МЛАДОСТ И СТРАСТИ

 

Младост и страсти
 

 
Монаштво и брак
 
Осим брачне, супружничке везе, посгоји и други пут ка Царству Божијем – то је пут монаштва. Монах одустаје од брака, не зато што га презире, него зато што жели да свим срцем, свом душом, свим бићем својим служи и угађа једино Христу. Његова супруга је – покајање, а деца су му молитве и уздаси за Царством Небеским. Међутим, и монаси и брачници имају исте Хришћанске идеале, од којих је најузвишенији – задобијање Духа Светога и вечно заједничарење са Светом Тројицом. И монаси и мирјани морају да сачувају целомудрије: монахе уздржавајући се од брачних загрљаја, а мирјани – супружници остајући верни једно другоме, и уздржавајући се од тих загрљаја по договору, у току усрднијег поста и молитве. И житељи манастира и брачници треба да, обделавајући своје срце и перући га од свега грешног, напредују ка очишћењу од страсти. Брак мора да буде частан, а брачна постеља непорочна (Јевр. 1,4).
Ревнитељи монаштва, какав је био Свети Атанасије Велики, у исти мах су и бранитељи брака: “Благо ономе ко у младости, слободно изабравши себи брачног друга, употребљава природу на рађање деце”. Црквени канони су јасни: “Који води девичански живот ради Господа, па се зато узноси пред онима који су у браку, да је анатема”, вели 10. правило VI Васељенског сабора.
Према томе, путеви су различити, али циљ је исти. Епископ будимски Данило пореди циљ ка коме се иде са врхом планине на којој верне чека Христос. Монах је, одрекавши се брака и изабравши манастир, сличан планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењени се диви монаху, смелом планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењен човек иде заобилазним путем, возећи ауто: крај њега су жена и деца. Ожењени се диви монаху, смелом планинару који ризикује живот по врлетима усамљеништва и одрицања; монах, пак, одаје поштовање ожењеном јер зна да, ако домаћин изгуби контролу над својим домом, ако испусти духовни волан у себи – читава породица бива позлеђена.
То значи – домаћин одговара и за своју супругу и за своје потомсгво, док он, монах, одговара само за себе. И једног и другог на врху чека Господ, помажући им да одоле искушењима и уђу у рај. Као што рече Свети Макарије Велики: “Не тражи Бог не девојку, ни удату, ни монаха ни световњака, него тражи добру вољу и намеру и њу прима као год и дело. По вољи свакога он даје Духа Светога Који дејствује и управља животом сваког оног ко хоће да се спасе”.

Comments are closed.