NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava VII
Staranje o popravljanju grešnika
 
U svojim besedama otac Jovan je pozivao narod na pokajanje, pošto smo svi grešni pred Bogom. Narod se odazivao i hrlio mu na ispovest. Kako je pokajnika iz dana u dan bilo sve više, on nije bio u mogućnosti da ih sve pojedinačno ispovedi, čak i ako bi to neprestano činio dan i noć. Andrejevski hram u Kronštatu za vreme službi oca Jovana bio je tako prepun, da jabuka nije mogla pasti na zemlju, u hram je moglo stati do 7.000 osoba. Zbog toga je otac Jovan zaveo opštu javnu ispovest svih prisutnih, kako je to bilo u prvim vekovima hrišćanstva (do kraja IV veka).
Ja sam slušao od lica koja su učestvovala u opštoj ispovesti, da je to bilo nešto potresno. Evo kako to opisuje jedan moj prijatelj, sada pokojni, bivši direktor Tifliske filijale Državne banke, Konstantin Sejmonovič Zvjagin. On je u mladosti bio oficir brdske artiljerije i odlazio na Pamir. Zatim je u činu štabnog kapetana konjske artiljerije dvaput učestvovao u poslanstvima cara Aleksandra III etiopskom caru Meneliku II, Negusu Abisinije, i duže vremena tamo proveo. Mladost i zrelo doba on je proveo burno.
Namislivši da se u četrdesetoj godini oženi devojkom iz dobre i pobožne porodice, on je pošao ocu Jovanu u Kronštat i učestvovao u opštoj ispovesti. Svi prisutni u hramu potpuno otvoreno, ne stideći se mase naroda, izvikivali su svoje grehove, ne isključujući ni najstrašnije, i pri tome su vikali glasno, da bi ih čuo i otac Jovan. Vikao je i Zvjagin. U hramu se čulo uzdisanje i graške znoja kapale su, ali ne od toplote nego od preživelih potresa.
Ridali su svi bez izuzetka i tim plačem i uzdasima čistile su se duše ljudske, kao što se u peći kali grudva zlata.
„I nehotice moja se pažnja zadržala na dva gospodina – piše jedna žena – koja su stajala pored mene. Jedan sa sedom kosom, a drugi mladić, oba kicoški odevena. U početku stariji je slušao besedu oca Jovana snishodljivo, a mladić sa osmehom. Ali ukoliko je beseda bivala duža, izraz njihovih lica bivao je sve ozbiljniji i koncentrisaniji. Najzad, oni su prosto pali na kolena i zaridali, pokrivši lice rukama.
Otac Jovan stajao je na amvonu pred ikonom Hrista Spasitelja i plameno se molio, proseći od Gospoda milosrdni oproštaj svom mnoštvu naroda, koji se gromko kajao i ridao. On nas je gledao svojim dubokim pogledom i odjednom – krupne suze potekle su niz njegovo lice.
On je plakao za nas… Svojim čistim suzama on je omivao prljavštinu grehova naših… Ima li igde boljeg dokaza svete, evanđelske ljubavi prema bližnjima?… Zar to nije ljubav duboka, sveobuhvatna, sažaljiva, sastradalna, koja suzama iz čistog srca omiva grehove bližnjega?
Da, otac Jovan je plakao, sjedinjujući svoje suze sa našima i, kao istinski dobri pastir stada Hristovog, tugovao dušom za ovce svoje!
A u tom trenutku uzbuđenje rasplakanog naroda dostiglo je najviši stepen.
Ogromni hram ispunio se uzdasima, kricima i ridanjem; činilo se da se sav hram trese od neprekidnog plača naroda!
Potresna slika! Veličanstven i u isto vreme umilan prizor, koji jasno dokazuje kako je silna vera u Boga, i kao je veliki duh ruskog naroda, pokrenutog na dobri podvig pokajanja nadahnutom poukom mudroga pastira!
Ali usred plača začuo se glas oca Jovana, koji je molio da se narod stiša.
Poslušni njegovom glasu, mi smo umukli i sa radosnom nadom gledali na njegovo lice.
„Jeste li se pokajali? Želite li da se popravite?“ – gromko je zapitao uzdrhtalu masu.
„Pokajali smo se, oče! Želimo da se popravimo! Pomolite se za nas!“ jednodušno je grunula masa u odgovor na njegova pitanja i smireno priklonila glave, očekujući oproštaj i razrešenje od grehova, kroz svoga duhovnog oca, koji ima vlast od Boga da oprašta grehe ljudima.
Grobna tišina zacarila se, kad je otac Jovan, stojeći da amvonu, podigao epitrahilj i raširio napred, kao da njime pokriva glavu prisutnih, i pročitao razrešnu molitvu.
Radostan, oslobođen od teškog bremena, narod je slobodno odahnuo i sa suzama radosti gledao je na svoga dobrog pastira, koji je sijao duhovnim slavljem, pošto je uspeo da u duše pokajnika udahne spasonosni stid i svojim suzama omije zaprljane duše.
Više od dva sata trajalo je pričešćivanje mnogobrojnog naroda.
Pričestio se i Zvjagin i vratio kući potpuno obnovljen, očišćen, od sve mnogogodišnje grehovne prljavštine, koja je pomračivala dušu. Isto se dogodilo i sa ostalima.
Zvjagin je stupio u brak i potonji život provodio pravedno. Retko si mogao sresti tako složne i srećne supružnike… (I, 66-68)
Bio sam jednom na opštoj ispovesti. Otac Jovan pozvao je sve prisutne da se kaju. Spomenuo je cara Manasiju, koji se u okovima pokajao i bio oslobođen. Dvaput je ulazio u oltar da se moli i izlazeći govorno: „Kajte se, kajte se sa suzama!“
Najzad je izgovorio oproštaj i plač i uzvici pokajanja utišali su se. (Mitrofan Kritski, inženjerijski pukovnik – Njujork, – II, 131)
Ovakva ispovest potresno je delovala ne samo na mirjane nego i na duhovna lica. Jedan monah zapisao je ukratko šta je on na opštoj ispovesti doživeo.
Ja sam, veli on „prvi put pošao k „baćuški“ na opštu ispovest u nadi da ću tamo sve svoje grehove reći Bogu i „baćuški“. Ispovest je bila posle svenoćnog bdenija. Meni se činilo da sam u Sodomu i Gomoru (po gresima koji su se tu čuli prim. prev.). Bože, čega je sve tu bilo! To može da shvati samo onaj koji je prisustvovao takvoj ispovesti. Tu scenu nikad neću zaboraviti.
„Baćuška“ je progovorio okupljenoj masi, naveo primer starozavetnog jevrejskog cara Manasije i pozvao da se kaje sa suzama. Tada se razlegao plač i krici. Kad se to utišalo, on je izgovorio oproštajnu molitvu.
Ispovest se završila i „baćuška“ je otišao iz hrama. I ja idem ka izlazu. Naroda je još malo ostalo. U toj gomili na mene je osobiti utisak proizvela jedna starica, u seljačkom kožuhu, bedno odevena. Stoji i plače. Kad sam joj se ja idući ka izlazu približio, ona mi se kroz suze obratila: „Dragi baćuška, pomoli se za mene grešnu, ja sam mnogo grešna, jer sam i duvan pušila i rakiju pila, pomoli se i spasi me!“ (II, 261)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *