МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Неопходно је да срце своје побуђујемо на молитву, иначе ће сасвим пресахнути. Љубав према Богу, искреност и једноставност јесу својстава молитве. Ми треба да се молимо духом, будући да је Бог Дух, а не тело. Ми треба да се молимо истином, а не лажју, будући да је Бог истина. Исто треба рећи и о молитви светитељима. Немој их призивати само устима, будући да немају уста, гласа или нечега телеснога. Напротив, призивај их срцем и пламеном душом и они ће те чути. Јер, сродан сроднога тражи. Да, тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Кор.15,50), већ дух чисти, који гори љубављу према Богу.
 
*
 
Духа не гасите (1Сол.5,19), говори Реч Божија. Нека речено памти сваки Хришћанин, нарочито свештеник и наставник деце. Нама је нарочито неопходно да свагда горимо духом при нашем узвишеном служењу Богу и човечанству. Ми бисмо много могли да учинимо за Бога, за људе и за себе кад бисмо се са вером, љубављу и усрђем, са жаром и енергијом бавили својим послом. Међутим, наша делатност ће бити мала, суха и бесплодна уколико је будемо обављали малаксало, лењиво, равнодушно, без икакве усрдности и енергије? Ми ћемо имати велику одговорности пред Богом за себе и за оне који су били поверени нашем старању.
 
*
 
Пазите на себе када сиромашан човек, коме је потребна помоћ, буде просио од вас. Непријатељ ће се старати да вам срце запљусне хладноћом, равнодушношћу, па и пренебрегавањем просјака. Надвладајте у себи нехришћанска и нечовечна расположења и побудите у срцу свом сажаљиву љубав према човеку који вам је сличан у свему, према уду Христовом и вашем сопственом (јер смо удови један другоме – Еф.4,25), према храму Духа Светога како би и вас заволео Христос Бог. Потрудите се да по могућности испуните молбу сиромаха. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му (Мт.5,42).
Са срдачном поузданошћу изговарајте речи молитве. Молећи се увече, не заборавите да кажете у молитви Духу Светом са свом искреношћу и смиреним срцем грехе у које сте пали протеклог дана. Неколико тренутака топлог покајања и ви сте Духом Светим очишћени од сваке прљавштине, убељени више од снега. Сузе које чисте срце потећи ће из ваших очију. Христовом одећом правде ви ћете бити покривени и са Њим ћете бити сједињени, као и са Оцем и Духом.
 
*
 
У сиромаштву духа ми себе сматрамо непостојећим, а једино Бога постојећим, поштујући Његових речи више од свега на свету и ништа не штедећи за њихово извршење, чак ни сам живот. У сиромаштву духа ми сматрамо да је воља Божија све за нас и за друге, при чему своју сасвим одбацујемо. Сиромашан духом од свег срца жели и говори: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје, да буде воља твоја (Мт.6,9-10). Он сам као да ишчезава: он свуда и у свему жели да види Бога – и у себи и у другима. “Све да буде твоје, а не моје”. Он жели светост Његову да сагледава и у себи и у свима, као уосталом и Његово Царство, и Његову вољу. Он жели да види да једино Он испуњава срца свих људи, као што и треба да буде, с обзиром да је Он једини Постојећи, Сведобри, Свесавршени и Створитељ свега. Напротив, непријатељ и његови саучесници, тј. људи који се противе Богу, јесу лопови у владавини Божијој и противници Божији. За сиромашнога духом, сав свет је као ништа. Он свуда види једино Бога, који све оживљава и свим управља. За њега нема места без Бога, нема тренутка без Бога: он је свуда и сваког минута са Богом, са Њим јединим. Сиромашни духом не сме, нити помишља да сазна несхватљиво, да открива тајне Божије и да мудрује о узвишеноме. Он верује речи Господа Животодавца. Он зна да је свака реч Његова истина, дух и живот вечни. Он верује и речима Цркве Његове, коју Дух Свети постојано упућује на сваку истину. Он верује као што дете верује оцу или мајци својој, не тражећи доказе, већ се потпуно ослањајући на њих. Сиромашни духом себе убраја у последње, грешније од свих. Он сматра да сви могу да га газе.
 
*
 
Како су живо представљали себи Бога свети Божији људи. Они су саставили молитве своје Духом Светим, као руководство и себи и нама. Са каквим су трепетом стајали они на молитви, и уједно са каквом љубављу и надом! Свака реч њихове молитве говори: “Бог је са нама и Бог у нама слуша сваку реч нашу, види сваку мисао нашу, жељу нашу, сузе наше, сваку честицу сузе”.
 
*
 
Понекад стојимо у цркви или кући на молитви са раслабљеним духом и телом. Наша душа постаје немоћна, хладна и неплодна као некада неплодно многобожачко збориште. Уколико, пак, напрегнемо своје срце на искрену молитву Богу, уколико своје мисли и срце обратимо Њему са живом вером, одмах ће оживети, загрејати се и оплодити и душа наша. И одједном се јавља спокојство, лакоћа, умиљење, унутрашњи свети огањ, топле сузе за грехе, искрено осећање жаљења што смо њима прогневили Сведоброг Владику, светлост у срцу и уму, обилни поток живе воде која струји у срцу, изливајући се слободно са језика или са пера и оловке на папир! И душевна пустиња процветава као крин доласком Господњим у срце. Ах, зашто ми чешће не обраћамо срца своја Господу? Колико је у Њему свагда за нас сакривеног покоја и утехе! Како је велико мноштво доброте твоје, Господе, коју си припремио онима који те се боје (Пс.30,20)!
 
*
 
Хитра и пажљива птичица не дозвољава да је ловци ухвате на пространству света Божијег. Када опази да јој се пеко примиче и хоће да је ухвати, опа тренутно полеће у висину и избавља се од ловаца. И Хришћанин треба да је мудар и будан како му душу не би ухватио бестелесни ловац. Душа је наша као птичица небеска, а ђаво је злобни ловац, који тражи да прождере душу. Узлетајући у висину птичица се спасава од ловца. Када опазимо непријатеља-ђавола (који нашу душу лови земаљским стварима) и ми одмах треба да својим срцем напуштамо [све земаљско], не везујући се за ствари ни за тренутак, те да својим помислима узлећемо горе, ка Господу Исусу, Спаситељу нашем. На тај начин ћемо се лако избављати од ловачке замке.
 
*
 
Средство да се добије успех у било каквом добром делу. Када се у дому молиш на вечерњој или јутарњој молитви, или у цркви на служби, имај у срцу бригу о обављању свога посла и срдачну жељу да га извршиш у славу Божију. И Господ и Његова Пречиста Мајка ће те неизоставно уразумити и ставити у срце светлу мисао како да га извршиш. Уколико хоћеш да пишеш беседу или проповед, али не знаш о чему да пишеш и у срцу твоме нема живе воде, ти се само искрено забрини на молитви и Господ ће ти са Пречистом својом Мајком неизоставно јасно показати предмет проповеди и њене делове, а твој ум и срце ће бити озарени јасним знањем предмета.
 
*
 
Свакодневно захваљуј од свег срца Богу што ти је подарио живот по образу и подобију Његовом, тј. разумно-слободни и бесмртни живот. Нарочито му захваљуј што те је (палог у вечну смрт) поново подигао и упутио у живот, премда не једноставним дејством свемогућства (што би било несагласно са Његовим правосуђем), већ кроз даровање у откуп за нас јединородног Сина свог, који пострада и умре за нас. Захваљуј му што ти свакодневно (када вољно кроз грех из живота паднеш у смрт безбројно много пута) поново дарује живот само стога што од срца кажеш: Оче, сагреших небу и теби (Лк. 15,18). Захваљуј му што те често (када себе неразумно бациш у болест, тј. претходницу смрти телесне) изнова избавља, исправља твоје погрешке и не лишава земаљског живота, знајући да ти је драг и с обзиром да још ниси припремљен за вечни живот. Захваљуј му за сва средства за живот, за све радости и жалости у животу, с обзиром да је све од Њега, Сведоброг Оца, Првог и Почетног Живота, који је свима уделио и позајмио живот.
 
*
 
Племенитога и узвишенога духа јесте човек који милостиво и штедро свима раздаје своје дарове и радује се што има прилику да учини добро и задовољство свакоме, не мислећи ни о каквој награди. Племенитога и узвишенога духа је човек који се никада не понесе према човеку који га често посећује и користи се његовом дарежљивошћу, нити га понижава у било чему, ни најмање га не унизујући у својим мислима, већ свагда га посматрајући као и при првом сусрету. Ми се, међутим, обично понесемо пред оним ко је постао наш, као и са оним што је постало наше. Привикавши се на њега или на то, ми се брзо такорећи заситимо, не сматрајући их ни за шта. Ми често човека стављамо ниже од вољене ствари или вољене животиње.
 
*
 
Добро је у молитви понекад рећи и неколико својих речи, изражавајући жарку веру и љубав према Господу. Не треба само туђим речима да разговарамо са Богом, нити да будемо само деца у вери и нади. Напротив, треба да покажемо и свој ум и да из срца изговоримо и своју добру реч. На туђе речи ми се обично привикавамо и потом хладнимо. Није могуће описати колико је Господу мило наше властито муцање, које исходи право из верујућег, љубећег и захвалног срца. Од својих речи Богу душа трепери
од радости, пламти, оживљује и постаје блажена. Са неколико речи које кажеш ти ћеш окусити блажеиство које нећеш добити ни од најдужих и најдирљивијих туђих молитава, које се по навици или неискрено изговарају.
 
*
 
Молећи за нешто Господа, истог тренутка сагледавај Његову милостиву и дарежљиву десницу, која је од изобиља Његовог свима све дала и даје. Стога сумњати у добијање мољеног сматрај безумљем о коме говори пророк: Рече безумнику срцу своме: “Нема Бога” (Пс.13,1). И пре него што заиштемо помоћ од доброг и дарежљивог човека, ми себи представљамо његову руку која даје. И земаљски добротвори, наиме, слично Сведобром Оцу њиховом, бивају добри и дарежљиви и одмах дају оно што им иштемо, као што је речено: Који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Кад дакле ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,911).
 
*
 
Уколико у срцу своме осетиш мучну ћудљивост или неверје према било ком предмету вере, знај да ти је непријатељ у срцу и да ти се подсмева због незнања, слабости и непостојаности у вери. Ти, пак, одмах осуди своју лакомисленост, своју слепоћу, своју грешну непостојаност у вери и своју незахвалност Богу за ранију светлост у срцу и за ранија доброчинства која си добио од вере у наведени предмет (на пример, свете мошти), који сада срце твоје по слепој тврдоглавости одбацује или у који не верује како је раније веровало. И, помиловаће те Владика: проћи ће мука и биће ти лако. О, нечастиви! Хоће он да и у вери буде све по његовој лажи.
 
*
 
Нови (тј. обновљени) човек налази задовољство у послушности, док стари човек хоће да се противи и одбија покорност. Нека, дакле, буде, Господе, воља твоја! За израз твоје воље прихватам оно што од мене траже власти које су постављене нада мном, што са мном раде други (трпљење) и све што се са мном дешава. Јер, ништа не бива без тебе. Ти си у свему и кроз све.
 
*
 
Бог је духовно Биће од кога је све и без кога се ништа не може замислити. У Њему је почетак, продужење, живот и одржање свега. Он је бескрајно изнад свакога времена и простора. Он никада није почео нити ће икада престати. Пред Њим је све као непостојеће. Он је сав свугде. Он својом силом одржава у бићу све што постоји. Он је на сваком месту, на свакој новонасталој линији простора. Он сам неограничено држи сваки простор. Једном речју, Бог је Онај који јесте, тј. једини Постојећи, једини који јесте.
 
*
 
Уколико брат твој за време службе учини било шта неправилно или унеколико немарно, немој се љутити ни унутрашње, ни спољашње на њега, него великодушно снисходи његовој погрешци, сетивши се да и ти сам у животу чиниш много погрешака, да си и сам човек са свим немоћима, да је Бог дуготрпељив и многомилостив и да ти безброј пута прашта неправде, као и свима нама. Сети се речи из молитве Господње: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6,12). Ове речи треба да нам свагда напомињу да смо и сами у свако доба велики грешници пред Богом. Памтећи их, ми треба да се смиравамо у дубини срца свога, избегавајући да смо сувише строги према погрешкама браће, који су нам слични по немоћима. Као што сами себе не осуђујемо строго, ми ни друге не треба да осуђујемо строго, с обзиром да су браћа удови наши, тј. део нас самих. Раздражљивост нарави произилази од непознавања себе, од гордости, стога што не размишљамо о силној повреди своје природе и стога што смо мало упознали кротког и смиреног Исуса.
 
*
 
Многоразличне греховне привезаности нашега срца Господ испитује на разне начине. Једног (напр. тврдицу) Он проба губитком новца или имања, допуштајући лоповима и разбојницима да део иметка поткрадају и пљачкају. Другог проба ножаром, трећег поплавом, неког изненадним издацима због промашених послова, понеког болешћу и трошковима на лекове и лекаре, неког губитком жене, сестре, друга или другарице, другог опет срамоћењем. Он све проба свакојако како би се у сваком откриле његове слабе и болесне стране срца и како би свакога поучио да се поправља. Веома многима пробада мач душу да се открију помисли многих срца (уп. Лк.2,35). Стога, ма какав губитак имања да те снађе, веруј да се ради о вољи Господњој и говори: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21).
 
*
 
Због чега човек понекад намах постаје бесан, силно се узбуђује, брзо, одсечно и невезано говори, себи ломи руке, чупа косу или у јарости удара друге, безумно крши све што му дође до руку и чини друге испаде који су својствени поремећеном и из вансебном уму? Свакако стога што му у срцу делују поднебесни духови злобе, који људе подстичу на свако зло и дишу злобом и убиством на свакога и на све. Зашто постоје самоубице сваке врсте, као и убице других? Од деловања у срцу самоубица и убица исконског самоубице – ђавола. Стога Христос Спаситељ и Хришћанска вера свакоме заповедају кротост и смирење, који не допуштају да у срцима делују духови злобе и гордости, који свима и свакоме траже смрт. Господ говори: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу (Мт.11,29). Гнев човечији је страшна и противприродна појава у човеку. Он се често у срцу јавља услед најбезначајнијих разлога, услед самољубља и гордости што се крију у срцу. Неопходно је да се памти да гнев човеков не твори правду Божију (Јак.1,20).
 
*
 
За истински верујућег у Бога сва твар земаљска и свих видљивих светова као да ишчезава. Нема за њега ни једне мислене линије простора без Бога. Он свагде сагледава једно, бескрајно Биће – Бога. Он себи представља да са сваким удисајем ваздуха он дише Богом. Господ је за њега свуда и све, а створења као да не постоје. И он сам радо мислено ишчезава да би у себи дао место једино постојећем Богу, који у њему све дела.