МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Себе сматрај горим и немоћнијим од свих у духовном погледу. Презири себе и мрзи због грехова. То је побожно и праведно. Према другима буди снисходљив Бога ради, уважавајући их, волећи их и не гледајући на њихове грехе. Јер, Он је заповедио да све поштујемо и волимо стога што су по образу Његовом, “премда и носе ране од грехова”, те што су удови Исуса Христа.
 
*
 
Господ понекад неочекивано шаље издашне вештаствене дарове, на пример – неколико рубаља новца за најлакши посао, или награђује издатак учињен за ближње или нам, уопште, за бадава даје издашне дарове своје доброте како ни ми не бисмо жалили Његове дарове за оне које нам Он шаље или, пак, допушта понекоме да узме нашу сопственост, Богом дану, како не бисмо били у непријатељству, већ како бисмо живели у љубави и сагласности. Чак и кад би нас ближњи опљачкали, ми не треба да се узнемиравамо, већ да са кротошћу подносимо њихову грубост, остављајући Господу да узврати за увреду. Ти знаш да је Господ кротко допустио да му свуку одећу и раздру тело на Крсту за тебе како би те научио кротости и незлобивости у свим несрећама и увредама.
 
*
 
Бог је добар и сведобар. И ти, као Његов образ буди добар. Он је дарежљив према свима. И ти буди дарежљив. Од тврдичлука и жаљења [да се да] било шта вештаствено и трулежно ближњем бежи као од највеће несреће и безумља.
 
*
 
Ко су или шта су наши идоли? Они су или нека лица, или привремени живот, или многострасно и смртно тело или оно што је за тело: храна, пиће, одећа, украси, одличја, новац, стан, намештај и остало. Када те напасник искушава кроз пристрасност према видљивим стварима и кроз наду у видљиве ствари, тј. хлеб, новац и остало, ти чврсто узнеси очи срца ка невидљивом и вечном, најпре ка невидљивом и вечном Богу – Извору живота нашег, а затим ка невидљивом животу који нема краја, ка вечном блаженству праведних после привременог живота. Када те он наговара да живот тражиш у трулежном, ти са усиљем тражи живот у нетрулежном. Када ти очи прикива за људско тело, мимо његове бесмртне душе, ти нарочито окрећи мислене очи ка човековој души, створеној по образу и подобију Божијем, искупљеној крсним страдањима и смрћу Сина Божијег, наследници вечних добара, усиновљеници Божијој, храму Духа Светога и невести Духа Светога. Бежи од двојствености срца, тј. немој допуштати да се двоуми између привезаности уз Бога и привезаности уз земаљско: Не можете служити Богу и мамону (Мт.б,24). Једино се уз Бога прилепљуј и на Њега јединог положи наду. Јер, наговарајући те на двојственост, ђаво у ствари тражи да сам завлада нашим срцем, које је једно и недељиво. Сећај се да је приљубљивање уз Бога свагда добро и блажено, а приљубљивање уз свет и његова добра – зло, мучно, жалосно и угњетавајуће. Јер, приљубљивање уз свет јесте заблуда и дух ђавола.
Крај свега што је на земљи, тј. и тела мога, и сласти, и одела, и свих блага јесте распадање, трулеж и ишчезнуће. Међутим, дух живи у векове. Нека се душа моја сећа реченога и нека се не жалости због губитка привременог и трулежног. Нека она ревнује за вечно и нетрулежно, тј. за Бога, за испуњавање Његових заповести, за свезу љубави, за стање мира, за трпљење, уздржање, целомудреност, нестицање (изузев јединог Господа у срцу), самоодрицање, хлађење срца за све земаљске лепоте и сласти, за тражење јединог на потребу, за неревновање са лукавима и за незавиђење безаконицима. Нека узимају твоје смеће. Немој бити љубоморан и не љути се [због тога].
 
*
 
Господ нас је усвојио. (Какве ли части и достојанства). Међутим, ми се гресима отуђујемо од свога Владике, који нас је породио водом и Духом. Господ се најприсније сједињује са нама Телом и Крвљу својом (Јев.2,14), који су сједињени са Његовом Душом и Божанством. Међутим, кроз страсти и пороке ми се најприсније здружујемо са непријатељем и Божијим и нашим!
 
*
 
Молећи се са људима, ми као да понекад молитвом треба да пробијемо најтврђу стену, тј. душе људске, окамењене од животних пристрашћа и да прођемо кроз египатски мрак, тј. мрак страсти и пристрашћа. Стога је понекад тешко молити се. Утолико је лакше молити се са простим људима.
 
*
 
Да Бог није био на земљи у телу, да нас није обожио, да нас није лично научио како да живимо, чему да се надамо и шта да очекујемо, да нам није указао на други, савршени и вечни живот, да није пострадао, умро и васкрсао ми бисмо још имали неки основ да живимо као што живимо сви, тј. већином телесним, земаљским животом. Међутим, ми смо сада дужни да мислимо о горњем, а земаљско да сматрамо за трице (уп. Фил.3,8). Јер, све земаљско је ништа у сравњењу са небеским. Међутим, супротно учењу Спаситеља и Његовом духу, ђаво, тј. отац лажи нас учи да се приљубљујемо за земаљска добра, насилно за њих прикивајући сластољубиво срце. Срце природно иште блаженство. Међутим, ђаво даје лажан правац таквом стремљењу и обмањује га земаљским блаженством, тј. богатством, почастима, сјајем одела, намештаја, посуда, кочија, вртова и разних других разонода.
 
*
 
Ослони се потпуно на промисао Божији, на вољу Господњу и немој се жалостити уколико изгубиш било шта од ствари и уопште од видљивога. Немој се радовати стицању, већ нека ти је свагдашња и једина радост и свагдашња и једина добит – Господ. Ослони се на Њега потпуно. Он зна како да те безбедно проведе кроз садашњи живот и приведе себи, у своје вечно Царство. Од недостатка уздања у промисао Божији произилазе многа и велика огорчења: униније, роптање, завист, тврдичлук, среброљубље или страст гомилања новца и уопште иметка (са циљем да се поседује на многе године ради јела, пића, одмарања и весељења). Од недостатка уздања у промисао Божији произилазе и појединачна огорчења, на пример, од губитка неког иметка услед пропуста и услед нестанка скупоцених и неопходних ствари. И претерана радост од проналаска неких ствари или добитка већег прихода или згодитка или погодног службеног положаја [може доћи од одсуства уздања у промисао Божији]. Ми, пак, као Хришћани, као суграђани светима и домаћи Божији (Еф.2,19), треба да предамо сав свој живот Христу Богу, са свима жалостима, болестима, тугама, радостима, оскудицама и изобиљем.
 
*
 
Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова (Лк.1,51). Показа силу мишицом својом значи да се Господ кроз Оваплоћење зацарио над непријатељима нашег спасења, победивши их силно. Он је и своју Мајку учинио моћном Царицом неба и земље. Он је расуо горде у мислима срца њихова, тј. ђавола и његову сарађујућу силу, духове злобе победивши их на Крсту и растуривши њихове пукове. Он је збацио силне са престола (Лк.1,52), тј. даницу и сатану, који је царовао над родом људским. Он је подигао смирене, тј. Божију Мајку и све смирене Хришћане. Он је гладне испунио блага (Лк. 1,53), на пример, Пречисту, Благодатну Владичицу и остале светитеље. Он је богате отпустио празне (Лк.1,53), тј. бесове, који су обогатили бездане адске са заробљеницима – душама људским. Сишавши у ад, Спаситељ их је извео у светлост Царства свога.
 
*
 
Ми само именујемо Господа Богом. У ствари, ми имамо своје богове, с обзиром да не вршимо вољу Божију. Ми вршимо вољу свога тела и помисли, вољу свога срца и својих страсти. Наши богови су наше тело, сласти, одела, новац и остало.
Пред најузвишенијим и најважнијим предметима вере и пред најузвишенијом светошћу често многе од нас испуњује сујета и глупа маштања. Стојећи пред иконом Господа, Мајке Божије, анђела, арханђела, светитеља или целога збора светих у кући или у храму, уместо молитве и уместо одлагања сваке житејске бриге с обзиром на време и место, човек понекад своди своје рачуне и бројање, своје расходе и приходе, наслађујући се добитком и ожалошћавајући се губитком зараде или неуспехом у подухвату. О душевном, пак, добитку или губитку уопште нема ни помена. Напротив, он понекад мисли зло о ближњем и преувеличава његове слабости, страсти, подозрева га, завиди му и осуђује га. У цркви он се понекад загледа у лица која стоје близу њега и у њихову одећу, [испитујући] ко је леп а ко није, или правећи планове о шетњи, о врсти задовољства или сујете у каквој ће провести живот, и остало. И речено често бива за време вршења најузвишеније, наднебеске Тајне Евхаристије, тј. Тајне Пречистог Тела и Крви Господње, када треба да смо сасвим у Богу, потпуно заузети размишљањем о тајни искупљења од греха, вечног проклетства и смрти, која се врши ради нас, о тајни нашег обожења у Господу Исусу Христу. Како смо постали ситни и сујетни. И због чега? Због непажње и немара за своје спасење, због пристрашћа према привременом и због слабе вере или неверја у вечност.
 
*
 
Због чега се сва природа и све у природи мудро креће у задивљујућем поретку? Стога што њоме сам Творац руководи и управља. Зашто је, међутим, у природи човека, тј. у круни створења толико нереда? Зашто је у његовом животу толико неуредности и наказности? Стога што је замислио да сам собом управља, мимо воље и разума свога Творца. Човече грешни, предај целог себе и сав живот свој Господу Богу твоме. На тај начин ће ти се сав живот кретати у мудром, прекрасном, величанственом и животворНбм поретку. И биће ти живот сав прелеп, као и код светих људи Божијих, који су себе сасвим предали Христу Богу и које нам Црква свакодневно истиче као пример за подржавање.
 
*
 
Високо цени и свагда чувај хришћанску кротост и незлобивост, мир и узајамну љубав, на сваки начин угушујући побуде самољубља, злобе, раздражљивости и смућења. Немој се смућивати и немој се огорчавати када ти у лице говоре неправду, или пројављују неоправдан захтев, или говоре увредљиве речи, или смело изобличују неку твоју слабост или страст и неправду, које ти услед самољубља не примећујеш. Увек претходно хладнокрвно размисли о ономе што ти говори противник, а и о својим сопственим речима и поступцима. Уколико при беспристрасном расуђивању нађеш да су твоје речи и поступци правични, умири се у својој савести и речи противникове не сматрај ни за шта. Оћути пред њим мирно и кротко, у незлобивости срца, показавши му његову неправду. Уколико, пак, нађеш да си крив у ономе због чега те противник изобличава, ти одбаци самољубље и гордост и моли опроштај за своју кривицу, убудуће се старајући да се поправиш. Често се озлојеђујемо на искрене и отворене људе стога што отворено изобличавају наше неправде. Такве људе треба високо да ценимо и да им праштамо што смелом речју кидају наше самољубље. Они су лекари (у наравственом смислу) који оштром речју одсецају трулеж из срца. Кроз буђење нашег самољубља, они у нашој души (обамрлој од греха) производе свест о греху и оживљавајућу реакцију.
 
*
 
Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11,12). Ми свакодневно треба да употребљавамо напор за савлађивање страсти (које се боре са нама) и за стицање Царства Божијега у срцу. У супротном страсти ће насилно и тирански завладати над нама и слично разбојницима продрети у нашу душу. Стога ће се пристрашће према земаљским стварима пропорционално појачавати, док ће вера у небеска добра и љубав према њима све више слабити, као уосталом и љубав према Богу и ближњему. И мир срца и спокојство савести биће све ређи. Стога треба да се подвизавамо на делу спасења душе, од кога нема ништа драгоценије на свету. Све земаљско треба да сматрамо трицама или призраком и сновиђењем, а све небеско и нарочито Господа – вечном, најблаженијом и неизмењивом истином.
 
*
 
Сви волимо живот и бринемо се за сретан живот. Па, ипак, у нама самима живот труне у страстима. Зашто? Стога што живот не тражимо где приличи.
 
*
 
Младићи и сви одрасли памтите да у свету непрестано делује наравствени закон Божији. По њему се свако добро награђује унутрашње, као што се и свако зло кажњава. Зло прати туга и тескоба у срцу, а добро прати мир, радост и ширина у срцу. Тај закон је неизмењив. То је закон неизмењивог, свесветог, праведног, премудрог и вечног Бога. Они који чине добро, тј. извршиоци наравственог или јеванђелског закона (који је такође наравствени закон, премда најсавршенији) биће свакако награђени вечним животом, док ће нарушиоци и непокајани због његовог нарушавања бити кажњени вечном муком.
 
*
 
Бог је Онај који јесте (Сушти). У Њему су сва света, разумна и слободна бића – једно. Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн.17,21). Ја сам – ништа. Бог је све у мени. И у свима и за све је Бог – све. Оче наш који си на небесима (Мт. 6,9).
 
*
 
Призивајући у молитви Господа Бога у Три Лица, сећај се да призиваш Беспочетног Оца све твари, анђела и људи. Док призиваш Оца, теби се диве све силе небеске. Оне са љубављу гледају на тебе стога што са вером, љубављу и приличним страхопоштовањем призиваш заједничког Оца (и њиховог и нашег), Творца, Сведржитеља и Господа, кога оне неизмерно воле и пред којим имају велико страхопоштовање. О, колико је узвишена срећа и блаженство, величина и достојанство призивати вечнога Оца! Трепти постојано и непромењиво од најузвишеније среће, од блаженства које ти је уступила бескрајна доброта Бога твога и немој да се заборављаш за време твоје молитве. Тебе слуша Бог, тебе слушају анђели и свети Божији људи (26. фебруар 1864. године). Засузио сам пишући ове редове.
 
*
 
Све и у свему је Христос (Кол.3,11), тј. и у светим анђелима, и у светим људима и у Хришћанима који живе или ревнују да живе свето на земљи. И Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тело Његово (Еф. 1,22-23). Дакле, Црква су свети Божији, тј. Мајка Божија, анђели, светитељи [тј. свете владике], мученици, преподобни, праведни и сви свети – Тело Спаситељево. Он сам је Глава њихова. Владичица Богородица је Начелница мислене грађевине. Владичица и сви свети су један дух са Господом. Они су чисти и свети. Они према Њему имају однос и везу коју имају удови тела са главом. У њима је један Дух, Дух Божији, као што је душа у једном телу. И један Бог и Отац је у њима. И ми, тј. чланови земаљске Цркве јесмо једно тело.

One Comment

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!