МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Видећи да је неко због ђаволског насиља у срцу опседнут неким ништавним земаљским предметом и упорно говори о њему, изазивајући досаду у теби, немој се раздраживати, него са болесником буди кротак и тих, знајући сигурно да је његова оболелост духа од нечастивога. Ти се одмах спокојно и са непоколебивом вером обрати Богу молитвом и читај тропар Нерукотвореном образу: “Пречистом образу твоме клањамо се, Благи, молећи за опроштај сагрешења наших, Христе Боже. Ти си изволео да телом узиђеш на Крст како би своје створење избавио од вражијег деловања. Стога ти захвално кличемо: “Радошћу си испунио све, Спаситељу наш, дошавши да спасеш свет”.
 
*
 
Чувај и себе. Непријатељ куша и твоје трпљење. Његово славље је двоструко уколико и тебе разјари. Схвати његове сплетке и подсмехни им се. Понекад (непријатељ) савлада неко лице које нам је нарочито блиско срцу. И нама је болно да видимо и чујемо безумне речи, које изражавају пристрасност срца према нечему земаљском. Ти, пак, немој бити малодушан, немој падати у униније, немој се кидати и излазити из себе, чувајући себе да и ти не будеш искушан (Гал.6,1). Ти вапиј Спаситељу: “Спасе, спаси нас”. Немој га издавати ни у каквој душевној жалости, ни под каквим насиљем ђавола или страсти. Памти шта говори сам Спаситељ: Призови ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш ме (Пс.49, 15). Бескрајна је сила Господња је свагда спремна да нам притекне у помоћ. Господу сила и Господу благости је угодно да у нама пројављује своју спасоносну силу и да нас избавља од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек је утолико јаднији и достојнији сажаљења уколико је ништавнији узрок његовог душевног бола. Јер, тада се јасно види да је тај узрок ђаво.
 
*
 
У силној жалости или тешкој болести је врло тешко од срца рећи: Да буде, Оче, воља твоја, а нарочито при неправдама од људи и нападима или сплеткама непријатеља. Тешко је од срца рећи: Да буде воља твоја и када смо сами кривци за неку несрећу, с обзиром да мислимо да нас је у такав положај поставила наша, а не Божија воља (премда ништа не бива без воље Божије). Уопште, тешко је поверовати срцем да је наше страдање воља Божија. Јер, срце вером и искуством зна да је Бог наше блаженство. Стога је у несрећи тешко рећи: Да буде воља твоја. Ми се двоумимо да ли је несрећа воља Божија. Због чега нас Бог мучи? Зашто су други мирни и сретни? Шта смо ми урадили? Да ли ће бити краја нашој муци? Међутим, управо када је нашој поквареној природи тешко да над собом призна вољу Божију (без које ништа не бива) и да јој се смирено покори, ми треба да јој се покоримо. Ми треба Господу да принесемо своју најдрагоценију жртву, тј. срдачну оданост не само у миру и срећи, него и у жалости и несрећи. Своје сујетно, погрешно мудровање ми треба да покоримо савршеној премудрости Божијој. Јер, наше мисли су удаљене од мисли Божијих (Ис.55,89) колико је и небо удаљено од земље. Нека сваки човек принесе свога Исаака, свога јединца, свога највољенијега, свога обећанога (коме су обећани мир и блаженство, а пе жалост) па жртву Богу и нека му покаже своју веру и своју послушност како би био достојан дарова Божијих, којима се користио или ће се користити.
 
*
 
Да бисмо тачно појмили речи молитве Господње: И не уведи нас у искушење (Мт.6,13), треба да се сетимо да је дана апостолима који су искали да их Господ научи како да се моле још пре силаска Светога Духа, када је сатана искао од Господа да их сеје као пшеницу (Лк.23,31). Тада су апостоли још били слаби и лако су могли пасти у искушења (као Петар). Стога им Спаситељ и ставља у уста речи: Не уведи нас у искушење. Међутим, без кушања наше вере, наде и љубави немогуће је живети. Испитивање скривенога у срцу неопходно је за самога човека, тј. да би сам могао да увиди какав је и да се поправи. Да, искушења су неопходна да би се откриле помисли многих срца (Лк.2,35), да би се открила чврстина или слабост наше вере, наше знање или незнање, порочност или чистота нашега срца, његова нада на Бога или на земаљско, те љубав према себи и трулежном или изнад свега према Богу.
 
*
 
Када се сетим Сина Божијег, који је примио човечанску природу у јединство свога Божанства и када се сетим како живе такозвани Хришћани, мене хвата и страх и жалост: страх стога што очекујем велики гнев Божији на непажљиве, незахвалне и рђаве, а жалост стога што видим огромно мноштво Хришћана који себе добровољно лишавају неизрецивог блаженства будућег живота и бацају се у огањ вечни, на муке вечне.
 
*
 
Поштуј са сваком чашћу свакога човека, нарочито Хришћанина стога што је Бог, поставши Богочовек, изволео да човечанску природу прими у најтешње јединство са својим Божанством. Гледај човека и мисли: “Сам Господ човека је по свему био сличан овом човеку, осим греха”. Уколико, пак, знаш или видиш да он не зна за истину Оваплоћења Сина Божијег и да живи недостојно, ти га научи и упути. Осим тога, воли свакога човека као самог себе, будући да је он други ти. Стога се и назива другом у заповести Господњој: Немој сведочити лажно на друга свога (Изл. 20,16).
 
*
 
Телесни човек хришћанску слободу сматра ропством, на пример, хођење на богослужење, постове, припрему за примање Светих Тајни, исповест, Причешће и сна тајинства, не знајући да је наведено потреба његове људске природе и неопходност за његов дух.
 
*
 
Горди човек се лукаво прибојава да га други човек (кога људи хвале због врлина) случајно не превазиђе и не засени. Јер, горди ставља себе изнад свих и не помишља да ће се наћи врлине и код других људи. За њега је једнакост са другима – невоља.
Када читаш молитве за све људе, а срцем се не молиш за све, на души ти је тешко с обзиром да Господ није наклоњен молитви. Чим, пак, срцем будеш почео да се молиш за све, биће ти лако будући да ће те Господ милостиво слушати.
 
*
 
Ђаво нас често хвата за срце својим зубима. Каквим зубима? Неверовањем, сумњом, стешњеношћу и свим страстима. Понекад нас он мучи подозривошћу у верност наших слугу у односу на наше имање (и нарочито на ствари које се једу). Слично се дешава нарочито када срце наше треба да је искључиво заузето богомислијем и сагледавањем небеских ствари. Да би се избавио од ђаволске бриге и туге, сети се речи Светога Писма: Господ је близу. Не брините се ни за што (Фил.4,56). Немојте се бринути узалудно. Господ чува твоје имање. Ти ниси код куће, али је место тебе тамо Он, који свуда постојећи и све испуњава. Он говори у савести твојих слугу или укућана. Он суди њихове срдачне помисли у свако доба и сваког часа. Он им говори у унутрашњости: Немој красти, и смућује им срца страхом и бојажљивошћу уколико имају грешну намеру да украду било шта, Он показује чудо силе над њима и не допушта им да краду. Уосталом, ти си дужан да научиш да све земаљско држиш за трице и да га презиреш.
 
*
 
Слово је Творац и Бог наш. Свака Његова реч јесте истина и дело. Слична треба да буде и наша реч, с обзиром да смо створени по образу Божијем, подједнако као и реч свих словесних бића. Она такође треба да буде истина и дело. Код анђела и светих људи је заиста тако (реч благовести арханђелове Захарији и Дјеви Марији). Но, код ђавола, који је отпао од Бога, остала је само сенка мисли и речи без истине, дело без сржи, лаж и призрак. Истинита реч је живот, будући да је образ Бога-Слова и да од Њега произилази. Лажна, пак, реч ђавола је смрт, будући да је његов образ. Лаж је неизоставно смрт. Оно што је само отпало од живота у смрт природно и души причињава смрт.
 
*
 
Не треба стално јести и пушити. Људски живот не треба претворити у стално једење, пијење и пушење (премда и има оних који скоро стално једу, пију и пуше). Ђаво је кроз пушење дувана учинио да се живот претвори у пушење. Он је од уста, која треба да захваљују и славослове Господа, начинио димљиву пећ. Уколико је лакша и незнатнија храна и пиће које употребљаваш, утолико је тананији и лакши дух.
Маловерни! Немој сумњати у моје свемогућство. Ја сам створио сваку душу и свако тело и ја сам Бог духова и свакога тела. Јер дух од мене изиђе, и све што дише ја сам створио (Ис.57,16).
 
*
 
Немој убити (Изл.20,13). Између осталих, убијају и лекари својим незнањем болесникове болести, прописујући штетне лекове. Убијају и они који неће да се лече или да лече болесника коме је неопходна лекарева помоћ. Убијају и они који узрујавају болесника коме је погибељно узнемирење (на пример, туберкулознога). Јер, узнемиравањем они убрзавају његову смрт. Убијају и они који услед тврдичлука или неког другог лошег узрока не пружају брзо лекарску помоћ болеснику или хлеб гладноме.
 
*
 
Међу људима се срећу унакажена срца! У време вршења Тајни, опи дишу неверјем и неосетљивошћу, наравственом слабошћу, болујући од смеха или смућености и бесовског страха. Код болести ближњих опи такође страдају од неосетљивости, па и ђаволске злурадости, сматрајући брата за неку непотребну ствар на свету и у себи помишљајући: “Ето, ја ћу имати више простора уколико он сада умре”. Они и не помишљају да и сами могу сутра умрети. Они не састрадавају срцем са страдалником као са својим удом.
 
*
 
Приступајући употреби неке познате ствари и не могући да довитљивошћу свог ума успе у делу (тј. видећи да се ствар не одвија по његовој жељи), раздражљиви и неразборити човек често се срди, бесни, баца, а понекад и ломи саму ствар као да је жива, разумна и да се намерно противила његовим жељама. Дешава се да му понешто пада, или се увија, цепа, или не иде како би он желео, те не одлази на жељено место, тј. као да се све наоружало против њега. И он само што не плаче од једа. Уколико се свега, пак, прихвати мајстор, све полази својим током. Зашто? Стога што се човек са умом, са расуђивањем и довитљивошћу, тј. са душом прихватио посла. Чему ме води посматрање обичних свакодневних односа са стварима? Каквим мислима? Ја видим да над вештаством свуда царује ум или разумни дух човечији, те да без ума ништа само од себе не може постати, чак ни правилан покрет. Исто тако, никаква се ствар сама собом не може прилагодити извесном циљу, нити достићи одређен циљ. Јер, циљ се постиже помоћу извесних, одређених закона, а закони исходе из ума. Прећи ћу на васељену. Откуда запањујући поредак у бездушној твари и у неразумним животињама? Откуда лепота и чудно претварање неуређене и беживотне твари у прекрасну и живу? Откуда прилагођавање хиљадама разноврсних циљева. Откуда ствари мудро постижу циљеве уз проста средства, иако саме не могу имати одређене циљеве, нити их достизати? Ко је невидљиви Заповедник вештаства? Ко је Ум, који показује своју предивну мудрост у твари и у разноврсним живим створењима? Ко је стални Уметник и Вајар, који на наше очи невидљиво остварује своју уметност? “Једини Постојећи, Творче свега, Господе! Тебе ја сагледавам очима срца свога на свакој линији простора. Ти све до сада невидљиво делаш са Сином својим и Духом својим Светим. Тебе љубим на сваком месту срцем својим, теби се клањам и тебе славословим и певам”.
 
*
 
Они који са жаљењем, са лукавим оком или ненаситим срцем гладнима дају хлеб или новац као да стављају отров у хлеб свој или у своју милостињу. Додуше, тај отров је духовни и невидљив. Стога треба давати са љубављу са уважавањем личности ближњега, добровољно, са радошћу. Јер, љубави је својствеио да се радује при указивању помоћи вољеноме.
 
*
 
Нека те Бог сачува од жаљења да нешто од свог вештаственог наслеђа даш на жртву Господу или Његовој Пречистој Мајци или другим светитељима Божијим, чиме би предност одао твари, а не духу. Пази да ти твоја сопственост не буде на погибао. Ти треба чврсто да верујеш да ће ти Господ, или Његови светитељи, уместо трулежних добара дати нетрулежна и уместо привремених – вечна. Ти треба да духовна добра (на пример, духовну светлост, опроштај грехова, дар живе вере, снажне наде и нелицемерне љубави, мира и радости у Духу Светом) сматраш бескрајно већим од вештаствених добара. Радосно троши своју тековину на жртву Господу и Његовим светитељима. Ма преко чије руке да их пошаљеш, веруј да ће доспети упућеноме. Чак и ако људи утаје жртву Господњу, Господ Бог твој ће је узети од њих и ни једна твоја пара неће пропасти. Напротив, принесено ће ти донети дар од Господа, сразмеран вери и расположењу твог срца. Јер, Он је Бог дарова, нарочито за оне који му приносе на дар срдачне дарове своје.
 
*
 
Свети Божији људи су у свом унутрашњем делању пажљиви према њиховом унутрашњем Посетиоцу и Делатељу – Господу, држећи се у страхопоштовању пред Њим. Од унутрашње сладости и разнежености они се осмехују и окушају наднебеско спокојство. Али сада се вратисте Пастиру и Владици душа ваших (1.Пт.2,25).
 
*
 
Господ је створио твар да би се мељала и преобраћала у безброј видова, по замисли Творца. Намена вештаства је да Он многострано пројави за створења и у створељима мудрост, свемогућство и доброту своју, тј. да преко њега чини добро одушевљеним створељима, нарочито разумним и обложеним телом.