МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Бог има свемогућу власт над свим вештаственим световима, а нарочито предивну, предобру и свеправосудну власт над духовним светом, тј. анђелима и људима. У Његовој руци су сви духови, њихов покој и блаженство, као и невоља и мука злих духова и злих Људи.
 
*
 
Ми понекад нечистим, мрачним и злобним садржајем своје душе хулимо Божанство, тј. Оца, Слова и Духа Свесветога, Духа Утешитеља. Са друге стране, човек са добрим настројењем своје душе јесте способан да све утеши речима и да слави Оца и Сина и Светога Духа Утешитеља. Да бисмо могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме теши Бог (2.Кор.1,4).
 
*
 
Господ Сведржитељ. Његово сведржитељство обухвата све створено: све горње и доње, умно и чулно, анђеле и људе, небо и све што је на њему, земљу и све што је на њој, море и све што је у њему. Његово сведржитељство коначно обухвата све уопште и све делове створенога. Оно обухвата и срце човеково и мисао његову. Стога се говори да је срце царево у руци Божијој (Прич.21,1). Стога и апостол говори: Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2.Кор.З,5). Уколико благодат Божија остави моје срце и мој ум, ја постајем као прах кога ветар носи, без икакве наравствене чврстине и са склоношћу ка свакојаком злу. Ум и срце моје постају празни, мали, мрачни и немоћни.
 
*
 
Дјева Марија је најдобродушнија Владичица свих синова и кћери људских. Она је Кћер Бога и Оца, који је љубав, Мајка Бога Слова, који је љубав наша, изабрана Невеста Духа Свесветога, који је љубав једносушна Оцу и Слову. Како да се не обраћамо таквој Владичици и да од ње не очекујемо сва духовна добра.
 
*
 
Стави у душу твоју чврсту намеру да силно мрзиш сваки грех у мислима, речима и делима. Када настане искушење за грех, ти се храбро успротиви са осећањем мржње према њему. Једино се чувај да ти се мржња не окрене на лице брата који даје повод за грех. Грех мрзи свим срцем, а брата жали. Брата уразумљуј и помоли се за њега пред Вишњим, који види све нас и испитује срца и унутрашњост нашу. Још се не супротстависте до крви борећи се против греха (Јев.12,4). Без мржње према греху која се утврдила у срцу није могуће не падати често у њега. Самољубље треба из корена ишчупати. Сваки грех је од самољубља. Грех се свагда претвара, правећи се да је добронамеран, обећавајући нам изобиље и одмор. Дрво беше добро за јело и мило очима за гледање и лепо за схватање (Пост.3,6). Ето какав нам свагда изгледа грех.
 
*
 
Кад нас анђели чувари не би штитили од сплетки злих демона, ми бисмо често падали из греха у грех. Нас би бесови мучили, с обзиром да се наслађују мучењем људи. Речено се и дешава кад Господ привремено допусти да од нас одступи анђео чувар и да нас смућују бесови. Да, анђели мира, верни наставници, чувари душа и тела наших свагда су са нама, уколико их својевољно не одагнамо од себе гадошћу телоугађања, гордошћу, сумњом и неверовањем. Ти као да осећаш да те покривају крилима своје невештаствене славе, премда их и не видиш. Мисли, расположења, речи и добра дела су од њих.
 
*
 
Непријатељ често својом злобом рањава наше душе и жеже нас. Његова рана у срцу шири се као огањ уколико се искреном молитвом вере не заустави. И Бог својом љубављу рањава паше душе. Међутим, та рана је лака, сладосна, без ватре, премда и загрева и оживљује.
 
*
 
О покајању. Покајање треба да је искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или лицем које исповеда. У супротном, неће бити покајања. Речено је: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). Каже се: Приближило се, тј. дошло је само. Њега не треба дуго да тражимо. Оно тражи нас, наше слободно расположење. Ми, дакле, сами треба да се кајемо са срдачном скрушеношћу. Он их крштаваше у Јордану и исповедаху грехе своје (речено је за крштење пророка Јована, Мт.З, 6). Они, дакле, сами признаваху грехе своје. Међутим, и наша молитва јесте првенствено покајање и искање опроштаја грехова. Стога и она свагда неизоставно треба да је искрена и потпуно слободна, а никако присилна или изнуђена обичајем или навиком. Молитва треба да је таква и када представља захваљивање и славословље Бога. Захвалност претпоставља да је у души [човска] обасутог доброчинствима пунота слободног и живог осећања, које се слободно излива преко уста: Од сувишка срца уста говоре (Мт. 12,34). Славословље Бога, опет, претпоставља занос дивљења у човеку који сагледава дела бескрајне доброте, премудрости и свемогућства Божијег у наравственом и вештаственом свету. Стога је такође природно да треба да буде потпуно слободно и разумно дело. Уопште, молитва треба да је слободни и потпуно свесни излив човекове душе пред Богом. Пред Господом изливам душу своју (1.Цар.1,15).
 
*
 
Да би очистио и распламсао нашу молитву, Господ ђаволу допушта да болно распаљује нашу унутрашњост. Осетивши у себи туђи огањ и патњу од њега, ми се, наиме, старамо да у своје срце са смиреном молитвом унесемо огањ Божији, тј. огањ Духа Светога који га оживљава.
 
*
 
Господ попушта врагу да нас куша ради провере наше, ради снажења наших духовних сила у борби и да бисмо сами боље видели чему нагиње срце наше: ка трпљењу, вери, нади, љубави и уопште ка врлини, или ка љутњи, маловерју, роптању, хули, злоби и очајању. Стога не треба да падамо духом, већ да добродушно и са трпљењем подносимо мрак срца и огањ злобе који раслабљује и подстиче на нетрпељивост, тугу и тескобу. Ми треба да знамо да је речено неопходно у поретку нашег духовног живота. Господ испитује да ли ћемо похулити на истински пут, пут свете вере и врлине и да ли ћемо се сагласити са злим путем. Ми смо слободни и обавезни да се сами са напором снажимо у вери и врлини чак до полагања свог живота за пут правде. Речено је, пак, немогуће остварити уколико немамо искушења.
 
*
 
Ђаво срца свештеника рањава лењошћу, сувотом и неплодношћу како људима Божијим не би проповедали Јеванђеље и како им не би износили сву вољу Божију. Он понекад за време молитве делује у срцу и рањава га неосетљивошћу како молитва не би била искрена, већ само уобичајена. Он срцу на молитви не даје да сагледава узвишеност савршенстава Божијих, узвишеност Богомајке, светих анђела и светих Божијих људи. Ђаво је зла игла која ти у свако време и одасвуда улази у очи срца, доводећи до њиховог помрачења и гушења. Он је отровна прашина која се стално носи у нашој мисленој атмосфери и љуто пада на срце, нагризајући га и рањавајући га. Он исто ради и са другим учитељима закона, рањавајући и њихова срца сувотом, неплодношћу и тескобом како не би могли да са саосећањем младом поколењу винограда Христовог предају истине Божије и напајају их живоносним токовима Јеванђеља.
 
*
 
У светском друштву се говори и говори, при чему већином пресипају из шупљег у празно. О Богу, пак, о заједничком Оцу свих, о Његовој љубави према нама, о будућем животу, о награди нема ни речи. Зашто? Они се стиде да поведу реч о Богу. Но, чудније од свега је да и људи који се сматрају побожним, па и сама светила ретко говоре о Богу, о Христу Спаситељу, о драгоцености времена, о уздржању, о васкрсењу, о Суду, о будућем блаженству и вечним мукама у кругу својих породица и у кругу световних људи, често проводећи време у празним разговорима, играма и забавама. Осим тога, они се стиде да поведу такав разговор, бојећи се да не досађују или страхујући да сами неће издржати да од срца поведу реч о духовним предметима. О, прељуботворни и грешни свете! Тешко теби у Дан суда од заједничког и непристрасног Судије! Својима дође, и своји га не примише (Јн. 1,11). Да, Господ и Створитељ свих код нас није прихваћен. Он није примљен у домове паше, у разговоре наше. Дешава се понекад да човек чита свету књигу или молитве на глас, али иекако без воље и нерадо, при чему му и језик замуцкује. Уста му једва говоре од стешњености и празнине, а не од сувишка срца. Због чега? Због немарности према духовном читању или према молитви и због лажног стида које у срце сеје ђаво. О, бедни смо ми људи! Ми се стидимо онога на чему би требало да заснивамо највећу част. О, незахвалних и пакосних створења! Какве ли муке ми заслужујемо таквим понашањем?
 
*
 
Када не успе да на путу спасења Хришћанина саплете жалостима и тескобама, сиромаштвом и разним другим лишавањима, болестима и свакојаким напастима, враг се баца у другу крајност. Он га напада самим здрављем, покојем, негом, раслабљеношћу срца, душевном неосетљивошћу према духовним добрима или богатством спољашњег живота. И то стање је веома опасно. Оно је опасније од првога стања, тј. стања жалости и тескобе, стања болести и осталога. У њему ми, наиме, лако заборављамо Бога и престајемо да осећамо Његову милост, препуштајући се духовном дремању и спавању. А будући да женик одоцни, задремаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање (Мт.25,56). У жалостима се ми и нехотице стално обраћамо Богу за спасење, непрестано осећајући да је Он – Бог нашег спасења, “Бог који спасава”, да је наш живот, наше дисање, наша светлост, иаша снага. Стога је за Хришћанина боље да живи у разним жалостима.
 
*
 
Молитва је духовно дисање. Молећи се, ми дишемо Духом Светим. Молите се у Духу Светоме (Јд. 1,20). Према томе, све црквене молитве јесу дисање Духа Светога, тј. духовни ваздух и уједно светлост, духовни огањ, духовна храна и духовно одело.
 
*
 
Душе Свети. Ми Хришћани смо твој дах, твој пород после крштења. И по првом стваралачком дувању у лице првом човеку сви смо ми, тј. сва земаљска племена твој дах и твој пород! Помилуј, дакле, и пресаздај све нас, Душе Свети. Дахом својим прогнај смрад грехова и страсти наших и искорени смрад свих грешних склоности!
 
*
 
На молитви свагда чврсто веруј и памти да свака твоја мисао и свака твоја реч могу постати дело. Јер у Бога је све могуће што каже (Лк.1,37). А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17). Према томе, и твојој речи ће све бити могуће. Све је могуће ономе ко верује (Мк.9,23). Чувај реч: она је драгоцена. За сваку реч празну коју рекну људи, даће одговор у дан Суда (Мт.12,36).
 
*
 
Реч је израз истине, сама истина, биће, дело. Реч претходи сваком бићу, свакој ствари, као узрок њиховог постојања – прошлог, садашњег или будућег. Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, који јесте и који беше и који долази, Сведржитељ (Отк.1,8). Тако говори стваралачко Слово Очево. У Слову је узрок свих садашњих, прошлих и будућих ствари.
 
*
 
Због чега ми поштујемо Крст са великом побожношћу, те у молитвама помињемо његову силу после заступништва Пресвете Богородице и небеских сила, пре свих светих, а понекад и пре небеских сила? Стога што је после Спаситељевог страдања он постао знак Сина Човечијег. Крст, наиме, означава самог Сина Божијег, који се оваплотио и страдао ради нашега спасења. На Крсту је Христос иринео себе на жртву Богу Оцу за наше грехе. На њему и њиме Он нас је спасао од робовања ђаволу. Стога ми Крст поштујемо са великом побожношћу. Стога је он за верујуће свагда велика сила, која избавља од свакојаких зала, нарочито од злодела невидљивих непријатеља.
 
*
 
Светлост, ваздух и вода налазе се заједно и узајамно прожимају једно друго, премда се и не сливају, него остају што јесу: светлост остаје светлост, ваздух – ваздух, вода – вода, задржавајући у пуноти своја посебна својства. И Лица Пребожанствене Тројице се налазе свагда заједно и не деле се међусобно: Отац је у Сину, и Син у Оцу, и Дух Свети од Оца исходи и у Сину почива. У исто време свако Лице остаје са својим личним својствима: Бог Отац је нерођен, нестворен и неисходан, Син је рођен, а Дух Свети исходи од Оца. Суштина, пак, код три Лица је једна – Божанствена и једноставна. Наведена сличност се заснива на речима самог Господа нашега Исуса Христа, који себе назива Светлошћу света, док Духа Светог упоређује са дејством воде: Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече за Духа кога је требало да приме они који верују у име Његово (Јн.7,38-39). Он га такође пореди са ваздухом или ветром: Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде (Јн.3,8). Света Црква пева о Духу Светом: “Онај коме Свети Дух по достојанству дуне, убрзо бива узет од земаљског” (Чин свештеничког погреба, степена, глас 6, на славу).
 
*
 
Господ [једноставно] даје тело неком бићу (животињи или биљци) као што ми шијемо и облачимо на себе одећу. Узео си је, сашио и обукао. Кожом и месом си ме оденуо. Костима и жилама си ме сплео (Јов 10,11). Господ има бескрајно мноштво и бесконачну разноликост вештастава од које као Стваралац прави разне одеће са различитим кројевима за своја створења (животиње, птице, рибе, инсекте, гмизавце). Једном ће Он и нас оденути светлошћу која је слична сунчевој у Царству своме! Предста царица с десне стране теби у одећу позлаћену огрнута, украшена (Пс. 44,10). Тада ће праведници засијати као сунце (Мт.13,43). Сада смо, пак, ми одевени земљом, водом, ваздухом, топлином. Таква нам је одећа. Како су премудро и згодно начињени и сједињени сви састојци у нашем бићу! Оно је лагано и лепо. О, премудри и свемогући Уметниче! Животворни Уметниче! Како је код тебе све прелепо, складно и живо! Код тебе је и прашина жива. Код тебе се и прах креће!