МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Гледајући у небо, у његовим висинама сагледавај Господа Исуса. Одатле се, наиме, Он јавио првомученику Стефану и Савлу. Потом га усрдно моли за спасење. И Он није само тада отворио небеса и гледао на њих из отворених небеса. Он свагда све нас види са небеса, сва дела наша, речи, мисли и намере. И ти си се у речено уверио из многих доживљаја, тј. узносећи очи на небо ка Господу и добијајући од Њега велику у чудесну помоћ. Његово тадашње јављање значи само да се открио и показао са неба.
 
*
 
Грешити јесте велика штета и безумље. Јер, човек грешник презире самога себе и одмеће се од људског друштва. Унутрашња стешњеност срца, наиме, и црв у срцу чине да му је тешко свако друштво. Оно му не одговара због широког начина живота. Тесно је грешнику у широком свету Божијем, будући да је дело свесветога и праведнога Бога. Не покоравајући се законима Божијим, законима Љубави и мира, грешник јесте изрод међу Божијим створењима, који нема места у свету. Ето зашто му је тесно. Њега прогони Бог, његова савест и сва Божија творевина.
 
*
 
Ко страда од помисли сумње, неверовања и хуле? Да ли предмет у кога сумњају, не верују и хуле, или они који сумњају, не верују и хуле? Свакако последњи. Они се боје због страха где страха не беше (Пс.13,5). Они се муче својом сумњом, неверовањем и хулом, док предмет њихове агоније остаје чврст, непокретан и очевидно одржава победу над њима с обзиром да их приморава да мењају своје мишљење о њему ради властитог спокојства. Он им не даје да се умире све докле се не покају за своје раније лажно мишљење о њему и не прихвате повољно и истинито мишљење. Стога је неразумно колебати се и узнемиравати се, или бити малодушан и мрзовољан духом када за време молитве или у неко друго време наилазе мисли сумње, неверовања, хуле и слично. Наведено је све сатанска прелест.
 
*
 
Уселивши се у срце, злоба или нека друга страст по непромењивом закону зла тежи да се излије напоље. Стога о злом и разјареном човеку обично говоре да је искалио своју злобу или излио гнев свој на некога. Невоља од зла се и састоји у околности да не остаје само у срцу, већ се напреже да се распространи напоље. Из реченога је очигледно да је узрочник зла велик и да има широку област у којој царује. Сав свет у злу лежи (1.Јн.5,19). Уколико се сакупе у великој количини у затвореном месту, пара или плин теже да се пробију напоље. Испунивши срце човеково, и страсти (као дисање духа злобе) теже да се излију из једнога човека на друге и својим смрадом заразе њихове душе.
 
*
 
Бог нам је подарио постојање као највећи дар благости. И пошто смо отпали од Њега и из живота пали у смрт, Он нам је ради препорода и привођења животу подарио Сина свога. Стога су мала сва друга добра која иштемо од Њега у молитви (тј. у првим искреним речима вере), чак и ако су нам суштински неопходна. Осим тога, ми смо без оправдања уколико сумњамо да ћемо их молитвом добити од Бога. Право је рекао Спаситељ: Иштите, и даће вам се (Мт.7,7).
 
*
 
У свету сујете, у прељуботворном и грешном свету непрестано и често неприметно мољац и рђа квари наше душе и тела, те мислени лопови поткопавају и краду добра душе, тј. праведност и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17). Које је поуздано средство против непрестаног кварења грехом, против мислених лопова? Молитва покајања и вере. Она оживљава и васкрсава нашу душу, која је иструлила у преварним пожудама, те прогони мислене лопове. Она је за њих бич, а за нас – извор силе, живота и спасења. Слава Господу због тога. Молитва нас чува и избавља од греха. Са молитвом вере се живи добро. Јер, у молитви живимо са Господом, који је онима који ишту обећао сва добра: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се (Мт.7,78). Слава, Господе, твојим свеистинитим речима! Господе, дај свима који кроз моју недостојност ишту од тебе разноврсна добра по молби срца њихових. Амин. Нека буде!
 
*
 
Уколико хоћеш да Господ твојој молитви брзо подари срдачну веру, постарај се да од свег срца све искрено говориш и делаш са људима и да према њима никако не будеш лицемеран. Када постанеш искрен и поверљив према људима, Господ ће ти дати отвореност и искрену веру и у односу према Богу. Молитву онога ко није отвореног срца према људима Господ тешко прима, дајући му да осети да је неискрен у односу према људима, услед чега не може да буде потпуно искрен ни у односу према Богу без душевног страдања.
 
*
 
Повређени страстима, човече, шта ти је неопходно? “Живот”, кажеш ти. Око чега се паштиш? “Око живота”. Међутим, да ли ти живиш правим животом? Разум и искуство присиљавају да се каже: “Не”. Дакле, шта чини твој живот? Разум и искуство ми говоре: “Вера, нада и љубав”. Живот наше душе је Бог, жива вера у Њега и љубав према Њему, љубав према нама сличним људима. Они су покој и ширина мога срца. Без њих ја сам мученик греха, роб и заточеник страсти, услед чега мој живот пролази у тузи и тескоби.
Ја се и овде одмарам у Христу и са Христом. Како, дакле, да не верујем да ме и после смрти у Њему очекује вечни покој након борбе са земаљским непријатељима! Мени је и овде без Христа тешко, мучно. Како, дакле, да не верујем да ће ми тамо без Њега бити још мучније, уколико ме коначно одгурне од свога лица! На тај начин, овдашње стање наших душа унапред оцртава будуће. Будуће ће бити продужетак садашњег унутрашњег стања: једино ће се променити његов степен. За праведнике ће се оно претворити у пуноту вечне славе, а за грешнике – у пуноту вечних мука.
 
*
 
Мени је добро прилепљивати се Богу (Пс.72,28), говори Давид, који је испробао сладост молитве и хваљења Бога. Слично тврде и други људи, а такође и ја грешни. Приметите! Још овде на земљи је добро и лепо прилепљивати се Богу (тј. док смо у грешном телу, које има много тога свог пријатног и непријатног). Како ће тек бити добро прилепљивати се Богу тамо – на небу! Блаженство прилепљивања уз Бога овде на земљи јесте образац и залог блаженства прилепљивања уз Бога после смрти – у вечности. Видиш ли како је добар, милосрдан и истинит Творац! Да би те уверио у будуће блаженство (које произилази од сједињења са Њим), Он ти даје да пробаш његов зачетак овде – на земљи када му искрено приступаш. Да, невидљива моја душа се стварно још овде успокојава у невидљивом Богу. Значи да ће се она још више упокојити у Њему по разрешењу од тела.
 
*
 
Дух је силан и моћан, услед чега лако носи тешко вештаство. Тело је, пак, тромо и немоћно, због чега га лако притиска сродно вештаство. Стога и Бог као ништа цео свет носи моћном речју својом (уп. Јев.1,3). Отуда и дух облагодаћеног човека, уз помоћ Божију, лако покорава своје тело, па и тела других – њиховом духу (као што видимо код светитеља). Он на молитви са лакоћом користи слова речи, претварајући их све у дух. Телесни, се пак, човек на сваком кораку потчињава своме телу и мучи са словима молитве, које није у стању да обрати у дух, будући да је сам тело. Будући сам прожет нечистим, отелесњеним својим духом, он не може да проникне у њен чисти и свети дух.
 
*
 
Човек стално гине од греха. Стога му је неопходан стални свакодневни Спаситељ. [Његов] Спаситељ јесте Исус Христос, Син Божији. Ти му једноставно завапи у унутрашњости са живом, јасновидом вером у спасење и Он ће те спасти. Он је мене на тај начин чудесно спасао безброј пута. То спасење је било очигледно као што очигледно у тамницу долази избавитељ и изводи затвореног и закључаног. Свештеник сам треба да окуси и силу вере, и сладост молитве, и опроштај грехова. Он треба да осети када је она безуспешна и да осети када га сналазе душевне туге и благодатне утехе. Тека тада он у молитви Богу за верне може да каже: “Подари им добро које свагда дарујеш мени недостојном”. Он све треба да иште на основу властитог искуства.
 
*
 
“Он му је близак срцу”, каже се за две неједнаке личности, од којих је једна покровитељ другој. И онај ко се удостојио покровитељства од већега и близине његовом срцу, свестан је оног што се дешава и са своје стране му је такође близак срцем. Слично бива између Бога и оних који му служе чистим срцем: њиховом срцу је Бог увек близак и они су блиски Његовом срцу. И на молитви сваког Хришћанина треба да буде слично: молећи се, ми обавезно треба да смо Богу блиски срцем. Наши добри и искрени односи са људима треба да буду пренети и на Бога.
 
*
 
Сећај се да свагда ходиш пред лицем најслађег Исуса. Често себи говори: “Хоћу да живим животом који ће да радује моју Љубав, распету на Крсту ради мене. Нарочито ћу себи за сапутницу и пријатељицу живота мога узети свету Љубав, која све смешта у срце моје, која жуди да све спасе, која се радује са радоснима и плаче са плачнима. Тако нешто ће нарочито утешити Утешитеља мога Христа”.
 
*
 
Родитељи и васпитачи, са свом брижљивошћу чувајте своју децу од ћудљивости. Иначе ће деца брзо да забораве цену ваше љубави, да заразе своје срце злобом и да рано изгубе свету, искрену и пламену љубав срца. Најзад, по достигнућу пуног узраста, они ће горко зажалити што су их у младости сувише много мазили и повлађивали ћудљивости њихових срдаца. Ћудљивост је клица срчане кварежи, рђа срца, мољац љубави, семе злобе и гадости пред Господом.
 
*
 
У храму се нарочито врши тајна очишћења од грехова. Имај поштовање према месту у коме се врши очишћење твојих душевних прљавштина, где се са Богом измирујеш и где добијаш истински живот духа. Колико ми је пута [у храму] Господ давао очишћење од грехова, без чега не бих могао да се наслађујем Његовим даровима, тј. највећим даром живота, даровима мира и радости и вештаственим добрима. Слава ти Исусе, Сине Божији! Ти чистиш грехе наше, премда не само наше, него и свега света (уп. 1Јн.2,2).
 
*
 
Нема ничега промењивијег од вештаства. Оно се мења у милионе видова природним начином, по законима Творца, не говорећи о чудесним променама, на пример: огња у росу, воде у крв, воде у вино, штапа у змију [која помиње Свето Писмо]. И човек понекад мења вештаство у хиљаде видова. Шта тек рећи о Богу, који је све створио? Својство вештаства јесте промењивост. Са разумним, пак, духом Господ слично не чини и неће да чини. Јер, својство духа јесте непромењивост. Дело разумног, створеног духа јесте усавршавање у добру. Победа духа над вештаством јесте њено мењање у хиљаде видова. Приметите, на пример, како дух мења вештаство у биљном царству, тј. како су до бесконачности разноврсни облици биљака из једне земље, наиме из једне светлости сунца, једног ваздуха, једне воде и једне земље. И тела животиња су врло разнолика. Дакле, својство вештаства јесте промењивост. Под наведеним условом и свет је створен са свом разноликошћу. Слава једином вечно непромењивом Богу, свесилном Творцу. Кад би вештаство било непромењиво, Бог не био свесилан. Слава духовној природи. Нека она увек покорава вештаствену природу. Ишти од Бога да ти да непромењивост у добру.
 
*
 
Због чега ми памтимо увреде од људи и гневимо се и љутимо на увредиоце, док најзлије, најпакосније и непрекидне увреде ђаволске веома брзо заборављамо, макар и хиљаду пута на дан били повређивани? Увреду човека, наиме, ми држимо на срцу чак и више дана. Ето преваре ђаволске. Он уме веома вешто да нас обмањује. Повређујући нас, он се свагда прикрива нашим самољубљем. Он као да жели да нам угоди од почетка покретом извесне страсти, премда нас потом свагда рањава. Нас горко стаје наше глупо и неразумно самољубље. Увреде које нам наносе други, он свагда увеличава по сто пута, представљајући их у лажном виду. И опет се прикрива нашим самољубљем, наводно ревнујући за наше благостање, које наводно други мисле да наруше својим увредама.
 
*
 
На мене утичу две силе које су потпуно супротне међу собом: сила добра и сила зла, сила живота и сила смрти. Као духовне, оне су невидљиве. После моје слободне и искрене молитве, сила добра свагда прогони злу силу. Сила, пак, зла је моћна само злом које се у мени скрива. Да не бисмо трпели непрекидно угњетавање од злог духа, ми треба трајно да у срцу имамо Исусову молитву: “Исусе, Сине Божији, помилуј ме”. Против невидљивог (ђавола) стоји невидљиви Бог, против снажног – Најснажнији.
 
*
 
Људи су слаба, брзопролазна и смртна бића, која често чине многа велика и дивна дела силама и способностима која им је Бог подарио. Понекад се речи једнога човека повинује много милиона људи. Шта тек неће учинити Свеузрочник људског живота и шта се неће покорити Његовој речи? Сетите се речи капетанових: Ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође; и слузи своме: Учини то, пучини (Лк.7,8). Осим тога, многе животиње су обдарене вештином да чине разне задивљујуће ствари, које ни човек не може постићи, иако их ми ногама газимо као ништавне и слабе. Шта тек неће учинити Творац свега, који је све издашно обдарио свакојаком вештином, свакојаким способностима и моћима? Бездушно растиње, које данас јесте, а сутра се у пећ баца (Мт.6,30), по Његовој речи ствара нежне и прелепе облике и сва твар коју видимо потчињена је Његовој речи, до неизмерености (до бесконачности) мењајући изглед на Његов миг (посредством само пет стихија). Видећи све речено, ко ће још почети да тражи залоге Његовог свемогућства? Чудна су дела твоја, Господе, на сваком кораку и у сваком тренутку живота. Пуно је небо и земља славе твоје мудрости, славе твоје доброте и славе твог свемогућства! И ниси само сам мудар Творац и не показујеш се стално као мудар Творац, већ си и својим створењима подарио стваралачку способност. По речи твојој и по силама које си им дао она чине дивне и корисне ствари. О, у какву си се красоту обукао! Како смо ми унизили себе и своју природу нашим гресима. Па ипак, ми смо драгоцени и узвишени у очима Божијим. Бог за нас није поштедео ни Сина Свога, већ га је обукао у тело наше, у целокупну природу пашу – ради нашега спасења. Он нам је још од створења света припремио вечно Царство. Због нашег обраћења се радују анђели који су добри по својој суштини. А ми? Ми нећемо за речено ни да знамо, те се све више понижавамо и погубљујемо своју душу разним пороцима и житејским пристрашћима. [Стога] је жалосно, неизрециво жалосно гледати на човека, тј. створење које је саздано по образу Божијем, нарочито на Хришћанина, који је удостојен узвишеног позива и који је много поштован и обасут доброчинствима Божијим.

One Comment

  1. Dejana Nikolic

    Divne pouke. Slava Bogu nasem!