NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava III
Rukopoloženje u čin sveštenika i početak svešteničke službe
 
Po svršetku Akademije i sklapanju braka, Jovan je postavljen na dužnost sveštenika pri sabornom hramu svetog Andreja Prvozvanog u Kronštatu.
Grad i prvoklasna morska tvrđava Kronštat, koja zatvara pristup Petrogradu s mora, nalazi se na ostrvu Kotlino, udaljenom od ušća Neve 26 kilometara.
U sveštenički čin posvećen je 12. decembra 1855. godine. Kad je prvi put ušao u hram, određen mu za službu, on se veoma iznenadio njegovom unutrašnjom slikom i rasporedom, kao poznatim. Jer isti hram on je još u mladim godinama video u snu tako jasno, da su mu svi predmeti i opšta slika ostali duboko urezani u sećanju. Još onda on je razumeo da mu je Bog taj hram dodelio na službu, i to se sad ispunilo. (I, 23)
Kad se otac Jovan kao sveštenik prvi put pojavio u Kronštatu, stanovnici njegovi nisu bili njime zadovoljni. Oni su smatrali da sveštenik u predgrađu prestonice treba da je otmenog porekla i izgleda, a on je iz seljačke porodice, u prostoj mantiji. Kad su ga videli, govorili su: „Ala su nam popa poslali, prostog, seljačkog. Ničeg lepog na njemu nema.“ Oni nisu mogli da naslute kakvo se veliko svetilo skrivalo pod skromnom svešteničkom haljinom i smirenim likom mladoga pastira. (II, 30)
Otac Jovan je od prvog dana svoje svešteničke službe tvrdo rešio da sebe potpuno prinese na žrtvu Bogu i svojoj pastvi, da za njih živi i umre.
Pri kraju svoje prve Liturgije održao je svoju prvu propoved, u kojoj je, pored ostaloga, rekao: „Svestan sam visine svešteničkog čina i dužnosti s njim sjedinjenih, osećam svoju nemoć i nedostojnost ali se uzdam u blagodat i milost Božiju, „koja nemoći leči i nedostatke popunjava„. Znam šta me može učiniti više ili manje dostojnim ovoga čina i sposobnim za nošenje ovog zvanja: to je ljubav prema Hristu i prema vama, ljubljena braćo moja… Ljubav je velika sila: ona i nemoćnoga čini snažnim i maloga velikim… Takvo je svojstvo čiste ljubavi, evanđelske. Neka Gospod, prepun ljubavi, podari i meni iskru ove ljubavi, i zapali je u meni svojim Svetim Duhom.“
A Gospod Svedržitelj darovao je svome proroku Jovanu bezgraničnu ljubav prema Bogu i ljudima.
Kasnije će se videti da je otac Jovan imao od Duha Svetoga i dar proroštva.
Ja sam ga ovde nazvao prorokom u smislu poslanika Božijeg u grešnom svetu pred sami kraj veka i dolazak antihrista.
Kao što će se kasnije videti, Bog je oca Jovana još od utrobe materine predodredio da pokaže ljudima da sila Božija tokom vekova nije oslabila, nego da može i u naše dane, u doba materijalizma i bezverja, da čini velike znake i čudesa, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, i da u izabranicima Božijim učvrsti veru i moć duha za borbu do same smrti sa đavolom i slugama njegovim.
Kronštat je bio mesto administrativnog progona iz prestonice poročnih ljudi (skitnica i drugih). Ovi ljudi smeštali su se izvan grada, u zemunice i kolibe, vukli se po ulicama, prosili i pijančili.
Osim ovih, u Kronštatu je bilo i mnogo fizičkih radnika u pristaništu, koji su vršili pretovare sa velikih morskih lađa (koje zbog plitke vode nisu mogle doći do Petrograda) u manje, ruske, i sa ovih u veće, inostrane lađe. I ovi radnici sa svojim porodicama takođe su se naseljavali oko grada. Ljudi su pijančili a žene sa decom živele u krajnjoj oskudici, gladi i hladnoći.
I odjednom, po Božijoj zapovesti, usred toga mraka zablistao je sjajni zrak Božije ljubavi. Novoposvećeni mladi sveštenik otac Jovan počeo je da posećuje te kolibe i zemunice i bedne udžerice. On je tešio napuštene majke, zabavljao i milovao njihovu decu, dok su one prale; pomagao novčano; učio i savetovao pijanice; svu svoju platu razdavao je bednicima, a kad bi mu nestalo novca, skidao je sa sebe haljinu i obuću i bez njih se vraćao kući.
Ovi surovi i grubi ljudi u početku nisu razumevali svetu težnju dobrog pastira, pa su gledali na njega popreko i čak se neprijateljski odnosili prema njemu.
Ipak, njegova neobična dobrota i materijalna pomoć postepeno su im otvarali oči i oni su počeli uviđati da im je Bog poslao ljubavlju ispunjenog prijatelja i dobrotvora.
Saparosi oca Jovana, sveštenici Andrejevskog hrama, govorili su u zlobnoj nameri ženi njegovoj: „A tvoj dobričina opet se danas bos kući vratio.“ Njegov postupak nije im se sviđao, oni nisu shvatali svetitelja.
Zato su se postarali da se sveštenička plata oca Jovana ne izdaje njemu nego njegovoj ženi. I u tome su uspeli. Ali Gospod Svedržitelj nije hteo da ostavi svoga izabranika bez mogućnosti da čini dobro siromasima. Po Božijem Promislu on je bio postavljen za veroučitelja u Realnoj gimnaziji sa određenom platom, sa kojom je mogao slobodno raspolagati. I on je to i činio: svu platu razdavao je siromasima. (I, 23-26)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *