smrtne bolesti.
Prve posete oca Jovana nejasno se sećam, pošto sam bila još mala. Sećam se teškog stanja svojih srodnika. Naša porodica bila je dosta velika. Deda i baba imali su po dve sestre i tri kćeri, sve tri udate i svaka od njih imala je dosta dece. Svi su živeli u istoj kući i sačinjavali veliku, čvrstu porodicu, u kojoj se svaka radost ili žalost jednog njenog člana osećala kao svoja sopstvena, a što nije moglo proći neprimećeno i od nas dece.
Za vreme bolesti naše bake zloslutna tišina vladala je u svima odajama njenih kćeri. Sećam se kako je jednom moja mati iznenada ušla u našu dečju sobu, uhvatila me za ruku i brzo pozvala u salu, u kojoj je stajao i molio se meni nepoznati sveštenik. Ja sam primetila da su svi bili uzbuđeni. Posle molitve, otac Jovan (ime njegovo saznala sam iz razgovora starijih) prišao je do bake, zatim su mene priveli k njemu radi blagoslova, i on je otišao. Baka je ozdravila.
Drugu posetu oca Jovana zapamtila sam veoma jasno. Opet se baka razbolela od krupoznog zapalenja pluća i došla do smrti. Lekari su joj zabranili da govori i ona je mogla samo da napiše na hartiji, ako je što htela reći. Po mišljenju lekara, njeno stanje bilo je beznadno. Ja sam bila odrasla i mnogo volela baku, pa me je njeno stanje duboko ožalostilo.
Zamolili su oca Jovana da dođe, i on se odazvao. Opet se molio u sali. Ja sam očekivala da će odslužiti moleban. Međutim, on je govorio reči molitava meni nepoznatih, govorio je brzo, čineći nervne pokrete kažiprstom desne ruke, kao kad se nekom preti. Njegov glas čas se oštro podizao, čas se sasvim spuštao. Završio je neočekivano, oštro se okrenuo i žurnim korakom uputio u spavaću sobu bakinu: Mi smo svi pohitali za njim. Moja mati i tetka očekivale su u smrtnom strahu šta će reći otac Jovan. A on, nagnuvši se ka baki, ljubazno je stavljao svoju ruku na njenu glavu i rekao joj: Ozdravljajte, ozdravljajte, vi treba još da živite, pogledajte koliko imate unučića – treba da se radujete zbog njih i da zahvalite Gospodu. Baka je htela nešto da kaže ali se zakašljala i nije mogla da izgovori ni slova. Lice moje matere i tetaka sijala su od radosti.
Blagoslovivši baku i priloživši njenim usnama sveti krst da ga celiva, otac Jovan brzo je izašao iz sobe…
Moja baka brzo se oporavila i ustala iz postelje potpuno zdrava. (II, 123-125)
Iscelenje bolesnika od teškog nervnog rastrojstva. Moj brat Nikolaj Nikolajevič, koji je živeo u gradu Narvi, oboleo je od teškog nervnog rastrojstva u svojoj 22. godini života. Bolest se projavila u tako oštroj formi, da smo ga morali odvesti u bolnicu. Posle nekoliko meseci (tačno se ne sećam, jer mi je bilo tada 10 godina), mama me je povela da posetimo bolesnika. On je bio smešten u zasebnu sobu i nikakvog poboljšanja u njegovom stanju nije bilo. Od njega mama se sa mnom uputi u Kronštat do oca Jovana, s molbom da se pomoli za bolesnika. Otac Jovan zahtevao je da se bolesnik njemu dovede i mati je poslušala. Kad je brat stigao, otac Jovan se pomolio, blagoslovio brata i posavetovao majku da ga vodi kući u Narvu. Brat se postepeno smirivao i posle godinu dana potpuno ozdravio. Kroz deset godina oženio se i imao zdravu decu. Umro je u 62. godini života. (Kazivanje Vere Nikolajevne Maslove, Beograd, Žorža Klemansoa, 44 – II, 186)
Iscelenje teške bolesnice u Kronštatu. Moja pokojna mati bila je teško obolela u Kronštatu. Lekar je rekao da nema nikakve nade na ozdravljenje. Otac Jovan često je dolazio u našu kuću, jer je veoma voleo naše roditelje, On je rekao mome bratu: „Ako mami bude rđavo, dođi po mene noću.“
Jedne noći njoj je bilo rđavo i brat je javio ocu Jovanu. On je došao sa Svetim Darovima i pričestio je. Po pričešću rekao je bratu: „Ja ću sutra služiti Liturgiju, a ti obavesti njene poznanike, da bi došli i pomolili se za nju.“
Sutradan došao je lekar i začudio se, videvši da je kriza srećno prošla. Ja sam mislio da ću je videti mrtvu na stolu, rekao je on, to je čudo. Nju su mogle spasti samo molitve oca Jovana.
Posle toga mati se brzo oporavila i proživela do 78 godina. (Iskaz gospođe Nikitine, Koprivnica, Jugoslavija – II, 186-187)
Iscelenje paralizovane žene, koja se posle zamonašila. Godine 1913. živela sam u Kronštatu, a do mene živela je jedna porodica, čije sam ime zaboravila. Sa tom porodicom živela je njihova teško bolesna baka. Ta porodica bila je veoma siromašna, pa su zbog toga morali svi da rade, a babušku ostavljali samu po ceo dan. Ali našla se jedna monahinja, koja je dolazila babi svaki dan i negovala je. To je činila potpuno besplatno i tako predano, da sam se ja zainteresovala ko je ona i zašto to čini. Monahinja mi je ispričala da je i ona sama bila teški bolesnik, paralizovana, ali ju je otac Jovan Kronštatski iscelio svojom molitvom. Posle iscelenja ona je stupila u manastir i, po njegovoj poslednjoj volji, posvetila se negovanju ove teško bolesne žene. (Ispričala E. I. Kazakova – II, 189)
Iscelenje 18-godišnje kćeri moskovskog fabrikanta šećera. Jedinica kći velikog moskovskog fabrikanta šećera, 18-godišnja devojka, obolela je bila od tuberkuloze i lekari joj prorekli smrt kroz tri dana. Galopirajuća tuberkuloza brzo je rušila mladi život. Tada je bolesnica zamolila roditelje da pozovu oca Jovana Kronštatskog. Pozovu ga i on dođe. Čim ga je videla da ulazi u njenu sobu, ona se brzo spustila sa kreveta pred njegove noge i očajnički kroz suze zavapila: „Baćuška, ja hoću da živim, a doktori su rekli da ću umreti!“
„I živećeš, zašto plačeš?“ Samo iscelenje ne treba prositi od tih lekara koji su te osudili na smrt, nego od toga Lekara – ukazavši na ikonu Spasitelja, koja je visila na zidu – odgovorio je spokojno otac Jovan.
Posle toga on je počeo da se moli, usrdno i toplo, da su se graške znoja pojavile na njegovom licu i čelu. Po završetku molitve, on se okrenuo srodnicima i rekao: „Ja ovde nemam posla.“
Majka, obuzeta očajanjem, prišla mu je i kriknula: „Šta, baćuška, ona će da umre?“
„Ama neće, ona je potpuno zdrava!“ odgovorio je on. Posle toga devojka se veoma brzo oporavila i potpuno ozdravila. Umrla je u 76. godini. (Kazivanje Olge Nikolajevne Tereščenko, supruge lekara u sanatorijumu na Dedinju, u Beogradu – II, 196)
Iscelenje žene kojoj su lekari predlagali operaciju. Posle zapaljenja trbušne maramice, kod mene se pojavila rana na materici. Lekari su predlagali operaciju, ali se ja nisam saglasila. Umesto na operaciju, ja sa svojom malom kćerkicom pođem u Kronštat, kod oca Jovana, da prosim njegove molitve. On se pomolio i rekao mi: „Veruj uvek, kao što sad veruješ, i Gospod Bog isceliće te i nikakva operacija nije potrebna.“
Po povratku u Moskvu, lekar koji me je ranije lečio pregledao me i veoma se začudio: rana je bila zarasla i operacija zaista nije bila potrebna. (Pismo iz Berlina – II, 197)
Iscelenje rođenog bogalja. Do mog proizvodstva u čin oficira moja porodica živela je u Kronštatu. Moja mlađa sestra Marija rodila se kao bogalj. Jedna njena ruka i noga bile su zgrčene i nisu se mogle ispraviti. Nikakvi lekovi i lekari nisu mogli pomoći. Svima nama nametao se zaključak: ili smrt, ili bogalj kroz sav život.
Tada je porodica naša donela odluku da zatraži pomoć od oca Jovana. On je došao, ušao u gostinsku sobu i počeo da služi moleban. Po završetku molebna, ušao je u sobu dvogodišnje sestrice, prišao dečjem krevetiću, pogladio je rukom po glavi, nasmešio se i izašao, ne rekavši ništa, i otišao.
Sutradan, kad je mati prišla dečjem krevetiću, zatekla je dete potpuno zdravo: ruka i noga ispravile su se i pokretale, kao da nikad nisu bile ukočene. Majčinoj radosti nije bilo kraja. (Kazivanje general – majora Vasilija Ivanoviča Ignatijeva, Beograd – II, 200)
Iscelenje glavoboljne žene dodirom ruke. Mnogo godina patila sam od jake glavobolje. Lečila sam se, ali mi lekari nisu mogli pomoći. Stalno sam uza se nosila fenacetin i uzimala ga čim me glava zaboli. Jednom kad je otac Jovan bio u našoj kući, mene zaboli glava, ali ja sam bila zauzeta kućevnim poslovima i na sebe nisam mislila. Tek kad je otac Jovan polazio iz kuće, ja mu spomenem o svojoj bolesti. – „A da li te često boli glava?“ zapitao je on. Ja sam mu objasnila. Tada je on položio svoju ruku na moju glavu i bolovi su prestali, i više se nikad nisu ponovili. (Ispričala Evdokija Nikolajevna Pstuhova, rodom iz grada Orla, a živi u Beogradu, Venizelosova, 34 – II, 208)
Iscelenje umno poremećene žene u Arhangelsku. U gradu Arhangelsku, posle molebna u kapeli svetog Nikolaja, žena jednog imućnog čoveka ostala je da kleči na kolenima i počela zubima da grize ikonu svetog Nikolaja na stočiću. Počeli su da je opominju i odvraćaju, ali se ona nije dala smiriti. Najzad, nasilno su je odvojili i odveli kući. Njen muž nije žalio sredstva na lekare i lekove, ali od njih nije bilo nikakve pomoći.
Slučajno je u Arhangelsk stigao otac Jovan. Muž bolesnice zamoli ga da dođe, i on se odazove. Kad je stigao, zapitao je muža: „Umeš li da se moliš“ i potom ga pozvao da se zajedno pomole. Po završetku molitve ušao je u sobu bolesnice, položio ruku na njenu glavu, pročitao molitvu i otišao. Bolesnica je zaspala, a kad se probudila, bila je potpuno zdrava. (II, 207-208)
Iscelenje od strasti opijanja. Kad sam ja bio suvlasnik kuće u Petrogradu, u toj kući bila je kafana, čiji je vlasnik bio kafedžija Volkov. On se ponekad opijao. Jednog dana on ode u Kronštat do oca Jovana i umoli da ga svojim molitvama isceli od strasti opijanja. Otac Jovan se pomoli, i on se zaista isceli. I više se nije opio do kraja života. (Kazivanje autora knjige – II, 209)
Iscelenje od kleptomanije i nestašluka. Kao devojčica učila sam gimnaziju u Petrogradu. Imala sam dve drugarice: Lavrentijevu i Emeljanovu. Prva je patila od kleptomanije (nagon krađe), a druga je bila nestašna i drska. Obe se reše te odu do oca Jovana u Kronštat i otuda se vrate potpuno preporođene, da ih ja nisam mogla prepoznati: prva se iscelila od svoje bolesti, a druga je postala tiha i krotka, kao ovca. (Kazivanje Gospođe Foroblan, Finska – II, 245-246)
Iscelenje dečaka kome su se noge oduzele. Neka žena je dovela u Dom trudoljublja, u Kronštatu, sinčića kome su se noge bile oduzele i on nije mogao da ide. Obratila se ocu Jovanu za pomoć: „Po veri tvojoj, neka ti bude!“ I dečak je ozdravio i prohodao. Majka je plakala od radosti, vodeći svog sinčića za ruku. (Slučaj ispričala žena sveštenika Jovana Babenka, koja je videla dečaka pre i posle iscelenja – II, 248)
Iscelio ženu od krvotočenja. Ja sam mnogo patila od krvotočenja, slično onoj ženi o kojoj se govori u Evanđelju (Mt. 9, 20-22). Mnogo sam se lečila, podvrgavala se i operaciji, ali ništa nije pomoglo. Najzad, u Viborg, gde sam ja živela, dolazi moj brat Josif i zove me da pođemo do oca Jovana u Kronštat. Ja sam se u početku kolebala, ali se odlučim i pođem.
Kad sam došla do kuće oca Jovana, zatekla sam mnogo sveta. Ipak, primio me je ljubazno, položio je ruku na moje rame i rekao: „Gospod Isus Hristos isceliće te, kao onu evanđelsku ženu.“ Preporučio mi je da se svakog meseca pričešćujem Svetim Tajnama i poučio duhovno. Tada mi je bilo 32 godine. Ja sam se potpuno iscelila. Poštujem oca Jovana kao svetitelja, proroka i velikog molitvenika za nas grešnike. (Saopštila Tekla, iz Viborga – II, 248)
Iscelio pijanicu od strasti opijanja. Jedan nepopravivi pijanica, koji se od ranog jutra do kasne noći vukao po ulicama, pocepan i u ritama, podbuo i prljav, odvratne spoljašnosti, umešao se u gomilu sveta na pristaništu, gde je parobrod čekao oca Jovana da ga preveze u Kronštat. Kad je otac Jovan stigao, njegov pogled se zadržao na ovom bedniku i, prolazeći pored njega, rekao mu je: „Hajde sa mnom da porazgovaramo.“ Ovaj se povinovao, kao automat, i pošao.
Kad su ušli u brod, otac Jovan mu reče: „Sedi ovde pored mene i ispričaj mi kako si pao tako nisko, tako duboko.“ Bednik mu je ispričao svoj nesrećni život i za to vreme suze su tekle niz njegovo lice.
„Vidiš, brate, kako je dobar i milostiv naš Otac Nebeski, koji te je, ne gledajući na sve to uniženje, sramotu i nesreću, priveo u podnožje krsta. Sad odbaci prošli i počni novi život, jer smo svi mi dužni da živimo na slavu Božiju. Svaka mala biljčica proslavlja Boga korisnošću i lepotom. Sve što diše slavi Boga svojom ljubavlju i dobrom voljom, a ti – čovek, otac porodice, sa radnicima koji rade pod tvojom upravom, zaboravio si Boga i još sprečavaš drugima da Ga proslavljaju. Znaj, brate, da je pijanstvo mnogo veća nesreća negoli ma kakva druga nevolja. U pocepanoj odeći može slobodno da se kreće čisto srce, koje stremi višem životu, a onoga koji je osiromašio zbog pijanstva ne može da obogati niti spase nikakvo zemaljsko blago.“
„Baćuška, ja nisam imao nameru da od vas prosim materijalnu pomoć. Ja vas samo molim da me iscelite od moje bolesti, od strasti opijanja“ – rekao mu je bednik.
„Isceli dušu svoju ljubavlju prema Bogu i svome bližnjemu, ispuni srce svoje verom i ljubavlju i drugo iscelenje doći će samo po sebi.“ – „Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati“ (Mt. 6, 33). Pribijaj se Bogu i staraj se da živiš po učenju Njegove svete Crkve…“
„Mi stižemo u Kronštat. Evo ti za prenoćišta i kupovinu uljudnog odela – ne treba ići u takvom (i pružio mu svežanj novčanica). A sutra dođi rano u crkvu, pa ćemo se zajedno pomoliti, ispovedićeš grehove svoje i primićeš razrešenje i sveto Pričešće, a potom, vratićeš se kući i više nikad, nikad ne padaj u svoj dosadašnji sramni greh.“
On je poslušao i iscelio se. (Preštampano iz knjige oca Jovana: „Misli hrišćanina“, str. 39-41, decembar 1868 – II, 308-309)
Iscelenje kneginje Jusupove. Ona je svoj slučaj ispričala svešteniku Viktoru Iljenku, a onaj je to svojim pismom iz Pariza, od 19. oktobra 1934. godine, saopštio autoru ove knjige.
Godine 1884. imala sam 23 godine. U braku sam bila drugu godinu i postala mati voljenog deteta. Preda mnom je bio najsrećniji život. U to vreme ja sam čula za oca Jovana Kronštatskog, da je on čudan molitvenik i da njegova molitva čini iscelenje. Takve priče o njemu na mene su veoma delovale i ja sam tražila priliku da se sretnem sa njim. Mislili smo da ga pozovemo da u našoj domaćoj crkvi odsluži Liturgiju, ali na tome je i ostalo, pošto sam se ja teško razbolela i tri nedelje lebdela između života i smrti.
Moja bolest bila je vrlo komplikovana, sa temperaturom do 42 stepena i plavim pegama po telu. Lekari nisu mogli da odrede koja je bolest bila u pitanju i nazvali su je – tifusom naročite forme. Kasnije je konstatovano da je posredi bilo trovanje krvi u teškoj formi, izazvano prevremenim porođajem.
Lečio me profesor S. P. Botkin, kao rođenu kćer, ali je bio uveren da mi nema spasa. Ja u početku nisam verovala da je moje stanje bilo beznadežno, ali sam, sa produženjem bolesti, sve više dolazila do saznanja svog teškog položaja. Po čitave dane i noći nisam zaklapala oči i mnogo sam mislila o smrti. Ali želja za životom bila je u meni tako jaka, da ja, iako nisam znala otkuda bi mi došlo spasenje, nisam očajavala i nadala se da neću umreti. Pri kraju treće nedelje, jedne besane noći, lik oca Jovana, koga ja nikad nisam videla, odjednom se pojavio u mojoj svesti i nije me napuštao čitave noći. U rano jutro ja svome mužu saopštim želju da vidim oca Jovana. Ja nisam toliko mislila o mogućnosti iscelenja, koliko sam se bojala da umrem a da ne vidim oca Jovana. Moj muž odmah se spusti sprat niže do mojih roditelja, da im saopšti moju želju. Međutim, otac ga je presreo rečima: „Svu noć sam sanjao oca Jovana i hoću da ga pozovem da dođe i pomoli se s nama.“
To jutro primljeno je anonimno pismo u kome se preporučuje da se pozove otac Jovan mojoj postelji.
Poslali su starog slugu u Kronštat za oca Jovana. On se odazvao i došao. Pri ulazu sreo ga je profesor Botkin i uzbuđeno mu rekao: „Pomozite nam!“ To je sve u kući začudilo, pošto je on bio poznat kao čovek nevernik.
Kad je otac Jovan položio svoju ruku na moju glavu, ja sam odmah osetila neobično umirenje. Potom je on sa mojim mužem kleknuo na kolena pred ikonama i počeo da se moli.
Njegova molitva bila je čudesna i teško je preneti utisak koji je ona proizvodila. On je prosio od Gospoda moje iscelenje, i ne samo prosio nego čak i zahtevao. Molio se tako toplo, da se i moj duh sa rečima njegove molitve uznosio Bogu. U tom trenutku ništa zemaljsko za mene nije postojalo.
Posle molitve on mi je prišao, progovorio nekoliko reči i odlazeći rekao: „Ona neće umreti!“ To je duboko potreslo moga muža, pošto su svi lekari smatrali da mi nema spasa.
Posle ove posete u mojoj bolesti nije nastupila neka osobita promena, ali ja sam u duši bila potpuno spokojna. Kroz nekoliko dana moji se reše i ponovo pozovu oca Jovana. On dođe i sedne na moj krevet i dugo mi je i ubedljivo govorio da se ja, bez obzira na ishod bolesti, pripremim za nov život pričešćivanjem Svetim Tajnama. Ja sam mu rekla da sam nameravala postiti pred Uskrs i pričestiti se. On je tada još vatrenije počeo da me ubeđuje, da iako je Uskrs blizu, ne treba odlagati nego da se odmah pričestim. On će otići da donese sveto Pričešće. Ja sam pristala i on je otišao. Do njegovog povratka prošlo je oko dva sata, koji su mi se učinili čitava večnost.
Po njegovom povratku, ja sam se ispovedila i pričestila sa svetim osećanjem u duši. Meni se posle toga činilo kao da je sve zemaljsko za mene umrlo, da ja odlazim u raj; mene je svu ispunilo osećanje dubokog spokojstva, mira, radosti i uopšte svega što duša može da doživi kao vrhunac sreće, ali što je teško i nemoguće iskazati ljudskim rečima.
Tada sam zaspala, prvi put posle tronedeljnog bolovanja, i spavala spokojno šest časova. Kad sam se probudila, osećala sam se potpuno zdravom. Temperatura spala na 37 stepeni. Profesor Botkin, videvši takvu čudesnu promenu, dugo je ćutao gledajući na mene. Dve suze skotrljale su se niz njegove obraze. „To nije naše delo!“ rekao je on. Kroz nedelju dana ja sam ustala iz postelje.
Odonda je prošlo ravno pola veka, ali sve što sam onda proživela tako je sveže u mome sećanju, kao i prvog dana, i kroz sav moj život ostavilo dubok trag u mojoj duši. (Preštampano iz lista „Pravoslavnaja Rus“, broj 1 za 1935. godinu – I, 225-227)
Kćeri sveštenika povratio vid. U Varšavi je živela kći sveštenika Marija Metvejevna Dubrovska. Njen vid počeo je da slabi. Izvršena je operacija, koja joj je spasla samo levo oko. Desno se oko sve više zamračivalo i najzad na njega više ništa nije videla. Išla je lekarima u Kijev i Vitebsk, ali joj oni nisu mogli pomoći; naprotiv, rekli su joj da će uskoro potpuno oslepeti.
U takvom beznadežnom stanju, ona jedne noći vidi u snu kako u njenoj sobi na zidu visi ikona Ožalošćene Majke Božije, a u sobu ulazi sveštenik, u kome je ona odmah prepoznala oca Jovana Kronštatskog. Otac Jovan skida sa zida ikonu Majke Božije, blagosilja njom bolesnicu i govori joj da pođe u Petrograd i tamo nabavi ovakvu ikonu. „Iskrena molitva Gospodu spašće te i Gospod će te isceliti“, rekao joj je otac Jovan.
Ovaj san na nju je snažno delovao, i ona je odmah otišla u Petrograd i Kronštat, gde se javila ocu Jovanu. On se pomolio, dao joj da celiva masni krst, blagoslovio je ikonom Ožalošćene Majke Božije, omio njene oči svetom vodom, i u tom času dogodilo se veliko čudo Božije: bolesnica je odmah progledala, magla je spala sa njenih očiju i ona je jasno videla sva lica i predmete oko sebe. Posle toga ona je jasno videla i mogla da čita i radi. (Iz lista „Kormčij“ za 1902. godinu – II, 207)
Iscelenje oslepelog oficira. Jedan od ruskih emigranata, koji živi u Parizu, opisao je ovaj slučaj koji se dogodio njegovom ocu.
Početkom devedesetih godina prošlog veka moj otac služio je kao oficir u konjičkom puku, čiji je komandant bio moj deda. Puk se nalazio u Kremenčugu. Posle smotre koju je izvršio veliki knez Nikolaj Nikolajevič stariji, on je zaželeo da vidi i trku. Za vreme trke grudva zemlje ispod nogu konja pred njim udari moga oca u lice i napraši oči. Posle toga on poče da oseća bolove u očima i da gubi vid. Zbog toga je morao da podnese ostavku na službu i naseli se u Harkov. On je imao sestru koja je svršila univerzitet u Harkovu i Cirihu i bila profesor prirodnih nauka na Sorboni. Ona je činila sve što je mogla da bar delimično spase vid svome bratu. U tom cilju odvela ga je na kliniku najčuvenijeg ondašnjeg očnog lekara, profesora Hiršmana. Ali i najbolje mogućnosti i sredstva ondašnje nauke pokazala su se nemoćna. Otac je konačno izgubio vid.
Razočaran u sve, on je saznao da se na imanju boljara Rižova, pred Harkovom, nalazi kao gost otac Jovan, i da njemu iz celog okruga hrle mase svakojakih, siromaha i bolesnika za pomoć i iscelenje. Otac i majka, koja je bila verujuća žena, upute se na imanje Rižova. Ono što sam ja od njih slušao, ne može se opisati…
Gomile naroda na hiljade pristigle, i nove pridolaze. Sva okolna naselja prepuna su pridošlica, tako da o prenoćištu pod krovom ne može biti ni govora. A najgore je to, što nema nikakve mogućnosti probiti se do oca Jovana, koji se obično molio pod senicom u vrtu vlastelinskom.
Otac moj, po prirodi svojoj bio je odlučan čovek. Ne videći nikakve mogućnosti da vidi proslavljenog molitvenika, reši se na poslednje sredstvo. Ni visoka ograda oko vrta, ni psi na lancu koji se noću puštaju, nisu mogli da zadrže oca. U duboku noć on se sa majkom prebacio preko ograde i uputi ka senici u vrtu. Otac Jovan zaista je tamo bio na molitvi. Kad je završio molitvu i izašao, otac mu se javi i ispriča svoj slučaj. Otac Jovan ga je saslušao pažljivo i potom rekao: „Kleknite i molite se dobro, prosite od Boga. A moliću se i ja!“
Posle molitve neobične po elanu i okolnostima, otac Jovan je oprao svetom vodom oči mome ocu, blagoslovio ga i otpustio s mirom. Olakšani i radosni vratili su se moji roditelji u Harkov. Mučni i nepodnosivi bolovi u očima odmah su prestali. Vid se postepeno povratio i moj otac video je sve bez ikakvih naočara. Ono što nije mogla da učini nauka, učinila je plamena vera i molitva pastira i iscelitelja. (II, 242-243)
Iscelenje grofice Orlov. Maja 1893. godine otac Jovan došao je u Kijev, gde sam ja bio kadet druge klase Kijevskog kadetskog korpusa.
Otac Jovan odslužio je moleban u korpusu. Njegova služba učinila je na mene dubok utisak. Otac moj, potpukovnik u penziji, takođe je prisustvovao ovom molebnu. Iz korpusa otac Jovan otišao je oboleloj grofici Orlovoj-Davidovoj, koja je posle njegove molitve ozdravila. (Saopštio Nikolaj Petrovič Kađan, potpukovnik Vojno-naučne uprave, Beograd – II, 143)
Iscelenje mladića od mucanja. Od detinjstva mnogo sam zamuckivao. Moj brat Pavle, koji se udostojio da služi sa ocem Jovanom, mnogo mi je pričao o dobročinstvima i čudesima oca Jovana, i ja sam čitao o njemu. U toku leta 1893. godine, u Moskvi, doznam ja da je otac Jovan stigao i nalazi se u stanu mitropolita Leontija, bivšeg arhiepiskopa varšavskog.
Sa dubokom verom uputio sam se u mitropolitov dom s namerom da umolim oca Jovana da se pomoli za moje iscelenje od mucanja. Naroda je bilo tako mnogo, da se nije moglo probiti ni ući u dom. Ja sam bio ogorčen i povučem se iz gomile. Pred mrak ja vidim kako otac Jovan seda u kola i polazi. Ja potrčim za kolima i od silnog uzbuđenja počnem da štucam i iz sve snage povičem: „Baćuška, pomolite se za mene, ja zamuckujem!“
Otac Jovan udari me desnom rukom po levom obrazu i nekoliko puta ponovi: „Govori čisto, govori čisto!“
I u ime Svete Trojice, po molitvi oca Jovana, ja sam se udostojio velikog čuda: potpuno se iscelio od mučne bolesti mucanja. (Ispovest P. G. Geodoroviča krojača crkvenih odjejanja -II, 199-200)
Iscelenje teško obolele kneginjice Barjatinske. U toku leta 1893. godine naša trinaestogodišnja sestra Irena Vladimirovna Barjatinska teško oboli. Uzrok bolesti bila je prehlada. Kako se bolest razvijala – sad je teško reći, ali se mi dobro sećamo kako je sestra patila od silnih bolova u leđima i postepeno bila lišena mogućnosti da hoda. Nju odvezu na Jaltu, na obalu mora, u nadi da će tamošnji vazduh, uz sadejstvo drugih sredstava, pomoći da se pobedi bolest. Lečio je poznati tamošnji lekar Boris Petrovič Nožnikov, ali pomoći nije bilo. Potom je prevezu u Petrograd, kod čuvenog specijaliste – profesora, koji se reši da primene nov metod lečenja. Ali pre toga naši roditelji obrate se za pomoć ocu Jovanu Kronštatskom.
Jasno se sećamo njegovog dolaska 23. novembra, uzbuđenja u domu, molebna u sobi roditelja pred mnogim ikonama. Ko je jednom slušao molitvu oca Jovana – ne može je zaboraviti! Posle molebna baćuška je išao po sobama da ih okropi svetom vodom i svi su pošli za njim, osim mene, starije sestre i bolesnice u njenim kolicima.
„Meni se čini da mogu ustati“, rekla mi je ona, i uz moju pomoć izašla iz kolica i uputila se brzim, nesigurnim koracima u susret ocu Jovanu i roditeljima. Baćuška je radosno prihvatio, a kako su srećni bili naši roditelji – nemoguće je iskazati rečima. Zapamtile smo reči naše bake: „Eto šta može molitva pravednika!“
Naša sestra od toga dana ozdravila je potpuno. (Pismo dveju kćeri kneza Vladimira Anatolijeviča Barjatinskog, Ane Vladimirove Ščerbatov i Jelisavete Vladimirovne Apraksin – I, 237-238)
Iscelenje bolesnog bogoslova. U početku devedesetih godina prošlog veka u Kijevskoj bogosloviji vaspitavao se učenik Paškovski, potonji mitropolit američko-kanadski Teofil. U toku leta on je za vreme igre uganuo nogu. Proležao je nekoliko nedelja u postelji i potom vratio se u bogosloviju, ali su se bolovi obnovili i on je morao da ode u bolnicu. U bolnici su probali sva sredstva i konsultovali najbolje kijevske lekare, ali pomoći nije bilo. Više od pet meseci bogoslov Paškovski preležao je na klinici profesora Sikorskog, ali i tu pomoći nije bilo, i on je napustio kliniku. Kako je do ispita bilo ostalo još mesec dana, posle kojih bi imao pravo da se upiše u VI razred, on se vrati u školu. Međutim, školski lekar smatrao je njegovu bolest za neizlečivu i savetovao mu da napusti školu. To mu je savetovala i uprava škole.
Mladić sa velikom žalošću napiše molbu za ispis, ali vaspitač, kome je trebalo da preda molbu, bio je odsutan.
U tome se pronese glas da je otac Jovan Kronštatski stigao u Kijev. To kod bolesnika izazove nadu na čudesno iscelenje. On se javi rektoru i zamoli ga da mu omogući viđenje sa ocem Jovanom. Rektor ga pažljivo sasluša i obeća mu.
Po rektorovoj preporuci, profesor bogoslovije Vasilij Mihailovič Skvorcov, koji je bio blizak poznanik oca Jovana, priveo mu je bolesnika i rekao: „Ovo je, baćuška, naš dobar učenik V razreda Teodor Paškovski. On boluje i teško mu je da uči dalje. Pomolite se za njega.“ „Šta je to s vama?“ zapitao je ljubazni otac Jovan. Bolesnik je podrobno opisao svoju bolest. – „A kako su vas lečili?“ Tu se našao i čuveni profesor Sikorski koji je objasnio način lečenja i na kraju dodao da se njegova bolest ne da lečiti. Čuvši to, otac Jovan je rekao: „Zašto je to činjeno?… Vi ste duhovni vaspitanik… treba da se molite. Naučite se da se vatreno molite. Kleknite!“ Bolesnik je kleknuo, a baćuška položivši ruku na njegovu glavu blagoslovio ga. Profesor Skvorcov pomogao je bolesniku da se digne. Baćuška ga još jednom blagoslovi i rekne mu: „Moli se i uči… i Gospod će ti pomoći!“
Paškovski se vratio u Bogosloviju. Noću se pomolio pred ikonom Spasitelja, a sutradan počeo da pohađa časove. Bolovi u nozi su iščezli i on je sa uspehom položio ispit kao drugi u rangu i upisao se u VI razred. (Saopštio Vladimir Majevski, bibliotekar Patrijaršijske biblioteke u Beogradu – II, 50-52)
Iscelenje bolesnika od raka. Godine 1898. Sofija Ivanovna Timčenko, koja je živela u Petrogradu, umirala je od raka i mnogo patila. Verujući u moć oca Jovana, ona ga zamoli da dođe i olakša joj stradanja.
On dođe, položi svoju ruku na njenu glavu, i njoj je odmah bilo lakše i stradanja se prekratila. Otac Jovan joj je rekao: „Ti si ovde mnogo stradala, ali zato će ti tamo biti dobro.“ (Kazivanje Pompeja Nikolajeviča Šabeljskog – II, 209)
Probudio ženu iz letargičnog sna. Približno oko 1900. godine moja žena živela je u gradu Narvi, Petrogradska gubernija. U ovom gradu jedna dama zaspi letargičkim snom. Njeni srodnici pozovu oca Jovana Kronštatskog. On dođe, pomoli se i probudi bolesnicu.
Posle nekoliko godina ona opet zaspi. Kako tada nisu mogli da pozovu oca Jovana, ona u snu umre. (Kazivanje Vere Nikolajevne Maslove, Beograd, Žorža Klemansoa, 44 – II, 185-186)
Iscelenje pukovnika od teškog reumatizma. Ovo čudo dogodilo se u Petrogradu 1900. godine. Moj ujak, onda pukovnik artiljerijski A. D. Golovačev oboleo je od najjačeg reumatizma celog tela i ležao kao proštac. Sav trud lekara da ga spasu, ostao je uzaludan.
Tada se obrate ocu Jovanu da dođe i pomoli se za bolesnika. Čim se raširio glas o dolasku oca Jovana, masa sveta okupila se pred ulazom u kuću, i kad je on stigao, ušla je sa njim u naš stan i napunila sve prostorije, čak i sobu bolesnikovu.
Otac Jovan, mada u godinama, ali veoma bodar i živahan, brzo je skinuo bundu, okrenuo se ikoni i počeo da se moli. Njegova molitva proizvodila je potresni utisak. „Ti ćeš dati, Gospode“, ponavljao je sa takvom sigurnom verom, da su svi osećali da će molitva njegova biti uslišena. Posle molebna, otac Jovan je osvetio vodu, dao bolesniku da pije od nje i blagoslovio ga.
Od toga dana ujak se brzo počeo oporavljati i potpuno ozdravio tako da više nikad nije patio od reumatizma. Produžio je vojnu službu i doterao do čina general-lajtnanta. Umro je od zapalenja pluća 1932. godine u Petrogradu, u 73. godini života. (Kazivanje Vere Modestovne Klokačeve, iz Rima 29. januara 1940 – II, 239-240)
Iscelenje sedmogodišnjeg dečaka koji je od rođenja hramao na levu nogu. Avgusta 1901. godine živeo sam sa porodicom u gradu Caricinu, na Volgi, u kući pomoćnika gradskog poglavara Aleksandra Petroviča Mišnina. Blagodareći njegovom službenom položaju, mogao sam da za sebe i ženu dobijem ulaznicu za Liturgiju u hramu, koju je, prolazeći kroz naše mesto, služio otac Jovan Kronštatski. S nama je bila žena Mišnina sa sedmogodišnjim sinčićem Aleksandrom, koji je od rođenja hramao na levu nogu. Njega su vodili na lekovito blato u Saki, na morski pesak, ali ništa nije pomoglo.
Pri izlasku oca Jovana iz crkve, mati dečaka presrela ga je, držeći sinčića za ruku. Otac Jovan zaustavi se, položi ruku na glavu dečaka i zapita majku šta mu je. Kad je od majke čuo, on je rukom pogladio dečaka po glavi, podigao oči ka nebu i glasno izgovorio: „Gospode svemilosti, blagoslovi obolelog Aleksandra!“ prekrsti ga, dao mu da celiva svoj naprsni krst, položio krst na glavu dečaka i rekao materi: „Molite se i Gospod će pomoći po vašim molitvama.“
Trećeg dana, na opšte čuđenje, dečak je prestao da hramlje i više ga noga nikad nije zabolela. (Svedoči očevidac iscelenja konjički kapetan Nikolaj Fedorovič Červakovič-Javorski, Beograd, ulica Koče Kapetana, 34 – II, 244)
Iscelenje žene od padavice. Posle iscelenja ovog sedmogodišnjeg dečaka, ocu Jovanu je prišla radi blagoslova Jelisaveta Aleksandrovna Konovalova, žena bogatog trgovca iz Caricina, koja je sa porodicom ovog dečaka došla radi svoje bolesti. Ona je bila u braku deset godina, nije imala dece, i patila je od padavice dva-tri puta mesečno, pa se obratila ocu Jovanu sa rečima: „Baćuška, blagoslovite i pomolite se za mene grešnu“, i objasnila mu svoju bolest.
Otac Jovan joj je rekao da dođe u crkvu na večernje i da mu se javi pre službe. Kad je ona stigla, on ju je uzeo pod ruku, postavio pored sebe pred carskim dverima i dugo se u sebi molio. Na kraju, pokrio joj je glavu epitrahiljem, blagoslovio je i rekao da odstoji večernje do kraja. Sutradan on je iz Caricina otputovao u Astrahan.
Kroz dva meseca Konovalova je zatrudnela i za sve vreme moga bavljenja u Caricinu ona nije imala nijedan napad ranije bolesti, bila je potpuno zdrava.
Oba ova slučaja zbila su se na moje oči u mome prisustvu, što ja savesno potvrđujem kao očevidac. (Nikolaj Fedorovič Červakovič-Javorski, Beograd, Koče Kapetana, 34 – II, 244-245)
 
Iscelenje odsutnih bolesnika
 
Ukoliko se glas o ocu Jovanu, kao velikom Božijem ugodniku i čudotvorcu, sve više širio, utoliko su mu se sa svih strana prostrane Rusije, i drugih država, sve više obraćali molbama za blagoslov i iscelenja od bolesti, u većini slučajeva takvih gde lekari i medicina nisu mogli pomoći. Ko nije mogao da dođe njemu, ili da ga pozove sebi, obraćao mu se pismom ili telegramom. Ovakvih slučajeva poznato je preko 70. Njegova molitva isceljivala je i na daljini, kao i u prisustvu. Otprilike za polovinu ovakvih slučajeva znaju se i datumi ili godine.
Iscelenje četvoromesečnog sinčića sveštenikovog. Godine 1885. služio je u katedralnom hramu u Irkucku sveštenik Nikolaj Ponov – Kokoulin. Njegov četvoromesečni sinčić – prvenac, smrtno se razboleo i lekari prestanu da ga leče, smatrajući da je njegovo stanje beznadežno i lečenje besciljno. Njegov otac napiše ocu Jovanu i zamoli ga za molitve. Posle nekoliko dana dete potpuno ozdravi. Kasnije, pošto je odrastao, učestvovao je u prvom svetskom ratu. (Kazivanje Nikolaja Nikolajeviča Lihareva, objavljeno u listu „Novoje Vremja“ – II, 250)
Iscelio ženu od tifusa i komplikacija posle porođaja. Dva puta me je Gospod iscelio po molitvama dragog baćuške oca Jovana. Prvi put 1887. godine, kada sam bila obolela od tifusa i lekari mislili da ću umreti, a moji pošalju telegram ocu Jovanu, posle čega sam počela da se oporavljam i ozdravila. Drugi put 1895. godine, kada su posle porođaja nastale komplikacije. Poslali su telegram ocu Jovanu i ja sam ubrzo zaspala. Spavala sam dugo, i probudila se zdrava. (Pismo E. Komove, iz Finske, 1. jula 1939. godine – II, 240)
Iscelio ženu glumca u Petrogradu. Godine 1887. razboli se žena glumca M. N. Pravdina. Bolest je bila teška i pretila je smrt. Upute telegram sa plaćenim odgovorom ocu Jovanu. Od njega je stigao odgovor: „Juče sam se pomolio za vas.“
I zaista, od onog časa kad se on pomolio, bolesnici je bilo bolje i ona je ubrzo ozdravila.
Tim povodom otac glumčev, Nemac po narodnosti, rekao je: „Najbolji doktor u Rusiji je – otac Jovan Kronštatski: pomaže, a pare ne uzima.“ (Kazivanje državnog savetnika Leonida Leonidoviča Oguriova – II, 220)
Iscelio ženu od zapalenja pluća i trbušnog tifusa. Godine 1887/1888. Oboli u Stavropolju Darija Ivanovna Tkačeva od zapalenja pluća i trbušnog tifusa. Ona je rodila osamnaestoro dece, od kojih su desetoro bili živi; kad se razbolela imala je 40 godina. Lekari su konstatovali da je njeno stanje beznadežno i odbili da leče.
Njen muž pošalje telegram ocu Jovanu i zamoli njegove molitve. On odgovori: „Moliću se u tom i u tom času, molite se i vi!“
Po prijemu telegrama, muž zapali kandilo i sveće i sa decom klekne na kolena i počne čitati molitve iz molitvenika.
Ona ozdravi i doživi 86. godina.
Njen muž išao je u Kijev, kad je tamo bio otac Jovan, koji mu je predskazao dug i srećan život, i da će deca njegova biti srećna i uspeti u životu. (II, 237)
Iscelenje porodilje od groznice u Kovnu 1888. godine. Žena kapetana Perekrestova, koji ni u šta nije verovao, oboli od groznice posle porođaja. Doktor izjavi da joj može pomoći samo čudo. Majka posavetuje Perekrestova da pošalje telegram ocu Jovanu u Kronštatu. On se na majku žestoko naljuti i izbrecne: „Šta se mlatite sa kojekakvim glupostima, zar se može spasti čovek koji umire?“
On je obožavao svoju ženu i pozvao profesora Slučevskog. Ovaj je pregledao bolesnicu i rekao: „Mi smo nemoćni da pomognemo, ovde zemaljski lekari ništa ne mogu da učine, ovde samo nebeski lekar može da spase.“
Kad je lekar otišao, Perekrestov je uzviknuo: „Bože moj, šta da se čini!“ Majka mu odgovori: „Eto sam si rekao: Bože moj! Pošalji telegram ocu Jovanu.“
On je malo postojao ćuteći, a potom žurno izašao. Otišao je na poštu i predao telegram.
Sutradan je došao lekar i zapitao: „Je li još živa?“ Mati je odgovorila: „Živa i normalno diše.“
Lekar je pregledao bolesnicu i rekao: „Ja sam zadivljen – ona je spasena!“ Otrčali su po profesora Slučevskog, On je došao, pregledao bolesnicu i rekao isto.
Tada je stigao telegrafski odgovor oca Jovana: „Molim se, molite se i vi!“
Bolesnica se sasvim oporavila, a njen muž postao verujući čovek i vrlo pobožan. Nije propuštao nijedno bdenije ni Liturgiju. Posle toga zajedno sa ženom putovao je u Kronštat, da zahvali ocu Jovanu. (Kazivanje Marije Vladimirovne Imšenecke – II, 164-165)
Iscelenje dvoje dece od difterije. Oktobra meseca 1889. godine u porodici poznatog G. S-va, u Moskvi, obole dvoje dece od difterije. Uprkos odmah preduzetih mera da se bolest spreči ona se brzo proširila i pojačala. Lekari predlože operaciju grla. Roditelji dece, pošto su izgubili nadu na pomoć lekara, pošalju telegram ocu Jovanu u Kronštat i zamole njegovu molitvenu pomoć. Primivši telegram izjutra, pre Liturgije, on se na Liturgiji pomoli za bolesnu decu. To je bilo oko 9 časova izjutra. Od ovog časa stanje zdravlja kod oba deteta krene na bolje.
Kad su se lekari u dva sata po podne okupili da izvrše operaciju konstatovali su da se stanje toliko popravilo, da je operacija bila izlišna. Kroz tri-četiri dana deca su potpuno ozdravila. (Preštampano iz knjige oka Jovana „Misli Hristijanina“, str. 8 – II, 307)
Iscelenje pivarskog trgovca od tuberkuloze. Godine 1889. živeo je u gradu Tuli Nikolaj Ivanovič Krasnov. On je držao stovarište piva. Dobio ga je u buradima pa ga je prelivao u flaše. Pivo se nalazilo na ledu u podrumu. Razlivajući pivo u flaše on se jednog letnjeg dana prehladi. Kako je bio veoma snažan i krepkog zdravlja, on na to nije obratio pažnju, mislio je da to nije ništa, da će proći. Ali se prevario. U početku dobije zapalenje pluća koje pređe u galopirajuću tuberkulozu.
Kao bogat čovek nije žalio sredstva za nabavku lekova, ali ništa nije pomoglo, iako su ga lečili najbolji lekari. On je sagorevao na očigled svih njih. Tako je prošlo nekoliko meseci. Žena nije znala šta da čini, već je počela da ga priprema za smrt.
Ali u to vreme neko posavetuje ženu da se molbom obrati ocu Jovanu za pomoć. Ona to učini. I dogodi se čudo.
Od časa kad je otac Jovan primio pismo i pomolio se, bolesniku je bilo bolje i za kratko vreme potpuno je ozdravio. (Saopštenje Vasilija Šuina, iz Šangaja, 20. decembra 1936. godine – I, 222-223)
Iscelenje malog deteta od zapalenja creva. Godine 1891. nalazila sam se sa malim detetom u gostima kod svoje majke u Suhumu, gde je klima bila subtropska i grozničava. Bio je juni, kad počinju vrućine i groznica. Mojoj kćeri bilo je 18 meseci i počela je da dobija zube. Suhum je mali gradić i medicinsku pomoć mogli su da pruže jedino vojni lekari tamošnjeg garnizona. U takvim uslovima moje dete oboli od jakog zapaljenja creva. Mi iz Suhuma pređemo u letnjikovac Kadžari, u okolini Tiflisa. Tamošnji lekari utvrde da je stanje našeg deteta beznadežno, što se i po samom detetu moglo zaključiti.
Tada je moja baba savetovala da se pošalje telegram ocu Jovanu Kronštatskom, za koga sam ja tada prvi put čula. Telegram je poslat i prvi zrak nade na poboljšanje, a zatim i postepeno ozdravljenje, podudario se sa trenutkom kad je otac Jovan primio telegram i molio se za ozdravljenje bolesnog deteta. Odonda ja poštujem oca Jovana. (Iskaz Marije Pavlovne Šatilove, udove Generala, Beograd, Ruski dom na Avalskom putu – II, 235-236)
Iscelenje umno poremećene kćeri sveštenika, udate za sveštenika. Godine 1892. u Zarajskom srezu, Rjazanske gubernije, oboli umno od mirnog ludila moja starija sestra, udata za sveštenika Evdokija I. Kupresova. Lekari koji su je pregledali nađu da je bolest neizlečiva i po njihovom savetu nju smeste u dom takvih bolesnika, blizu Rjazanja. Moj otac, sveštenik zarajski, obrati se pismom ocu Jovanu Kronštatskom i zamoli ga da se pomoli za bolesnicu. Otac Jovan odgovori dirljivim pismom, u kome je rekao: „Sad ću prineti Bogu toplu molitvu za iscelenje bolesnice i verujem u milost Božiju.“
Uoči prijema ovog pisma kod roditelja je bio zet, pri povratku od bolesnice, i ispričao da lekari smatraju njeno stanje beznadežnim.
Drugog dana ja sam, kao sveštenik, došao roditeljima i zatekao oca potpuno spokojnog, uverenog u ispunjenje reči oca Jovana i javljanje milosti Božije.
Sledećeg dana otac prima pismo od glavnog lekara iz doma umobolesnika, u kome ga poziva da odmah dođe, ne rekavši zbog čega. Moj otac odmah krene sa radosnim predosećanjem čuda. I stvarno, drugog dana on se vratio kući sa sestrom potpuno zdravom.
Lekar koji ga je pozvao rekao mu je: „Vaša kći od toga i toga dana tvrdi da je ona svesno saznala o iscelenju od svoje bolesti i da je potpuno zdrava, pa moli da se vrati u svoju porodicu. Ona se ponaša potpuno mirno i razumno. Ja se bojim da je otpustim u porodicu – da nije to kod nje lukavo pretvaranje – ali teško mi je da je ostavim u ovim okolnostima. Da li vi možete da je uzmete kod sebe i desetak dana pažljivo bdite nad njom, pre nego što je otpustite u porodicu?“
Uveren u svršeno čudo, otac dovodi bolesnicu i prima šta mu je rekao doktor. Mi deca nekoliko dana i noći bdeli smo nad sestrom, koja je to primećivala i zbog toga bila žalosna. Posle tri-četiri dana, otac je sa porodicom odslužio zahvalni moleban Bogu i otpustio sestru njenoj kući. Ona više nikad nije obolela. Živa je i danas u Zarajsku, u Rusiji, proslavlja Gospoda i čudotvorca oca Jovana Kronštatskog. (Pismo starešine ruske crkve u Ženevi protoprezviteri Sergija Orlova, od 12. oktobra 1932. godine – I, 216-217)
Iscelenje generala od nervnog oboljenja. Godine 1894. general-lajtnant I. K. fon Burzi, komandant Bobrujske tvrđave, doživi treći nervni udar i teško oboli. Lekari su predupređivali porodicu da će treći udar, ako naiđe, biti smrtonosan. Pregledavši bolesnika, izjavili su da je njegovo stanje beznadežno.
Njegova mala kći, koja je slušala u porodici razgovore o isceljenjima bolesnika po molitvama oca Jovana, bez znanja starijih, šetajući po gradu sa guvernantom, zamoli ovu da je sačeka pred poštom. Ona uđe unutra i novcem od svoga džeparca plati telegram ocu Jovanu. U telegramu je napisala: „Pomolite se za taticu. Ana Komandantova.“ Tako su je u gradu svi zvali.
General je dotle 11 dana i noći bio bez svesti. Posle telegrama došao je sebi i ubrzo potpuno ozdravio i dugo poživeo. (Saopštila sama Ana Komandantova – sada Ana Ivanova Speranska, Pančevo, kod Beograda – II, 225)
Iscelenje žene od srčane mane. Ekatarina Antonova imala je od detinjstva srčanu manu i često bolovala. Godine 1894-1895, kad joj je bilo 35 godina, ona se teško razboli i mesecima je ležala u postelji, održavajući se veštački u životu pomoću kiseonika.
Njen muž Nikolaj Petrovič Antonov bio je pobožan čovek. On je više puta pozivao sveštenika radi ispovesti i pričešća bolesnice, i to ju je održavalo.
Lekari su priznali da je njeno stanje beznadežno i otkazali dalje lečenje. Posle toga pozovu profesora Dobroklonskog. Kad je on video u kakvom se stanju bolesnica nalazi, on se naljutio što su ga, zvali, rekavši da je njoj potreban sveštenik a ne lekar, jer su njeni časovi izbrojani. Ona je zaista umirala i prestala da diše.
Tada se muž reši da pošalje telegram ocu Jovanu.
Ubrzo po odašiljku telegrama, bolesnica se povratila, osetila se bolje i potpuno ozdravila. Posle toga poživela je još više od 20 godina i imala još troje zdrave dece. (Ovo su njeni poznanici ispričali autoru knjige – II, 231-232)
Iscelenje devojke koja je pokušala samoubistvo 1905. godine. Moj deda po majci, P. S. Eljmanovič, služio je u Petrogradskoj duhovnoj konzistoriji i u našu kuću i kancelariju navraćao je otac Jovan po službenim poslovima. Naša porodica pratila je sa pobožnom pažnjom njegov neobičan život još od prvih godina njegovog svešteničkog službovanja.
Ja sam se rodila u isti dan i mesec kad i otac Jovan – 19. oktobra 1876. U mladim godinama mnogo sam se interesovala i čitala knjige filozofskog i racionalističkog pravca i mnogo razmišljala o pitanjima života i smrti. U glavi mi se mutilo i vrzmale mračne i budalaste misli. Jednom, pod uticajem tih rđavih knjiga, meni se javi misao o samoubistvu. U mojim se rukama našao pištolj malog kalibra. Prislonim cev i okinem. Izgubila sam svest i kao da sam se svalila u bezdan, u kome sam ostala pune tri nedelje. Dok sam telom ležala nepomično na samrtnom odru, moj duh bludeo je po haosu nekih raznobojnih malih svetova. Lekari su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći da me povrate u život, ali bez uspeha. Moji roditelji u svome očajanju pošalju telegram ocu Jovanu da se pomoli za mene. Od njega stigne odgovor: „Molim se, ostaće živa!“
Toga dana ja sam došla sebi i progledala. Dugo sam se oporavljala, dok nisam potpuno ozdravila. Tada sam kod svoje matere primetila veliku promenu. Ona je sasvim izmenila način života, počela da posti sredom i petkom i nije propuštala ni jednu crkvenu službu. Često je postila i primala sveto Pričešće iz ruku oca Jovana. Takav život moje majke snažno je delovao i na mene, i ja sam se potpuno izmenila i rešila da svoj život posvetim Bogu. U svojoj 24. godini ja sam se odlučila da se zamonašim. Tu moju odluku blagoslovio je i otac Jovan. (Kazivanje monahinje Marije Rodevič, manastir Svete Bogorodice, Crkvenica, Pečenjevce, kod Leskovca, Srbija – II, 90-91)
Iscelenje žene od odliva krvi. Godine 1902. nalazio sam se na vojnoj službi u Mirgorodu, Poltavska gubernija. Moja žena Aleksandra, koja je sad, hvala Bogu, živa i zdrava, bila je obolela od jakog krvarenja, i samo blagodareći molitvama pravednika oca Jovana Kronštatskog udostojila se iscelenja.
To se dogodilo ovako. Na dan 25. marta 1902. godine, praznik Blagovesti presvete Bogorodice, žena i ja odemo u Voskresensku crkvu, odstojimo službu, ispovedimo se i pričestimo. Crkva je bila prepuna naroda a gužva strašna. Pri izlasku iz crkve masa prignječi moju ženu toliko, da je po dolasku kući pala u postelju.
Mesni lekari dugo su je lečili, ali odliv krvi nisu mogli da zaustave. Ona je skoro ostala bez krvi.
Tada se ja obratim ocu Jovanu da se pomoli za bolnu Aleksandru. Po njegovim svetim molitvama, moja supruga je ozdravila. Ja sam imao njegovo pismo, odgovor na moju molbu, ali mi je propalo za vreme revolucije. (Pismo Romana Boljva, iz Zagreba, od 2. avgusta 1940. – II, 234-235)
Iscelenje od epilepsije – pismom. Moj deda Sergej Kanevoljskij, vlastelin u Hersonskoj guberniji, patio je od epilepsije (padavice). Njegova mati napiše ocu Jovanu Kronštatskom pismo i zamoli da se pomoli za iscelenje njenog sina. Otac Jovan odgovori pismom, u kome je rekao da će bolesnik ozdraviti čim pročita njegovo pismo. Bolesnik nije poverovao, ali je uzeo pismo i pročitao. Posle toga bolest se više nije ponovila (Svedočanstvo Ljudmile Dimitrijevne Kasimove, Beograd – II, 361)
Iscelenje smrtno obolelog u Vilni. Moj otac smrtno je oboleo od reumatizma zglobova, dva zapalenja pluća i pleuritisa. Meni je tada bilo 15 godina i sva briga o porodici bila je na meni, pošto je mati davno umrla.
Ja sam poslala telegram ocu Jovanu, i moj otac od sutradan počeo se oporavljati i ubrzo je ozdravio. Uskoro posle toga došao je u Vilnu otac Jovan, pa iako nije znao moga oca lično, došao je kod njega i rekao mu: „Vaše prevashodstvo, budite zdravi!“ (Pismo Olge Grekove, rođene Levačec, iz Jerusalima – II, 218)
Iscelenje žene od nefritisa. Pre 40 godina moja mati Ana Petrovna Tumkovskaja, koja je živela na svome imanju u Podoljskoj guberniji, oboli smrtno u svojoj 32. godini života od nefritisa. Pozvani su svi čuveniji lekari iz Kijeva i Odese, ali nisu mogli pomoći; naprotiv, svi su joj prorekli smrt.
Žena sreskog načelnika Raševskaja, koja se lično poznavala sa ocem Jovanom Kronštatskim, pošalje mu telegram s molbom da se pomoli za iscelenje bolesnice. Posle toga bolesnica se počela oporavljati i potpuno ozdravi. I sad je živa u Sovjetskoj Rusiji. (Svedočanstvo Ksenije Nikolajevne Bartašević, Beograd, Kraljice Natalije, broj 35 – II, 221)
Iscelenje bolesnika u Americi. Iz Amerike stigne ocu Jovanu telegram da se pomoli za iscelenje bolesnika, i otac Jovan se pomoli. Uskoro stigne iz Amerike drugi telegram sa zahvalnošću za iscelenje. U telegramu je naznačen čas preokreta na bolje. A to je bio čas kada se otac Jovan molio. (Kazivanje Aleksandre Aleksejevne Babenko, supruge sveštenika -II, 223)
Iscelenje od teške vodene bolesti. Pre otprilike četrdeset godina moj otac Ivan Aleksejevič Bjeljajev, u Tiflisu, oboli od vodene bolesti u najtežem stepenu. Lekari izjave da je to neizlečivo. Ja uputim pismo ocu Jovanu i zamolim da odsluži moleban za tatino ozdravljenje. Ubrzo po odašiljanju pisma mome ocu bude bolje, temperatura spadne a isto tako i otok, i svrab nestane. Moj je otac posle toga još dugo živeo. (Iskaz Olimpijade Ivanovne Bjeljajeve – II, 227-228)
Iscelenje generala od raka u grlu. Moj muž teško oboli. U grlu mu se, u jednjaku, pojavi nekakav izraštaj. Lečili ga Sergej Petrovič Botkin i drugi lekari i govorili da je to ili rak ili polip. Bolesnik ništa nije mogao da proguta, pa su ga hranili veštački. Mnogo je bio oslabio i tako reći osuđen bio da umre od gladi. Ja sam naročito, ali kao nehotice, ostavljala na stolu pun revolver, da bi njime mogao da prekrati život i muke.
Moja rođaka posavetuje me da odem u Kronštat do oca Jovana, i mi zajedno pođemo. Stigavši u Kronštat, mi crkvenjaku oca Jovana ispričamo o generalovoj bolesti, a ovaj to prenese ocu Jovanu u crkvi. Otac Jovan postavi nas na kolena, a sam podigne ruke k nebu i triput izgovori: „Gospode, spasi i sačuvaj slugu Tvoga“ (i kaže ime generala). Potom klekne pred sveti Presto, položi ruke na kraj prestola, prisloni na njih glavu i pomoli se, ponovivši iste reči triput. Posle toga nas otpusti.
Kad smo se ja i moja srodnica vratile kući u Streljnu, gde smo živeli, nismo mogle da poverujemo očima ono što smo videle: moj muž sedi i jede biftek!
Posle smo saznale da je on u trenutku kad se otac Jovan molio, zatražio pivo. I kad je pokušao da proguta gutljaj piva, u grlu je nešto zagrgorilo i pivo slobodno prošlo u želudac – očigledno izraštaj se otkinuo. Obradovan ovim, general je slobodno popio još piva i zatražio da mu se spremi biftek.
Eto kakva je bila moć molitava velikog Čudotvorca! (Svedočanstvo Varvare Vasiljevne Kozlove, udove generalštabnog general-majora, Beograd – II, 230-231)
Iscelio boljara od unutrašnje bolesti. Moj otac Nikolaj Borovski, boljar iz Kurske gubernije, oboleo je bio od nekakve unutrašnje bolesti. Pozvani su najbolji profesori Harkovskog univerziteta, koji su, posle pregleda, izjavili da je neophodna unutrašnja operacija, odredili i vreme za ovu i otišli.
Ja tada pošaljem telegram ocu Jovanu u Kronštat s molbom da se pomoli za bolesnika.
Određenog dana za operaciju stignu lekari i pre operacije detaljno pregledaju bolesnika. Posle toga oni izjave da su simptomi koji su ih pobuđivali na operaciju iščezli i da operacija sada nije potrebna.
Otac se moj oporavio i proživeo još mnogo godina. (Iskaz Marije Nikolajevne Ševiove, udove generala – II, 249)
Iscelenje teškog bolesnika u godinama. Otac moj u starijim godinama teško se razboli i lekari izjave da je stanje beznadežno. Srodnici pošalju telegram ocu Jovanu da se pomoli za njega. Od oca Jovana stigne odgovor: „Molite se i vi!“ I otac ozdravi. (Svedočanstvo Leonida Isakoviča Čudnovskog, sreskog načelnika u Srbiji – II, 304)
Iscelenje zagnojene rane od psećeg ujeda. U svojim mladim godinama živeo sam sa ocem na našem seoskom imanju u srezu Konotopskom, černigovska gubernija. Jednom pri povratku iz polja kroz selo mene napadne seoski pas i ujede za ruku. Rana je bila duboka i vena povređena ispod lakta. Kod kuće mi na ranu stave domaći zavoj, koji sam nosio nekoliko dana, ne pridavajući rani nikakav značaj. Međutim, počeo sam da osećam jake bolove. Kad je zavoj skinut, videlo se da se rana proširila i zagnojila. Pozvanje mesni lekar i on je preduzeo lečenje, ali ništa nije pomoglo. Sva se ruka pretvorila u zagnojenu ranu. Obratili smo se sreskim lekarima. Oni su predlagali amputaciju (odsecanje) ruke, inače može doći do trovanja krvi i smrti. Ja se sa tim nisam složio.
U to nam iz Konotopa dođe u posetu bivši sveštenik crkve na našem imanju i saznavši za moje teško stanje obeća da će se obratiti molbom ocu Jovanu Kronštatskom da se pomoli za moje iscelenje.
Sledeće noći mene probudi snažan glas: „Prekrati lečenje pa ruku polivaj hladnom vodom.“ Ja tome nisam pridao neki značaj, ali me je stara baka nagovorila da postupim po ovom savetu u snu. Ja sam se najzad saglasio. Baka je donela vedro izvorske vode i počela da poliva zagnojenu ruku. Hladna voda spirala je gnoj i umanjivala bol.
Drugog dana primetilo se da je gnoja bilo znatno manje i da su ivice rana počele da zarastaju. Rana je brzo potpuno zarasla i nije od nje ostalo ni traga.
Naš sveštenik, kad je doznao podrobnosti o mome ozdravljenju, rekao je da je po njegovom računu otac Jovan primio pismo onog dana kad sam ja u snu čuo one spasonosne reči.
Tako je molitvama Božijeg ugodnika bila spasena moja ruka a možda i život. (Iskaz Mihaila Grigoreviča Kovaleva, Ćuprija, u Srbiji – II, 312)
Svedočanstvo preosvećenog Viktora, episkopa pekinškog i kitajskog, o svome iscelenju. Kad mi je bilo godina i po od rođenja oboleo sam bio od krupa u grlu sa crvenim zapaljenjem. Bolest je bila tako ozbiljna da su lekari izgubili nadu u ozdravljenje i mislili da mi nema spasa. Ostala je jedina nada na pomoć Božiju.
Tada moj otac, na molbu majke, pošalje telegram ocu Jovanu Kronštatskom i zaprosi njegove molitve za moje ozdravljenje. Ubrzo je od oca Jovana stigao odgovor: „Pomolio sam se, sin vaš ozdraviće.“
I zaista, ja sam se brzo počeo oporavljati i potpuno ozdravio, na veliko čuđenje lekara. Značajno je to što je moje ozdravljenje započelo od momenta predaje telegrama oca Jovana, kao i to što je veliki ugodnik bio toliko blizak Bogu, da mu je Duh Sveti otkrio da je primljena njegova molitva. (I, 214-215)
Iscelenje sveštenika od epilepsije (padavice). U mome rodnom selu, u Holmskoj eparhiji, službovao je sveštenik koji je 7 godina bolovao od epilepsije, inače je bio čovek duboko verujući i poštovan od parohijana. On napiše pismo ocu Jovanu i zamoli ga da se pomoli za njegovo iscelenje.
Otac Jovan mu odgovori da se pomolio i da se bolest neće više ponoviti. I zaista nije se ponovila. Ovaj slučaj poznat je svima stanovnicima sela. (Saopštenje protojereja Jovana Sokalja, starešine ruske crkve u Beogradu, ulica Kneza Danila, broj 35 – I, 224)
Iscelenje Bugarina od teške bolesti. Za vreme moga bavljenja u bugarskom manastiru svetog Aleksandra Nevskog, blizu grada Jambola, u Slivenskoj eparhiji, slušao sam od jednog žitelja grada Jambola kako se jedan član njegove porodice bio teško razboleo i bio na samrti. Lekari su predviđali skoru smrt. Oni se tada telegramom obrate ocu Jovanu u Kronštat, proseći njegove molitve za ozdravljenje bolesnika. Kroz dan-dva po odašiljanju telegrama nastupi preokret u bolesti i on ozdravi potpuno. Sećanje na ovaj čudesni događaj živi među žiteljima ovog grada i dan-danas. (Saopštio smireni Luka, iguman manastira Tumana u Srbiji – I, 225)
Iscelenje princa od zubne gangrene. Princa oldenburškog A. P. zaboli zub i od toga se stvori gangrena. Po mišljenju lekara, njegov položaj bio je beznadežan. Tada se princ obrati ocu Jovanu za njegovu molitvenu pomoć. Po molitvi oca Jovana gangrena prođe i princ potpuno ozdravi. Posle toga princ je uza se uvek nosio sliku oca Jovana. (Svedočanstvo grofa Georgija Pavloviča Sjuzora, bivšeg sekretara princa Aleksandra Petroviča Oldenburškog, Versaj, kod Pariza, Francuska – I, 238)
Iscelenje mladića od trbušnog tifusa. Sin moje zaove, mladić od 16 godina, oboli od trbušnog tifusa sa visokom temperaturom i komplikacijama u nogama. Pošalju telegram ocu Jovanu u Kronštat. Od njega stigne odgovor: „Molio sam se i još ću se moliti. Gospod milosrdni pomoći će i pomilovaće.“
Posle primljenog odgovora temperatura je spala i noge se ispravile, i on je ubrzo ozdravio. (Andrej Sokolov, Ispisi iz uspomena moje matere – II, 58-59)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *