МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Преко наше пристрасности према телу, према његовим похотама или преко сувишног вредновања тела и свега телеснога у нашим срцима царује ђаво, испуњавајући своју богопротивну вољу, изгонећи из наших срдаца Царство Божије и рушећи дело Исуса Христа, [који настоји] да нас узведе на небо. Истина! “Треба, дакле, презирати тело, с обзиром да је пролазно” (Тропар преподобног). У садашњем, пак, веку и код људи овога века цени се само тело и оно што је телесно. Код њих дух и духовно, тј. вера и врлине немају вредности.
 
*
 
Господ не живи у срцу у коме царује халапљивост и пристрашће према земаљским добрима, тј. према земаљским сластима, новцу и осталом. Речено познајемо из свакодневног искуства. У таквом срцу живи немилосрдност, гордост, охолост, презир, злоба, осветољубивост, завист, тврдичлук, сујета, таштина, крађа, превара, претварање, препреденост, лукавост, улагивање, нискост, блуд, псовка, лудост, издајство и кривоклетство.
 
*
 
Ми смо сви једно по једнодушности, љубави и духовном препороду. За све нас је све Отац небески: Оче наш који си на небесима (Мт.6,9). Ми смо једно братство са једним духом. А ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим.8,9). Схватимо речено. Ми смо Црква Христова. Њој је Глава сам Христос, кротак и смирен и неисцрпан у добрима за нас. Ми само треба да живимо у љубави. Ми смо стадо, а Он је Пастир. Ми смо удови, а Он је Глава. Како удови могу да се горде било чиме, када све имају од Главе?
 
*
 
Уколико будемо имали живу, делотворну везу са удовима Христовим овде, волећи их на делу и уистину, и са нама ће имати живу свезу сви свети Божији људи. Ма о чему да их замолимо, они ће нам бити заступници код Христа Бога, за кога су жртвовали све што им је било драго.
 
*
 
Ми смо од Живота свих – Бога добили живот с циљем да му приносимо плодове живота. Међутим, да ли му приносимо на дар живот свој и плодове живота свога, као праоци, пророци, апостоли, мученици, светитељи, преподобни, праведни и сви свети? И уопште, да ли о томе мислимо свакодневно? Не живимо ли само за себе? Да ли живимо по заповестима и правилима Животодавчевим? Ако не, шта нас спречава? Љубав према себи, самољубље. Принесимо стога љубав према себи на жртву Љубави према Господу. Јер, шта смо ми сами по себи? Грех и трулеж.
 
*
 
Сваки дан од тебе просе милостињу. Ти сваког дана дај радо, без озлојеђености, грубости и роптања. Ти не дајеш своје, већ Божије. Ти дајеш чедима Божијим крстоносним, који једва да имају где главе склонити. Ти си управитељ Божијег наслеђа и свакодневни слуга мале браће Христове. Стога извршавај своје дело кротко и смирено, не повређујући их. Ти служиш Христу Судији и Наградодавцу. Какве ли велике части и узвишеног достојанства! Са радошћу чини добра дела. Теби једноставно и без већих напора долази новац. Једноставно и не мислећи много ти га и раздај. Издашно се награђују твоји трудови. И ти према другима буди дарежљив. Ти се не награђујеш по заслугама. Ни ти другима не дај по заслугама, већ ради њихове потребе.
Страсни човек постаје један дух са ђаволом, што осећам и ја и многи други. И врлински човек постаје и пребива један дух са Господом, што и сам осећа, говорећи: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20). И сам Господ говори: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн.6,56). И апостол [говори]: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама (2.Кор.13,5). Свети људи Божији су један дух са Господом, као уосталом и сви који побожно живе на земљи. Ето велике тајне и велике части рођених на земљи! Међутим, велико је и бешчашће и погибао празноглавих и непокорних! Они су један дух са ђаволом. Од њега све нас избави, Христе Боже!
 
*
 
Бити у недоумици и сумњати у истину која је откривена у Речи Божијој, коју је испитао и објаснио богопросвећени и богопрослављени ум светих мужева и која је упозната срцем у њеној светлости и животворности, представља тежак грех. Сумња је ђаволска охолост ума и срца.
 
*
 
Ја сам свакога минута дужан Господу духовно и телесно: духовно – због грехова, а телесно – стога што за бадава добијам вештаствене дарове, тј. храну, пиће, новац, одећу, ваздух, топлоту, светлост и уопште разноврсно животно изобиље. И како да ја пемам задовољство да опраштам дугове (и духовне и вештаствене) свом ближњем, када мени Господ опрашта безбројно мноштво дугова? Како да не дајем за бадава Божије дарове, када мени Господ без броја и за бадава даје сва духовна и вештаствена добра: светлост уму и срцу, покој и радост срцу, разноврсна познања, све до ваздушних струја? Да, заиста би било наказно тако нешто. Ми смо једно тело и удови једни других, те несумњиво дугујемо једни другима. И у друштвеном телу није могуће да нама не дугују други или ми другима. И ми не можемо а да не опраштамо један другоме међусобна дуговања. У телу често по природи једни удови живе на рачун других (на пример: желудац на рачун главе или на рачун руку и ногу). Слично је и у друштву. Изнад свега, међутим, ми треба да се сећамо да све за бадава имамо од Бога и да смо му сами бескрајно много дужни. Он нам са љубављу опрашта грехове наше уколико и ми опраштамо дужницима својим. Радо и усрдно опраштајмо ближњима дугове њихове према нама. Настојмо да ту жртву свакодневно приносимо Богу, те ћемо живети у љубави. Одбацимо самовољу и непристојност страсти и покоримо се свецело вољи Божијој. Ми смо образ Божији, а Бог је љубав (1.Јн.4,8; 16). Живимо стога у љубави и поревнујмо за њу свим силама. Господе помози! Све, пак, земаљско, сву храну, одело и новац сматрајмо смећем и немојмо да трицама срдимо Господа, уједајући један другога и непријатељујући једни с другима. Зар Господа да продамо за јело и новац? Морамо изабрати једно: Бога или тело. Два бога се не могу признавати и двојици се не може служити. Тело нам прописује своје законе, потпуно супротне Божијим: стомакоугађање, неуздржање, уздање у храну, пиће и новац, тврдичлук или жаљење да се Божији дарови [уступе] ближњем, злобност према ближњем због хране, пића и новца, презирање њега и завист због сличних [ствари], немилосрдност у његовој несрећи и остало. Шта треба да чинимо да бисмо Богу нелицемерно служили? Треба да разапнемо тело са страстима и похотама и да га не рачунамо ни у шта. Све што оно сматра вредним и што силно воли (тј. сласти, новац, одело, стан, кола), ми треба да сматрамо ништавним, смећем, гнојем, земљом, што у ствари и јесте. Напротив, најдрагоценијим у животу треба сматрати љубав и за њу све жртвовати, њој све покоравати, ради ње све пренебрегавати.
 
*
 
Сви треба да знају и верују да постоји духовна, смртоносна змија, звана ђаво и сатана, коју је Творац осудио на вечно мучење. Међутим, она може да увуче у вечну муку неверујуће, безаконе и непокајане људе. Сви такође треба да знају и да верују да је Бог у свет послао Спаситеља како би спасао људе од смртоносне жаоке змије, тј. од греха и вечне смрти. И Спаситељ свима даје свој спасоносни лек против уједа змије: веру, молитву, покајање и Свете Тајне Тела и Крви своје.
 
*
 
Кишних капи је много, премда су све из једног облака. И [сунчевих] зракова је много, али сви потичу од једног сунца. И листова на дрвету је много, али им је порекло једио дрво. И песка на земљи је много, али је сав из једне земље. Много је и људи, премда су сви од једног Адама, а пре свега од Бога.
 
*
 
Због чега нам Господ додаје дан дану и године години у нашем постојању? Стога да бисмо (сваки посебно) постепено одвајали и одбацивали лукавство од душа својих и усвојили блажену простоту и једноставност, да бисмо постали као незлобиви јагањци и једноставни као мала деца, да бисмо се научили да немамо ни најмање пристрашће према земаљским стварима, већ да се као љубљена и простодушна деца свим срцем прилепљујемо уз јединог Бога, да га љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом и свим помислима, а ближњега свога као себе. Похитајмо да срдачном и сузном молитвом од Господа себи измолимо једноставност срца, те да поревнујемо и постарамо се са свим силама својим да одбацимо лукавства од душа наших, тј. злу подозривост, жељење зла, злурадост, злобу, гордост, надменост, самохвалисавост, презир, нетрнељивост, униније, очајање, увредљивост, раздражљивост, бојажљивост и малодушност, завист, тврдичлук, стомакоугађање, преједање, мислени блуд у срцу и стварни блуд, среброљубље и уопште сваку страст према стицању, лењост, непослушност и сав тамни пук грехова. Господе, без тебе не можемо чинити ништа. Ти сам нас благослови на дело и сам нам подари победу над страстима нашим. Нека буде!
 
*
 
Одбацимо своју душевну кратковидост и престанимо да обраћамо сву пажњу на привремено и земаљско. Прозримо умним очима у будући, бескрајни живот и уздижимо се срцем ка својој горњој отаџбини. Заиста је чудна кратковидост да бесмртна душа гледа само на садашње, на видљиво, на оно што подлеже чулима и ласка нашим телесним чулима, а не на живот будућег века и на добра која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, која припреми предобри и премудри Бог онима који га љубе (1.Кор.2,9). Чега се ми лишавамо својом добровољном кратковидошћу? Ми смо се као мухе залепили за земаљске сласти, не желећи да се отргнемо и одвојимо од њих. Блажен је онај ко презире сласти овога света. Његовом блаженству неће бити краја.
 
*
 
У свету има сиромашних и богатих. И у духовном свету, тј. у духовном поретку има сиромашних и богатих. Сиромашни ишту од богатих и имућних и без њих не могу да живе. И у духовном поретку сиромашни треба да се обраћају за помоћ духовно богатима. Ми смо духовно сиромашни, сироти, а светитељи су духовно богати, још у овом животу сијајући вером и побожношћу. Њима ми сиромаси треба да се обраћамо. Ми треба да иштемо њихове молитве како бисмо постали простодушни као деца и како бисмо се научили духовној мудрости, побеђивали грехе и заволели Бога и ближњега. Према томе, помолите се за мене свети Божији људи, тј. пророци, апостоли, светитељи, мученици, преподобни, праведни и сви свети да вам будем сличан.
 
*
 
Молећи се Господу, живо замисли коме се молиш. Ти се молиш беспочетном, бескрајном, свесветом, сведобром, свемогућем, премудром, свудапостојећем и свеправедном Цару сваке творевине, пред којим су у страхопоштовању милиони и милиони анђела разних чинова, кога прослављају војске мученика, зборови пророка и апостола, сабори светитеља, преподобних и праведних. Молећи се Владичици, такође замисли њену беспримерну светост, узвишеност, доброту, мудрост, добру свемоћ. Пред њом се понизно поклањају анђелски и људски сабори.
 
*
 
Ми треба непрестано да се сећамо тајне искупљења Христовог, Његовог страдања, крсне смрти, Васкрсења, Вазнесења и Другог доласка и са свиме да се саображавамо. Ми треба да поштујемо светост Мајке Божије, као одушевљеног кивота и храма Божанства. Као обоженој, ми треба највише да јој одајемо част, те да од ње, после Господа, иштемо очишћење, светост и снагу у вери и љубави.
 
*
 
Избегавај лаж, дрскост и самовољу. Наша душа према њима има склоност уколико други раде нешто што нам не одговара или уколико не раде оно што бисмо желели. Ти трпи. Јер, замисли шта би било кад би се и теби други светили истог часа кад урадиш нешто што није по њиховој вољи или кад не извршиш оно што си могао или био дужан да извршиш? И како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима (Лк.6,31). Или опет, држи се правила: Као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт.6,12). Човек је оличени дуг. Треба се сетити да је наше срце необично ћудљиво, злобно и глупо. [Дешава се] да нам се неки човек никако не свиђа из неког разлога, услед чега у срцу почињемо да гајимо злобу и спремност да га ожалостимо. Стога треба да презиремо природну и безразложну злобу срца и да молимо Бога да из срца изагна смрад адског бездана. Памтимо шта нам је заповеђено: Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн.15,17).
 
*
 
Живот срца јесте љубав, његова смрт – злоба и непријатељство према брату. Господ нас држи на земљи да би љубав према Богу и ближњему потпуно проникла наша срца. Он речено очекује од свих нас. То је циљ постојања света.
 
*
 
Моје свакодневне и највеће невоље јесу греси, који ми рањавају и глођу срце. Ипак, против те невоље свакодневно постоји највећи Избавитељ и Спаситељ Исус Христос. Он ми свакодневно невидљиво чини добро. Јадни грешници! Упознајте свог Спаситеља, као што га ја знам по Његовој благодати и дару.
 
*
 
[Дешава се] да се љутиш на ближњега, на свога сабрата и говориш: “Он је тврдица, зао и горд. Он је учинио…”. Шта се, међутим, тебе тиче? Он Богу греши, а не теби. Бог је његов судија, а не ти. Он ће Богу одговарати, а не ти. Ти треба да знаш да си сам грешан и да је брвно у твоме оку, да ти је тешко да са својим гресима изађеш на крај и да их савладаш, да и сам болујеш од грехова, као породиља, да су те освојили и да тражиш снисходљивост од других у немоћима. И брат твој је човек као и ти. Имај према њему снисходљивости, као према грешном човеку, у свему сличном теби и подједнако немоћноме. Воли га као самог себе, слушајући Господа који говори: Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн.15,17). Ти се молиш да ти Господ помогне да искорениш своје Љуте и тешко излечиве страсти. Моли се и за брата да га Господ ослободи обмане и трулежности страсти, од њиховог мрака и тескобе. Ми треба да се сећамо да смо сви једно тело греховно, више или мање заражено у својим удовима дахом “заједничког непријатеља – ђавола”, те да смо сами по себи, без благодати Божије, немоћни да се избавимо од умртвљујућег и помрачујућег даха. Само Дух Свети може својим дахом да растера бесовску маглу страсти силом Крста Господа Исуса Христа. Стога треба да се смирено молимо Господу у духу братске Љубави за сву своју сабраћу и за све људе да избегну маглу страсти и њихову велику обману, којом се наслађују, не знајући за њихову погубност. Јер, богаташ се наслађује својим богатством, частољубиви – одликовањима, стомакоугодник – храном и пићем и посластицама, злобни – злобом, завидљивац – патњом жртве његове зависти и слично.