NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (I TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (I TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU (I TOM)
 

 
Napisano je: Takvome je pohvala ne od ljudi nego od Boga (Rim.2,29). Na koga se odnosi ta pohvala? Na onoga ko unutrašnje, u srcu služi Bogu, ko po savesti vrši sva dela svoja i ne brine za ljudsko mnjenje ili za slavu od ljudi. Mi, pak, tražimo pohvalu od ljudi, a ne od Boga, iako je On Bog slave. Mi ištemo zemaljske nagrade, krstove i ordenje.
 
*
 
Zašto se sveti Krst pokazao caru Konstantinu na nebu? Radi označavanja da je Krstom ušao u svoju slavu sam Gospod naš, a takođe i svi apostoli i sva vojska mučenika, da je Krst nepobediva pobeda, da je Krstom svrgnut đavo i da će Krstom biti svrgnuti i svi neprijatelji Hristovi ili Hrišćana, da kroz gonitelje Hrišćana deluje đavo koga treba pobeđivati Krstom, da su gonjeni Hrišćani udovi Hristovog Tela, vojnici Hristovi, koji se svagda nalaze pod zaštitom Hrista Boga i Njegovog Krsta.
 
*
 
Eto postao si zdrav, više ne greši (Jn.5,14). Iskustvo svedoči da gresi i strasti razaraju zdravlje duše i tela, a da pobeda nad strastima dostavlja nebesko spokojstvo za dušu i telo. Pobedi mnogoglavu hidru greha i bićeš zdrav. Čuvaj u sebi spokojstvo duha i nemoj se uzbuđivati. Nemoj se razdraživati nikakvim neslaganjima, uvredama, neispravnostima i nepravdama i svagda ćeš se naslađivati duševnim i telesnim zdravljem. Uznemirenja, smućenja i oganj raznih strasti u nama rađaju mnoštvo duševnih i telesnih bolesti.
 
*
 
Da bi neko mogao da upravlja drugima, najpre treba da nauči da upravlja sobom. Da bi mogao učiti druge, treba sam da stekne znanje. Ukoliko ne umem da vladam nad sobom, ukoliko u meni nema duha samoobuzdavanja, duha krotosti, svetinje, ljubavi i pravde – ja sam svakako rđav upravitelj. Ukoliko u meni vršljaju svakojake strasti, bolje mi je da se ne prihvatam upravljanja nad drugima, kako ne bih pričinio veliku štetu i sebi i drugima.
 
*
 
Gospod je život u smrti mojoj, sila u nemoći mojoj, svetlost u tami mojoj, radost u žalosti mojoj, smelost u malodušnosti mojoj, spokojstvo u smućenosti mojoj, uslišenje moje molitve, slava u sramoti mojoj i izbavljenje od beščašća moga. Čudno, moćno i brzo se On zauzima i spasava me od beda i teskoba mojih i prelesti mojih. Ukoliko mu vapijem za spasenje svoje, nevidljivi neprijatelji beže od mene posle svojih pakosti u unutrašnjosti mojoj i ja opipljivo nad sobom prepoznajem spasonosnu desnicu Boga moga i Spasitelja moga. Slava i zahvalnost Pastiru i Posetiocu duše moje!
 
*
 
Kada staneš na molitvu opterećen mnogim gresima i zahvaćen očajanjem, započni da se moliš sa pouzdanjem i plamenim duhom. Seti se da nam sam Duh Božiji pomaže u nemoćima našim, zauzimajući se za nas uzdisajima neizrecivim (Rim.8,26). Ukoliko se sa verom setiš tog dejstva Duha Božijeg u nama, suze umiljenja će poteći iz očiju tvojih i u srcu ćeš osetiti mir, sladost, opravdanje i radost u Duhu Svetome (Rim.14,17). Tada ćeš rečima srca klicati: Ava, Oče.
 
*
 
Svudaprisutnost Božija je i prostorna i mislena. Naime, Bog je svuda – i u prostornom i u mislenom smislu. Ma kuda da pođem telesno ili misleno, ja ću svuda sresti Boga i svuda mi na susret izlazi Bog.
 
*
 
Na molitvi treba verovati u silu reči, tj. ne deliti reči od stvarnosti koja se sa njima izražava. Treba verovati da za rečima sledi delo, kao senka za telom, budući da su za Gospoda reč i delo nerazdvojni: Jer On reče i postadoše, On zapovedi, i sazdaše se (Ps.32,9). I ti veruj da će biti ono što si rekao na molitvi i za šta si se molio. Ti si slavoslovio i Bog je primio slavoslovlje. Ti si zahvalio Gospodu i Gospod je primio tvoju zahvalnost kao prijatni duhovni miris. Nevolja je što smo mi maloverni, što delimo reči od dela, kao telo od duše, kao formu od sadržaja, kao senku od tela i što smo u molitvi (kao i u životu) čulni i nemamo Duha (Jd.1,19). Otuda su besplodne i molitve naše.
 
*
 
Oči će moje i srce moje biti ovde vazda (Z.Car.9,3), rečeno je o hramu. Ovde, međutim, znači više u srcima onih koji će predstojati i moliti se, budući da Višnji ne živi u rukotvorenim hramovima. Vrlo je utešno čitati ove reči mudrog Solomona. Oči Vladike su u hramu Božijem uperene u svakoga od nas i srce Njegovo je okrenuto svakome od nas! Da li je moguće iskati veću blizinu? Samo srce Vladike okreputo je meni. Ponekad stojiš sa čovekom licem u lice i razgovaraš sa njim, ali srce njegovo nije okrenuto tebi, budući zauzeto nečim drugim. A ovde je srce Božije celo tebi okrenuto. Sva Njegova ljubav, sva dobrota, sva štedrost spremna je da se od Njega izlije na tebe po veri tvojoj.
 
*
 
Prizivajući svetitelje u molitvi i izgovarajući od srca njihovo ime, ti ih približavaš samom srcu svome. Tada već bez sumnje treba da išteš njihove molitve i zauzimanje za tebe. I oni će te uslišiti i tvoju molitvu brzo, za tren oka, predstaviti Vladici kao Svudaprisutmome i Sveznajućem. Pri molitvenom prizivanju Gospoda Isusa Hrista ili Njegove Prečiste Majke i svetitelja na proskomidiji, ili pri pominjanju živih i umrlih, izvađena čestica u stvari predstavlja i zamenjuje Gospoda ili Njegovu Prečistu Majku ili nekog svetitelja ili mnoštvo živih ili umrlih svetitelja koji se pominju, dok mišljeno u imenu predstavlja i zamenjuje dušu prizvanoga ili pominjanoga bića. Na taj način se kroz veru, Duhom Svetim (koji je jedino Postojeći, koji svuda postoji i sve ispunjava) u malom vidu u ustima našim i u srcima našim odražavaju bića gornjeg i donjeg sveta.
 
*
 
Moleći se, ja tvrdo verujem da 1) Bog jeste jedino Postojeći i da sve ispunjava, te da je meni sa desne strane, 2) da sam obraz Njegov, 3) da je bezdan dobrote, 4) da je Izvor svake dobrote i da me je ovlastio da mu se molim.
 
*
 
Bacano u vis, kamenje ili parčad drveta ili nešto drugo obavezno pada na zemlju ili vodu, zavisno od mesta gde su bačeni. I reči molitava neizostavno dopiru do Boga ukoliko se izgovaraju od srca. Ukoliko se, pak, ne izgovaraju od srca, nego lažno, one upadaju u bezdan zmije, u okean laži đavola, koji je biće laži.
 
*
 
Pri molitvi je neophodno da svu tvar predstavljamo kao ništa pred Bogom, a jedinog Boga – kao sve, koji sve drži, koji je svuda, sve čini i sve oživljava.
 
*
 
Gospod ispunjava sve stvoreno, koje je pred Njim kao kaplja rose jutarnje što se spušta na zemlju i kao kolebanje tegova na tasu (Mud.11,22). Održavajući ga do najmanje travke i najmanje trunke praha desnicom svojom i ne ograničavajući se ni velikim ni malim stvorenjima, On postoji u beskonačnosti, sve savršeno ispunjavajući kao prazninu. Jer, On je jedinstveno Postojanje, zbog čega se i naziva Postojećim: Ja sam Onaj koji jeste (Izl. 3,14).
 
*
 
Čim postoji makar i najmanja tvar, postoji i Gospod, koji sve ispunjava i sve održava. Jer, može li biti da postoji bilo kakva materija, a da ne postoji Gospod, koji je sve stvorio? Neukusno je [reći tako nešto]. Bez Njega ne može da opstane u biću ni jedna trunka praha. [Ona bi nestala] ukoliko bi je ostavili samu, tj. lišili je Božijeg prisustva i svedržiteljstva. Bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn.1,3).
 
*
 
Nas očekuje sjedinjenje sa Bogom u budućem veku, kada će nam On biti izvor svetlosti, mira, radosti i blaženstva. I u sadašnjem životu se mi iz opita delimično upoznajemo sa rečenim. Posle molitve, kada nam duša svecelo biva okrenuta Bogu i sjedinjuje se sa Njim, mi se osećamo prekrasno, spokojno, lako, radosno, kao deca umirena na majčinim grudima. Bolje rečeno, nama je neizrecivo dobro: Dobro nam je ovde biti (Lk.9,33). Prema tome, podvizavaj se istrajno za buduće beskrajno blaženstvo, čiji začetak ti je opitno poznat i u sadašnjem životu. Ipak, pazi. Za sada se radi samo o nesavršenim i delimično vidljivim začecima zemaljskim, [o nagoveštaju] kao u ogledalu i zagonetci (up. 1.Kor.13,12). Kako će nam, međutim, biti kada se na samom delu najprisnije sjedinimo sa Bogom, kada obrazi i senke prođu i nastane Carstvo istine i viđenja? O, do smrti je neophodno podvizavati se za buduće blaženstvo, za buduće sjedinjenje sa Bogom.
 
*
 
Vi vidite kako su sjajni sunce i zvezde. Tada će pravednici zasijati kao sunce (Mt. 13,43) od unutrašnje netvarne svetlosti Božije. Kada se javljaju na zemlji, anđeli su gotovo svagda obasjapi svetlošću. Stremite ka tom prosvećenju i odbacite dela tame. Mi možemo da uzvisimo svoju prirodu do učešća u Božanskoj prirodi. Bog je, pak, nestvorena svetlost, koja prevazilazi svaku stvorenu svetlost.
 
*
 
Čoveče, kada pogledam na tebe, na tvoja zemaljska čula, na tvoje telo, kada se setim dana rođenja, sledećih dana detinjstva i tvoga uzrastanja do sada, a potom se prenesem mislima do dana tvoje smrti, a zatim ka večnosti, koja ti je dosuđena od stvorenja sveta, ja ne znam čemu da se čudim: da li tvojoj ništavnosti ili svemogućstvu i dobroti Tvorca, koji je blagoizvoleo da ti daruje život i da tvoje truležno i smrtno telo jednom obuče u besmrtnost. Moje čuđenje raste kada vidim da tebi, tj. telu i krvi, Gospod Bog, Car večni daje da jedeš Njegovo Telo i Krv, te da je u dane tela svoga uzeo najprisnijeg udela u krvi i mesu našem (Jev. 2,14) da bi te učinio večito živim.
 
*
 
Umrli čovek je živo biće: Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su Njemu svi živi (Lk.20,38). Njegova duša nevidljivo lebdi kraj tela i u mestima gde je volela da živi. Ukoliko je umrla u gresima, ona sama ne može da se izbavi od njihovih okova. Stoga ima veliku potrebu za molitvama živih ljudi, naročito Crkve najsvetije Neveste Hristove. Prema tome, molimo se iskreno za umrle. Njima se čini veliko dobročinstvo, koje je veće negoli dobročinstvo živima.
 
*
 
Kada Gospod milostivo gleda na zemnorodne očima prirode, tj. očima jasnog, ugodnog vremena, svima postaje lako i veselo. Kada On lahori ugodnim vazduhom, u svim telima i dušama se oseća blagorastvorenje vazduha. Kada, pak, dune sa hladnim, vlažnim i teškim rastvorenjem vazduha, svi osećaju neko teško breme u duši i telu. Mnoštvo zemnorodnih tada stenje od bolesti, a mnoštvo pada u uninije i tugu. Tako je moćan i peotklonjiv uticaj prirode na ljude! Može se, međutim, primetiti da je priroda naklonjena onome ko je manje svezan žitejskim pohotama i slastima, ko je najmanje odan stomakougađanju i ko je uzdržljiv u jelu i piću. Ona njega ne muči, ili barem daleko manje nego robove prirodnosti i tela. O, kako je jasno da je život naš u Gospodu, a ne u čulnim stvarima. Koliko je samo jasno da je u svemu Gospod, koji dejstvuje sve u svima (1.Kor.12,b). U vazduhu On je disanje naše, u hrani – naša sitost, u piću – utoljenje naše žeđi, u odeći – naša odevenost, u domu – naš pokrov, toplina i spokojstvo, u snu – paše uspokojenje, u čistoj, poučnoj, celomudrenoj i savetnoj besedi – naše slovo, u uzajamnoj ljubavi – naša ljubav. Gospode, Vladiko, Tvorče i Dobrotvore naš! Podari nam da se svagda, u svakom času života sećamo tebe, tj. da tobom živimo, krećemo se i jesmo (Dap. 17,28), budući da od tebe imamo život, disanje i sve. No, mi treba da pamtimo da će On postati i naša teška kazna ukoliko u svemu nabrojanom budemo izvrtali pravila Božija. On će u vazduhu biti naša kazna, u jelu i piću – odbojnost ili bolest (a ne sitost i utoljenje žeđi, usled čega hrana ne donosi korist), u odelu i domu – mučenje i krah duha, u snu plašenje i nemir (a ne spokojstvo), u rečima – svezanost, u lažnoj ljubavi – ognjeno mučenje. Izvori za kazne obično se otkrivaju u samim grehovnim sklonostima našim: Čovek se muči onim čime sagreši (Mud. 11,16).

Ključne reči:

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *