МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава VI
Старање о болесницима, сиромасима и невољницима
 
Од првог дана на парохији он је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хитао је да га посети, не чекајући да га позову. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружио им је благодатну помоћ, а често и материјалну, ако је ова била потребна. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешће узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само да није захтевао никакву награду него је одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељевих: “На дар сте добили (благодат моју), на дар и дајите” (Мт. 10, 8). А Бог, који је спор на гнев а брз на милост, изливао је преко њега благодат и милост Своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по његовој парохији, затим по целом граду, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. Како је дошло до тога, отац Јован је изнео у своме разговору са свештеницима у Сарапулу 1904. године. Пошто ћемо тај разговор касније навести, то га овде нећемо цитирати.
Њега су почели да зову болесници прво из Кронштата, а потом у Петроград, Москву и друге градове и крајеве. Други су му се обраћали писмима и телеграмима, просећи његове молитве за болеснике. Они који нису били болешћу везани за постељу хрлили су Андрејевском храму, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла је масе здравог света, који је желео његов благослов, па су ради тога не само испуњавали храм у коме је служио него су га пратили свуда, где год би се појавио: у приватним домовима, на улици, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па и кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима (фијакеру), маса је опкољавала кола, “као пчеле кошницу”, наваљивала на кола, пела се на папуче, вешала се на њих, само да би га видела, добила његов благослов, или му поверила своје невоље, предала му своје писмене молбе, новац. Исто се догађало на железничким и паробродским станицама. Због тога је полиција често била принуђена да интервенише, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масе. Па и тада масе народа често су пробијале кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао читаву главу. Благодат Божија га је штитила – то је једино објашњење.
Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на располагање један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.
Његова слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао ни сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио – пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божију и без роптања се повиновао. А благодат Божија крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу. (I, 98-99; II, 40-49, 56-58, 60-67)
После болесника, предмет његове особите бриге били су сиромаси и невољници, али не и нерадници, него они који су без своје кривице запали у тежак материјални положај. Просвећен Духом Светим, он је увидео да се сиромаштво не може искоренити само давањем новчане помоћи него је потребно неко радикалније средство. А ово средство он је видео у подизању “Дома трудољубља”, у коме би незапослени могли да нађу посао, јефтину храну и преноћиште. Како је за остварење ове замисли било потребно доста материјалних средстава, а он их није имао, био је принуђен да учини јавни апел на све људе добре воље да га у томе помогну. Он састави два апела и објави их у листу “Кронштатски весник”, број 3 и 18, за 1872. годину.
Први апел гласи: “Коме није познато мноштво сиромаха у Кронштату: мушкараца, жена и деце разног узраста? Ко није видео да међу сиромашним има много младих и здравих људи, који собом представљају веома жалосне слике својом крајње прљавом и поцепаном одећом, дрхтећи пред улазима у храмове или у дућане и поред ограда, у очекивању милости од неког добротвора? Но да ли се сваки домишља који је прави узрок таквог мноштва бедних у Кронштату? Вероватно нису имали времена да проникну у прави узрок овог зла, зато што свако истражује своје сопствене животне циљеве, своја задовољства, или се многи задржавају на тој мисли да је сиромаштво неизбежно зло свих градова, не искључујући чак ни села. Многи грађани, вероватно, нису ни имали прилику да виде потпуну слику кронштатске сиромаштине – слику нимало радосну. Зато ми дозволите, уважени грађани, да упутим Вашу високу пажњу и на стварне узроке сиромаштва и на ову слику сиротиње. То је потребно свима нама. Како ли да не знамо оно што нам је тако близу, с чиме ми живимо, што, тако рећи, сачињава свакодневну појаву нашег живота, мада често и непријатну.
Главни узроци кронштатске немаштине и мноштва сиротиње ово су: сиромаштво од рођења, сиромаштво од немаштине, сиромаштво од разних несрећних случајева, на пример, од пожара, крађе; сиромаштво од неспособности за рад због старости, или болести, или осакаћења, или због недораслости, или због губитка места, или од лењости, или од страсти опијања, а у највише случајева од недостатака рада и недостатака средстава, са којима би се рад могао почети: уљудна одећа, обућа, насушни хлеб, потребан алат. Али откуда је нарочито много сиромашних баш у Кронштату? У то се такође треба удубити.
Желите ли да се уверите у мноштво убогих у Кронштату? Изађите изјутра, око 9 и 10 часова, у суботу, и запазићете их мноштво на базару и по свим улицама. Тога дана они скупљају милостињу, као у дан за то одређен, када им се даје по четврт копејке (најситнија монета), ретко по грош (монета од две копејке), и уверићете се у умесност реченог. Али то ни близу није још све: колико их има болесних, старих и младих, који не могу ићи у прошњу! А да би се упознало стање кронштатске сиротиње добро би било навести њихов број! Но да ли је угодно кронштатској публици да види немилу слику беде наших сиромаха? Ви се унапред одричете да је видите, окрећете лице да не гледате! Не гнушајте се, јер су то уди наши, то су браћа наша, мада непријатна по спољашњем изгледу. Ево те слике: замислите влажне, дубоко у земљу упале одаје неких улица, у којима се већином смештају наши сиромаси: ту се смешта по 30, 40 и 50 особа у стан, често збивени као сардине у кутији; ту су стари и одрасли, мала деца и дојенчад, у влази, у блату, у голотињи, а често и глади. Ко се интересује може и сам да провери истинитост ових речи. Али зашто ја оваквом сликом замарам машту читалаца, навиклих на лепше околности? Разуме се, не зато да би читалац рекао: хвала Богу што се ја нисам родио у немаштини или што не живим у сиромаштву; хвала Богу што имам ренту те сам осигуран; хвала Богу што ја живим у комфору и имам све; или: ја своју пару прилажем сиротињском дому, и до других сиромаха није ми стало. Не, господо, то се тиче свих нас становника града, како оних који се издржавају од својих плата тако и трговаца, и других, који имају какву било имовину. У чему је ствар? – запитаћете. У томе да се при свакој цркви формирају старатељства или братства, састављена од свештеника, војних и грађанских чиновника, трговаца и грађана, по примеру старатељства и братства која постоје у другим градовима, међу онима и у Петрограду, и удруженим силама да се постарамо да за сиромахе пронађемо заједничке станове, дом за рад и изучавање заната.
Не плашите се, господо, тежине предузетог дела; добро дело Бог ће помоћи, – а где је Бог, тамо ће се убрзо све појавити као из ничега. Управа града, свакако, помоћи ће то, и, по могућности, уступити братству једну или две државне зграде, које државним органима нису неопходне, на пример, празан магацин за со преко пута дома Касаткинова, или једну од пустих зграда поред канала близу Летње баште, пошто ће се братство управљати по плановима градске управе о увођењу рада и животних потреба сиромаха. Једна памет је добра, а две – боље; сваки по конац – сиромаху кошуља; ко чиме може, тиме ће и помоћи. Ако је граду било по вољи да прими толико мноштво сиромашних мештана, онда је он, свакако, дужан да преузме на себе и дужност да било чиме запосли ове беспослене људе, да им пружи стално пребивалиште; иначе ће се појавити и умножити неизбежно зло, крађа и отимачина, и мирни грађани биће изложени опасности свуда и свагда. Време је да се нешто одлучио предузме за кронштатску сиротињу или подићи за њих раднички дом и за децу занатску школу, или неку крајњу меру – један део њих пребацити у неко друго место.
Зато, браћо, ко се год интересује за добро човечанства, да се окупимо и удружимо у заједничко друштво и своје слободно време жртвујемо на прикупљању моралне и материјалне помоћи суграђана ради подизања дома за трудбенике и снабдевање овога потребним стварима, а исто тако и за уређење занатског училишта.”
У свом другом апелу он говори: “Мрави праве мравињаке, у којима им зими бива топло и сити су; звери -легла; пчеле – сатове и кошнице; птице – гнезда; пауци паучину, а људи куће, магазине, житнице и складишта за разну робу, цркве, позоришта, мостове, железничке пруге, убојне лађе, пароброде, тврђаве и друго. Сваком живом бићу дана је од Бога, урођена његовој природи потребна вештина да заштити себе од шкодљивих деловања стихија или од живих непријатеља; а човека, биће богоподобно (у моралном идеалу), цара видљиве твари, Бог је обдарио разумом, помоћу кога је он изумео разне корисне науке и вештине (уметности), и пошто је човек створен за живот у заједници, и све мноштво људи, по плану Божијем, сачињава једно тело, а појединци удове, то ради благостања и задовољства, за удовољавање многобројних потреба човечанства или људских заједница, премудрост Божија и наука од Бога дана, пружила је сваком човеку, сем општих, и посебне дарове (таланте), способности и вештине: једноме власт, умешност, моћ управљања људима, другоме умешност и власт да учи и назидава друге; једноме да измишља и саставља планове и пројекте, а другима да их приводе у дело; једноме вештину да напада непријатеља или да се заштићује од њега, а другоме умешност да води трговину; овоме да израђује фабричке алатке; једноме дар да кује или излива, другоме да влада длетом, секиром и тестером: једном да израђује ципеле, а другоме да шије хаљине; овоме да преде, тка или везе, а ономе да кува и пече. Што се кронштатског друштва тиче, оно је тако разноврсно и насељено, да у њему, по милости Божијој, има људи сваке врсте, сваког посла, сваке умешности или вештине: и људи власти и капитала, по чијој жељи и иницијативи могу се вршити сваковрсна добра дела; има и инжењера и архитеката, и шумара, и столара, и мајстора за пећи, и лимара, и ковача, и ливаца, и обућара, и пекара и кувара. Али рука руку мије: Јаки су дужни немоћи слабих носити (в. Римљ. 15, 1).
Код такве разноврсности снага нашег друштва, код такве обдарености, код таквог мноштва људи и образованих, и способних, и вештих, и имућних, иако не много богатих, било би и пред Богом грешно и пред људима срамно остављати тако мноштво наших уда (наших мештана) издвојених и изолованих од друштвеног тела и његовог благостања. Зашто да их не припојимо друштвеном организму, створивши за њих смештај и давши им хлеба и свега нужног? Ја се опет обраћам друштву са најпокорнијом молбом да обратимо активну пажњу на кронштатске сиромашне мештане, које је власт упутила овамо, а они овде немају стално пребивалиште, да пронађемо или створимо за њих заједничко сместиште, и свакоме према његовим моћима дамо посао, којим би се он могао хранити и одевати. У име хришћанства, у име човекољубља, хуманости вапијем: помозите овим бедним бескућницима; подржимо их морално и материјално; не одрекнимо се солидарности са њима, као са људима и сабраћом и докажимо да је осећање човекољубља још живо у нама и да нас себичност још није прогутала. Пошто је овде пре свега потребна материјална помоћ, то ја чиним први покушај и у касу друштва, које ће на себе да прими бригу по тој ствари, уносим сваке године седамдесет рубаља, с тим да се сиромасима не би давало по улицама и у цркви.
Браћо, у име Христа и Крста подижем свој глас: и шта још да кажем? Хоћемо ли мравима и пчелама дати преимућство пред собом? Многим градовима Русије сад је позната кронштатска сиротиња; они очекују да ми нешто учинимо за њено отклањање. Посетиоци Кронштата, и наши и странци, чуде се и мноштву, и великој голотињи и прљавштини наше сиротиње; “нигде нисмо видели тако много сиротиње, и тако жалосног изгледа. као у Кронштату”, говоре они.
Како би добро било да се због свега овога подигне Дом трудољубља! Тада би многи од њих могли да се обраћају томе дому са захтевом да за извесну награду ураде ово или оно. Тако би наши мештани живели, радили и захваљивали Богу и својим добротворима. И морално многи би се подигли. А ако би неко, здрав будући, одбио да ради, њега напоље из града: Кронштат није расадник оних који џабе једу хлеб.
Пријатељи и браћо! Примите овај апел срцу, и ближе, као своју сопствену ствар. Неки неће да чују за раднички дом, “зато што је то, веле они, осуђенички завод, а ми немамо права да осуђујемо”.
Какав осуђенички завод? То је прави добротворни завод: зар није добро, није хумано дело спасавати људе од лењости, нерада, апатије и џабоједства? Ако је спор о називу, уместо Радничког дома назовите га Мравињаком, Пчелињаком како год хоћете, само не одлажите у недоглед добро дело које вапије за брзим испуњењем…”
Паства оца Јована у Кронштату добро је схватила да је у њиховом граду засијао велики светилник Христов. Становници Кронштата и градска Скупштина заволели су свога доброг пастира и широко се одазвали на његов апел.
У Кронштату је израсло пространо и прекрасно уређено четвороспратно здање – први у Русији Дом трудољубља. Освећење темеља било је 23. августа 1881. године а отварање 12. октобра 1882.
Ко год је желео, могао је у Дому трудољубља да добије рада, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд. и за све то добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.
У састав Дома трудољубља улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је у току године радило 25.000 радника; 2. Женска радионица, која је имала три одељка: модно, за израду веша и везова; 3. Обућарска радионица, у којој су се под руководством искусног мајстора дечаци обучавали обућарском занату; 4. Народна кухиња, у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима сервирали бесплатни обеди за неколико стотина особа; 5. Ноћно уточиште које је издавало преноћиште за 3 копејке; 6. Бесплатно прихватилиште сиромашних жена; 7. Бесплатно амбулантно лечилиште; 8. Недељна и празнична предавања – тумачења Еванђеља и руске историје; 9. Бесплатна народна основна школа; 10. Вечерњи курсеви ручног рада; 11. Курс женског рада; 12. Бесплатна дечија библиотека при основној школи; 13. Бесплатна народна читаоница; 14. Недељна школа; 15. Цртачки курсеви; 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште; 17. Друго уточиште за малолетне оба пола; 18. Ванградски Дом милосрђа, који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета; 19. Дом Андрејевског парохијског старатељства, у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
Уређена је била и књижара а такође и складишта за снабдевање поврћем разних установа Дома.
У Дому трудољубља била је и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском. Пре него што је уредио ову цркву, отац Јован је као и при подизању Дома трудољубља, доживео многе и свакојаке непријатности од стране својих непријатеља и сметње са разних страна, али Господ је наградио његово трпљење и нова црква ускоро је постала веома богата ризница драгоцености и богослужбених предмета. И прилози су стално пристизали.
Године 1888. отац Јован је успео да подигне за преноћиште троспратни дом од камена. А 19. маја 1891. положен је камен темељац треће велике четвороспратне зграде за пријем странаца, који долазе у Кронштат ради молитава и савета.
Дом трудољубља са овим зградама – то је читав град, пун живе, разноврсне и смишљене активности. Старатељство Дома трудољубља састојало се од лица из свих друштвених класа, од највиших до најнижих. Међу њима није било никакве поделе. Овде су се сви сливали у једну породицу и сви заједно радили. Беда и немаштина код свих људи су исти.
Старатељство је вршило велико, свето дело добротворно-просветне помоћи не руководећи се никаквим партијским циљевима ни рачунима. Оно је чинило добро свима: и образованим и необразованим, православнима и иновернима. Рука која даје не пита невољника каквих је погледа и веровања него га помаже. Помогло је и многе који се нису добро односили према Православљу. (I, 27-34)

Comments are closed.