NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava I
Detinjstvo i mladost
 
Sveti otac Jovan Iljič Sergijev, docnije nazvan Kronštatski, rodio se 19. oktobra (po starom) 1829. godine u siromašnom selu (Arhangelska gubernija), na krajnjem severu Rusije. Njegov otac bio je siromašnog stanja i služio kao crkveni služitelj (crkvenjak i pojac) u mesnoj crkvi svetog oca Nikolaja, sagrađenoj od drveta u XVII veku, u kojoj su sasudi bili od olova. Roditelji su bili čestiti i veoma pobožni. Pošto se rodio kao slab, roditelji požure te ga odmah krste i dadu mu ime Jovan, po imenu svetog Jovana Rilskog, čiju uspomenu Crkva slavi toga dana. Posle krštenja mališan se oporavio i očvrsnuo.
Kad mu je bilo 6 godina, on je u sobi video Božijeg anđela, koji je blistao nebeskom svetlošću, i veoma se uplašio. Ali mu je anđeo rekao da se ne plaši, jer je on njegov anđeo čuvar, koji ga svuda prati, čuva i spasava od svake opasnosti i sa njim će biti u toku celog njegovog života.
Mali Vanja (tako su ga roditelji zvali od milošte) uvek je sa ocem odlazio u crkvu i zavoleo je crkvene službe i knjige. Kasnije je češće govorio da je svu svoju pobožnost pocrpeo čitajući bogoslužbene knjige. Od najranije mladosti bio je u svemu poslušan svojim roditeljima.
Kad je stasao za školu, a ove u selu nije bilo, roditelji su skupili poslednju paru i upisali ga u parohijsku školu (učilište) u Arhangelsku.
Ali učenje mu je teško išlo: teško je shvatao i pamtio. To ga je veoma mučilo i jadilo. On se sa tugom sećao roditeljskog doma i svog siromaštva. Izgleda da se još tada naučio da saoseća tuđem siromaštvu i nevolji. Još onda je maštao kako će, kad odraste, da pomaže roditeljima i svima koji trpe oskudicu i nemaštinu. U njemu se razvijalo bolno saosećanje prema svim paćenicima.
Školska nauka bila mu je sve teža. Iako se trudio po vasceli dan i učio, nije uspevao. U nevolji, on se jedno veče pre spavanja obrati Bogu plamenom verom i molitvom, da blagodaću Svojom prosveti njegov um, te da zapamti i shvati šta se u školi predaje. Molitva vere krotkog i smirenog mališana bila je uslišena i Gospod je na njega izlio izobilne darove Duha Svetoga. O tome on u svome Dnevniku piše:
„Ja sam voleo da noću ustajem na molitvu, kad svi spavaju… kad je tišina. Najviše i najčešće sam se molio da mi Gospod podari svetlost razuma na utehu mojih roditelja. Tako, jedno veče, kad su svi zaspali, ja sam opet pao na kolena i počeo da se molim vatreno. Ne znam koliko sam se molio, ali me je nešto svega potreslo. U tom trenutku kao da je neka zavesa spala sa moga uma i očiju, i namah mi je u glavi bilo jasno sve što je učitelj toga dana predavao. Na duši mi je laknulo i umesto dotadanje tuge, obuzela me je radost. Po svršetku molitve legao sam i zaspao tako mirno i spokojno, kao nikad dotle. Čim se jutro ukazalo, ustao sam, dohvatio knjige i počeo da čitam. Na moju veliku radost, čitao sam lako, shvatio sve pročitano i mogao da prepričam. U učionici mi se nije sedelo onako kao pre: sve sam shvatao i pamtio. Učitelj je dao zadatak iz aritmetike. Ja sam ga uradio i učitelj me je pohvalio. Brzo sam napredovao u učenju i od poslednjeg po uspehu izbio među prve. Dalje mi je bivalo sve lakše. Učilište sam završio kao jedan od najboljih i bio sam preveden u bogosloviju.“
Nema potrebe isticati da religiozno nastrojenje malog Vanje nimalo nije oslabilo u toku godina provedenih u učilištu: utisci poneseni iz porodice bili su veoma snažni.
U kasnijem razgovoru sa igumanijom podvorja Leušinskog manastira svetog apostola Jovana Bogoslova u Petrogradu (čija se centrala nalazila u Čerepoveckom srezu, Novgorodske gubernije), Taisom, on je rekao: „Znaš li šta je najpre položilo temelj mome obraćanju Bogu i još u detinjstvu zagrejalo moje srce ljubavlju prema Njemu? To je sveto Evanđelje na slovensko-ruskom jeziku; ja sam voleo da čitam tu čudnu knjigu kad sam dolazio kući na raspust, i njen stil i proste reči bili su dostupni mome detinjskom shvatanju. Ja sam čitao i naslađivao se i u njoj nalazio veliku i nezamenjivu utehu. To Evanđelje bilo je sa mnom i u učilištu. Mogu reći da je Evanđelje bilo saputnik moga detinjstva, moj učitelj, rukovodilac i utešitelj, sa kojim sam se srodio od najranijih dana.“
Usamljeništvo u školi još je podiglo i ojačalo religiozno-molitvenu nastrojenost Vanje: Bog je bio njegova jedina uteha.
Iz parohijskog učilišta prešao je u bogosloviju, koju je završio kao prvi u rangu. Zbog briljantnog uspeha primljen je kao blagodejanac u Petrogradsku Duhovnu akademiju.
Za vreme školovanja u Akademiji umro mu je otac i mati se našla u najvećoj bedi. Ovo je mnogo žalostilo ljubljenog sina i on je tražio način da pomogne majci. U tome je uspeo. Počeo je da se bavi prepisivanjem lekcija za račun imućnijih drugova i na taj način zarađivao je 10 rubalja mesečno i sve to slao svojoj ljubljenoj materi, srećan što može da joj pomogne.
U Akademiji je mnogo vremena posvetio bogomisliju, jer je intuitivno osetio da mu predstoji teška borba sa duhovima zlobe pod nebom, gospodarima tame ovoga sveta – sa đavolom i slugama njegovim.
U početku pomišljao je da se zamonaši i pođe kao misionar u daleku Kinu, ali se uverio da i u prestonici i njenoj okolini ima dosta posla za pravog pastira stada Hristova. (I, 19-22)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *