МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Написано је: Таквоме је похвала не од људи него од Бога (Рим.2,29). На кога се односи та похвала? На онога ко унутрашње, у срцу служи Богу, ко по савести врши сва дела своја и не брине за људско мњење или за славу од људи. Ми, пак, тражимо похвалу од људи, а не од Бога, иако је Он Бог славе. Ми иштемо земаљске награде, крстове и ордење.
 
*
 
Зашто се свети Крст показао цару Константину на небу? Ради означавања да је Крстом ушао у своју славу сам Господ наш, а такође и сви апостоли и сва војска мученика, да је Крст непобедива победа, да је Крстом свргнут ђаво и да ће Крстом бити свргнути и сви непријатељи Христови или Хришћана, да кроз гонитеље Хришћана делује ђаво кога треба побеђивати Крстом, да су гоњени Хришћани удови Христовог Тела, војници Христови, који се свагда налазе под заштитом Христа Бога и Његовог Крста.
 
*
 
Ето постао си здрав, више не греши (Јн.5,14). Искуство сведочи да греси и страсти разарају здравље душе и тела, а да победа над страстима доставља небеско спокојство за душу и тело. Победи многоглаву хидру греха и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и немој се узбуђивати. Немој се раздраживати никаквим неслагањима, увредама, неисправностима и неправдама и свагда ћеш се наслађивати душевним и телесним здрављем. Узнемирења, смућења и огањ разних страсти у нама рађају мноштво душевних и телесних болести.
 
*
 
Да би неко могао да управља другима, најпре треба да научи да управља собом. Да би могао учити друге, треба сам да стекне знање. Уколико не умем да владам над собом, уколико у мени нема духа самообуздавања, духа кротости, светиње, љубави и правде – ја сам свакако рђав управитељ. Уколико у мени вршљају свакојаке страсти, боље ми је да се не прихватам управљања над другима, како не бих причинио велику штету и себи и другима.
 
*
 
Господ је живот у смрти мојој, сила у немоћи мојој, светлост у тами мојој, радост у жалости мојој, смелост у малодушности мојој, спокојство у смућености мојој, услишење моје молитве, слава у срамоти мојој и избављење од бешчашћа мога. Чудно, моћно и брзо се Он заузима и спасава ме од беда и тескоба мојих и прелести мојих. Уколико му вапијем за спасење своје, невидљиви непријатељи беже од мене после својих пакости у унутрашњости мојој и ја опипљиво над собом препознајем спасоносну десницу Бога мога и Спаситеља мога. Слава и захвалност Пастиру и Посетиоцу душе моје!
 
*
 
Када станеш на молитву оптерећен многим гресима и захваћен очајањем, започни да се молиш са поуздањем и пламеним духом. Сети се да нам сам Дух Божији помаже у немоћима нашим, заузимајући се за нас уздисајима неизрецивим (Рим.8,26). Уколико се са вером сетиш тог дејства Духа Божијег у нама, сузе умиљења ће потећи из очију твојих и у срцу ћеш осетити мир, сладост, оправдање и радост у Духу Светоме (Рим.14,17). Тада ћеш речима срца клицати: Ава, Оче.
 
*
 
Свудаприсутност Божија је и просторна и мислена. Наиме, Бог је свуда – и у просторном и у мисленом смислу. Ма куда да пођем телесно или мислено, ја ћу свуда срести Бога и свуда ми на сусрет излази Бог.
 
*
 
На молитви треба веровати у силу речи, тј. не делити речи од стварности која се са њима изражава. Треба веровати да за речима следи дело, као сенка за телом, будући да су за Господа реч и дело нераздвојни: Јер Он рече и постадоше, Он заповеди, и саздаше се (Пс.32,9). И ти веруј да ће бити оно што си рекао на молитви и за шта си се молио. Ти си славословио и Бог је примио славословље. Ти си захвалио Господу и Господ је примио твоју захвалност као пријатни духовни мирис. Невоља је што смо ми маловерни, што делимо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела и што смо у молитви (као и у животу) чулни и немамо Духа (Јд.1,19). Отуда су бесплодне и молитве наше.
 
*
 
Очи ће моје и срце моје бити овде вазда (З.Цар.9,3), речено је о храму. Овде, међутим, значи више у срцима оних који ће предстојати и молити се, будући да Вишњи не живи у рукотвореним храмовима. Врло је утешно читати ове речи мудрог Соломона. Очи Владике су у храму Божијем уперене у свакога од нас и срце Његово је окренуто свакоме од нас! Да ли је могуће искати већу близину? Само срце Владике окрепуто је мени. Понекад стојиш са човеком лицем у лице и разговараш са њим, али срце његово није окренуто теби, будући заузето нечим другим. А овде је срце Божије цело теби окренуто. Сва Његова љубав, сва доброта, сва штедрост спремна је да се од Њега излије на тебе по вери твојој.
 
*
 
Призивајући светитеље у молитви и изговарајући од срца њихово име, ти их приближаваш самом срцу своме. Тада већ без сумње треба да иштеш њихове молитве и заузимање за тебе. И они ће те услишити и твоју молитву брзо, за трен ока, представити Владици као Свудаприсутмоме и Свезнајућем. При молитвеном призивању Господа Исуса Христа или Његове Пречисте Мајке и светитеља на проскомидији, или при помињању живих и умрлих, извађена честица у ствари представља и замењује Господа или Његову Пречисту Мајку или неког светитеља или мноштво живих или умрлих светитеља који се помињу, док мишљено у имену представља и замењује душу призванога или помињанога бића. На тај начин се кроз веру, Духом Светим (који је једино Постојећи, који свуда постоји и све испуњава) у малом виду у устима нашим и у срцима нашим одражавају бића горњег и доњег света.
 
*
 
Молећи се, ја тврдо верујем да 1) Бог јесте једино Постојећи и да све испуњава, те да је мени са десне стране, 2) да сам образ Његов, 3) да је бездан доброте, 4) да је Извор сваке доброте и да ме је овластио да му се молим.
 
*
 
Бацано у вис, камење или парчад дрвета или нешто друго обавезно пада на земљу или воду, зависно од места где су бачени. И речи молитава неизоставно допиру до Бога уколико се изговарају од срца. Уколико се, пак, не изговарају од срца, него лажно, оне упадају у бездан змије, у океан лажи ђавола, који је биће лажи.
 
*
 
При молитви је неопходно да сву твар представљамо као ништа пред Богом, а јединог Бога – као све, који све држи, који је свуда, све чини и све оживљава.
 
*
 
Господ испуњава све створено, које је пред Њим као капља росе јутарње што се спушта на земљу и као колебање тегова на тасу (Муд.11,22). Одржавајући га до најмање травке и најмање трунке праха десницом својом и не ограничавајући се ни великим ни малим створењима, Он постоји у бесконачности, све савршено испуњавајући као празнину. Јер, Он је јединствено Постојање, због чега се и назива Постојећим: Ја сам Онај који јесте (Изл. 3,14).
 
*
 
Чим постоји макар и најмања твар, постоји и Господ, који све испуњава и све одржава. Јер, може ли бити да постоји било каква материја, а да не постоји Господ, који је све створио? Неукусно је [рећи тако нешто]. Без Њега не може да опстане у бићу ни једна трунка праха. [Она би нестала] уколико би је оставили саму, тј. лишили је Божијег присуства и сведржитељства. Без Њега ништа не постаде што је постало (Јн.1,3).
 
*
 
Нас очекује сједињење са Богом у будућем веку, када ће нам Он бити извор светлости, мира, радости и блаженства. И у садашњем животу се ми из опита делимично упознајемо са реченим. После молитве, када нам душа свецело бива окренута Богу и сједињује се са Њим, ми се осећамо прекрасно, спокојно, лако, радосно, као деца умирена на мајчиним грудима. Боље речено, нама је неизрециво добро: Добро нам је овде бити (Лк.9,33). Према томе, подвизавај се истрајно за будуће бескрајно блаженство, чији зачетак ти је опитно познат и у садашњем животу. Ипак, пази. За сада се ради само о несавршеним и делимично видљивим зачецима земаљским, [о наговештају] као у огледалу и загонетци (уп. 1.Кор.13,12). Како ће нам, међутим, бити када се на самом делу најприсније сјединимо са Богом, када образи и сенке прођу и настане Царство истине и виђења? О, до смрти је неопходно подвизавати се за будуће блаженство, за будуће сједињење са Богом.
 
*
 
Ви видите како су сјајни сунце и звезде. Тада ће праведници засијати као сунце (Мт. 13,43) од унутрашње нетварне светлости Божије. Када се јављају на земљи, анђели су готово свагда обасјапи светлошћу. Стремите ка том просвећењу и одбаците дела таме. Ми можемо да узвисимо своју природу до учешћа у Божанској природи. Бог је, пак, нестворена светлост, која превазилази сваку створену светлост.
 
*
 
Човече, када погледам на тебе, на твоја земаљска чула, на твоје тело, када се сетим дана рођења, следећих дана детињства и твога узрастања до сада, а потом се пренесем мислима до дана твоје смрти, а затим ка вечности, која ти је досуђена од створења света, ја не знам чему да се чудим: да ли твојој ништавности или свемогућству и доброти Творца, који је благоизволео да ти дарује живот и да твоје трулежно и смртно тело једном обуче у бесмртност. Моје чуђење расте када видим да теби, тј. телу и крви, Господ Бог, Цар вечни даје да једеш Његово Тело и Крв, те да је у дане тела свога узео најприснијег удела у крви и месу нашем (Јев. 2,14) да би те учинио вечито живим.
 
*
 
Умрли човек је живо биће: Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи (Лк.20,38). Његова душа невидљиво лебди крај тела и у местима где је волела да живи. Уколико је умрла у гресима, она сама не може да се избави од њихових окова. Стога има велику потребу за молитвама живих људи, нарочито Цркве најсветије Невесте Христове. Према томе, молимо се искрено за умрле. Њима се чини велико доброчинство, које је веће неголи доброчинство живима.
 
*
 
Када Господ милостиво гледа на земнородне очима природе, тј. очима јасног, угодног времена, свима постаје лако и весело. Када Он лахори угодним ваздухом, у свим телима и душама се осећа благорастворење ваздуха. Када, пак, дуне са хладним, влажним и тешким растворењем ваздуха, сви осећају неко тешко бреме у души и телу. Мноштво земнородних тада стење од болести, а мноштво пада у униније и тугу. Тако је моћан и пеотклоњив утицај природе на људе! Може се, међутим, приметити да је природа наклоњена ономе ко је мање свезан житејским похотама и сластима, ко је најмање одан стомакоугађању и ко је уздржљив у јелу и пићу. Она њега не мучи, или барем далеко мање него робове природности и тела. О, како је јасно да је живот наш у Господу, а не у чулним стварима. Колико је само јасно да је у свему Господ, који дејствује све у свима (1.Кор.12,б). У ваздуху Он је дисање наше, у храни – наша ситост, у пићу – утољење наше жеђи, у одећи – наша одевеност, у дому – наш покров, топлина и спокојство, у сну – паше успокојење, у чистој, поучној, целомудреној и саветној беседи – наше слово, у узајамној љубави – наша љубав. Господе, Владико, Творче и Добротворе наш! Подари нам да се свагда, у сваком часу живота сећамо тебе, тј. да тобом живимо, крећемо се и јесмо (Дап. 17,28), будући да од тебе имамо живот, дисање и све. Но, ми треба да памтимо да ће Он постати и наша тешка казна уколико у свему набројаном будемо извртали правила Божија. Он ће у ваздуху бити наша казна, у јелу и пићу – одбојност или болест (а не ситост и утољење жеђи, услед чега храна не доноси корист), у оделу и дому – мучење и крах духа, у сну плашење и немир (а не спокојство), у речима – свезаност, у лажној љубави – огњено мучење. Извори за казне обично се откривају у самим греховним склоностима нашим: Човек се мучи оним чиме сагреши (Муд. 11,16).