МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Сви смо ми једно. Ми другога треба да волимо као себе. Егоистичка жеља нечега туђег, смућење и порив ка жељи јесте од ђавола. Свака пристрасност према земаљскоме јесте ђаволска маштарија и машта нашег самољубља.
 
*
 
Шта нам Света Црква улива када на домаћој и црквеној молитви у наша уста ставља молитве у множини, а не у једнини? Она нам улива непрестану узајамну љубав како бисмо свагда и у свему, на молитви и у житејском односу, волели једни другог као сами себе, како бисмо подражавајући Бога у Три Лица, који чини најузвишеније Јединство, и сами били једно које је састављено из многих. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду Јн. 17:21). Општа молитва у множини учи нас да и у животу делимо животне потребе са другима, да нам и у животу све буде опште и заједничко, да у свему буде видна узајамна љубав, да свако своје способности по могућности употребљава на добро других, а не да скрива свој таланат у земљу и да не буде егоист и лењ. Уколико си мудар – дај савет простом, уколико си образован – научи необразованог, уколико си силан помози немоћном, уколико си богат – помози сиротом.
 
*
 
Када се молиш сам и када ти дух спопадне униније, оптерећујући се тугом и самоћом, ти се сети (као уосталом и свагда) да те очима светлијим од сунца гледа Триипостасни Бог, сви свети анђели, твој анђео чувар и свети Божији људи. Заиста! Сви они су једно у Богу. Они су код Бога. Од сунца су неодвојиви његови зраци. Схвати шта се говори. Свагда се моли са горућим срцем. Стога никада не треба да се преједај или опијаш. Сећај се са ким разговараш. Људи често заборављају са киме разговарају на молитви и ко су сведоци њихових молитава. Они заборављају да разговарају са Будним и Свевидећим, те да њихов разговор са Богом слушају све силе небеске и свети Божији људи.
 
*
 
Уколико те опколе непријатељи и уколико будеш у душевној невољи, одмах завапи ка Пресветој Владичици нашој. Она и јесте Владичица како би својом моћном силом владала над силама које су нам противне и како би нас моћно спасавала. Јер, ми смо њено наслеђе.
 
*
 
Сви смо ми једно. И за све Господ је све – и за анђеле и за светитеље, и за све вештаствене светове и за сваки њихов најмањи део. Погледајте на птице небеске… Погледајте на кринове у пољу… Па када траву… Бог тако одева, а камоли вас, маловерни… Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, тј. узајамну љубав, и ово ће вам све Бог додати (Мт.6,26; 28; 33). Ето најнеопходније истине! Иди за њом! У свему се ослони на Бога. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1.Пт.5,7). И како је могуће да живимо како живимо. Јер, ми живимо као да нема Бога Старатеља. Ми мислимо да све сами уредимо. Ми мислимо да сами себе збринемо, одстрањујући мисао о општем Старатељу свих.
 
*
 
Немој марити ни за посластице, ни за прелепе ствари, па чак ни за своје грешно тело. Јер, и ради најмањег пристрашћа према њима Бог се срди. Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вечно (2.Кор.4,18). Видиш ли да ни пажњу не треба обраћати на видљиво. Треба да се држимо као да га нема. Напротив, сву пажњу треба усмерити на невидљиво. Јер, једно је привремено, а друго – вечно. Према томе, уколико будеш искао невидљиво, Бог ће се у вези са видљивим постарати за тебе, као што се и до сада старао.
 
*
 
Како је узвишен Хришћанин, и нарочито хришћански свештеник! Он је једно са Христом и Спаситељем – Богом (кроз Свете Тајне)!
 
*
 
Када се причешћује Светим Тајнама, свештеник треба да говори у срцу: “Животодавче, ти долазиш да ме избавиш из чељусти адске змије, да ме очистиш од прљавштине страсти, да умириш смућено срце моје, да оживиш моју умртвљену душу, да развеселиш мој тужни и мрзовољни дух. Ти долазиш да ме нахраниш измученог греховном глаћу, да ме оденеш обнаженог од сваке врлине, да ме укрепиш немоћног, да ме почаствујеш нечасног, да ме уздигнеш нискога, да ме оплемениш презренога и просветиш помраченога. Ти ми указујеш свако доброчинство. Захваљујем ти, Најмилосрднији”.
 
*
 
Срце наше је као мрачна земља. Јеванђеље, пак, јесте као сунце, које просвећује и оживљава срца наша. Нека у нашим срцима, Господе, засија истинско сунце правде твоје!
 
*
 
Пажљивије погледавши на неке сиромахе и унеколико поразговаравши са њима, ја сам увидео да су љубазни, кротки, смирени, простосрдачни, искрено добронамерни, тј. сироти телесно, али богати духовно. Они ме посрамљују с обзиром да видим да сам у односу на њих груб, горд, зао, презрив и раздражљив, лукав, хладан према Богу и људима, завидљив и тврдица. Они су прави пријатељи Божији! Знајући њихово духовно благо, ђаво код својих слугу, тј. гордих богаташа изазива према њима презир и злобу. Он је готов и да их збрише са лица земље јер, наводно, бесправпо живе и ходе по њој. О, пријатељи Бога мога, сирота браћо моја. Ви сте истински духовни богаташи, док сам ја прави сиромах, кукаван и јадан! Ви заслужујете истинско уважавање од нас, који у изобиљу поседујемо добра овога света, али смо сироти и оскудни у врлинама уздржљивости, кротости, смирења, незлобивости, искрености и топлине према Богу и ближњему. Господе, научи ме да презирем спољашње и да сво око свога ума обраћам унутра, тј. да ценим унутрашње и да презирем спољашње. Нека исти однос имам и према богатим и силним овога света.
 
*
 
Тврдица цени ствари, а не човека коме су ствари нужне. Он жали ствари, а не човека који је непроцењиво драгоцено биће. За себе не жали [да да], а за другог жали. Себе воли, а другога не воли. Међутим, све је као смеће и вода. За све нас све је Господ неисцрпни. Он је све, тј. цео свет покорио под ноге човеку, као прах и сено.
Љубав дуго трпи (1.Кор.13,4). Она грешника не прекорева одмах, него трпељиво подноси његове падове, уразумљујући га и саветујући га. Напротив, својство злобе је да одмах кажњава противника или да га чини несретним, бацајући га у крајност. Чудно је колико смо зли и нетрпељиви! Брат је згрешио и ми се не жалостимо због његовог сагрешења, не плачемо из братске л.убави због његовог вољног безумља, његове опијености, већ се озлојећујемо на њега и презиремо га због погрешке, иако смо и сами, може бити, били криви у сличном, али су нама снисходљиво опраштали наше кривице, те смо се само захваљујући снисходљивости других некако па крају опоравили од својих падова или пристрашћа или порока, поставши унеколико пристојни л.уди. И ми сами смо често кривци у истим [грнсима] као и брат, премда можда не подједнако тешко. Према томе, и ми подлежемо одговориости, иако можда мање. Утолико пре треба да снисходимо браћи која су погрешила. Кажњавајући, дакле, друге за грехе и преступе, ми треба да се сетимо и својих слабости, својих порока и страсти, бивших или постојећих. Њих, дакле, треба да кажњавамо са љубављу, жаљењем и дуготрпљењем, а не озлојеђено, немилосрдно, нетрпељиво и брзо. [Слуга господњи] са кротошћу кара оне који се противе, еда би им како Бог дао покајање за познање истине, и да се избаве из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову (2.Тим.2,25-26). Није случајно првим знаком наше љубави према ближњему апостол именовао дуготрпљење и милосрђе: Љубав дуго трпи, благотворна је (1.Кор.13,4). Јер, сваки човек је немоћан, слаб, непромишлљен и склон сваком греху. Па ипак, свако лако може и да се предомисли, да устане и покаје при погодним условима. Стога треба бити трпељив према његовим немоћима и погрешкама, као што и сами желимо да други буду снисходљиви према нашим немоћима, те да се, видећи их, праве као да их не виде. Уосталом, у случају да грех штетно делује на друге, да је сједињен са пропуштањем обавеза у служби и да поприма веће размере, захтева се хитна строгост ради његовог обуздавања и пресецан.а. Најзад, треба чак и удаљити штетног човека из средине добронамерних л.уди. Избаците злога између вас самих (1.Кор.5,13).
 
*
 
Бог Сина свога јединородног није поштедео ради човека. Шта ћемо ми након тога зажалити ради ближњега: да ли храну, пиће, одело за његову одевање, или новац за његове разноврсне потребе? Господ једнима даје много, а другима мало како бисмо промишљали једни о другима. Господ је устројио да нам дарови Његове богате доброте служе па корист душе и тела уколико их делимо са другима. Наиме, они нам отварају срца за љубав према ближњима и уједно служе и на корист тела, уколико се употребљавају са умереношћу, тј. без пресићавања и оптерећивања. Уколико их, пак, самољубиво, шкрто и халапљиво употребљавамо само за себе, жалећи да их дајемо другима, они се обраћају на штету наше душе и тела. Душа се штети стога што прождрљивост и тврдичлук затварају срце за Љубав према Богу и ближњему, чинећи нас одвратним самољупцима и крепећи у нама све страсти. Тело се, пак, штети стога што халапљивост у нама изазива преједање и пре времена растројава паше здравље.
 
*
 
Треба чешће исповедати грехе како бисмо их савлађивали и шибали откривеним признањем и како бисмо осећали већу омразу према њима. Размисли, човече, у какву нас је беду бацио дрски грех и шта је за наше спасење учинио Владика Христос, Син Божији. Памти Његово Оваплоћење, добровољно самоумањење, опхођење са људима, Његове речи, Његова чуда, изругивања над Њим, увреде, пљувања, ударање, шамарање, и на крају најсрамније распеће на Крсту, смрт, погреб и Васкрсење из мртвих. Памти шта је урадио за наше избављење од вечних мука и шта очекује од тебе, тј. да се потпуно предаш Њему, да не живиш за себе, већ за Њега, извршавајући Његове заповести. Избегавај оно што нас увлачи у грех: похоту тела, похоту очију и гордост живота (1 Јн.2,16). Распињи душу и тело са страстима и похотама. Трпљењем спасавај душу своју. Љуби Бога и ближњега као себе самога.
 
*
 
Шта је Владика нашег живота учинио за нас ништавне, незахвалне и покварене? Он је сишао са неба, обукао се у наше тело, учинио многоврсна чуда, пострадао, пролио своју крв, умро, сишао у ад, свезао сатану, разорио ад, разрешио и на небо узнео свезане адске заробљенике и васкрсао из мртвих да би нас васкрсао са собом. И ми извршимо Његово предсмртно завештање: да волимо једни друге (Јн.13,34-35), да будемо марљиви у извршавању и осталих Његових заповести и да га не жалостимо самовољом и противљењем. Господе помози!
 
*
 
Ми треба да будемо један дух са Господом – дух светим.е. дух Љубави, доброте, кротости, дуготрпљења и милосрђа. И пије Божији онај ко их нема тог духа у соби. Дакле, ја сам обавезан да будем љубав, једино љубав и да све сматрам за једно. Да сви једно буду (Јн.17,21). Нека буде! Господе помози!
 
*
 
Шта ће бити са нама у веку у коме ће нас оставити све што нас је варало у овом свету – и богатство, и почасти, и храна и пиће, и одела, и прекрасно намештени станови и све привлачне ствари? Шта ће бити, велим, када се све наведено покаже као сан и када нам се затраже дела вере и врлине, дела уздржања, чистоте, кротости, смирења, милосрђа, трпљења, послушности и остало?
 
*
 
Ми треба да имамо најживљу духовну везу са небеским житељима, тј. са свима светима – апостолима, пророцима, мученицима, светитељима [тј. епископима], преподобним и праведнима. Сви су они чланови једног Тела – Цркве Христове, коме припадамо и ми грешници. Његова жива Глава јесте сам Господ Исус Христос. Ето због чега их призивамо у молитвама, разговарамо са њима, захваљујемо им и славимо их. Сви Хришћани неизоставно треба да су у вези са њима, уколико желе хришћански напредак. Јер, светитељи су пријатељи и руководитељи наши у спасењу, наши молитвеници и заступници.
 
*
 
Савлађујте тело, тј. његове страсти. Њега и све телесно треба ставити у једну раван са блатом. О њему се не треба бринути. Господе, твоја је сила. Помози нам! Уколико све телесно, све грешно будемо сматрали ништавним, Господ ће за нас бити све. На развалинама земаљскога у срцу зацариће се Господ.