Питање:
Поштовани оче Љубо, Морам ово моје питање да оснујем на постојећем које је већ објављено у Питања пастиру:
“Учење о Митарствима се из далекоисточних култова и египатске религије увукло у Цркву. Зато мораш Јецо да разговараш, јер нећу да се стекне утисак да сам ја против светих Отаца, већ сам против тога да се једно страно учење прикаже као црквено предање. У египатској “Књизи мртвих” се описује пут душе после смрти… Душа током свог пута на “небо” пролази кроз 20 (! ! ! ) “царинарница”… пут траје 40 дана… на царинама душу опањкавају демони… који зле душе “вуку” у понор… Не знам да ли знаш да су стари гностици имали јака упоришта у Египту, и да су они у ствари само укомпоновали Хришћанство у већ постојеће религијско-философске системе Истока… Василид и остали “зналци” су у ствари конструисали читаву једну космологију, у којој су важна места заузимали ови “чувари капија”, илити “посада” Митарстава… Они су чували границе између “Еона”… Иначе на “Књигу мртвих” се позива и Серафим Роуз – када брани ову теорију – као и на друге сумњиве изворе. Управо Серафим Роуз – највћи з а г о в о р н ик и бранитељ ов ог учења каже да ово учење није Догма. А шта каже твој свештеник не знам али знам чињенице. А што се суда тиче – у Светом Писму пише да ћемо ми судити анђелима». Откуда сад да се демонима даје суд над човеком? Мало ми је то нелогично. Ми смо по благодати већи од анђела. А лично мислим да Христу није потребан адвокат да му доводи клијенте».
Молим вас реците ми, колико је тачно то што се наводи у изнесеном питању да је учење о митарствима утицај незнабожачких веровања и филозофије? Прочитала сам ваш одговор који је за мене задовољавајући али мислим да недостаје конкретан коментар у вези постављеног питања.
Ако имате времена молим вас да одговорите јер сам много смућена разним мишљењима. Бојим се смрти и свега оног што ме очекује. Шта је овде истина? Много захвална
Наташа
Одговор:
Драга Наташа, Да овде нешто одмах разјаснимо. Предање је то што ми чувамо усменим путем, и ако је учење о митарствима познато народима који нису хришћани или јудејци, то није доказ да она не постоје, не у том строгом смислу како су изнесена, али постоји светоотчко искутво које га подржава као учење. Учење се није формирало у догму, вероватно никада ни неће, јер је то све што знамо из оног света, од људи који су се милошћу Божијом вратили из мртвих. Шта је то «страно учење» и како се оно «увлачи» питао бих аутора ових речи? Јесам ли ја човек, и Арапин исто, са истим законима природе, од истог оца Адама? Не тврди ли се да правоверујући оба завета имају једну душу а многобожци другу? Да ли се можда случајно душа преминулог хришћанина другачије понаша по том изласку из тела. Или је Бог уредио два стандарда, један за незнабожца или многобожца, или египћанина, а други за правоверујћег? Ми када изучавамо науку о Богу – теологију, нас уче да постоји и “природан Божији закон”, који је активан у човеку независно од његових религиозних опредељења, јер по св. Јефрему “савест има природно стремљење према Богу”. Тај закон не условљава ни једна религија, јер је нешто директно везано са Богом? Ако је негде записано, слично или много другачије о искуству душе после смрти, на основу сведочења људи који су и тада преживљавали облике клиничке смрти, то није аргуменат овакве важности да се пориче суд душе по том њеном изласку из тела. Многобожачко искуство душе после смрти није ултимативно погрешно јер је један човек и једно је искуство, и један је природан закон као и Бог у њему! Помеунта «Књига смрти» је религиозна компилација свега и свачег, од метемпсихозе до нечег налик на наша митарства, где душу богови чувају и спроводе је, али шта је овде «страно» осим тог самог њиховог многобоштва? Људи нешто траже и лутају у «тами и сенци смртној» (Лк. 1, 79) – то је прави отсјај незнабоштва као и многобоштва, и на томе се форимрала религозна и филозовска мисао, јер је човек умирао и трулио а одговора није било. Није ли то активиран природан Закон нужности (потребе) за Богом, којег је Творац сам дао, са делимичним откривањем тајни душе? Налазимо да се у многобожачком свету реч пророк («наббитум») раније користила, и да су је јевреји тек 1200 касније узели као реч «наби», и глинене таблице које су нађене у граду Ебла сведоче о некој форми «месијанства», исчекивања (Пет живота древне Суре, Москва, 1989) . Чињенице? Да ли би ми по тој истој компаративној логиици, и научној, требали да поричемо месијанистички народ који је поникао из бедара Авраама? Једно слично искуство срећемо и у индијским религијама и њиховим сектама, када душа метемпсихозом наилази на одређене препреке до нове инкарнације. Антички свет и јелинска философија тешко су оптерећене питањем живота и смрти, и загробног живота, посебно Платон, и ту се откривају велика тумарања а смрт и даље гута човека. Човек је створен као личност да интуитивно тражи свог Творца, и он га је тражио онако како је безблагодатно зано и умео, и наравно у тој богостављености већином лутао.
Многе ствари у Цркви нису догма али непослушање према њима може да одведе у погибао. Наравно да митарства сама по својој природи не могу да буду догма! Догма о неком учењу обликује се на ономе шта и колико нама Откровење показује, и даље тога људски ум стаје, и наступа вера (та заборављена реч у модерној теологији) . Ми не можемо да имамо догму о Новом небу и Новој земљи, о нечему што «око не виде и ухо не чу»! Зар св. Теофило Антиохијски, још као рани отац Цркве не указује на овај реалан проблем, који у својој суштини не може да постоји ако се ради о искреној вери, која по бити односа према Богу не може да се обухвати догмом, јер је просто немогуће. Ево шта он каже: «Ако нас неко пита: да ли је човек смртан? Није. Дакле бесмртан је? Нећемо да кажемо ни то». Неко ће рећи: дакле, он је створен ни за једно ни за друго? Ни то нећемо рећи” (Автолику, књ. II, col 27) . И пророк Исаија нама оставља слободу да кажемо да је немогуће објаснити «његов род» (LIII, 7. 8.) , и те нама недокучиве онтолошке тајне. То су моменти када вера потискује на страну наше знање, и постаје молитвени подвиг који је изражен у поверењу и нади. То је већ живи и делатни однос са Богом а не гностички. Тако и у вези наше теме: «Велика је и сакривена тајна смрти, и нико не може да нам је објасни» каже св. Јефрем Сисрин (Слово умрлима у Христу, Творенија, ч. III, st. 384, Москва 1859) . Свети Оци који су се бавили овим питањем различито у облику али једиствено у суштини, нас уче о овом првом суду и то само над душом. Да је било неког теолошлог диспута између отаца па да кажемо: знате то није правослано учење; док овде плејада богослова великих подвижничких имена уче о некој врсти царинарница, о судском процесу – «митарствима», онолико колико сиромашни језик и ограничени људски ум може приближно да ослика праву ситуацију кроз коју душа пролази на путу до свог Бога. То путовање не може да се мери временом и простором, законима наше комуникације и покретима ограниченог ума. Зар нам св. Јефрем Сирин јасно не разоткрива ову нашу недоумцу о неспособности огреховљене људске природе да опредељено објасни искуство душе ван времена и простора? Он каже: “Да би ми овим употребљеним начинима казне познали невидљиво, за објашњавање истог ми користимо нама позната оруђа казне и места утамничења” Творенија, ч III, ст. 307) . Из реченог ми јасно сазнајемо да се фигугративно преносе онтолошка искуства душе, а то потврђује и друго место где он каже да адски огањ не смемо да разумемо као материјални или физички (исто, ст. 28) . Црква често алегорично објашњава оно што не може да се опише људским језиком. По митрополиту Антонију само мучење (горење) је неспосбност душе да у том потпуном недостаку нормалног искуства созерцава огњену славу Божију о којој је говорио и пророк Исаија, јер је Бог «огањ који прождире» оне који нису евхаристијски изградили заједницу са Њим. Тај Огањ долази због те погрешне и безблагодатне изграђене заједнице са «ђаволом и нађелима његовим…, зато што је огањ у почетку био припремљен не за човека, али том огњу се праведно подвргавају они који су живели у злим делима» каже св. Иринеј Лионски (Творенија, XXIII, col. 3) Дакле, неприродно стајање пред Богом јесте то мучење. Задобијање Царства Небеског је процес који почиње овде, и оно се овде остварује, са душом и телом, или се оно овде губи са том истом душом и телом, ако не урачунавамо опште молитве Цркве за нашу душу. Људи који су са Богом; који су богоопштили кроз Заједницу; који су падали и устајали, и на крају стали на своје духовне ноге, они иду нечем што својом душом још овде припадају (по делатном опредељењу) . Црква је врачебница (исцелитељница) , што значи да је било и великих падова, у том свесном или несвесном нуђењу нашег бића да из нематеријалног оваплоти зло и унесе у овај свет. (Да није човека не би било ни зла у овом материјалном свету) . Нема сумње да ће се наћи неко ко ће да душу терети за то; и он ће указивати на те моменте и тражи ће их као своје. Пали анђео не очекује милосрђе Божије, а како се налази ван благодати он га и не разуме, и зато није способан ни да га пружа. Дакле, он у тој својој злурадости и злоби неће заборавити ни најмању учињену јоту. И тај моменат, или место, или начин тражења, предмет по предмет, можемо да по том јеврејском искуству «митара», о којем Еванђеље често говори, да назовемо «митарствима». У злобној ревности и старом инату у односу на Творца, ђаво = дијаволос = клеветник, има посебно да се труди да докаже да неко по животном опредељењу и делима као подобан богоборац припада њему, независно од унутрашњих полета његове жртве, која је можда познала свој пад и обратила се у благодат Божију. Он ће и даље да тражи и да се бори за душу, са том истом ревношћу како то он чини овде међу нама, и за њега као духа, у том духовном свету по логици природе места он ће бити агресивнији и нападнији. То је нормално. Ову мисао можемо да потврдимо и св. Јустином Философом: «Ми знамо да су зли анђели установили законе који одговарају њиховом пороку, и у таквим законима људи налазе задовољство, који су се њима уподобили» (Апологија II col. 9) , «а грех је безакоње» (1 Јн. 3, 4) . Ако су уподобљени њима природно је да ће их препознати као своје, и што је најгоре и ђаволски ревносно тражити.
Тачно је да у Светом Писму апостол Павле говори да ће да судимо и анђелима (1Кор. 6, 3) , али само којим? Судићемо управо «клеветнику», који на грчком заначи ђаво. Кога он то клевеће и када, и пред ким, и којим методама? Којим процесом закона духовног света? Зар само та реч није предањска? Судићемо њему и “свету”, јер је рекао “све ово ћу да ти дам” (Мт. 4, 9) ; јер је “светом” обмањивао људе, и то искушење је увек било најтеже, а то сведочи зато што је отишао посрамљен јер му ништа више није преостало у том његовом избору оруђа смрти да улови свето Богочовечанско срце. Али како знамо да “сваки који чини грех роб је греха” (Јн. 8, 3) , и то ропство је ђаволско, који се не либи да увек укаже на то његово «власништво». Особођање од тог ропства даје се кроз свету Тајну покајања, и оно је свето средство Цркве, које непоменик не може да контролише, и чак није сигуран шта се у тим моментима са човеком дешава, јер је покајање нешто што његова пала природа не садржи, т.ј. нема искуства. Ако рецимо, св. Кирило Александријски, у свом “Слову о смрти” каже: ” При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе Небеске, а са друге власти таме; старешине ваздушних митарства, изобличитељи наших дела”, онда коју разлику можемо да направимо између изобличитеља и “диаволос” – клеветника? Има ли је? Ради чега Црква предањски познаје неког као клеветника? У којој ситуацији? Немогуће је да обожена душа не буде у заједници са Богом, или пак необожена у Њему јер неће «безаконици стајати пред очима Твојим» (Пс. 5, 6) , и зато мора да постоји неко привремено опредељење или суд над истом. Не могу да се неприродно мешају дијаметрално супротне природе у Богу, и атрубути животног искуства који нису од Њега! Дакле, мора да постоји то препознавање, или пак то заборављање или откривање тог њеног отуђења својим поступцима која је разграђивала Божији промисао о нама, и борила се против њега. Тај процес објављивања ко је она као изграђена личност неминован је, и јако потребна нужност, јер општег Васкрсења још увек нема. Само у том смислу можемо да објаснимо евхаристијску Заједницу небеске и земаљске Цркве, свету Проскомидију, а посебно Литургију у речима: «Омиј Господе свтом крвљу Твојом, грехе свих овде поменутих (и те честице са Проскомидије сједињује са крвљу у св. чаши) , молитвама светих твојих»; дакле и ходатајство светих као и молитве за умрле, јер св. Јефрем Сирин у свом предсмртном завештању тражи «свете жртве свештеника Сина Божијег јер молитвама њихових уста могу да чисте грехе умрлих» (Творенија) . То исто говоре свети: Јован Дамаскин и Дионосије Ареопагит (Црквена јерархија) , Софроније Јерусалимски, Макарије Велики, Јован Милостиви, Јован Шангајски и Сан-франциски и др. Ако је смрт тренутна за којом одмах следи Христов долазак (како неки мудрују) , због тога што душа напушта време и простор, онда душа не би имала потребу за овим молитвама, о којима и Апостолске Установе сведоче.
И рани блажени Августин дотиче се овог нашег питања када каже: «Смрт се ствара злом само у томе шта за њом следи», и они који умиру «не треба да се брину о томе шта ће се са њима десити због чега умиру; него умирући треба да се брину о томе куда ће бити приморани да иду» (О граду Божијем, т. I, гл. XI) . То «куда» као и «зло за којом следи» показује два стања на нама откривеном чврстом темељу да постоје два начела: начео Добра и зла. А ради тога потребни су делатни покрети опредељења, или суд којем начелу она припада. Један од најранијих богослова св. мученик Јустиин и Философ, јасно говори о стању душе праведника и грешника, што нама открива да та свест ране Цркве о привременом суду већ била изграћена. Говорећи о општој смрти он се пита: «Ако би смрт водила у безосећајно стање, то би било тако удобно за све злотворе», и «када учимо, да душе злотвора, и по смрти задржавају осећање, и да ће да буду кажњене, а душе добрих људи слободне од казне и да ће да живе у блаженству, то ми исто говоримо што и философи» (Апологија I, col. 20) . Јуридички ту «казну» проузрокује суд или опредељење.
Да подвучемо нешто што врло лако можемо да пропустимо – овде је реч о ДУШИ а не о васкрслом човеку, том комплетном из душе и тела, којем тек предстоји Општи суд. Како је васкрсли Господ у шеолу СПАСАО само душе, и Јована Крститеља, а није васкрсао њихова тела Својим васкресењем (оно тек предстоји јер је четвородневни Лазар опет умро) , то говори да «постоји спасење душа» иако су оне раздвојене од тела. Сасена душа није «утвара», нити је како смо већ по Светим Оцима видели неактивна, него осећа, мисли, слуша, помаже другим и тд. Она живи оним са чиме по својој створеној природи не може да умре. То јасно сведочи и Голгота када Господ обећава души једног разбојника пребивалиште у Рају, док други га не наслеђује. Св. Палама каже да «Богом остављена душа и њено делење од Њега јавља се њеном смрћу, мада на други начин она остаје бесмртна» (Омилија 16) . То Божије остављање тражи неко онтолошко препознавање, разоткривање ко је она и то ЈАВНО, како је све Његово било јавно: «Ја говорих јавно свету» (Јн. 18, 20) ; или, «јер нема ништа тајно што неће бити јавно, нити сакривено што се неће дознати и на видело изићи» (Лк. 8, 17) . Из овог се види да ће се судбина душа решавати јавно, по предмету, јер како већ чусмо, нема те ствари која неће изаћи на видело и да други за њу неће дознати. Да ли то можемо да назовемо митарствима? Зашто да не? А питање спасења човека, и новог «духовног тела», као и новог Адама, Свето Отркровење сасвим другачије поставља. Нама је битно да знамо да до Општег васкрсења постоје душе које благују, и нажалост и оне које, нечијим и некаквим преопознавањем њених дела (опредељењем) страдају, о чему су још раније сведочили старозаветни Лазар и несрећни богаташ. Св. Григорије Палама интересантно прави разлику смрти и краја, који је Други долазак али их онтолошки повезује. «Време жетве – то је крај овог века, иако је он раније почео и сада се тренутно дешава путем (индивудалне = заграда преводиоца, Архим. А. Погодина.) смрти, али тада ће све да се заврши» (Омилија 27) . Тада а не «сада», јер сада умиремо али се ово не завршава! Св. ап. Павле који је сам преживео додире са Онтолшким, или да кажемо «оностраним», и то кроз неко опредељење, чак по ступњима – би узнесен до «треће неба»; и он то своје искуство објашњава квалификацијом стадијума приближавања Богу. Он каже и ово: “људима предстоји једанпут умрети, а потом суд” (Јевр. 9. 27) . Опет пазимо! Ово је суд над «мртвима» док на живим (поново васкрслим) још га нема зато што се Други Долазак и опште васкрсење још није догодило. А речено је, да је «Отац сав суд дао Сину» (Јн, 5, 22) , дакле, тек треба да дође да суди «живима и мртвима» како то ми у Символу исповедамо. Прво долази васкрсење па тек онда тај коначни суд. Када се то догоди тада ће бити и оно наше суђење палим анђелима. Сада тренутно ти анђели нису осуђени нити «свезани», а очигледно је де се јасно говори о престанку њихове делатности, како у духовном тако и у визичком свету (том «новом») . Црквено предање, како записано тако и усмено, које је ушло у православно исповедање вере – Догматике познатих догматичара: Јустина, Станојлеа (ако се добро сећам) , Помазанског, св. Димитрија Ростовског, св. Јована Дамаскина и других, јасно прави разлику између привременог и општег суда. Оспоравање препознавање душе које још зовемо земаљским термином митарстава јесте софистицизирано падање у својемудрије, које је форимирано на изразито танким страстима, јер негира нека суштинска учења Цркве, и саму њену Проскомидију (и остале службе Цркве за умрле које су установљене још првим хришћанима) . Отац Јустин Поповић помиње “откуп душе”, наравно, молитвом нашег заједничког Тела – Цркве, и да митарства можемо да разумемо као царинарнице, али то је све покушај ограниченог људског језика да објасни нешто што ни сам апостол Павле није умео, рекавши да је необјашњиво.
Порука из оностраног, или онтолошког, врло је јасна. Узеће се сва добра дела, јер не могу тек тако да пропадну, и узеће се лоша јер постоје као покварена личност, разматраће се и тражиће се, и то свако своје: принц зла своје зло (»робове греха») а Узрочник Добра и Љубави, и Живота, Своје добро. Јавиће се и милосрђе Божије које је изграђено у Његовом домостроју (икономији) нашег спасења, стим што ће се урачунати реалност пале Адамове природе, и борба са њеним последицама, која је често промениљива, и зато је потребно расуђивање (суд) . Другачије никако не можемо да објаснимo евнађелске речи да оном ко има «даћему се», осим тако да ће молитвама Цркве још више «добити», и да ће «праведници засијати као сунце и Царству Оца свога» (Мт. 13, 12. 43.) . Према томе, једно одређено «вагање» мора да постоји, јер ако погледамо у светоотачко богословље, рецимо св. Петра Дамаскина, видећемо да се «грех често допушта ради смирења» (Творенија, С-Петербург 1908) , и то онима који имају проблема са страшним грехом гордости, и ту је сигурно потребна Небска арбитража, а не буквално опредељење по материјалу, т.ј. учињеним личним грешкама. Дакле, ако постоји праведни Судија, «и суди онако како чује», однекуд су му потребни и «адвокати» јер очигледно је да неког слуша шта каже. «Када се приблже Владичанске силе, каже св. Јефрем Сирин, када дођу страшне војске, када божански сабирачи (ε κ σ π η λ ε υ τ α ι) нареде души да се преселе из тела, када нас односећи силом доведу у неминовну судницу» (Творенија ч. III, ст 388) , то ми овим разумемо да постоји и тај «извршни» процес, када Господ и «слуша» (Јн. 5, 30) . Слуша сада а слушаће и тада како суде апостоли (Откр. 11, 16) , анђели, и ми палим анђелима који су нам толико муке и зла нанели. Одрицање привременог суда над душом којег земаљским језиком поушавамо да осликамо као неки пролаз, или претрес, на своме путу ка Богу јесте израз духовне слабости да се суочимо са реалношћу наше егзистениције, која може да буде у Богу или ван њега, нашим сарађиањем, или пак разграђивањем – богоборством. О царинарницама јесу говорили Свети Оци, које као такве Црква познаје, и нама је познато да не постоје такви писани документи који би изазивали и кориговали то учење, осим неких наших савремених али кабинетских теолога. Овде се питање поставља другачије: Да ли је то плод самоуљуљкавања и самооправдања, да могу да се чине одрећени греси само зато што их «црквене бајке» санкционишу, т.ј. «плаше народ» њима. Овим оно проузрокује ново: а шта је тај Соломонов «страх Божији» и наша «мудрост» у њему? Како се дефинише као подвиг? То се посебно односи на богословље светоотачког подвига, којим се бавио још блажени Теодорит Кирски, када је писао «Историју богољубаца» т.ј. прво Житије Светих, и то још крајем 4 и почетком 5 века. Он износи «подвиге које су очевидци усмено преносили људима, које сами нису видели». И св. Григорије Богослов пишући «Житије» св. Кипријана Картагенског, користи усмено предање скоро 200 година, којем посвећује цело своје 24 Сово (Творенија т. I) . Како може да се записано искуство Живота светих, на моменте постави као погрешо, ако га Црква никада није одбацила, и ако је св. ап. Павле нас хавлио «што се држимо предања како нам је предао (1 Кор. 11, 2) ; са којим смо «речју научени» (2 Сол. 12, 15) , и којег нам «предадоше свети» (Јуда 1, 3) ? Како у ове речи можемо да уклопимо «грешке» Цркве, или обману (бајке) , у одсуству критике барем једног светог учитења Цркве да су нека искуства из Живота Светих преувеличани хришћански «култ»? Свето Предање је стуб изворног Православља, јер оно открива делатни и плодни живот Цркве, а никако није «мртвило» које није способно да пренесе ништа истинито, него измишљено, или разне утицаје са стране, нешто вековима извитоперено, и то у неком бездушном и историјски «лажљивом». Нажалост, последњим се много оптерћују умишљени богослови и залазе у сукоб са црквеним учењем из чега се открива крајњи исход да могу се нађу ван благодати. Код њих постоји интелектуално примирење да је опит живота светих просто «едукативног» карактера, и ништа више. Само прича кроз коју се неко у контексту те тврдње измишљеним начинима «обожио». Ако су то народне приче онда како можемо да јавно препознамо свете, јер је народ од вајкада, као та црквена пуноћа, кључну улогу играо у «канонизацији» светих? Узмимо на моменат да је тачно да су то само народне приче али одмах уз питање: зар икуство блажене Теодоре није позитивна едукација, која учвршћује тај много потребан страх Божији, о томе шта нашу првртљиву и варљиву душу чека? Нажалост поменути «чињенични» однос према подвижничком опиту светих јесте основни протестантски појам одбацивања благодатног и надприродног, и ми никако не можемо да га убацимо правосалвну мисао о таинствености и обожењу, нити у јасно показивање славе Божије коју смо ми, као «модерни човек», видели у изабраним сасудима и светионицима Благодати, у нашим савременицима, који су поживели или још живе са нама овде на земљи.
Житија Светих износе разна искуства, која су цркевене власти разних времена препознале и давале свој благослов да су она суштински истинита, и обнародовала њихову небеску славу јављену и овде на земљи. У Животима Светих тако су јасно и често изношене мисли о привременом суду, о страху великих монаха подвижника од смрти, од привременог суда, и то управо због већ познатог додира са тим злим и тамним силама, које су нападале душу и тело, и знали су, и тако учили своја чеда, да ће они опет после раздвајања душе од тела да је нападају и траже.
Могу само да жалим да су вам понудили овакав коментар биз имало покушаја да се дубље зађе у нашу црквену таинственост, као и изучавање Светих Отаца који су се бавили овом темом и оставили нама у наслество да чувамо.
У Христу Ваш
оЉубо
