МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Како лако и брзо може да нас спасе Господ! Тренутно, неочекивано и неприметно. Често сам ја дању бивао велики грешник, да бих увече, после молитве одлазио на покој оправдан и бељи од снега благошћу Светога Духа, са најдубљим миром и сладошћу у срцу. Како је лако Господу да нас спасе и у вече нашег живота, при заласку наших дана! О спаси, спаси, спаси ме, преблаги Господе, и прими ме у Царство своје небеско! Теби је све могуће. Своме господару стојимо или падамо. Али ћемо стајати, јер је Бог моћан да нас усправи (уп. Рим.14,4).
 
*
 
Оно што је нарочито важно и што чини живот неког бића, Творац је положио и сакрио у дубину, унутар самог бића. Речено ми видимо свуда. Исто је и у човеку: душа се налази у самој средини његовога бића – у срцу. Стога се често душа назива срцем, а срце – душом. И утрну у мени дух мој, смете се у мени срце моје (Пс. 143,4). Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у утроби мојој (Пс.50,12).
 
*
 
Бог наш јесте Бог милости, штедрости и човекољубља (Пс 103,8 и даље), а не Бог мучења и кажњавања. Мучења су плод грехова наших и бестелесних отпадника од Бога. Стога, уколико тугујеш у срцу, ти треба да кривиш једино грех и ђавола, а још пре себе, с обзиром да ти ни ђаво не причињава никакво зло уколико у теби не нађе ослонац на који се може привезати.
 
*
 
Ја сам Бог ревнитељ (Изл.20,5)… Славу своју нећу дати другоме (Ис.42,8). Речи Господа славе се испуњавају сваки пут када ја славу дела Бога мога, која се у мени остварују Светим Даровима, у свом срцу приписујем некоме или нечему другоме. Он у наведеном случају тренутно ревнује за славу Својих Тајни, свагда чудних и животворећих, праведним судом својим, очинским жезлом својим кажњавајући моју душу. Душа моја тада јасно чује речи Господа свога: “Славу своју нећу дати другоме. Будући да мени не приписујеш славу која ми припада и која ти је очевидна у мојим Тајнама, ја твоју унутрашњост ударам жезлом правде моје, дајући ти на знање да и срцем треба да верујеш да славу своју никада нећу уступити другоме. Ја чистим грехове твоје и својом Крвљу чиним да је твоја душа беља од снега. Ја миром и радошћу посећујем душу твоју. Ја те грејем и негујем, као мајка дете, и усељавам у тебе моју кротост и смирење. Ја изливам љубав у срце твоје. Ја те свег преображавам и мењам у новога човека на чуђење теби самом. Коме бих другом, дакле, уступио славу својих дела? Не, ја сам вечито неизмењив. Ја се не колебам као човек, нити се мењам као син човечији (Бро.23,19)”.
 
*
 
Невидљиви Господ дејствује на моју душу као да је видљив, ири чему као да се стално налази преда мном, знајући све моје мисли и осећања. Сваку унутрашњу лењост, или тврдоглавост, или страст у мени увек прати одговарајућа казна. Уопште, уколико је моје унутрашње расположење недостојно Бога и Његове светости, ја у срцу трпим казну, тј. огањ који опаљује. Уколико је, пак, достојно, ја сам весео и спокојан.
 
*
 
Ма шта да се говори, човек понекад бива сувише раздражљив и зао, премда не сам по себи, већ због најусрднијег утицаја ђавола. Само посматрајте себе (или друге) за време раздражености и злобе, тј. када ви (или неко други) зажелите да уништите (стварно или умишљено) непријатељско лице. Упоредите потом своје (или, пак, човека кога посматрате) спокојство, кротост и доброту карактера (који понекад следе у кратком временском раздобљу под утицајем анђела чувара) са минулим супротним расположењем, те ћете свакако рећи себи: “Не, изгледа да се уопште не ради о истом човеку. Један се недавно срдио и беснео, а из другог бијаху изашли демони те седи одевен и присебан (тј. кротак и смирен) код ногу Исусових (Лк.8,35). У њему нема ни сенке од пређашње злобе и неразумности”. Неки одбацују постојање злих духова. Међутим, сличне појаве у животу људи јасно могу да сведоче о њиховом постојању. Свака појава има одговарајући узрок и дрво се познаје по плоду. Према томе, ко неће увидети да у разбеснелом човеку делује унутра зао дух, који се пројављује на њему доличан начин. Ко у изливу људске злобе неће видети поглавара злобе? Осим тога, човек који је подвргнут раздражљивости и који дише злобом, веома јасно у својим грудима осећа присуство непријатељске, зле силе. Она у души производи [осећања] која су потпуно супротна дејству Спаситељевог присуства: Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт.11,30). Од присуства [нечастивог] осећаш се ужасно рђаво и тешко и у души и у телу.
 
*
 
У цркви највише може да чујете гласове свештенослужитеља, читача и појаца, који певају о нашем помиловању. Због чега? Стога да бисмо сви, ма колико да нас је у храму Божијем, [схватили] да својим гресима заслужујемо казне од Бога. По доласку у храм ми смо пре свега дужни да се сетимо да смо као грешници приступили Госноду неба и земље, Творцу и Добротвору (кога свакодневно и сваког часа гневимо својим неправдама) да бисмо га умолили за своје помиловање, као и за помиловање других (покретани хришћанском љубављу). Мољења за помиловање могу бити велика, мала и удвостручена. У цркви нема ни једне сувишне речи. Стога при певању удвостручене јектеније треба нарочито .снажио да се молимо Богу, из највеће дубине душе, од скрушеног срца, као што се каже у почетку јектеније: “Рецимо сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо”. У то време треба оставити и најмању хладноћу, и најмању непажњу срца. Горећи смиреним духом и са великом пажњом ми грешни треба Створитељу да узносимо најтоплију молитву за помиловање. Међутим, шта ми видимо при возгласима свештенослужитеља и при певању појаца удвостручене и велике јектеније? Најчешће уобичајену непажњу и равнодушност молилаца.
 
*
 
У души је подједнако рђаво и после недостојног Причешћа и после недостојне, тј. хладне молитве. Очигледно је да Господ не улази у наше срце стога што је ожалошћен нашим срдачним неверјем и хладноћом. Он допушта да се у срцу нашем угнезде духови зла како бисмо осетили разлику између Његовог и њиховог јарма.
 
*
 
Страшна истина. Непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се измене на боље, тј. непромењиво остају предани вечним мукама (с обзиром да грех не може да не мучи). Чиме речено може да се докаже? Оно се са очигледношћу доказује садашњим стањем неких грешника и својством самога греха (који држи човека у своме плену и затвара му све излазе). Ко не зна колико је тешко да се грешник (без нарочите благодати Божије) обрати са омиљеног пута греха на пут врлине. Колико дубоко само грех пушта своје корење у срце грешника и у сво биће његово. Како он само грешнику даје свој вид, којим ствари види сасвим другачије, него што јесу по својој природи, представљајући их у привлачном виду. Стога видимо да грешници врло често и не мисле о свом обраћењу, не сматрајући се великим грешницима. Самољубље и гордост њима заслепљују очи. Уколико, пак, и сматрају себе грешнима, они се предају адском очајању, које разлива дубоки мрак по њиховом уму и силно огорчује њихово срце. Кад не би било благодати Божије, ко би се од грешника обратио Богу? Јер, својство греха је да нас помрачује и везује и руке и ноге. Но, време и место за деловање благодати јесте само овде. После смрти могу да делују само молитве Цркве, уосталом само на покајане грешнике, тј. на оне у чијим душама има пријемчивости. Наиме, на светлост добрих дела која су унета још за њиховог живота може да прионе благодат Божија или благодатна молитва Цркве. Непокајани грешници су, међутим, несумњиво синови погибли. Шта ми говори искуство када сам у ропству греха? Понекад се целог дана мучим и не могу да се обратим свим срцем, будући да ме грех разјарује и чини недоступним Божије помиловање. Ја горим у огњу и добровољно остајем у њеМу, будући да ми је грех свезао силе. Окован у ланце у унутрашњости, ја не могу да се обратим Богу. И Он ми шаље своју благодат и своју милост тек када види моју немоћ, моје смирење и моје сузе. За човека који је предан гресима не каже се узалуд да је “свезан оковима грехопада” (уп. 2.Пт.2,4).
 
*
 
Очигледно је да се твој духовни живот дели на два стања која се оштро разликују међу собом: на стање мира, радости, ширине срца, и на стање туге, страха и стешњености душе. Узрок првог стања свагда је деловање моје душе у складу са законима Творчевим. Узрок, пак, другог је нарушавање Његових светих закона. Ја свагда могу да приметим и заиста примећујем почетак једног или другог стања. У мојој свести се увек налази и једно и друго. Стога се увек дешава да, уништивши узрок од кога настаје стање туге и стешњености, уништаваш и последицу, тј. саму тугу и стешњеност душе.
 
*
 
Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у чему нисте ваљани (2.Кор.13,5). Заиста, Христос живи у мени. Међутим, ја сам досад био неискусан. Ја нисам ни помишљао, нити чврсто знао да је Господ у мени. Он, Свесвети је, наиме, врло осетљив и на најмању прљавштину срца у мени. Он ме и подстиче да и саму клицу греха у срцу изгоним напоље из душе. Но, авај. И сатана је ту, спреман да ме прогута на сваком кораку и отме од Господа.
 
*
 
За опроштај грехова других моли се као што се молиш за опроштај својих сагрешења, која ти душу рањавају тугом и стешњеношћу, побуђујући те да са тугом, болом, смиреним срцем и сузама умољаваш Бога за опроштај. За спасење других се, дакле, моли подједнако као и за своје лично. Уколико постигнеш речено и претвориш га у навику, од Господа ћеш добити обиље духовних дарова, тј. дарове Духа Светога, који воли душу која саосећа спасењу других. Јер, Он сам, Свесвети Дух, на све начине жели да нас све спасе, под претпоставком да му се не противимо и да се не огорче срца наша. Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим.8,26).
 
*
 
Ми често од других чујемо или у списима прочитамо оно што је Бог положио у наш ум и срце и што смо сами гајили [у души]. Ми, наиме, често срећемо своје најомиљеније мисли код других и маштамо да су их узели од нас, [при чему смо замишљали] да су нове и да чине искључиво наше власништво. Самољубиве ли мисли! Како, зар није један Господ Бог разумних [створења]? Зар није један Дух Његов код свих који траже истину? Зар није један Просветитељ наш, који обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9). Слава Једином, слава Ономе који све љуби и свима издашно даје своје духовне и телесне дарове! Слава Ономе који не гледа ко је ко, већ тајне своје љубави, свемогућства и мудрости открива безазленима [тј. деци].
 
*
 
Светитељи Божији су блиски верујућим срцима. Као најискренији и добри пријатељи, они су у тренутку спремни на помоћ верним и благочастивим [људима], који их призивају са вером и љубављу. Земаљске помоћнике треба више пута позивати и понекад дуго чекати да дођу. Духовне, пак, помоћнике не треба дуго да чекамо: вера молиочева их може у тренутку ставити поред самог срца. Подједнако се од њих може по вери [тренутно] добити неопходна духовна помоћ. Ја говорим на основу искуства. Ја мислим на често избављење срца од туге заступништвом и заузимањем светитеља, а нарочито заузимањем Владичице Богородице. Може бити, рећи ће неко, да је на делу проста вера или тврда, одлучна убеђеност у своје избављење од туге, а не заузимање светитеља пред Богом. Не! Из чега се види [њихова помоћ]? Уколико у срдачној молитви не призовем познате ми светитеље (тј. не разликујући никога) и уколико их не видим очима срца, ја нећу добити никакву помоћ, ма колико се убеђивао да ћу се спасти без њихове помоћи. Ја сам свестан и јасно осећам да добијам помоћ у име светитеља које призивам, ради своје живе вере у њих. Слично је и у обичном поретку земаљских ствари. Ја најпре видим своје помоћнике срдачном вером. Потом их такође молим срцем, невидљиво, премда за мене врло приметно. Добивши невидљиву помоћ на потпуно неприметан начин, познат једино души, ја се силно уверавам да је помоћ дошла управо од њих, као што болесник излечен лекарем бива убеђен да је добио исцељење од њега, а не од неког другог лекара или од самога себе. Све речено се дешава врло просто. Треба само имати очи да се види.
 
*
 
Ја сам човек и у мени непрекидно делује милост, истина и правда Божија. Бог ме час милује и теши, час кажњава и жалости болом због унутрашњих душевних покрета који су му противни. Људи, пак, који су ми слични пуна је земља. Значи, Господ и њима указује своју милост, истину и правду. Он дејствује све у свима (1.Кор.12,6).
 
*
 
Нека нико не мисли да је грех нешто неважно. Не, грех је страшно зло, које убија душу и сада и будућем веку. Грешнику се у будућем веку везују руке и ноге (душе). Он се баца у таму најкрајњу, као што говори Спаситељ: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу (Мт.22,13), тј. он потпуно губи слободу сних душевних сила. Иако створене за слободну делатност, оне кроз [грех] трпе неку убитачну немоћ за свако добро. Грешник је свестан сила своје душе, али у исто време осећа да су свезане неким нераскидљивим ланцима: Свако се заплиће у узе својих грехова (Прич.5,22). Наведеноме додајте страшно мучење и од самих грехова, од свести о својој неразумности у време земаљског живота и од представе о разгневљеном Творцу. Грех и у садашњем веку свезује и убија душу. Ко од богобојажљивих људи не зна за тугу и стешњеност која притиска њихову душу, за мучилачки и опаљујући огањ који бесни у њиховим грудима после неког учињеног греха? Међутим, везујући и убијајући душу у времену, грех је убија и вечно, уколико се овде не покајемо од свег срца за своја сагрешења и безакоња. Навешћемо и искуствени доказ да грех убија душу и у времену и у вечности. Рецимо да неко од богобојажљивих људи пође на спавање пре него што се покаје за грех или за грехове које је учинио у току дана и који су му мучили душу. Њега ће мучење пратити целе ноћи, све док се за њих не покаје и сузама не умије своје срце. (Говоримо о искуству). Мучење због грехова будиће га из слаткога сна, будући да је душа стешњена, свезана оковима греха. Претпоставимо да човека који је отишао на спавање са неким грехом ноћу задеси смрт. Није ли очигледно да ће му душа отићи у онај век са мучењем. С обзиром, међутим, да после смрти нема покајања, она ће се и тамо мучити у зависности од величине својих грехова. О реченоме сведочи и Свето Писмо (Мт.25,46).
 
*
 
Пази на себе и на своје страсти, нарочито у домаћем окружењу, где се слободно помаљају, као кртице на безопасном месту. Ван дома се једне наше страсти обично прикривају другим, прикладнијим за очи, услед чега нема могућности да се протерају црне кртице, које подривају целину душе наше.
 
*
 
У души благочастивог и богобојажљивог човека догађа се невидљиво духовно општење са Богом. Као отац или као строги наставник, Господ Бог час одобрава, час осуђује наше мисли, жеље и намере. Он говори да је нешто добро, а нешто рђаво, награђујући добро и кажњавајући зло. И наведено је одмах очигледно за душу.
 
*
 
Почни да извршаваш заповести које се односе на мало, и извршићеш и заповести које се односе на велико. Мало увек води ка великом. Почни макар да извршаваш заповест о посту у среду и петак, или десету заповест, која се односи на рђаве помисли и жеље, и извршићеш све заповести. А ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан (Лк.16,10).
 
*
 
Човече, који сањариш о трулежном животу и не помишљаш о бескрајном, небеском животу, схвати шта је твој привремени живот. Он је усрдно подлагање дрва (тј. хране) како би огањ нашега живота горео без оскудице, како би у дому нашем (тј. телу) било топло и како би стално пролазни живот нашег тела био обнављан храњивим састојцима из организама других живих твари, лишаваних живота ради живота нашега тела. У самој ствари, твој живот, човече, јесте ништавиа паучина: ти свакодневно у њему два пута појачаваш његове подметаче ради чврстине (тј. два пута се поткрепљујеш јелом и пићем) и сваке ноћи затвараш душу своју у тело, заклапајући сва чула телесна (као капке на кући) како душа не би живела ван тела, него у телу, и како би га загревала и оживљавала. Твој живот је паучина и лако га је разорити. Смири се и буди богобојажљив пред бескрајним животом.