NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava VIII
Dar prozorljivosti
 
Otac Jovan bio je veliki ugodnik Božiji i sasud Božije blagodati. On se udostojio da mu se u snu javi Presveta Mati Božija. O tome on sam priča sledeće:
„Uoči Uspenja Bogomatere, 15. avgusta 1898. godine, ja sam imao sreću da prvi put u snu vidim licem u lice Caricu nebesku i čujem njen slatki, blaženi i odobravajući glas: „Najmilija deco Oca nebeskoga.“ Svestan svoje grešnosti, ja sam sa trepetom gledao na njen prečisti lik i pomislio: da li me neće odgurnuti od sebe sa gnevom Carica nebeska! O taj presveti, predobri lik! O oči plave boje, dobre, smirene, veličanstvene, nebeske, božanske! Nikad vas „divne oči“ neću zaboraviti! Oko jednog minuta trajalo je njeno javljanje, potom je lagano otišla od mene, prekoračila preko jednog omanjeg rova i – nestala. U početku sam je video kao na nekoj ikoni, jasno – a potom se ona odvojila od ikone, sišla i krenula putem. S večeri ja sam pisao propoved za sutrašnji praznik njenog Uspenja, i legao kasno, u dva časa posle ponoći. Na svenoćnom bdeniju te večeri ja sam sa velikim umilenjem čitao Akatist i Kanon Uspenja Bogomatere u Uspenskoj crkvi.“ (I, 118)
Blaženopočivši mitropolit kijevski i galicki Antonije održao je besedu na svečanoj akademiji u spomen oca Jovana, održanoj 20. decembra 1927. godine u sali II muške gimnazije u Beogradu, i tom prilikom rekao, pored ostaloga, i sledeće: „Otac Jovan bio je sasud pun Božije blagodati, i ta blagodat u njemu bila je tako snažna da je iz njega zračila i uticala na sve koji su sa njim dolazili u dodir. Najgrublji ljudi, podivljali, u njegovom prisustvu postajali su krotki i smireni…“ (I, 55)
Narod je duhom svojim osećao moć blagodati koja je zračila iz njega, pa mu je zato hrlio sa svih strana, i bolesni i zdravi, prvi da prose od njega iscelenje, a drugi – blagoslov za zdravlje i uspeh u životu. Hram u kome je služio bio je uvek prepun, i nije mogao da primi sve koji su hteli da ga vide, čuju i ruku mu celivaju. Jednom kad se po svršetku Liturgije pojavio iz oltara u nameri da izađe iz crkve, masa je nagrnula, oborila ga i izgazila. A kad je videla šta je učinila, masa se na jedvite muke razdvojila i pomogla mu da se digne. On se prekrsti i zahvali Bogu što je ostao živ. Mantija na njemu bila je sva pocepana.
Nešto slično dogodilo mu se 1894. godine u Rigi. Masa sveta, u kojoj je većina bila inovernih (rimokatolika, protestanata: Litvanaca, Nemaca i Jevreja), opkolila ga je i pocepala mu mantiju, grabeći se da svaki dobije po parče od nje.
Mnogo puta se nalazio u sličnoj situaciji, ali ga je blagodat Božija štitila i čuvala. (II, 66, 67)
Slično ognju koji svoje prisustvo projavljuje van sebe: svetli, zagreva i spaljuje, tako je i blagodat Božija u ocu Jovanu činila: projavljivala je svoje blagodatne darove i delovala na okolinu. Blagodatni darovi Božiji su neizbrojni i beskrajni. Oni se, po rečima svetog oca Jovana Zlatousta, izlivaju na svet i ljude kao nepresušna reka, i njih niko od ljudi nije u stanju da izbroji niti shvati njihov obim, puteve i načine delovanja. Sveti apostol Pavle u svojoj I poslanici Korinćanima (glava 12, 4-11) navodi neke blagodatne darove: mudrosti, znanja, rečitosti, vere, jezika, iscelenja, čudotvorenja i podvlači da sve to daje jedan isti Duh Sveti na opštu korist, a prema svome nahođenju. Daje najviše onome koji ih neće zakopati, kao onaj zli i lenji sluga iz Spasiteljeve priče o talantima (Mt. 25,14-30), nego će se potruditi da ih umnoži.
Tako je Gospod i na oca Jovana izlio izobilno mnoge svoje darove: vere, ljubavi, molitve, čednosti (celomudrija), revnosti, pobožnosti, samoodricanja, krotosti, nezlobivosti, trpeljivosti, prozorljivosti, isterivanja zlih duhova iz ljudi i iscelenja bolesnika.
Pošto je o nekima od ovih darova bilo govora (o veri, ljubavi i molitvi), ovde ćemo se zadržati na ovim poslednjim.
Dar prozorljivosti je takav blagodatni dar duhovnog vida pred kojim ne postoji granica između prošlosti i budućnosti: on podjednako jasno vidi i ono što se dogodilo u prošlosti i što će se zbiti u budućnosti; on čita i tajne srca kao iz otvorene knjige. Najzad, za njega ne postoji ni granica koja deli ovaj vidivi svet od nevidivog, duhovnog.
Ovaj dar prozorljivosti otac Jovan je projavio u bezbroj slučajeva, od kojih ćemo navesti one o kojima su u štampi sačuvani podaci.
Video zle duhove pri sahrani nekog pijanice. Prilikom jednog dolaska u podvorje Leušinskog ženskog manastira u Petrogradu on je uveče odslužio svenoćno bdenije, a sutradan ustao rano da prošeta obalom reke Neve i nadiše se svežeg jutarnjeg vazduha. Sa njim je bila i igumanija manastira. U šetnji ih sustigne pogrebna povorka nekog pijanice. Otac Jovan počne da se krsti i reče igumaniji: „Ah kako je strašna smrt pijanice!“
„Vi ste znali pokojnika?“ zapita ga igumanija.
„Nisam, ali vidim demone kako se raduju pogibiji njegove duše“, odgovorio je otac Jovan. (I, 116)
„Taj novac, daj prvome koga sutra sretneš na ulici.“ Oca Jovana pozovu u jednu kuću da odsluži moleban. Po svršetku, domaćica mu pruži koverat sa novčanicama, ali on ne htedne da primi, nego joj naredi da taj koverat sa novcem preda prvome koga sutradan sretne na ulici.
Žena sutradan porani i izađe na ulicu. Očekivala je da će naići neki radnik ili siromašak. Ali na ulici nije bilo nikoga. Ona je produžila hod i susrela se sa jednim oficirom. Nije smela da ga zaustavi, nego produži dalje. Ali na ulici nigde nikog nije bilo. Posle izvesnog kolebanja, ona se vrati natrag i požuri da stigne oficira. Zamolila ga je da stane i ispriča mu svoj slučaj. Oficir joj tada otkrije da se nalazi u vrlo teškoj situaciji: žena mu je ozbiljno bolesna, a on nema novca za lekove. Pošao je u založni zavod da založi poslednju stvar i tako dođe do novca i kupi ženi spasonosne lekove. Žena mu je tada pružila koverat sa novcem, koji je on primio kao dar Božiji i zahvalio Bogu i darodavki. (I, 39)
„Palačinke ja nisam ni okusio.“ Jednom u Petrogradu srodnici nekog bolesnika više puta su molili oca Jovana da dođe i pomoli se za ozdravljenje bolesnika. To je bilo za vreme bele nedelje (pred Uskršnji post). Ali otac Jovan nije dolazio. Bolesnik se tada našalio i rekao da neće doći verovatno zato što on sad negde jede palačinke. I kad su već izgubili nadu, otac Jovan naiđe. Ušavši u stan, on se uputi pravo u sobu bolesnika, kao da mu je raspored odaja u stanu bio dobro poznat, iako pre toga nikad tu nije bio. Prišavši postelji bolesnika, on je kao u svoje izvinjenje rekao: „Palačinke ja nisam ni okusio.“ To je prisutne kao grom porazilo. (I, 49-50)
„Sutra ću ti pokazati mesto za bunar.“ Otac Jovan mnogo je voleo Leušinski ženski manastir, u Novgorodskoj guberniji. Kako u manastiru nije bilo dobre vode, igumanija Taisija zamoli oca Jovana da blagoslovi mesto za kopanje novog bunara.
„Dobro, sutra posle Liturgije pokazaću ti mesto za bunar“, odgovorio je on.
Posle Liturgije on je pokazao mesto nedaleko od crkvenog oltara i rekao da tu kopaju. I zaista, tu je nađena odlična voda u velikom obilju. (I, 91)
„Uzmi ovo, trebaće ti.“ Za vreme molebna u jednoj porodici bila je prisutna i neka žena, tužno raspoložena. Otac Jovan izvadi iz novčanika 2.000 rubalja i pruži joj, rekavši: „Uzmi ovo, trebaće ti!“ Njoj je predstojala operacija i novac joj je zaista bio veoma potreban. A nekom čoveku pored sebe pružio je manju sumu. Njemu su bile potrebne cipele, a on nije imao novca da ih kupi. Od oca Jovana dobio je taman toliko koliko koštaju nove cipele. (I, 97)
U licu oficira prozreo budućeg monaha. Za vreme službe u crkvi kadetskog korpusa u Moskvi ušao je u oltar jedan mladi oficir, da bi video oca Jovana. U tom momentu otac Jovan je prenosio Svete Darove sa prestola na žrtvenik. Kad ih je preneo, prišao je mladom oficiru i poljubio mu ruku. Svi prisutni u oltaru bili su time veoma iznenađeni i zbunjeni. Niko nije znao zašto je otac Jovan to učinio. Nije znao ni oficir. I on se veoma iznenadio i zbunio. Među prisutnima počelo se šaputati da to predskazuje neki budući događaj u životu mladog oficira, možda će on biti sveštenik. Čuvši to oficir se počne smejati. Njemu na pamet nije dolazilo da bude sveštenik. Pa ipak dogodilo se. On se kasnije zamonašio u čuvenoj Optini Pustinji i pod imenom Varsonofije bio poznat kao starac i podvižnik. (I, 110)
„Otkaži doktoru!“ Kao udovica živela sam u gradu Orelu, gde sam imala veliku kuću sa pomoćnim prostorijama. Dogodilo se da mi odjednom pet stanova ostanu prazni, bez stanara. To me je dovelo u težak materijalni položaj, jer je trebalo kuću i zgrade održavati, opravljati trotoar na ulici, čistiti sneg itd, Najzad naiđe jedan doktor i ponudi mi za stanove 100 rubalja mesečno. Ja sam se obradovala i bila gotova da zaključim pogodbu.
U to vreme trebalo je da putujem u Kronštat do oca Jovana. Ja sam mnogo puta bivala kod njega, a i on je navraćao kod mene, kad je u Orel dolazio.
Na njegovo pitanje kako živim, ja sam mu podrobno izložila svoje teško stanje. Na to je on odlučno rekao: „Otkaži doktoru!“
– Kako, baćuška, da mu otkažem, kad mi je to jedini izlaz iz teškog položaja? progovorila sam.
Na to je on još odlučnije rekao: „Otkaži!“
Ja više nisam smela da se sporim sa njim. Po povratku kući, zamolim brata da napiše doktoru otkaz. Brat je počeo da me odvraća od toga, ali ja sam ostala pri svome i sama napišem doktoru otkaz. Doktor je brzo došao i počeo da me ubeđuje da primim njegovu ponudu. Ali ja sam ostala uporna, jer sam verovala da otac Jovan nije bez razloga dvaput ponovio da otkažem doktoru, i da je to učinio naučen Duhom Svetim.
Uskoro posle toga, na dan Svete Trojice, sedela sam na klupi gradskog parka. Do mene je seo gradonačelnik i rekao da u naš grad dolazi na stalno prebivalište jedan puk vojske iz Možajska. Ovde je došao komandant divizije. Stambena komisija predlaže da se cela vaša kuća sa sporednim prostorijama uzme pod zakup za štab puka. „Molim vas dođite u Gradsku upravu radi pregovora.“
Ja sam otišla u određeno vreme i zaključila ugovor na pet godina, po dobroj ceni. Puk je primio na sebe sve troškove oko opravke i druge izdatke. Puk je uredno plaćao kiriju i ostao u zgradi sve do revolucije, 1917. godine. (Ispričala Evdokija Nikolajevina Nastuhova, nastanjena u Beogradu, I, 177-178)
„Proširite prostorije za monahinje Lesninskog manastira.“ Pri zidanju Jovanovskog manastira (svetih Apostola) u Petrogradu i prostorija za smeštaj monaha, naišao je otac Jovan i predložio da se stambene prostorije prošire za smeštaj monahinja iz Lesninskog manastira. Niko ništa nije razumeo, ali je postupljeno po njegovoj želji.
Tek posle smrti oca Jovana i rata sa Nemcima pokazalo se da je on prozreo buduće događaje. Pošto su za vreme rata evakuisani zapadni krajevi, u kojima se nalazio Lesninski manastir jedan deo monahinja iz onog manastira, njih 40, povukao se i našao utočišta u Jovanovskom manastiru, baš u prostorijama proširenim po proročkim rečima oca Jovana. (I, 178-179)
Predvideo i prorekao strašnu smrt Lava Tolstoja. Ja sam mnogo puta slušao propovedi oca Jovana, u kojima je on grmeo protiv Lava Tolstoja i predskazivao mu strašnu smrt. I stvarno, strašan je bio kraj Lava Tolstoja. On je sam pred svoju smrt pričao svojoj sestri, monahinji Šamardinskog ženskog manastira, blizu grada Kozeljska, kako mu u poslednje vreme ne daju mira ni danju ni noću nekakva strašna čudovišta, koja on vidi, a drugi ne vide. Ta mu čudovišta prete i on je u velikom strahu. On je pozivao susedne sveštenike, ali su dvojica odbili da dođu, a trećeg, koji je došao, njegovi ukućani vratili su natrag.
Sestra i ostale monahinje odgovorile su mu na to njegovo pričanje, da su to zli duhovi (đavoli), koji osećaju njegov blizak kraj života, pa se unapred spremaju da ovladaju njegovom dušom. Savetovali su mu da odmah ode u manastir Optinu Pustinju, nedaleko od njih i da se tamo pokaje za greh bogohulstva, zbog koga je odlukom Svetog sinoda bio isključen iz Crkve.
Savet sestre i monahinja tronuo ga je do suza, i on odmah krene u ukazani mu manastir. Tamo su ga primili sa velikim iznenađenjem, ali nisu smeli da ga prisajedine Crkvi bez odobrenja nadležnog episkopa, koje je odmah zatraženo preko pošte. Od episkopa je stigao povoljan odgovor, ali grof Tolstoj odgovor nije sačekao. Odmah za njim, nakon dva dana, u manastir je došla njegova kći sa lekarima i odvela ga iz manastira. Međutim, njega smrt snađe i pokosi na stanici Ostapovo.
Jedan prozorljivi starac iz čuvenog Valaamskog manastira u Finskoj (Kareliji) ispričao je da se našao na stenovitom ostrvu blizu manastirskog hrama, kad se podigla iz jezera strašna bura. On je u vazduhu spazio kako lete mnogi demoni, a pred njima Lav Tolstoj, On je stremio crkvi, ali su mu demoni pregrađivali put. Najzad su ga okružili sa svih strana i odvukli u pučinu jezera. Tek kasnije stigao je u manastir glas da je grof Tolstoj umro.
Tako se ispunilo proroštvo oca Jovana o strašnoj smrti grofa Tolstoja. (I, 179-183)
Prorekao udovom kapetanu da će biti episkop. Dva mirjana: knez Turkestanov i udov kapetan Aleksejev, pod uticajem oca Jovana stupe kao iskušenici u čuveni manastir Optinu Pustinju.
Kao svetovni ljudi, oni su i u manastiru voleli komfor i neke svetovne razonode, na primer: odnosili su u šumu samovar i tamo pili čaj. Mada u tome nije bilo ničeg za osudu, ipak nastojatelju se to nije svidelo. Zato ih on jednog dana pozove na razgovor i tom prilikom im kaže: pošto su oni ljudi obrazovani, bolje bi im bilo da stupe u Duhovnu akademiju i posvete se nauci.
Knez Turkestanov se odmah sa tim saglasi, a kapetan Aleksejev izjavi da je on od oca Jovana dobio blagoslov za dolazak u manastir i da mu je za odlazak iz manastira potreban prethodni blagoslov oca Jovana. Nastojatelj se sa tim saglasi i odobri mu da ode do oca Jovana u Kronštat.
Otac Jovan dao je blagoslov Aleksejevu da stupi u Duhovnu akademiju i proročki dodao: „Završićeš Duhovnu akademiju, steći ćeš čin arhijereja i bićeš u mome rodnom kraju episkop arhangelski.“
Proroštvo oca Jovana se ispunilo. 1892. godine on je završio Akademiju, stupio u monaštvo i pod imenom Mihej bio episkop arhangelski 46 godina. (Ovo je ispričao episkop pečerski Jovan na akademiji u Beogradu na dan smrti oca Jovana 20. decembra 1936 -I, 183-184)
„A šta je sa profesorom, zašto on ne prilazi?“ Poznati profesor Kazanskog univerziteta Aleksandar Ivanovič Aleksandrov primio je pismo od jedne prijateljske porodice sa pozivom da dođe i prisustvuje molebanu u njihovoj kući, koji će služiti otac Jovan Kronštatski. Profesoru se ovaj poziv nije dopao. Njemu se učinilo da je to uvreda za njega da ide na moleban koji će služiti njemu nepoznati sveštenik. Ali kad se približio označeni čas, on se predomislio i pošao. Došavši do kuće svojih poznanika, on je naišao na glavni ulaz, čija su vrata bila zatvorena. On je znao da pored glavnog ulaza postoji i sporedni, pa se uputio tamo i našao vrata širom otvorena. On uđe unutra, ali u tim prvim odelenjima nije bilo nikoga. To je bio znak da je služba počela i on se uputi ka sredini stana. Došavši do odaje u kojoj se vršila služba, on ne uđe unutra nego neprimećen ni od koga stane iza otškrinutih vrata. Otac Jovan služio je moleban i svi prisutni, porodica i prijatelji, bili su pogruženi u molitvu. Po svršetku molebna, svi su redom prilazili krstu u ruci oca Jovana. Kad su se svi izređali, otac Jovan se okrenuo vratima iz kojih je stajao profesor i zapitao: „A šta je sa profesorom, zašto on ne prilazi?“
Domaćica se žurno uputila vratima i iza njih našla zbunjenog profesora, čiji su obrazi bili crveni kao rak.
Kad je profesor ušao, otac Jovan je primetio: „Vi se, profesore, kanda bojite krsta? A gle, vi ćete uskoro doživeti da svima podnosite krst da celivaju.“
Zbunjeni profesor, na koga su svi pogledi prisutnih bili upereni, prišao je krstu i celivao.
Posle nekog vremena žena ga napusti i dođe do razvoda braka. On se zamonaši i bude rektor Kazanske Duhovne akademije a potom i episkop. Kao episkop teško se razboli i pismom obrati ocu Jovanu s molbom da se pomoli za njegovo ozdravljenje. Posle nekoliko dana dobio je od oca Jovana odgovor da mu je molba uslišena. I zaista, on se oporavi i ozdravi. (Svedočanstvo episkopa pečerskog Jovana na svečanim skupovima u Beogradu -I, 210-211)
Slučaj sa crkvom Uspenskog manastira u Estoniji. U Estonskoj guberniji pronađena je u jednom izvoru ikona Uspenja Majke Božije. Pobožni ljudi, uz obilatu materijalnu pomoć oca Jovana, osnovali su ženski manastir u čast uspenja Majke Božije, nazvan „Pjuhticki“ (što na estonskom jeziku znači: Uspenski).
Estonski gubernator, knez Šahovskoj, kupio je deo zemljišta sa nedovršenom luteranskom crkvom, ozidanom do krova, i priložio manastiru.
Trudom sestara crkva je pokrivena i u njoj uređen pravoslavni hram za potrebe manastira.
Kad je posle toga u manastir došao otac Jovan, rekao je igumaniji da sruši crkvu do temelja i od osnova nazida pravoslavnu crkvu. Igumanija je bila protiv toga, prvo, zato što bi rušenje i ponovo zidanje mnogo koštalo, a za to nema sredstava; drugo, što bi manastir tada za duže vreme bio lišen crkve i bogosluženja.
Na to je otac Jovan odlučno rekao: „Ako me ne poslušate i ne srušite crkvu do temelja, ja ću prestati da vam pomažem i prekratiću svako opštenje s vama.“
Našavši se tako u teškom položaju, igumanija se obrati za savet Eparhijskoj upravi u Rigi i otuda dobije odgovor: „Treba u potpunosti ispuniti zapovest oca Jovana.“
Po prijemu ovakve odluke od eparhijskog arhijereja, igumanija posluša zapovest oca Jovana i sruši crkvu.
U to vreme jedna od sestara manastirskih išla je po Moskvi i prosila dobrovoljne priloge za zidanje nove crkve. Naiđe na sluškinju generala Tereščenka, koja joj preporuči da svrati i do njenog gospodara za prilog. I ona to učini.
General se podrobno raspitivao o manastiru i crkvi koju treba podići. Saznavši da se hram podiže u čast Uspenja Majke Božije, a on je poodavno imao želju da sam podigne crkvu u čast Uspenja, on izjavi monahinji da će o tome napisati igumaniji.
Nedelju dana posle ovog razgovora sa monahinjom, igumanija manastira primila je od Eparhijske uprave naredbu da odmah organizuje građevinsku komisiju za zidanje crkve, jer je od generala za tu svrhu primljeno telegramskom uputnicom 90.000 rubalja.
Tako je Gospod, po molitvama oca Jovana, na čudesan način poslao manastiru potrebnu sumu za zidanje pravoslavnog hrama.
Jasno je i to, da je otac Jovan svojim proročkim pogledom prozreo da će manastir pripasti protestanskoj Estoniji, i da bi mesne vlasti sigurno oduzele crkvu, prepravljenu u pravoslavni hram, i tako bi manastir ostao bez hrama. (I, 213-214)
„Ipak, ona će se udati za onog verenika.“ Naša kći zanimala se sa jednim mladićem i rešila da se uda za njega. Mi zamolimo „baćušku“ da blagoslovi taj brak. On je odgovorio: „Blagosiljam!“ Posle toga stvar se nešto zamutila, otegla i veridba raskinula. Mi mu pričamo kako do braka nije došlo, a na to će „baćuška“ Jovan odgovoriti: „Ipak će se ona udati za onog verenika.“ Tako se i dogodilo. (Iz zapisa ličnih uspomena o ocu Jovanu – Paraskeve Andrejevne Sokolove, koja živi u Zagrebu, saopštio njen sin Andrej 1938. godine – I, 59)
Prozreo skoru smrt jednog posetioca i posavetovao mu da se pričesti. Godine 1889. došao je ocu Jovanu Aleksej Nikolajevič Jurjev, čovek iz višeg društva, i zamolio ga da se pomoli za iscelenje njegovog sedmogodišnjeg sinčića, koji boluje od tuberkuloze kostiju. Ali otac Jovan, kao da ne sluša njegovu molbu, počeo je da ga ispituje o njegovom životu i da li se nedavno pričestio. Saznavši da se puna četiri meseca nije pričestio, preporučio mu je da se sutra neminovno ispovedi i pričesti. Jurjev je odgovorio da je on došao samo na jedan dan i da ne bi mogao ostati do sutra. Ali otac Jovan je energično nastojao na svome predlogu, i Jurjev se najzad saglasio, ostao je i pričestio se. Po povratku kući, on je umro naprečac. (Iskaz generalice Marije Vasiljevne Masolove, sada monahinje – I, 160)
Od mladog posetioca zahtevao da se odmah pričesti, prozrevši da mu je smrt za vratom. Jedan mlad čovek, poštovalac oca Jovana, uputi se u Kronštat da poseti oca Jovana. Ovaj mu je rekao da bi trebalo odmah da se pričesti u toku dana. Posetilac na to odgovori da mu to nije moguće, jer je to jutro popio kafu.
– „Ništa to nije – odgovorio mu je otac Jovan – vama je neophodno da se danas pričestite.“ I pričestio ga je.
Istog dana pri povratku kući dogodi se saobraćajna nesreća u kojoj izgubi život. (Iskaz monahinje Marije, koja je 10 godina živela pored oca Jovana, zapisala monahinja Paraskeva, iz Ljesnenskog manastira – I, 160)
Prozreo štetu koja će snaći bogatog trgovca i dao mu novčanu pomoć. Jedan trgovac iz centralne Rusije došao je kod oca Jovana u Kronštat i posle Liturgije u Andrejevskom hramu prišao da celiva krst u ruci oca Jovana. Stajao je tas na koji su verni spuštali svoje priloge za siromahe. Kad je naišao trgovac, otac Jovan je zgrabio sa tasa poveću sumu novca i pružio trgovcu. Ovaj je odbio da primi, govoreći da je on imućan čovek i može i sam da priloži na tas. Ali je otac Jovan uporno navaljivao da primi, govoreći: „Uzmi, trebaće ti!“ Trgovac nije smeo više da se protivi i uzeo je. Kad se vratio kući, saznao je strašnu vest: njegovi magacini sa robom izgoreli su i on je ostao bez ičega. Pomoć koju je dobio od oca Jovana dobro mu je došla i omogućila mu da produži sa radnjom. (Priča studenta Nikodima Vasiljeviča Efimova, sina pukovnika Tvrđavske artiljerije u Kronštatu i predavača u školi u Domu trudoljublja – I, 230-231)
Događaj ni stanici Brest-Litovsk. Godine 1899. zastavnik Vladimir Stepanovič Evlampijev bio je svedok sledećeg događaja na stanici Brest-Litovska:
Šestogodišnji sinčić njegovih poznanika oboleo je od difterije i mesni lekari priznali su da je stanje obolelog beznadežno.
U to vreme roditelji ovog dečaka doznali su da će otac Jovan proći vozom kroz stanicu Brest-Litovska. Saznali su i kojim vozom dolazi i u koje vreme stiže.
Mati dečaka rekne mužu da će poći na stanicu i zamoliti oca Jovana da se pomoli za ozdravljenje njihovog sina.
Muž joj odgovori da će ona teško uspeti da se probije do oca Jovana i da bi masa sveta mogla da je prignječi i udavi. Zato je bolje da on pođe. Žena ga je molila da povede i nju sa sobom, ali on nije pristao nego je pošao sam, dodavši da je i inače sve uzaludno i beskorisno.
Kad je voz stigao, zastavnik je video kako je otac Jovan izašao iz vagona i uputio se pravo ocu obolelog dečaka i rekao mu: „Zašto i ženu nisi poveo sa sobom, kad te je ona toliko molila?“ Otac detinji toliko se bio zbunio, da nije znao šta da odgovori. Ali otac Jovan ga je preduhitrio, rekavši: „Neka, ništa ne mari, idi, sin je tvoj zdrav.“ I stvarno, sin je ozdravio. (I, 231)
Poznao isceljenu ženu u masi sveta, iako je nikad nije video niti znao. Moja majka živela je u Rostovu na Donu i teško obolela posle porođaja: nastupile su komplikacije sa trovanjem krvi. Hitno je iz Moskve pozvan čuveni profesor Rejn. Kad je on stigao i pregledao bolesnicu, izjavio je da nju samo čudo može spasti – nauka je u ovom slučaju nemoćna.
Ja sam sa bratom bio u spavaćoj sobi, u kojoj su prozori bili zatvoreni i zamračeni tako da dnevna svetlost ne može da prodre unutra. Mi prilazimo krevetu na kome teško i suvo diše mati, sa široko otvorenim očima, ali koje nikoga ne vide. Nas stavljaju na kolena, priklanjaju naše glave i na njih polažu majčinu ruku. Potom nas izvode. U kući mnogo srodnika i poznanika, o nečemu razgovaraju. Iz ugla gde je stajala tetka Varja čuje se šapat, a potom sve glasnije nama nepoznata reč: Kronštat.
Uveče prilikom lekarskog konzilijuma konstatovano je da spasa nema i da će bolesnica teško preživeti noć. Posle toga otpravljen je hitan telegram ocu Jovanu u Kronštat s molbom za pomoć.
Sutradan izjutra stigao je odgovor: „Molim se za sluškinju Božiju Anu – Jovan.“
Pred samu zoru mati je zaspala. Kad su je lekari sutradan pregledali, konstatovali su da su svi znaci trovanja krvi iščezli, što svedoči normalna temperatura i potpuno mirno stanje bolesnice. Lekari su pošteno priznali da oni ne shvataju šta se to sa bolesnicom dogodilo. Ona je sad van svake opasnosti.
Majka je ubrzo ozdravila i njeno ozdravljenje u našoj pobožnoj porodici objašnjavalo se samo molitvama oca Jovana.
Posle 7-8 meseci po ozdravljenju moje majke, proneo se glas da kroz naše mesto prolazi otac Jovan. Kad je to čula, cela naša porodica izađe na stanicu mnogo pre dolaska voza. Ali na stanici se već bilo okupilo mnoštvo sveta. Na peronu je bila u pripravnosti policija i žandarmerija i postavila kordon, da bi otac Jovan mogao nesmetano da siđe s voza i pređe u carske prostorije (koje su mu uvek stavljane na raspolaganje). Ali čim je voz stigao, masa je navalila i probila kordon žandarmerije i policije. Nastalo je gušanje. Otac je uzeo mene i brata na pleća, a majka sestricu. U tome se iz vagona pojavi sveštenik u širokoj gornjoj mantiji, sa svetlim prodornim očima, i kroz uzan koridor uputi se ka staničnim prostorijama. Kad je bio prema nama, on je jakim i oštrim glasom zamolio gomilu sveta da mu napravi prolaz. Kad je došao do nas, obratio se mojoj majci kao staroj poznanici: „Radujem se Ana što si ozdravila.“ Potom je poljubio majku u čelo i blagoslovio nas, a zatim se brzim koracima uputio u carske prostorije. Nas su okružili i poznanici i nepoznati i počeli da se raspituju kada smo i gde pre toga videli „baćušku“.
Međutim, opet da naglasim, da niko od nas dotle nije video oca Jovana. Mi smo stajali u gustoj masi i niko nije mogao da mu ukaže na moju majku. U toku minulih meseci on je iz svih krajeva Rusije, pa i samog Rostova, primio hiljade telegrama, pa i da je hteo, nije mogao da zapamti naš telegram, niti ime majke, a još manje da je u masi od nekoliko hiljada duša na stanici zapazi i prepozna i uputi joj se kao staroj poznanici. Da dodam još i to da je mati bila mala rastom i prosto nevidljiva u onoj masi sveta. (Ispričao Pavle Nikolajevič Bogdanovič, general – štabni pukovnik, koji živi u Parizu – objavljeno u listu „Pravoslavnaja Rus“, broj 7-8, za 1936. godinu – I, 232-234)
Novčanom pomoću spasao nepoznatu ženu od samoubistva. Muž jedne dame u Petrogradu dugo je bolovao, ostao bez službe i umro, ostavivši ženu u krajnjoj bedi sa četvoro maloletne dece. Vlasnica stana, i sama sirota, tražila je od udovice da uredno plaća kiriju, preteći sudom i isterivanjem na ulicu. Gladna i onemoćala deca tražila su hrane; drva nije bilo a ni posla.
„Najbolje će biti da završim sa sobom“ – mislila je nesrećna žena. „Siročiće će tada prihvatiti.“ Razmišljajući gde i kako da nađe izlaz iz očajnog položaja, ona reši da još jednom pokuša da nađe posla u jednoj kući, a u slučaju da i taj pokušaj ne uspe da se ne vraća kući. Ali ni ovoga puta nije imala sreće. Lutajući besciljno ulicama i jedva se držeći na nogama, ona je primetila gomilu bednika pred jednom kućom oko fijakera koji je tu stajao.
„A da nije tu otac Jovan?“ sinulo joj je u glavi. U tom času vrata kuće su se otvorila i na njima se pojavio otac Jovan. On je brzo preleteo pogledom po okupljenoj masi, prišao ženi i predao joj punu kesu novca.
Iznenađena i presrećna, ona je kao na krilima poletela svome stanu. Novca u kesi bilo je i za kiriju i za kupovinu drva i namirnica. A posle dva dana stigao je povoljan odgovor na njenu davnašnju molbu o prijemu njene dvoje dece u prihvatilište. A ubrzo je i ona našla službu. (I, 55-56)
Prozreo skoru smrt studenta. Kao dete živeo sam u Moskvi. U to vreme jedna pobožna porodica pozvala je oca Jovana. U porodici je bio student „volterijanac“, koji nije priznavao ni Boga, ni veru i podsmevao se na račun „popova“. Pred dolazak Oca Jovana on je produžio da ga ismeva.
Kad je otac Jovan stigao, on se prvo obrati studentu, rekavši: „Vama je neophodno potrebno da se danas ispovedite i pričestite.“
Prodorni pogled očiju oca Jovana i ubedljive reči delovali su na studenta i on je poslušao savet. Posle nekoliko dana umro je.
Otac Jovan je provideo skoru smrt mladića koga je prvi put u životu video, sažalio se nad pogibijom duše njegove i spasao ga Svetim Tajnama, iako ga je ovaj ismejavao. (Ispričao Konstantin Ivanovič Gagarin – II, 80-81)
Prozreo greh u srcu autora ove knjige. Kad sam jednom bio u gostima kod svoga prijatelja Nikolaja Ivanoviča Bilibina, direktora realne gimnazije u Petrogradu, on je dobio izveštaj da će sutra u 6 časova doći otac Jovan iz Kronštata i služiće ranu Liturgiju u školskoj crkvi. Žena moga prijatelja Varvara predloži mi da prenoćim kod njih i sutradan prisustvujem Liturgiji. Ja sam rado prihvatio ljubazni poziv i ostao.
Sutradan je otac Jovan stigao rano. Ja sam se ispovedio kod školskog sveštenika i stao pored desne pevnice. U toku službe otac Jovan je izašao da održi propoved. Navodeći razne grehe ljudi, on je, pored ostalih, naveo i jedan koji sam ja imao na duši, ali u svojoj sujeti zaboravio da ispovedim. Taj greh bio mi je prijatan i ja sam nameravao da ga i dalje činim. Kad je otac Jovan govorio o tom grehu, on se u tri maha meni okretao i gledao me pravo u oči svojim plavim i prodornim pogledom. Mene su obuzeli žmarci i prostrujali kroz telo od glave do pete. Ja sam se rešio da više ne padam u taj greh, i Gospod mi je pomogao, po molitvi oca Jovana, da svoju reč održim. (II, 82)
Spomenuo na proskomidiji imena bez liste. Moj dobar poznanik arhimandrit Teofan, nastojatelj Kondrickog manastira, nedaleko od Kišinjeva, ispričao mi je sledeće.
Kad je on bio iskušenik u ovom manastiru, njega starešina manastira, jeromonah Teofan, uputi radi nekog posla u Petrograd i naredi da poseti oca Jovana u Kronštatu, preda mu 25 rubalja i zapis da na proskomidiji spomene jeromonaha Teofana, jeromonaha Teodosija i iskušenika Teodora.
Iskušenik Teodor izvrši nalog svoga starešine. Kad je stigao u Kronštat i ušao u Andrejevski hram, otac Jovan je vršio proskomidiju. On mu priđe da mu preda 25 rubalja i listić papira sa zapisanim imenima. Ali otac Jovan ne osvrćući se k njemu spomenuo je sva tri imena na listiću tačno po redu, kako su bila zapisana, i dodao: „Novac nije potreban, manastir je siromašan. Danas odmah idi natrag.“
Iskušenik Teodor bio je poražen i sa savijenim zapisom i novcem u ruci izašao iz oltara. (II, 86)
„Ostavi pušenje!“ Otac Jovan nije voleo pušenje, jer je smatrao da je to jedna od pogubnih strasti, slična pijanstvu. Zato je i svome đakonu, kad bi ovaj izašao napolje da popuši cigaretu i vratio se natrag, govorio da se iz njega oseća težak smrad i zadah.
Moj muž Anatolij Ivanovič bivši državni savetnik, od svoje rane mladosti mnogo je pušio i kašljao. Po savetu moje majke mi pođemo u Kronštat i zadržimo se kod kume oca Jovana Šapošnikove, kod koje je otac Jovan obično dolazio posle Liturgije.
Pre nego što će otac Jovan naići, ja sam stajala po strani i držala u rukama isečenu na parčiće zemičku, da on blagoslovi kad naiđe i da svi potom od nje okusimo.
Kad je otac Jovan naišao, njemu su mnogi pohrlili radi blagoslova. Ja sam stajala po strani. Oslobodivši se od gomile, on mi je prišao, nasmešio se, uzeo parče zemičke, okusio i pola mi vratio. Tu su stajali moj muž i moja majka. Pogledavši na moga muža, otac Jovan me zapita: „To je tvoj muž?“, a onda okrenuvši se njemu, reče: „Ostavi pušenje!“ A mami reče: „Još je rano.“ Meni je obema rukama obuhvatio glavu i protepao mi: „Ti si moja lepotica!“
Otac Jovan nije nas poznavao, niti je znao da je moj muž mnogo pušio i kašljao. Mi smo došli da mu sve to podrobno ispričamo, a on je sve već znao. Očigledno mu je Duh Sveti to otkrio.
Moj muž je ostavio pušenje i potpuno ozdravio. (Iskaz Vere Nikolajevne, koja živi u Beogradu – II, 87)
Isprosio bolesniku od Boga 5000 rubalja za lečenje. Jedan učitelj matematike I petrogradske klasične gimnazije oboli od tuberkuloze i lekari mu posavetuju da ode u Kairo (Egipat) i tamo provede neko vreme. On izračuna da bi mu za put do Kaira i natrag i lečenje bilo potrebno 5.000 rubalja, a on ih nije imao. U nevolji, reši se da ode do oca Jovana u Kronštat i zatraži njegovu pomoć. Po dolasku u Kronštat, on se uputi kući oca Jovana. Tu zatekne mnogo sveta. Našavši jedno prazno mesto, sedne i reši da sačeka svoj red. Nije mnogo prošlo, a u odaju uđe crkvenjak oca Jovana i saopšti: „Baćuška zove učitelja koji je došao iz Petrograda.“ Bolesnik je mislio da se to na njega ne odnosi, pa je ćutao. Ali se crkvenjak ponovo pojavi i zapita: „Ko je ovde učitelj iz Petrograda?“
Bolesnik se javio i pošao za crkvenjakom. Otac Jovan ga je sreo i zamolio da mu podrobno kaže šta mu je potrebno.
Kad mu je bolesnik rekao, otac Jovan počeo je da se moli Bogu, obraćajući Mu se kao prisutnom sabesedniku: „Gospode, Ti vidiš da je on bolesnik i da mu je potrebno 5.000 rubalja, daj mu ih.“ Posle toga otpustio je bolesnika. Vrativši se kući, bolesnik je bio umoran od puta i preživljenog uzbuđenja, pa je odmah legao da spava.
Sutradan razbudio ga je služitelj iz gimnazije i rekao da ga zove direktor zbog nekog hitnog i važnog posla. On se brzo spremio i pošao.
Direktor mu je rekao kako je bio kod barona Budberga, upravnika carske kancelarije. Baronu je potreban pedagog koji bi pratio njegovog bolesnog sina u Kairo, i da je direktor njega preporučio baronu. Pri tom je učitelju dao svoju vizit kartu i preporučio da odmah ode do barona. Učitelj je poslušao i otišao. Došavši u kancelariju, predao je direktorovu vizit kartu i bio primljen preko reda kod barona.
Baron mu je ponovio svoj predlog da prati njegovog sina u Kairo i dodao da on sada ima mnogo izdataka i može pedagogu za put da ponudi samo 5.000 rubalja.
Poražen čudesnim zbivanjima i van sebe od radosti, učitelj je primio predlog, otputovao sa baronovim sinom u Kairo i vratio se otuda zdrav. (Kazivanje gardijskog pukovnika Anatolija Nikolajeviča fon Vitorfa – II, 88 – 89)
Prorekao ženi sreću u braku. Moja tetka često je išla u Kronštat radi posta i pričešća. Jednom je otac Jovan nekud otputovao i nije ga bilo 34 dana. U njegovom odsustvu došla je u Dom trudoljublja neka mlada žena čak iz Sibira. Ona se strašno uzbuđivala i mnogo plakala, bojeći se da će morati otputovati, a da ne vidi oca Jovana. Moja tetka, videći njene patnje, sažali se i posavetuje je da pričeka još koji dan i još je uzme u svoju sobu na prenoćište.
Srećom, otac Jovan stigne sutradan.
Tetka je ukratko počela pred njim da izliva svoje jade, a ta žena stajala je iza nje, ništa nije govorila nego je samo plakala. Baćuška se malo okrenuo ovoj ženi i rekao joj: „Evo šta je, udaj se za toga koji hoće da te veri. On će biti dobar muž i dobar otac tvojoj deci.“ Posle toga on se okrenuo i izašao.
Mlada žena, poražena rečima baćuške, obesila se tetki o vrat i počela da je ljubi, govoreći: „Zato sam i došla iz tolike daljine, bojeći se radi dece da se udajem za njega.“
Srećna žena vratila se radosno svojoj kući. (Pričanje monahinje Marije Rodevič, manastir Presvete Bogorodice, Crkvenica, Pečenjevce, kod Leskovca u Srbiji – II, 92-93)
„Za umrlog nećemo se moliti.“ Jednom za vreme prekida saobraćaja između Petrograda i Kronštata načelnik inženjera Kronštatske tvrđave general Aleksandrov primio je iz Petrograda telegram da mu je sin opasno bolestan. On odmah ode ocu Jovanu, da bi se on pomolio za njegovo ozdravljenje. Ali otac Jovan mu je rekao: „Za umrlog nećemo se moliti za ozdravljenje nego bolje za pokoj.“ General na to primeti da je on telegram skoro primio i odmah pošao ovamo. Time je hteo da kaže da je sin još živ. Na to mu je otac Jovan odgovorio da je njegov sin umro, što se ubrzo i potvrdilo. (Iskaz Aleksandra Nikolajeviča Timofejeva, pomoćnika moskovskog gradonačelnika, sina komandanta Kronštatskog tvrđavskog puka II, 93-94)
„Ne idem, zovu me kartaroši za kartaškim stolom!“ Moj prijatelj protojerej N. T. Gronski, nastojatelj crkve svetog Jovana Bogoslova, podvorja Leušinskog ženskog manastira u Novgorodskoj guberniji, ispričao je kako su ocu Jovanu rekli da ga poziva taj i taj i moli da odmah dođe.
Na to je on odgovorio: „Ne idem, zovu me kartaroši za kartaškim stolom!“
Kad su to rekli onima koji su ga zvali, potvrdilo se da je zaista nekome iz kartaškog društva dok su se kartali pala na um ideja da pozovu oca Jovana. (II, 94)
„Blagosiljam te na težak život.“ Pre trideset i više godina, kad mi je bilo 16 godina, nalazila sam se kod poznate mi učiteljice gradske škole gospođe Snješkove u Petrogradu. U jedan stan te kuće došao je otac Jovan, da poseti jednu bolesnu ženu. Ulaz u taj stan bio je iz dvorišta. Otac Jovan je stigao kolima, koja su se zaustavila u dvorištu pred ulazom. Kad se on vraćao od bolesnice, ja sam ga sačekala u dvorištu i zatražila blagoslov. On me je pažljivo pogledao i rekao: „Blagosiljam te na težak život.“
Njegov blagoslov ispunio se. Ja sam kasnije stupila u organizaciju Milosrdnih sestara Crvenog krsta 1905. godine i radila u bolnicama. (Kazivanje Leonarde Antonovne-Jankovske – II, 95)
„Ostavi piće, inače ćeš propasti!“ Kad su u moju porodicu prvi put pozvali oca Jovana i on došao, skupilo se bilo oko kuće mnogo naroda. U gomili je stajao i sluga Nikolaj, koji je bio pijanica. Neočekivano otac Jovan obratio se Nikolaju i ozbiljnim tonom rekao mu: „Nikolaj, ostavi piće, inače ćeš propasti!“
Očigledno on je Duhom Svetim prozreo u gomili pijanicu i oslovio ga po imenu. (Pričanje Lidije Evgrafovne Astafjeve, Beograd, Takovska 12 – II, 95-96)
„Sedi u kola, ti si izdaleka doputovao.“ Godine 1894-1895. živeo je u svome domu moj otac, bogati oficir, Nikolaj Mihailovič Trubačev. Provodio je bezbrižan život i često pio sa velikim knezom Nikolajem Mihailovičem. Njegovo imanje počelo se postepeno smanjivati, a raskalašni život i pijanstvo su se produžavali. Kad mi je bilo 7 godina, a ocu oko 30, on je iščezao i niko nije znao kuda je otišao i šta se sa njim dogodilo. Kasnije se pokazalo da se on peške uputio ocu Jovanu u Kronštat. Stigavši tamo, on je ušao u Andrejevski hram. Posle službe, kad je otac izašao iz hrama i obreo se u masi sveta na ulici, iz bočnih vrata hrama izašao je otac Jovan, seo u kola koja su ga tu čekala i pošao. Kad se približio gomili u kojoj se nalazio moj otac, on je zaustavio kola, pozvao iz mase moga oca po imenu i rekao mu: „Ti si iz tolike daljine doputovao, sedi u kola, ići ćemo kod mene, potrebno je da s tobom porazgovaram.“ Posle tih reči, posadio je moga oca pored sebe i povezao. Usput mu je rekao da je dobro učinio što je došao njemu i dugo ga savetovao da prestane sa pićem i pušenjem. Otac ga je poslušao. (Pričanje Sofije Nikolajevne Žigmanovske, rođene Trubačev, Beograd – II, 96)
„A ti ostaješ i dalje staroverac?“ Celog života sam bio staroverac, ali sam to marljivo skrivao, iz bojazni da mi to ne bi smetalo u karijeri. Zbog toga sam stanove iznajmljivao kod sveštenika i odlazio u pravoslavnu crkvu. Jednom prilikom otac Jovan je pohodio jednu školu. Njega su na ulazu sačekali osoblje škole i učenici. Prolazeći kroz špalir, otac Jovan je svakoga blagoslovio. Kad je došao do mene, njegov pogled prostrelio me je skroz i zatim mi rekao: „A ti i dalje ostaješ staroverac?“ i produžio dalje.
Ove reči kao grom su me porazile, žmarci su mi prostrujali kroz celo telo, i ja sam se osećao kao da me je neko iznenada polio kablom ledene vode, pošto niko, sem moje savesti, nije znao da sam ja staroverac. (Priznanje Fedora Gavriloviča Šubina, direktora Učiteljskog instituta u Omasku – II, 97)
„Bednik si ti, bednik!“ Kad se u Petrozavodsku saznalo da otac Jovan dolazi, na parobrodskom pristaništu skupila se masa sveta, u kojoj je bio i mesni episkop staroobredaca. On je, kako je kasnije govorio, došao iz radoznalosti da bi video oca Jovana o kome je mnogo slušao, ali nije verovao. Sišavši sa parobroda na obalu, otac Jovan se uputio kroz masu pravo ka ovome staroobrednom episkopu. Kad je došao do njega, stavio je svoju ruku na njegovu glavu i rekao mu: „Bednik si ti, bednik!“ i produžio dalje.
Tada je ovaj shvatio da u ocu Jovanu počiva velika sila Božija i da je on Duhom Svetim prozreo njegove misli i kroz veliku masu sveta uputio se pravo njemu, ne pogledavši nikoga drugog. To ga je toliko porazilo, da se u duši promenio i vratio pravoslavnoj veri. (II, 98)
„Kako ti se dopada moja komedija?“ Ulicama Kronštata idu dva druga, kolege po službi, jedan religiozno nastrojen, dok je drugi nevernik. Prvi je bio veliki poštovalac oca Jovana, pa je predložio svome drugu da pođu u crkvu na Liturgiju i saslušaju propoved oca Jovana. Ali se ovaj veoma skeptički odnosio prema ocu Jovanu i čudima koja je on činio, pa je predlog odbio, rekavši da on ne veruje pričama o ocu Jovanu. Ali na navaljivanje svoga druga ipak pristane, rekavši: „Nešto novo i interesantno sigurno neću videti ni naći, ali kad ti navaljuješ, poći ću da vidim kako on izvodi svoju komediju.“
Kad su stigli u hram, Liturgija je bila pri završetku. Oni su stali po strani. Odmah potom kroz masu sveta prilazi im crkveni tutor, poslan od oca Jovana iz oltara, i saopštava neverniku da ga otac Jovan poziva u oltar. Ovaj veoma iznenađen, ali priseban, počeo je da uverava tutora da je posredi neka greška, jer baćuška njega uopšte ne zna niti može znati, i da on sigurno zove nekog drugog. Tutor se vratio u oltar, ali se ubrzo opet pojavio i prišao neverniku, rekavši: „Pa vaše ime je tako i tako, a prezime tako i tako (tačno je rekao i ime i prezime), prema tome baćuška vas zove.“
Iznenađen do krajnosti, nevernik je osetio kako mu je ledena struja prošla kroz telo, U krajnjoj pometnji, on se obratio svome drugu pored sebe za savet: „Šta da činim, da idem ili ne?“
„Pa jasno je da baćuška tebe zove. Idi, pa ako je neki nesporazum, objasniće se u oltaru.“
Zbunjen, prebledeo u licu, nevernik se, i mimo svoje volje, kao po nekoj neophodnosti, uputio za tutorom u oltar.
Samo što su ušli, njemu brzo prilazi otac Jovan i obraća mu se sa pitanjem: „Dakle, mili moj, reci, molim te, kako ti se dopada moja komedija, da li je dobro izvodim?“
Kad je čuo ovo pitanje, nevernika je obuzeo trepet i užas, noge su počele da klecaju, on je pao na kolena i počeo da moli oproštaj zbog svoga neverja i drskosti. Otac Jovan ga je ljubazno podigao i rečima vere, kroz koje je provejavala topla ljubav, poučio i vratio na put istine. (Iz predavanja mitrofornog protojereja Teodora Sinjkeviča, koje je održao u sali Beogradskog univerziteta 19. decembra 1928. godine – II, 98-100)
Povraćaj veri razočarane žene. Jedna porodica u Petrogradu pozvala je bila oca Jovana u posetu. U očekivanju njegovog dolaska, pored članova porodice, iskupilo se mnogo i drugih. U to vreme u ovoj porodici gostovala je jedna dama, razočarana u život, koja nije verovala ni u Boga ni u čuda oca Jovana. Ona nije želela ni da vidi oca Jovana, niti da ga čuje. Zato se povukla u jednu zabačenu sobicu prostranog stana, sela na krevet i počela da se zanima ručnim radom.
U to stiže otac Jovan kolima. Njega pred ulazom dočekaju svi članovi porodice i drugi koji su se bili okupili, u nameri da mu priđu za blagoslov. Ali se dogodilo nešto neočekivano i za prisutne neshvativo. Umesto da se pozdravi sa njima i da ih pojedinačno blagoslovi, otac Jovan je žurnim korakom prošao mimo njih, uputio se u stan i kroz splet mnogih odelenja u prostranom stanu ušao u sobu, u koju se bila povukla ona dama. Videvši oca Jovana, ona se toliko prepala, da joj se učinilo kako se sva soba sa predmetima u njoj počela da okreće. Međutim, otac Jovan je mirno seo pored nje i počeo da pobija njeno neverovanje i očajanje, da govori o Božijem milosrđu i Promislu, o pokajanju i veri. Govorio je dirljivo, toplo i ubedljivo i savetovao da se vrati veri i nadi. Dirnuta njegovim rečima, ona se rasplakala, a srce njeno ispunilo se blagodatnom toplotom, koja uvek prati čovekovo obraćanje Bogu.
Pošto je tako u duši ove razočarane žene zapalio svetilnik vere i duhovnog života, otac Jovan je potom izvršio molitvu radi koje je bio pozvan u ovu porodicu. (Iz spomenutog predavanja prote Sinjkeviča – II, 100-101)
„Čuvaj svetu vodicu, uskoro će biti potrebna.“ Moj otac, general Lanski, bio je verujući čovek. On je veoma poštovao oca Jovana i češće ga pozivao radi molitve. Otac mi je bio bolešljiv. Kad sam ga jednog dana posetila, zatekla sam ga neraspoloženog, pa sam mu predložila da piše ocu Jovanu i pozove ga da se sa nama pomoli Bogu. To je učinjeno, i od oca Jovana uskoro je stigao odgovor, u kome je naveden dan i vreme njegovog dolaska. U zakazano vreme baćuška je stigao, veseo i raspoložen, kao i uvek. Pošto se pomolio i okropio svetom vodom sve nas, on je, na molbu oca, ostao da sa nama popije šolju čaja. Za vreme razgovora ustao je i hodao po trpezariji od ugla do ugla. Za to vreme moja baka, koja je živela u kući moga oca, došla je da ugasi sveću pred ikonama i skloni činiju sa svetom vodicom. Baćuška joj brzo priđe i rekne: „Čuvaj svetu vodicu, uskoro će biti potrebna.“ Posle tih reči baćuška je otišao.
Moj otac bio je bodar i veseo. Ali baka, kad me je ispraćala, ponovila mi je sa zebnjom reči oca Jovana. Ubrzo potom moj otac opasno se razboli. Lekari konstatuju da je kod njega progresivna paraliza, koja ga je za nekoliko dana svalila u grob.
Tako su se brzo ispunile proročke reči oca Jovana. (Iz pisma Anastasije Račinske – II, 101)
„Došao sam da se oprostim.“ U Andrejevskom hramu u Kronštatu služio je neko vreme sa ocem Jovanom đakon Mihail. Njegov tast bio je sveštenik mnogo godina pri istom hramu zajedno sa ocem Jovanom. Otac Jovan mnogo je voleo obojicu. Na zauzimanje oca Jovana đakon Mihail rukopoložen je za sveštenika i postavljen za starešinu crkve i veroučitelja II kadetskog korpusa u Petrogradu. Sa njim je u Petrograd prešao i njegov tast u odmaklim godinama života, ali još bodar. Prilikom svojih dolazaka u Petrograd otac Jovan je često posećivao ovu porodicu.
Jednom, na Veliki Četvrtak, oko 9 sati izjutra, kada se sveštenik Mihailo spremao da pođe u crkvu, neko je zazvonio na glavnim vratima. Otac Mihailo pođe i otvori vrata. Na njima se ukazao otac Jovan. Sveštenik Mihailo obradovao se i u isto vreme iznenadio poseti oca Jovana u to vreme. Otac Jovan mu je rekao da je došao radi oproštaja sa njegovim tastom. Stari sveštenik nije bio bolestan, nego samo malaksao, kao i svi stari ljudi njegovih godina. Posle kratkovremenog zadržavanja, otac Jovan je otišao.
Starčev zet, sveštenik Mihailo, otišao je posle podne u svoju crkvu da služi veliko bdenije. Kad se uveče vratio kući, zatekao je tasta mrtva. (Iz pisma Anastasije Račinske – II, 102)
„Veročka, ne uzbuđuj se, sve će biti dobro, on će ozdraviti.“ U tvrđavskom puku u Kovnu služio je potpukovnik Prigorovski, koji se smrtno razboleo: izbacivao je krv i lekari su uveravali da je njegovo stanje beznadežno.
On je imao svoju kuću u Orenburgu i po svojoj molbi bio je premeštan u Belebejski puk u Orenburgu, ali se zbog teške bolesti nije mogao preseliti.
Njegova žena Vera bila je učenica oca Jovana u Kronštatskoj gimnaziji. Ona se reši da ode do oca Jovana u Kronštat. Stigla je i ušla u crkvu za vreme opšte ispovesti. Crkva je bila prepuna i ona se pobojala da se neće moći probiti do oca Jovana. Ali u tom času gomila je zahvati i približi amvonu, na kome je stajao otac Jovan. On ju je spazio i rekao joj: „Veročka, to si ti? Ne uzbuđuj se, ja se molim Bogu. Pomolimo se zajedno.“ Kad je završio molitvu, on joj se obratio rečima: „Sad pođi kući, sve će biti dobro, on će ozdraviti.“
Kad je ona stigla kući, muž je izašao u susret. On je ustao s postelje potpuno zdrav i preselio se sa porodicom u Orenburg. (Ispričala Leonarda Antonova Jankovska, rimokatolička milosrdna sestra Crvenog krsta, Beograd, Ortopedski zavod u ulici Vojvode Putnika – II, 103)
„Budi zdrav.“ Moj prvi muž, poreski inspektor i gradski savetnik Šulc, luteranske vere, bio je veliki kartaroš i često cele noći provodio u klubu. Jednom se dogodilo da je njegov partner umro na njegove oči za kartaškim stolom, i to je na njega proizvelo veoma težak utisak. Posle toga neko vreme prestao je da se zanima kartama, bojeći se da se i njemu ne dogodi isto. Svakim danom on je sve više brinuo o svom zdravlju.
Kad smo bili u gostima kod mojih roditelja u Petrogradu, moj se muž počeo osećati veoma loše, da slabi i da ga noću spopada strah od smrti. Na sva moja uznemirena pitanja on je odgovarao krikom: „Umirem, umirem!“ Uplašena, ja sam trčala po lekare, ali ni jedan nije mogao da shvati njegovu bolest, pošto se on ni na šta nije žalio. A simptomi su bili ovi: on je mnogo vode pio, malo jeo i rđavo spavao. Pri tome je mnogo slabio. Tada mi rešimo da se obratimo specijalisti za nervne bolesti. Profesor ga je pregledao, čuo sve, a potom me pozvao u stranu i saopštio mi da je njegova bolest opasna. Treba da se ozbiljno leči i drži strogu dijetu. Na kraju mi je naredio da mu sutradan odnesem mokraću na analizu. Posle toga profesor je konstatovao da je kod njega šećerna bolest u opasnom i zapuštenom obliku i da je slučaj neizlečiv. Živeće najviše mesec dana.
Čuvši to, ja samo što u nesvest nisam pala. A trebalo je pošto poto sakriti od muža dijagnozu i mišljenje lekara. Jer je on bio veoma sumnjičav i podozriv u vezi svoje bolesti. Trebalo je posle lekarske vizite pokazati veselo lice i bezbrižnost, da ga ne bi uplašila, jer je on veoma voleo život.
Dani su prolazili, a on je slabio sve više. Od čoveka punog zdravlja on se pretvorio u skelet. Odelo na njemu visilo je kao na vešalici. Izgubio je potpuno apetit i san. Sve se odvijalo kako je rekao profesor.
U to vreme naš dom posetio je otac Jovan Kronštatski. Došao je da obiđe svoje kumče, kćer vlasnika kuće. Čuvši o tome ja i sestra dignemo se od ručka i požurimo na stepenište, da ga vidimo. Za nama je pošao i moj muž. A stepenište je bilo puno naroda, iz svih stanova kuća i sa ulice. Kroz gomilu se teško moglo proći. Sa velikim trudom i uz moju pomoć, muž je uspeo da se probije kroz masu i stane pred vrata portira. A ja sam se vratila natrag u nadi da dobijem blagoslov od oca Jovana. U tom času on se spuštao niz stepenice dosta brzo i ni na koga nije gledao. Pred njim je išao čovek i pravio mu put kroz masu. Na nekoliko koraka pre izlaza otac Jovan se zadržao. Neobuzdana masa u snažnom talasu nagrnula je k njemu. Ali on učini nekoliko koraka u pravcu moga muža, položi ruke svoje na njegovu glavu i zapovedničkim tonom rekne mu: „Budi zdrav!“ Zatim je odmah izašao, seo u kola i otišao.
Muž se lako popeo stepenicama do stana u osobitom raspoloženju. U kući nikome nije rekao ni reči. Ja i sestra ispričale smo u odlomcima roditeljima sve što se dogodilo.
Te noći prvi put moj muž nije imao napada. Zaspao je i nije se budio cele noći. Izjutra je sa apetitom popio čaj sa zemičkama (što odavno nije činio) i postepeno se povraćao u život i zdravlje. Sledeći lekarski pregled pokazao je potpuno odsustvo šećera u krvi. Profesor ništa nije znao šta se desilo, samo je raširio ruke i rekao: „Ništa ne razumem, to je neko čudo!“ Posle toga moj muž živeo je dugo i umro od zapaljenja pluća u 65. godini života.
Otac Jovan nikad pre toga nije video moga muža, niti mu je ko govorio o njegovoj bolesti. (Uspomene Jelene Konstantinovne Kitčenko, udove Mihaila Dimitrijeviča Kitčenka, bivšeg general-lajtanta, Beograd, II Ruski dom na Voždovcu – II, 103-104)
„Pa ti si Francuskinja!“ Ista ova gospođa ispričala je i ovu uspomenu.
Po čudesnom ozdravljenju moga muža, mi smo opet bili u gostima kod mojih roditelja. Došli smo bili da se oprostimo od njih, pošto je moj muž neočekivano dobio premeštaj u grad Pudož, u Olonjeckoj guberniji. On je otišao sam da primi dužnost i nađe stan, a ja sam ostala kod roditelja sa dvoje ženske dece jedno od 8 godina a drugo odojče. Bilo je jesenje godišnje doba, kraj septembra. Roditelji su me savetovali da u ovo doba godine ne polazim na tako dalek put sa malom decom, nego da putovanje odložim do proleća. Ja sam se kolebala i nisam znala šta da činim. U tome od muža primim pismo, u kome me poziva da dođem, jer je našao stan. Nisam znala koga da poslušam: muža ili roditelje.
U času moga kolebanja naiđe gazdin sinčić i javi da kod njih dolazi otac Jovan Kronštatski. To je moja sreća, pomislila sam i pojurila da ga vidim, a sestre za mnom. Ja sam shvatila da je njegov dolazak – moje spasenje. Obuzelo me je neko nadzemaljsko raspoloženje. U takvom raspoloženju ja sam prosto uletela u sobu, u kojoj je već sedeo otac Jovan i poletela k njemu. Ne sećam se šta sam mu sve rekla. Znam da sam mnogo plakala i da je on svojom rukom otirao moje suze i umirivao me, dok sam mu ja ljubila ruke i kvasila suzama. Kad sam se umirila, on je položio svoje ruke na moju glavu i rekao: „Umiri se, ne plači, sve će biti dobro. Ti odlaziš u moj kraj. Tamo je prekrasno. Blagosiljam tvoj put. Pođi s Bogom!“ Potom, zagledavši se u moje lice, rekao je smejući se: „Pa ti si Francuskinja!“
– „Ne, baćuška, ja sam Ruskinja.“
– „Nije istina, ti si Francuskinja!“
– „Ama nije, baćuška ja sam Ruskinja“, odgovorila sam ponovo sa smehom.
Kroz dva dana polazio je parobrod, i ja sam krenula na put. Put je bio vrlo težak, bura nas je pratila, ali sam ipak srećno stigla. Tamo sam sa mužem proživela tri godine i vratila se u Petrograd, gde je on umro 1900. godine.
Ja sam se često sećala i živo preživljavala susret sa ocem Jovanom i sve sam se pitala zašto me je on tako uporno nazivao Francuskinjom. Tek nešto kasniji događaji to su mi objasnili.
Po smrti muža, ja sam stupila u drugi brak i posle revolucije 1917. godine našla se sa mužem u Beogradu. Trebalo je prihvatiti se nekog posla, da bi se zaradilo parče hleba. Ja nikakvo stručno obrazovanje nisam imala. Jedino sam odlično znala francuski jezik. U našoj porodici živela je dvadesetak godina kao vaspitačica jedna Francuskinja i od nje smo ja i sestra naučile odlično ovaj jezik. Kako je u Srbiji onda bio u modi francuski jezik i mnogi su roditelji želeli da im deca nauče francuski, ja sam se prihvatila službe u jednoj imućnoj porodici da njihovo troje dece naučim da govore ovim jezikom. Kao dete ja sam tako dobro savladala ovaj jezik, da me svi smatraju za Francuskinju, i po liku ja više ličim na Francuskinju nego na Ruskinju. Tako ja otkako sam se našla u Beogradu živim od francuskog jezika.
Značajno je to što me otac Jovan uopšte nije poznavao, onda me on prvi put video, i nije od mene čuo ni reč francuskog, a budućnost tako jasno predvideo. Za mene je to neshvativo! Ma koliko živela, nikad ne mogu zaboraviti njegov blagoslov krstom kojim me je osenio i ruku kojom mi je otirao suze. To će mi ostati kao najlepša uspomena moga života. (II,105-108)
Šta si ti mislio? I ja sam takav, kao i svi vi! Jedan sveštenik iz unutrašnjosti Rusije naslušao se o ocu Jovanu, pa je došao u Kronštat da zajedno sa ocem Jovanom odsluži ranu Liturgiju. Otac Jovan je, po svome običaju, čitao brzo molitve, povišujući i spuštajući ton s vremena na vreme. Kad je ovaj sveštenik to čuo i video, pomislio je u sebi: „Pa i ti služiš, kao i mi svi i ne razlikuješ se mnogo od nas.“
Na to mu otac Jovan odmah glasno odgovori: „A šta si ti mislio? Ja sam isti, kao i svi vi.“
Sveštenik je bio poražen ovim rečima. (Iskaz kapetana II klase Ivana Nikolajeviča Kaznakova – II, 111-112)
„Celog života bićeš milosrdna sestra.“ Po završetku osmorazredne gimnazije, ja sam zaželela da pođem u Petrograd na više medicinske kurseve. Moja mati nije se saglašavala sa tim, nego mi je savetovala da se usavršavam u muzici i upišem na konzervatorijum. Kako sam ja uporno nastojavala na svome, mati mi je rekla: „Dobro. Ali pod uslovom: Pođi prethodno do oca Jovana Kronštatskog, pa ako on blagoslovi tvoju želju, ja ću se saglasiti.“
Moja tetka, koja je živela u Petrogradu, predložila je da me odvedu u Kronštat. Mi smo otišle i uzele sobu u Domu trudoljublja. Tamo su nam rekli da je vrlo teško baćušku uloviti – on je uvek zauzet i mnogo žuri. Istog dana kad smo mi stigle, došao je u Dom i otac Jovan i na najvišem spratu služio moleban. Nama su rekli da se pripremimo da ga primimo, da otvorimo vrata i čekamo ga. On će kad završi moleban da siđe i k nama. Za to vreme masa sveta skupila se na ulici, pred ulazom u zgradu i po stepeništu. Malo posle začulo se pevanje: „Svjatij Bože…“ i baćuška se pokazao na stepenicama, okružen sa svih strana narodom. Svi su poleteli k njemu i masa nas je prignječila u uglu. Ja sam izgubila nadu da ću moći da mu priđem. U tome je on prema meni pružio ruku, masa se razmakla i njegova ruka spustila se na moju glavu, a on je brzo rekao: „Navratiću kod vas.“
Mi smo požurile u sobu. Baćuška je brzo išao po sobama, ponegde bi se na kratko zadržao. Kad je došao kod nas, počeo je brzo da služi moleban, zatim je uzeo krst da ga celivamo, kropeći nas svetom vodom. Meni je položio krst na glavu, pokropio me i rekao: „Celog života bićeš milosrdna sestra.“ Ja sam se pobunila i rekla: „Ne, baćuška ja sam došla specijalno radi toga da prosim vaš blagoslov da učim za lekara.“
„Da, da, znam, uči, uči, devojko, treba da učiš, ali celog života bićeš milosrdna sestra.“
Ja sam bila rastrojena… Upisala sam se na medicinske studije i provela tri godine, a potom se neočekivano udala. Muž mi je obećao da ću produžiti studije. Posle ispita otišli smo u selo, gde sam počela da se bavim lečenjem seljaka. U tome su nastupile okolnosti, koje su mi onemogućile dalje studiranje. Posle toga ja sam dobila diplomu lekarskog pomoćnika i milosrdne sestre. Sav život sam provela lečeći seljake i članove porodice, a za vreme rata radila sam kao milosrdna sestra po bolnicama.
Tako se ispunilo predskazanje oca Jovana Kronštatskog. (Svedočanstvo Raise Mihailovne Poljakove, udove državnog savetnika, Beograd – II, 115-116)
„Stigla je Ana, pomolićemo se!“ Moja mati u svojoj mladosti bila se razbolela od zapaljenja pluća a potom i od zapaljenja stomaka. Lečio ju je brat lekar i lekar iz susednog grada. Ali bolesnici je bilo sve gore i gore, temperatura se podizala do 41 stepena, ništa nije pomoglo. Njena majka, naša baka, rekla nam je da se pomolimo pred ikonama za mamino ozdravljenje, a potom je uputila hitan telegram ocu Jovanu u Kronštat da se i on pomoli za majku troje male dece.
Sutradan stigao je odgovor od oca Jovana: „Molim se, molite se, ozdraviće.“ I stvarno, ozdravljenje mamino bilo je tako brzo, da su se lekari čudili jer je bilo suprotno njihovim predskazivanjima.
Kad se mama oporavila, ona se uputi u Kronštat da zahvali Gospodu i baćuški. Ušla je u Andrejevski hram i prošla napred, da bi se zahvalila baćuški i isprosila njegove molitve. U tom se pojavio otac Jovan i prolazeći pored nje, pogledao je i rekao: „Stigla je Ana, pomolićemo se!“
Između više hiljada prisutnih u hramu, otac Jovan je pozvao bolesnicu, kojoj je pre toga pomogao svojim molitvama izdaleka. (Svedočanstvo Raise Mihailovne Poljakove – II, 117)
„Bićeš sveštenik. Rukopoložiće te episkop Serafim.“ Naš rođeni brat Vladimir Vasiljevič Stepanov bio je poštanski činovnik, ali je iz nekih razloga, od nas skrivanih, želeo da promeni struku. Preko lica koja su bila bliska ocu Jovanu Kronštatskom on je uspeo da se sastane s njim, otkrije mu svoju nameru i isprosi njegov blagoslov za novi izabrani put.
Otac Jovan objasnio je bratu težinu dužnosti i odgovornosti duhovnih pastira u vremenu koje dolazi i dajući mu blagoslov za taj podvig rekao mu: „E dobro, bićeš sveštenik. Rukopoložiće te episkop Serafim.“
Ovo se dogodilo 1907. godine.
Brat je produžio poštansku službu u Petrogradu i učestvovao u ratu sa Nemačkom (1914). Dugo vremena o njemu nije bilo nikakvih vesti. Neočekivano stiglo je od njega pismo iz sela Spaskova, blizu Tomska, u Sibiru, u kome javlja da se na njemu ispunilo proroštvo oca Jovana iz 1907. godine, da je od marta 1919. godine sveštenik i da ga je rukopoložio episkop Serafim. Iz Sibira je kasnije prešao u oblast Urala, a potom Severnog Kavkaza. (Svedočanstvo njegove braće: jeromonaha Genadija, duhovnika Roždestvenskog Konevskog manastira, i Nikolaja Vasiljeviča Stepanova, iskušenika istog manastira – II, 117-118)
Prorekao ženi stradalnički život. Približno 1896-1897. godine došao je u Kijev otac Jovan Kronštatski. Kućna posluga javila je mojoj majci, ženi generala Krutena, da se u susednoj kući nalazi otac Jovan. Ona je stavila maramu na glavu i odmah pošla u susednu kuću. Međutim, tamo je zatekla masu sveta, i nije mogla da priđe ocu Jovanu. Ali otac Jovan ju je spazio, pružio k njoj ruku i rekao da će u životu mnogo propatiti, ali treba da se krepi i sa hrabrošću sve podnese što je snađe. Nazvao ju je stradalnicom.
Mama je tada živela dobro i bogato i ni o kakvim stradanjima nije se moglo pomisliti. Ali se ubrzo proroštvo ostvarilo: sin joj je poginuo u ratu, a ona ostala bez svega i umrla od teške bolesti posle operacije. (Kazivanje njene kćeri Ksenije Nikolajevne Gumilevske, žene pukovnika u Beogradu – II, 127)
„A zašto si ti, lisico, došla?“ Sećam se jednog događaja, koji mi je mati ispričala. Jednom je ona zaželela da posti i ode ocu Jovanu radi blagoslova. Sa njom je pošla i jedna naša daljna rođaka, bogata i slabo verujuća. Uz to koja se i prema ocu Jovanu nije odnosila sa poštovanjem. Kad su obe prilazile ocu Jovanu radi blagoslova, on se dugo zagledao u našu rođaku i rekne joj: „Zašto si ti, lisico, došla?“ A mamu je blagoslovio. (Kazivanje moje poznanice – II, 127)
Molba filosofa Vladimira Solovjova i odgovor oca Jovana. U listu „Novoje Obozrjenije“ gospodin S. objavio je svoje uspomene o pokojnom filosofu Vladimiru Solovjovu. Između ostalog, naveo je i interesantan slučaj iz 1890. godine, kada je Solovjov živeo u Petrogradu, u „Evropskoj gostionici“ i bavio se projektom o proširenju prava Jevreja.
Jednom, kada se autor uspomena našao kod Solovjova, zakucao je na vrata sluga i saopštio da se u jednoj sobi našeg hodnika nalazi otac Jovan Kronštatski, koji je nedavno stigao i verovatno će brzo otići.
„Hajdemo!“ radosno je uzviknuo Solovjov, i mi izađemo u hodnik.
U tom času mi smo spazili oca Jovana kako izlazi iz susedne sobe u hodnik, a mladi bračni par ispraća ga. Otac Jovan pošao nam je u susret, pružajući ruke. Mene je on znao kao saradnika i materijalnog pomagača u poslovima njegovog Doma trudoljublja, a znao je odavno i filosofa i njegovu porodicu.
– „Zdravo, zdravo!“ rekao je obraćajući se filosofu i gladeći rukom njegovu bujnu i talasastu kosu, što je on činio sa svojim prijateljima.
– „Baćuška ja imam da vam uputim veliku molbu“, rekao je Solovjov drhtavim glasom, malo zbunjen.
– „Molbu? Kakvu i u čemu je? Govori brže!“
– „Ja sam… započeo jedno delo – progovorio je Solovjov polako i kao kolebajući se – delo, kako ja mislim, dobro… Blagoslovite to moje delo!“ Pri tim rečima on je sa poštovanjem sagnuo svoju glavu sa lavovskom grguravom grivom pred sitnom figurom pastira.
Otac Jovan polako je podigao sagnutu glavu filosofa, pažljivo se zagledao u njegovo lice i rekao:
– „Da te blagoslovi Gospod i delo tvoje, ako je ono na dobro, ali… i opet se zagledao u oči Solovjova, krsteći ga svojom rukom – delo tvoje neće se završiti tako kako ti misliš.“
Posle tih reči on se udaljio od nas i uputio gomili, koja je već bila ispunila hodnik i sa nestrpljenjem čekala njegov blagoslov.
Predskazanje se ispunilo: projekt nije dao nikakve rezultate. (Preštampano iz lista „Kormčij“ za 1902. godinu – II, 128-129)
„Izgubio sam svoj dragi kamen!“ Otac Jovan mnogo je voleo kronštatskog predsednika Filipa Stepanoviča Stepanova, koji se bio šlogirao i deset godina bio paralizovan. Nije mogao ni da govori i jedino je na pozdrav oca Jovana, prilikom posete, mogao da odgovori: „Slava Bogu!“
Poslednji put otac Jovan posetio ga je na Uskrs i posle toga govorio: „Izgubio sam svoj dragi kamen!“ Pošto je otac Jovan nedavno pre toga dobio od cara naprsni krst sa povećim brilijantom u njemu, svi su pomislili na taj brilijant. Ali brilijant je bio na svome mestu. Otac Jovan je mislio na svoga prijatelja Filipa Stepanoviča, koga je prilikom ove poslednje posete grlio i pritiskivao na svoje grudi, dodajući: „Šta možemo, sve je volja Božija.“
Posle dve nedelje starac je umro. (Saopštenje Ane Petrovne Bartelje – Menjše – II, 132)
Savet oca Jovana atonskom monahu. U ruskom manastiru svetog Jovana Bogoslova, na Svetoj Gori Atonskoj, živeo je više od 20 godina monah Martinijan Orel, Malorus, čovek tvrdoglav, koji nikome ne ustupa. Namislio je da dođe u svoj kraj i vidi se sa srodnicima. Nastojatelj, jeromonah Gerasim, znajući njegov karakter, dao mu je blagoslov za put i rekao mu: „Potrudi se da se odavde vratimo u otadžbinu, jer nas ovde, kao što i sam znaš, ne trpe, nego nas sa svih strana pritešnjavaju, a u Rusiji svi stari manastiri puni su staraca, dok u Sibiru i na Kavkazu ima dosta mesta za nove manastire.“
Martinijan je primio u srce reči nastojatelja i direktno iz Odese, ne svraćajući svojima, otputovao u Petrograd i u Kronštat do oca Jovana, da se sa njim posavetuje i dobije blagoslov.
Srećno je stigao u Kronštat, našao oca Jovana i sa njim porazgovarao. Otac Jovan mu je rekao: „Ako hoćeš da postigneš željeni cilj, onda odmah još danas kreni u Vladikavkaz tamošnjem eparhijskom episkopu, nikuda usput ne skreći niti se na putu zadržavaj, jer ako kuda skreneš i prekineš direktan put, znaj da svoj cilj nikad nećeš dostići.“
Monah je poslušao i odmah krenuo. U Moskvi je samo promenio voz i odmah produžio. Ali kad je bio blizu svoga rodnog mesta, nije mogao da odoli iskušenju nego je svratio samo između dva voza, da se vidi sa starom majkom i drugim bliskim srodnicima, i odmah hteo da produži put, ali mu je sledeći voz umakao, i on je morao da sačeka drugi voz, i tako zakasni čitav dan i noć.
Kad je stigao u Vladikavkaz i javio se u dvor arhijereja, rekli su mu da je vladika pre nekoliko časova otišao na viđenje sa namesnikom Kavkaza, koji je po službenoj dužnosti obilazio poverenu mu oblast. Martinijan krene za njim u Baku, u nadi da će se tamo sresti sa vladikom i namesnikom. Na polovini puta on dozna da se namesnik usput zadržao i dugo razgledao jednu staru napuštenu tvrđavu. Martinijan siđe na ukazanoj mu stanici i uputi se ka tvrđavi, koja se videla pa brdu. Na putu on sretne vladiku, koji se vraćao na stanicu sa vojnim sveštenikom.
Kad je monah Martinijan ispričao vladiki cilj, svoga puta, iz usta vladike se otelo vajkanje: „Ah, da ste ovde bili nekoliko časova ranije, namesnik bi tu odmah na licu mesta svojim ukazom potvrdio tvrđavu manastiru, jer ona, po njegovim rečima, više liči na manastir, ako bi se samo našli monasi koji bi tu živeli, i on bi, veli, postarao se da oni ovde imaju bezbedno prebivanje. Da ste samo nekoliko časova ranije stigli! A sad je namesnik žurno otišao u Tiflis. Savetujem vam da odmah pođete tamo sa mojim pismom.“
Martinijan je pošao, ali su mu u Tiflisu rekli da je namesnik po pozivu žurno otputovao u Petrograd.
Martinijan je išao i u Petrograd, ali nigde ništa nije uspeo. Vratio se u Svetu Goru i tamo umro. (Pričanje jeromonaha Haralampija iz Andrejevskog skita u Svetoj Gori – II, 134-135)
„Bićeš jerođakon, ali ne i jeromonah.“ Pravoslavni Estonac Feodor Grosman, mlad čovek, prosio je od oca Jovana blagoslov da ide na Aton u monahe, i dobio ovakav odgovor: „Bog te blagoslovio! Bićeš monah i jerođakon, ali jeromonah nećeš biti.“
Grosman je otputovao na Aton i stupio u bratstvo ruskog Andrejevskog skita. Bio je pomoćnik apotekara i sposoban pojac; postrižen je u monaštvo i dobio ime Tadej. Ubrzo je bio rukopoložen za jerođakona i svima je iskreno pričao o proroštvu oca Jovana. Ali posle nekoliko godina on je počeo da sumnja u proroštvo i ismeva pravednika, misleći u sebi da će uprkos njegovom proroštvu biti jeromonah. No posle kraćeg vremena rukopoložen je za jeromonaha drugi iz bratstva, mlađi od njega. To ga ogorči i on u svojoj zlobi protiv igumana ustane i pridruži se onima koji su bili protiv njega. Zbog toga je napustio Aton, vratio se u Petrograd. Tu je svukao mantiju i oženio se, ali se posle godinu dana razveo i oženio po drugi put.
Tako se ispunilo proroštvo oca Jovana. (Saopštenje svetogorskog jeromonaha Haralampija – II, 135-136)
„Pođi na Aton, u Andrejevski skit, tamo ćeš put da praviš.“ Tako je otac Jovan rekao jednom pokloniku svetih mesta, čoveku u godinama, koji je od njega zatražio blagoslov pred pokloničko putovanje u Svetu Goru. Kad je stigao u Andrejevski skit izrazio je želju da ga prime u bratstvo, iguman Josif ga je odbio rekavši, da u bratstvu imaju odviše monaha i da im novi nisu potrebni. On je između poklonika odbio mnoge i mlađe od njega, sposobnije za sve vrste poslova.
– „Ali mene je k vama poslao otac Jovan Kronštatski“, izjavio je poklonik.
– „A da li ti znaš neki zanat?“ zapitao je iguman.
– „Ja sam zidar i mogu kamen da tešem i pravim put.“
– „Ako si zidar, ti si nam potreban. Nama je potrebno da izgradimo put od Skita do vodenice.“
– „Baćuška Jovan tako mi je i rekao: ‘Pođi na Aton, u Andrejevski skit, tamo ćeš da praviš put.'“
Novi poslušnik prihvatio se posla i za godinu dana izgradio dobar put u serpentinama do vodenice, po kome mogu i automobili, ako bi ih bilo, lako da saobraćaju, kao i stočna zaprežna kola.
Po završetku puta, zidar se razboleo i otišao u bolnicu, umro je kao shimnik, proživevši u manastiru dve godine. (Saopštenje svetogorca jeromonaha Haralampija – II, 136-137)
„Muževi, volite svoje žene!“ Kao sveštenik Katedralnog hrama u Ekaterinburgu bio sam pozvan od strane jednog parohijana na ručak povodom njegovog imendana. Posle molebna seli smo za ručak. Poveo se razgovor o ocu Jovanu. Slavljenik je po svojim trgovačkim poslovima bio kod svog ortaka u Irkucku i ispričao sledeće:
Porodica njegovog ortaka sastojala se od muža, žene i male kćerkice, teško obolele od šarlaha. Preuzete su bile sve moguće lekarske mere, ali uspeha nije bilo. Dete se gubilo na oči roditelja. Strah da izgube svoju jedinicu potresao je srce roditelja. Mati je nastojala da se pošalje telegram ocu Jovanu, ali muž nije verovao u moć njegove molitve. Ipak, pobeđen materinskom ljubavlju, on je poslao telegram. Od oca Jovana stigao je odgovor: „Molite se, ozdraviće!“
Kad je od ortaka primio pismo o srećnom ishodu bolesti njihove jedinice, naš slavljenik reši se da sa ženom ode u Kronštat i vidi toga molitvenika i čudotvorca.
Po dolasku u Kronštat, oni odsednu u Domu trudoljublja. Tu su posle rane Liturgije očekivali posetu oca Jovana. Opšta nervoza onih koji su očekivali oca Jovana prenela se i na njega i ženu mu, i oni se tako posvađaju, da je žena grcala od plača.
U tome je u sobu brzo ušao otac Jovan, izvršio kratak moleban vodoosvećenja, i posle toga sam počeo da razliva ranije pripremljen čaj. Za to vreme on muža nije ni pogledao, nego je sažaljivo razgovarao sa uvređenom ženom. Tek pri rastanku, okrenuo mu se i uputio reči svetog apostola Pavla: „Muževi, volite svoje žene“ (Efes. 5, 25) – i brzo izašao.
Ovim rečima ja sam bio poražen, kao gromom, završio je priču naš slavljenik. (Saopštio protojerej Aristarh Ponomarev – II, 138 – 139)
„Pa vi svakog dana primate blagoslov od arhiepiskopa, a ja sam samo prota.“ Protojerej Ponomarev saopštio je u svome pismu još i ovo:
Živeći u Vladivostoku, ja sam se jednog dana sreo i upoznao sa poreskim inspektorom N., nećakom bivšeg arhangelskog arhiepiskopa Antonija (ako me pamćenje ne izdaje). Po završetku arhangelske bogoslovije 1905. godine. mladi nećak ostao je preko leta kod svoga strica, arhiepiskopska, kao njegov sekretar, do odlaska na univerzitet.
Kao što je poznato, otac Jovan je svake godine odlazio u svoje selo Suru, u Arhangelskoj eparhiji. Dolazak baćuške smatrali su tamo za veliki praznik. Mladi sekretar bio je zahvaćen revolucionarnim duhom toga vremena, i do baćuške mu nije bilo stalo. Pošto on svakodnevno prima blagoslov od arhiepiskopa, njemu blagoslov oca Jovana, ma i prestoničkog prote, nije potreban – tako je on u sebi razmišljao, očekujući da se o otac Jovan pojavi u crkvi.
U zakazani čas u hram je ušao otac Jovan, umoran od puta, ali pun radosti. Masa sveta koja mu je pohrlila, poput talasa ponela je i mladog sekretara. Našavši se pred ocem Jovanom i njegovim pogledom, koji je, slično sunčevom zraku, osvetlio pomračenu savest i dubine srca njegovog, mladić je mahinalno složio ruke za prijem blagoslova. Ali, za čudo, baćuška ga je samo poljubio, a blagoslov mu nije dao.
Osećanje kajanja obuzelo je mladića i on se rešio da sutra neminovno primi blagoslov. Sačekavši oca Jovana, koji je po svome običaju rano ustao, on mu je prišao i zaprosio blagoslov.
„Pa vi svakog dana primate blagoslov od arhiepiskopa, a ja sam samo prota“, rekao je otac Jovan, osmehujući se i gledajući ga pogledom punim ljubavi.
Ja sam se tada, pričao je mladić, bacio na kolena i zamolio da mi oprosti zbog mojih reči koje je on ponovno.
– „Pa to je sve isto, i jerejski i arhijerejski blagoslov – to je u stvari Božiji blagoslov“, rekao je baćuška, blagosiljajući ga. (II, 140-141)
„Ne bojte se, preživeće!“ U uredništvu lista „Misionerskoe Obozrjenije“ u Petrogradu, razboleo se slovoslagač Toma Lukjanščikov posle jakog nazeba. Odležao je nekoliko meseci u bolnici, ali lekari nisu mogli ustanoviti od čega boluje i davali su razne dijagnoze. Bolesnika upute na Krim, ali pomoći ni tamo nije bilo. I on je počeo polako da umire. Lekari su prestali da ga leče.
Porodica i kolege bolesnika zamole gospodina Skvorcova da on umoli oca Jovana da se pomoli za ozdravljenje bolesnika. Ovaj to učini, i otac Jovan dvaput obeća doći, ali nije stigao. Posle toga Skvorcov je rekao ocu Jovanu: „Ako ne dođete, Lukjanščikov će umreti.“
„Ne bojte se, preživeće!“ odgovorio je mirno otac Jovan. Najzad, otac Jovan stigao je jednog dana, pomolio se i bio potpuno uveren da će bolesnik ozdraviti. Lekar je odmahnuo rukom i rekao: „Ipak, umreće.“
Posle nekog vremena otac Jovan sreo se sa Skvorcovom i rekao mu: „Hajdemo do tvoga bolesnika, njemu je sigurno bolje.“ I stvarno, zatekli su ga kako sedi na postelji.
Otac Jovan se pomolio sa porodicom. Bolesnik je ozdravio i vratio se na svoj raniji posao u štampariju. (Saopštio B. Majevski, bibliotekar Patrijaršijske biblioteke u Beogradu – II, 141-142)
„Pripremi se, golubice, za tvoju dušicu brzo će doći anđeo!“ Godine 1894. ili 1895. u Sibiru, u Krasnojarsku, sestra moja Pavla Markovna Ivanovska, stara 28 godina, obolela je od bubrega. Spram njenog kreveta visila je slika oca Jovana.
Iznenada, u 10 sati izjutra, bolesna sestra veli mi: Molila sam se ocu Jovanu da ozdravim, ali on mi je rekao: „Pripremi se, golubice, za tvoju dušicu brzo će doći anđeo!“
Ispričavši to, sestra me zamolila da je umijem i očešljam, što sam ja odmah učinila.
U 11 časova ona umre. (Saopštila Anastasija Markovna Nasjedkina, Beograd, Dositejeva, 15 – I, 230)
Retke posetioce hrama uputio da molitvom u hramu traže iscelenje bolesnika. Ne sećam se tačno godine, ali samog događaja sećam se jasno, kao da se juče zbio. Čini mi se da se to dogodilo na godinu dana pre smrti oca Jovana.
Moj stariji brat bio je u to vreme vojni lekar u jednom puku u Vitebsku, a mi smo živeli u Smolensku.
Jednog dana stigne mojim roditeljima telegram, koji nas je sve mnogo uplašio. U njemu se javljalo da je moj brat opasno oboleo i da je skoro u beznadežnom stanju upućen hitno u Moskvu radi operacije.
Roditelji telegramom zamole kliniku u Moskvi za obaveštenje o razvoju njegove bolesti i operaciji. Otuda je stigao nimalo utešan odgovor: „Operaciju ne smemo da vršimo, suviše je slab. Lekari se boje ishoda bolesti.“ A kod brata je bilo ili zapaljenje trbušne maramice sa gnojenjem (peritonit), ili gnojno zapaljenje creva, ili oboje.
Tada se na našu sreću, mama setila oca Jovana Kronštatskog i isceljivanja po njegovim molitvama. Odmah mu je upućen telegram sa najtoplijom molbom da se pomoli za smrtno bolesnog brata.
Od oca Jovana stigao je odgovor da mi sami odemo u crkvu Nikolaja Čudotvorca i tamo odslužimo moleban za zdravlje bolesnika. U ovom odgovoru pojavila se prozorljivost oca Jovana. On kao da je znao da smo mi tada retko pohađali bogosluženja i kako smo, na svoju sramotu, bili skoro indiferentni prema veri, pa nam je zato i preporučio da se sami pomolimo.
Taj moleban u Nikoljskoj crkvi ja nikad neću zaboraviti. Mi smo svi za vreme molebna jecali i plakali. Molitva i suze olakšali su našu tugu i mi smo se umireni vratili kući. Sutradan stigao je iz Moskve telegram u kome nas obaveštavaju o čudnoj pojavi: „Temperatura sa 40 spala na normalu i proces zapaljenja prolazi.“
Kratko vreme potom brat je potpuno ozdravio i vratio se na svoju dužnost u Vitebsk. (Saopštila K. Jurjeva. Preštampano iz lista „Pravoslavnaja Rus“, od 8. aprila 1937. godine – II, 132-133)
„A i vi ste ovde!“ Godine 1893. moj desetogodišnji sinčić oboli od šarlaha. Meni pođe za rukom da ga smestim u bolnicu princa oldenburškog u zasebnu zgradu. Bolnička oprema bila je prekrasna a ista takva i nega bolesnika. Lečenje se sprovodilo pod nadzorom direktora bolnice, čuvenog profesora Rauhfusa, specijaliste za dečje bolesti.
Ali uprkos svim najboljim uslovima i lečenju, surova bolest uzimala je sve više maha i pretila bliskom katastrofom. Jednog teškog dana naša negovateljica nagovori me da izađem na čist vazduh i prošetam ulicama.
Ja sam poslušala i izašla. Išla sam pravo, kao automat, ništa me nije interesovalo. Podalje od mene prošla su kola i ja sam pre dušom osetila nego očima videla da je u njima bio otac Jovan Kronštatski, i odjednom mi sinula misao: eto kome je trebalo da se obratim molbom za pomoć. Ali kako? Tražeći načina, došla sam do kraja ulice i skrenula u drugu. Malo dalje videla sam na trotoaru veliku gomilu naroda. Došavši do nje, zapitala sam zašto se taj narod skupio, šta se desilo?
„Ovde je došao otac Jovan Kronštatski i služi moleban u kući mesara“, odgovorili su mi.
Tako neočekivana divna prilika da se sretnem sa onim o kome sam dotle mislila, porazila me je. Misleći brzo, došla sam do zaključka da moram doći do njega i umoliti ga da se pomoli za moga sina, ali ja sam bila daleko od ulaza mesareve kuće, a da se proguram do njega kroz tako gustu gomilu nije bilo moguće. A i da preduzmem ma šta, već je bilo kasno.
U tom času masa se zatalasala. Iz kuće u kojoj je bio otac Jovan izašla je gomila, potisnula masu koja je tu stajala i čekala i napravila prolaz do kola oca Jovana, koji se odmah pojavio. Njega su vodili pod ruke. Na njegovom svetom licu titrao je radosni osmeh i on je ljubazno bacio pogled na masu.
Došavši do polovine trotoara, on se okrenuo na našu stranu i doviknuo mi: „A i vi ste ovde!“ Izašavši iz zatvorenog kruga, on se uputio u mome pravcu. Masa se razdvojila i omogućila mi da mu priđem i uzbuđeno reknem: „Baćuška, blagoslovite, moj sin je opasno bolestan, na samrti!“
On me je blagoslovio i rekao nekoliko utešnih i ohrabrujućih reči, koje ja u onom uzbuđenju nisam zapamtila. Ja sam mu celivala ruku, i on je otišao.
Šta je sve preživela moja duša pri ovom čudesnom susretu sa ocem Jovanom, ja ne mogu rečima iskazati. Jedino što sam shvatila i zapamtila njegove reči, meni upućene: „A i vi ste ovde!“ Ono što je nemoguće bilo meni – da mu priđem, njemu, prozorljivcu, bilo je lako da izađe u susret želji duše namučene matere zbog stradanja sina, koja prosi njegovu molitvenu pomoć.
Vrativši se u bolnicu, saznala sam da je temperatura sina opala, što je lekare i negovateljicu bacilo u novu brigu. Međutim, ja sam bila spokojna. I stvarno, to je bila poslednja brižna noć. Stanje sina komplikovalo se samo zbog velike slabosti, ali kriza je prošla srećno, i on se počeo oporavljati. Čim mu se povratio normalan san, oporavak je brzo napredovao. Kako se kasnije pokazalo, bolest nije ostavila nikakvih posledica. (Saopštenje gospođe Pirot – II, 144-145)
„Varvara će imati mnogo dece… Ali će to biti tuđa deca.“ Ja sam rođena u Petrogradu i roditelji moji odlično su znali i duboko poštovali oca Jovana. Dolazeći u Petrograd, on je ponekad navraćao do nas i razgovarao sa mojima.
Kad mi je bilo 4 godine, roditelji noću do Kronštata i mene sa sobom povedu. Otac Jovan me je blagoslovio, a zatim se zagledao u moje lice i rekao mojim roditeljima: „Varvara će imati mnogo, mnogo dece, i o njima će ona misliti i brinuti. Ali to će sve biti tuđa deca.“
Ja sam porasla i svršila institut, i predloženo mi je mesto učiteljice u crkveno – učiteljskoj školi, u kojoj je bilo 250 učenica. Pre nego što sam dala svoj pristanak, ja sam se mnogo i sa suzama molila Bogu da mi ukaže: da li da prihvatim predlog i pođem na službu, ili ne. Sa suzama sam čula glas: „Pođi, budi učiteljica.“ Sutradan ja sam rekla mami: Idem! Tada mi je bilo 19 godina.
U školi je bilo mnogo siročića, i ja sam se trudila da im zamenim majku.
Dospevši u emigraciju 1923. godine, ja sam u Parizu vodila ruski dečji vrtić, potom veliko prihvatilište u okolini Bijiarica. U toku 8 godina organizovala sam letnje ferijalne kolonije na moru. U Francuskoj je kroz moje ruke prošlo 520 dece emigrantske, većinom siromašne.
Tako se obistinilo proročanstvo oca Jovana. Iz izvesnih ličnih razloga, nemojte objavljivati moje ime. (II, 146-147)
„Ti, Nikola, ozdravićeš, ja sam se molio za tebe!“ U ranom detinjstvu patio sam od epilepsije (padajuće bolesti). Kad mi je bilo 10 godina, na Veliki Četvrtak, spremao sam se sa majkom da idemo na Veliko bdenije i saslušamo 12 Evanđelja. Dok se majka spremala, mene je baka obukla u nove haljine i ja sam seo na stolicu. Baka je otišla u drugu sobu, a ja sam pao sa stolice. Mama i baka čule su i dotrčale, podigle me, raskopčale i počele da me prskaju hladnom vodom, kao i ranije što su činile, ali ja nisam dolazio svesti sve do sutradan. U crkvu niko nije išao. Moja mama bila je verujuća žena i klečeći pred ikonama Nerukotvorenog lika Spasova i Počajevske Majke Božije molila se za moje iscelenje. Moleći se noću, ona je zadremala i u snu videla oca Jovana Kronštatskog kako izlazi iz oltara kronštatskog hrama u sveštenim odeždama, noseći u rukama Svete Darove. Ona se probudila potpuno bodra, učvršćena ovim snom u moje ozdravljenje, sela je za pisaći sto i napisala telegram ocu Jovanu, proseći njegove molitve za bolesnog dečaka Nikolaja.
U osvit dana ona uputi jednog okretnog radnika na poštu, udaljenu 10 kilometara. On pojaše najbržeg konja i ode, a mati produži molitvu do svanuća.
Radnik se vrati odavno sa pošte, telegram je poslat, a mene još ne mogu da povrate svesti. Lekara nije bilo blizu, a niko na njega nije ni mislio, nego su pokušavali da me osveste svojim sredstvima. Sutradan, na Veliki Petak, oko 9 sati, ja sam otvorio oči, ali me bolesno stanje pritiskalo i dalje. Raspoloženje u domu bilo je tmurno, tegobno, spremalo se za praznik, ali nekako sumorno, apatično. Jedino mati moja bila je očigledno vedra, radosno nastrojena i tešila je oca. Ona je duboko verovala da će odgovor na njen telegram biti pozitivan i sa nestrpljenjem ga očekivala.
U subotu majka je poslala onog radnika na poštu za telegram, uverena da je odgovor već stigao, i zapovedila mu da se bez njega ne vraća kući. Uveče radnik je stigao, uleteo u sobu i predao majci telegram. Pročitavši telegram, ona se rasplakala, ali se brzo umirila i počela da se moli. Sadržaj telegrama bio je približno ovakav:
„Hristos voskrese! Dečak Nikolaj ozdraviće. Molite se Spasitelju!“
Na Veliku Subotu uveče ja sam se osećao potpuno zdravim, mada ništa nisam jeo. Obukao sam se sam, izašao u trpezariju, gde je bio pripremljen pashalni sto i gde se osećao prijatan miris od kolača.
Ukućani, videći da ja idem, kao da nikad nisam bolovao, mnogo su se obradovali a moja baka plakala je od radosti, dok sam je ja grlio i ljubio, uveravajući je da sam potpuno zdrav.
Majka me je stavila na kolena pred ikonama, klekla i ona pored mene i počela dugo da se moli i zahvaljuje Bogu za moje iscelenje. Ona je čitala molitve, a ja sam za njom ponavljao.
Sutradan, na Uskrs, pošli smo u crkvu na rano jutarnje. Ja sam osećao da se u meni dogodila neka promena, osećao sam u sebi snagu zdravog dečaka; u meni se pojavila želja da se igram, šalim pa i inatim, čega ranije nije bilo. Drugog dana Uskrsa išao sam u crkvu na Liturgiju, ispovedio se i pričestio. Posle toga u toku pola veka svog života napadi bolesti nisu se više povratili.
Sledećeg leta u julu mesecu mati me je povela u Kronštat, da tamo zahvalimo Bogu i ocu Jovanu i da ga zamoli da položi svoju ruku na mene i blagoslovi me. Svakog dana u hramu je bilo mnogo naroda. Pristizali su iz svih krajeva ogromne Rusije i svi su hteli da vide Svetitelja i prime njegov blagoslov. Zbog toga je bilo vrlo teško doći do njega i dotaći se njegove odežde. Mi smo proveli u Kronštatu 8-9 dana i svakodnevno bili u crkvi, nadajući se da ćemo ga tu ili van crkve videti i prići mu, ali se prilika nije pružala.
Poslednjeg dana, kad smo već izgubili nadu da ćemo ga videti i doći do njega, bili smo u crkvi. Po svršetku službe, otac Jovan je izašao iz hrama. Oko njega gomila, narod pada na kolena. Masa zahvata i mene i mater i baca na korak-dva do Svetitelja. On je bacio pogled na mene i rekao: „Propustite dečka k meni“, i ja sam se našao pred njim. U dečjem strahu ja sam hteo da mu poljubim ruku i zamolim da me blagoslovi, kako me je majka bila naučila.
On me je pomilovao rukom po glavi i rekao: „Ti, Nikolaj, ozdravićeš, ja sam se molio za tebe.“ Ja sam celivao ruku Svetitelja i zaplakao, i ne primetivši da moja mati kleči pored mene i celiva mantiju Svetitelja. Sna ova scena zbila se trenutno. Narod se razdvojio, da me maloga ne bi ugušili u gomili. Svetitelj je blagoslovio i majku, rekavši joj: „Po veri tvojoj, sin tvoj Nikolaj neće više bolovati.“ Mati je plakala od sreće, što je postigla željeni cilj – što smo obadvoje dobili svetiteljski blagoslov.
Gomila naroda nas je okružila i svi su pitali da li nas je otac Jovan ranije poznavao. Moja mati je rekla da nas je on prvi put sad video i ispričala sve što se sa mnom dogodilo.
Sve izloženo mogu potvrditi zakletvom. Mada ja, kao mali, mnogo šta nisam shvatio, ali sam osećao i duboko verovao kazivanju svoje matere, koja mi je sve to, kad sam odrastao, detaljno ispričala. Sem toga, kao obrazovana žena, ona je sve ovo zapisala u svoj dnevnik, koji ja često pročitam. (Saopštio Nikolaj Ivanovič Rotvoj, Beograd, Prote Mateje 13 – II, 148-151)
„Tebi, matuška, ostaje da živiš još samo tri dana…“ Kad mi je bilo 10 godina, prisustvovala sam ručku kod bogatog fabrikanta Maksimova, u Petrogradu. Na ručku je bio i otac Jovan. Dobro se sećam kako se on obratio domaćici sa rečima: „Tebi, matuška, ostaje još samo tri dana života, ne više, zato požuri da što pre smestiš doživotno svoju bolesnu kćer u Uspenski manastir.“
Domaćica je bila veoma poražena ovim rečima.
Ali njen muž poslušao je savet oca Jovana i svoju maloumnu kćer odvezao i doživotno smestio u Uspenski manastir. Kad se otud vratio, zatekao je ženu mrtvu. Ona pre smrti nije bolovala, nego je samo rekla: „Meni nešto nedostaje vazduha“, i rekavši to, umrla je od srčanog udara. (Svedočanstvo Evgenije Ivanovne Lebedeve, Beograd, Dobračina 17, II, 151-152)
„Pri crkvi, pri crkvi.“ Kad je otac Jovan posetio I žensku gimnaziju u Varšavi i ostao na ručku, sve su mu učenice prilazile radi blagoslova. Kad sam ja prišla, direktorka je napomenula da sam ja pevačica. Tada me je otac Jovan pogledao u lice, položio ruku na moju glavu i rekao: „Pri crkvi, pri crkvi.“
Ja nisam shvatila što bi to značilo, a moj otac protumačio je ove reči u tom smislu da treba u crkvu da idem i Bogu se molim.
Život moj tako se odvijao da sam se ja celog života nalazila, i danas se nalazim pri crkvi, prvo kao pojac, potom kao najstarija sestra Kijevskog sestrinstva pri hramu svetog Vladimira, a sada upravljam horom, pri crkvi Svete Trojice u Beogradu. Tako su se ispunile reči oca Jovana. (II, 152)
„Ne žuri ovamo, nego bolje požuri kući i kaj se za svoja dela.“ To je bilo 1902. godine. U selu Šeptuhovu, u Donskoj oblasti, živeo je bogati vlastelin Nikolaj Aleksandrovič Poljakov. Imanje njegovo bilo je veliko. On je bio strog i surov čovek. Ako bi tuđe marvinče ušlo u njegovo imanje, on se strašno ljutio i kažnjavao je vlasnika marvinčeta. On je bio nevernik, pa nije verovao ni u ono što se u to vreme govorilo i pisalo o ocu Jovanu. Nije verovao, dok sam ne ispita.
Dogodilo se da je doputovao u Kronštat i uputio se ocu Jovanu, ne obazirući se na masu koja je čekala na svoj red. On se nadao da će njega, kao velikog gospodina, propustiti napred, ali to se nije dogodilo, i on je počeo da gubi strpljenje i da se gura. Otac Jovan ga je primetio, oslovio ga tačno po imenu i prezimenu i rekao: „Ne žuri ovamo, nego bolje požuri kući i kaj se za svoja dela!“
Vlastelin se prepao od ovih reči, prestao da se gura i vratio se kući, uveren da je otac Jovan doista prozorljiv čovek.
Po povratku kući, on je započeo nov život: nikoga nije vređao, a ako bi uvredio, odlazio je i tražio oproštaj. Veći deo imanja prodao je, ostavivši deci svojoj oko 50 hektara. Počeo je da pomaže siromašne i njemu su, kad se to raščulo, dolazili mnogi siromasi za pomoć, i on je svakoga pomagao. Žena njegova nije odobravala njegove postupke, ali on na to nije obraćao pažnju. Svake nedelje odlazio je sa porodicom u crkvu, palio sveće, za vreme Liturgije činio poklone do zemlje, i po svršetku službe razdavao milostinju siromasima.
U tom selu bila je drvena crkva, pa je rešeno da se podigne nova, zidana. Na osvećenje temelja skupilo se mnogo sveta, sveštenika, gospode, seljaka. Oko crkve bili su postavljeni posebni šatori: za sveštenstvo, gospodu i seljake.
Po završetku svečanosti, Poljakov je skupio sve siromašne i bogalje i postavio ih za stolove pripremljene za sveštenstvo i gospodu i sam ih dvorio i usluživao. Svi su počeli da negoduju, ali se on na to nije obazirao, nego im je rekao: „To su moji najbolji gosti, možda poslednji put sa njima obedujem.“
Ubrzo potom poslao je telegram ocu Jovanu i izrazio želju da namerava da dođe k njemu. Otac Jovan mu je odgovorio: „Nemaš vremena da dolaziš ovamo, bolje se spremaj za daleki put.“
I zaista, Poljakov se ubrzo razboleo, preležao nedelju dana i pričestio se Svetim Tajnama. Jednog dana, za vreme njegove bolesti, njegova porodica sedela je u susednoj sobi sa još nekim poznanicima. Mimo njih je ćuteći prošao neki nepoznati monah sa krstom od riblje kosti na grudima i ušao u sobu kod bolesnika. Kako se monah dugo zadržao unutra, svi su se tome čudili i uznemirili. Naposletku, rešili su da polako uđu unutra. Kad su ušli, bolesnik je bio mrtav, a na njegovim grudima bio je krst koji su videli na monahu, dok od monaha ni traga ni glasa nije bilo. Njihovom čuđenju nije bilo kraja kuda je iščezao monah, kad drugog izlaza iz bolesnikove sobe nije bilo, osim koji vodi kroz susednu sobu, kuda je on prošao pri ulazu, ali se tuda nije vratio.
Celu nedelju dana stajalo je telo Poljakova, dok se nisu sabrala sva deca njegova, rasturena na razne strane.
Sahranili su ga pored crkve. (Ovaj slučaj saopšten je autoru knjige – II, 152-154)
„Idi i zidaj!“ Gospođa E. N., bolešljiva, slabašna, gorela je od želje da podigne hram u jednom zabačenom kraju Rusije. Pri susretu sa ocem Jovanom, ona ga je molila da utiče na imućne ljude da daju dobrovoljne priloge. On ju je blagoslovio i rekao: „Idi i zidaj!“
– „Pa kako ću, baćuška, da zidam bez ikakvih sredstava?“ upitala ga je ona začuđeno.
– „Ja tebi kažem: idi i zidaj, sve će biti dobro“, rekao joj je baćuška strogo i sugestivno.
Ona nije smela da se upušta u polemiku nego ga je poslušala. Dogodilo se veliko čudo: sredstva su potekla sa svih strana i hram je bio podignut. Odziv priložnika prevazišao je sva očekivanja. (Iz pisma kapetana I klase Stepana Pavloviča Buračka, sa stanom u Pančevu, Jugoslavija – II, 190)
„Pretrpi malo, sve će proći, i još ćeš zahvaljivati Bogu što se to s tobom desilo.“ Približno 1895-1897. godine dogodio se nesrećan slučaj mladoj, darovitoj balerini carskog baleta Mariji Karlovnoj Riter na pozornici Anderson.
Jednom za vreme probe, pre nego što će izaći na scenu, usled nesmotrenog pokreta oko gasne svetiljke njenu suknju zahvati plamen i ona se za tren oka pretvori u živu buktinju. Ona istrči iz garderobe, gde osoblje jedva uspe da ugasi požar. Nju u teškom stanju odvezu u bolnicu, gde se pokazalo da su opekotine vrlo teške i da joj je život u pitanju.
Kao blizak njenoj porodici ja sam postradalu posećivao u bolnici. Ona je užasno patila od svakodnevnih previjanja rana i često je govorila da je bolje umreti nego tako se mučiti.
Prilikom jedne posete reče mi da je kod nje pre mene bio otac Jovan Kronštatski. Pošto se pomolio, rekao joj: „Pretrpi malo, sve će proći, oporavićeš se i još ćeš biti zahvalna Bogu što se to s tobom desilo. To je samo za tvoju korist.“
Posle molitve i bolovi su se umanjili i učvrstila vera u ozdravljenje.
Uprava pozorišta pokazala se prema Mariji veoma ljubazna i dodelila joj penziju koliko joj je iznosila plata.
Po njenom ozdravljenju životne okolnosti porodice Riter potpuno su se izmenile. Do nesrećnog slučaja ona zbog svoje zauzetosti u pozorištu, i savesnog odnosa prema svojoj službi, malo je vremena mogla da posveti svome mužu i kući. Iako je među supružnicima vladala savršena ljubav, njihov porodični život odvijao se posebno: on je bio zaposlen danju a ona noću. A kad je napustila pozorište, ona se preselila na kraj grada, u Šumicu, gde je svila prijatno gnezdo i za muža i za dva divna mališana, kojima je posvetila sve svoje brige, i stvarno zahvaljivala Bogu za sve što se sa njom dogodilo.
Za vreme mojih poseta ona mi je više puta pričala svoje uspomene o predskazivanju oca Jovana i pri tom naglašavala kako se ono potpuno ispunilo. (Iskaz gardijskog generala I. Semjonova – II, 193-194)
„Ne boj se, ostaće živ!“ Za vreme agrarne pobune 1905. godine nekoliko prerušenih seljaka – buntovnika došlo je načelniku Saratovske gubernije i zahtevalo da ih primi radi važne stvari. To je bilo uveče. Kada se on pojavio u predsoblju, oni su osuli na njega paljbu iz revolvera i on je pao. Jedan metak udario je u lampu i ona se ugasila. Oni su još pucali po mraku i otišli, misleći da je ubijen. Posle se pokazalo da je ranjen na nekoliko mesta, a najteža rana bila je na glavi. Lekari su izjavili da je njegovo stanje beznadežno i lečenje beskorisno.
Žena njegova uputi telegram ocu Jovanu proseći njegove molitve.
Od oca Jovana stigne odgovor: „Ne boj se, ostaće živ!“
I zaista, stanje se počelo popravljati i on je potpuno ozdravio. (Svedočanstvo Nikolaja Nikolajeviča Lihareva, objavljeno u listu „Novoje Vremja“ – II, 249-250)
„Tebe čuva Bog, bićeš srećan u životu!“ Ja sam rano ostao bez roditelja. Kao puko siroče, prihvatila me je sestra moje pokojne matere Aleksandra Feodorovna Durasova, rođena Jermolova, u Carskom Selu.
Moja tetka bila je religiozna žena i veliki poštovalac oca Jovana. Jednom se od tifusa razboli moj brat nećak S. P. Durasov. Lekari su smatrali da je njegovo stanje beznadežno i očekivali su skori kraj. Tada moja tetka pošalje telegram ocu Jovanu u Kronštat, proseći njegove molitve za bolesnika. Od njega stigne odgovor da je ispunio njenu molbu. Od toga trenutka kao čudom nastupio je preokret i, nasuprot predskazivanjima i očekivanjima lekara, bolesnik se brzo oporavio.
Nekoliko puta otac Jovan je posećivao dom moje tetke i služio molebne. Njegov lik mi se dobro sačuvao u svesti, osobito njegove beskrajno dobre i svetle oči. Njegove molitve proizvodile su dubok utisak. On se molio nekako vatreno, a u njegovoj molitvi osećala se duboka vera, koja je prodirala u duše prisutnih.
Ja još čuvam njegovu fotografiju sa svojeručnim potpisom. Dajući mi je sa blagoslovom, rekao je: „Tebe čuva Bog, bićeš srećan u životu!“
I zaista, Proviđenje je prema meni bilo milostivo. Vojna služba protekla mi je veoma uspešno i ja sam srećno preživeo opsadu Port-Artura, veliki i građanski rat i sve užase revolucije, a u emigraciji našao sam službu, ne iskusivši nikakvu oskudicu i nemaštinu. (Svedočanstvo Jurija Romanovskog, generalštabnog general-lajtnanta, Beograd – II, 302)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *